IT i nauka

Da li je veštačka inteligencija podrška u poslovanju, ili pretnja koja će mnoge radnike ostaviti bez posla? Pravi odgovor leži u razumevanju ove tehnologije, tvrdi Maja Bilić iz kompanije Gugl Klaud. Ona je na ovogodišnjem DIDS-u detaljno objasnila šta su koraci za uspešnu primenu AI u kompaniji, koji će ohrabriti zaposlene da im veštačka inteligencija nije neprijatelj već saveznik.

Ljudi širom sveta već godinama besplatno koriste različite AI alate, među kojima najveće interesovanje privlače četbotovi. Oni se zasnivaju na velikim jezičkim modelima (LLM), koji na zahtev ljudi pretražuju internet i nude im odgovore na razna pitanja.

„U suštini, to su mašine koje uče od ljudi i zato bi trebalo da veštačku inteligenciju koristimo odgovorno”, istakla je Maja Bilić na panelu „Upotreba veštačke inteligencije u svakodnevici – hajp ili realnost”. Bilić obavlja funkciju višeg produkt menadžera u kompaniji Gugl Klaud, koja se bavi razvojem programerskih alata, pre svega za upotrebu generativne veštačke inteligencije.

„Generativna veštačka inteligencija se ne koristi samo u programiranju. Upotrebljavaju je mnogi – od mog oca kada traži savet kako da skuva neko jelo, do astrofizičara kada utvrđuju oblike nebeskih tela. Koriste je i oni koji toga nisu svesni, na primer vozači kojima Gugl mape traže najbolje rute”, navodi Bilić.

Ona, međutim, ukazuje da uprkos masovnoj upotrebi veštačke inteligencije, razvoj ove tehnologije je još uvek u ranoj fazi. Otuda i strah ljudi da će ih veštačka inteligencija zameniti, iako je njena stvarna uloga da pomogne čoveku u bržem obavljanju određenih poslova. Ali, da bi ova tehnologija ispunila svoju svrhu, moramo pravilno da je koristimo.

Četbot ne može da čita misli šta korisnik želi

„Veliki jezički modeli su po svojoj prirodi nedeterministički, što znači da vam neće davati iste odgovore na isto pitanje”, objašnjava Bilić. Ona dodaje da čak neće dati ni zadovoljavajući odgovor ako pitanje nije dobro formulisano, odnosno ako četbotu nije dat dobar „prompt“. Prema njenom iskustvu, najčešći problemi u komunikaciji sa AI se javljaju jer ljudi misle da im četbotovi mogu čitati misli, što pokazuje i sledeći primer.

„Zamislite da je veštačka inteligencija vaš ljudski asistent i da želite da ga pošaljete po kafu. Možete mu reći samo to da vam donese ovaj napitak, ili precizirati da želite espreso iz konkretne kafeterije, sa vrlo malo mleka i pola kašičice šećera. U oba slučaja ćete dobiti kafu, ali u potonjem će to biti ona kafa koju ste zaista želeli“, navodi Bilić.

U slučaju AI, najbolju „kafu“ dobićete ako ispoštujete ceo postupak „promptovanja“. To znači da četbotu morate jasno da kažete šta konkretno želite od njega, dakle morate precizno formulisati svoje pitanje. Zatim mu treba objasniti kontekst, odnosno zašto ste mu postavili baš to pitanje.

Takođe, bilo bi poželjno da ga postavite u određenu ulogu, na primer da mu kažete da napiše vest kao novinar ili diplomski rad kao student ekonomije. Pored toga, bitno je da četbot zna kojoj publici se obraća, kao i u kojem formatu – u kratkom ili dugačkom tekstu, kroz teze, tabele ili neki drugi oblik.

„Kada se obraćamo Guglu, dovoljno je samo da nabacamo ključne reči, međutim AI ne radi tako, ona mora dobiti vrlo jasan zadatak”, naglašava Bilić.

Ljude odbija ono što ne razumeju

Osim da brže stignemo do mora, pomenuta tehnologija nam može pomoći i da svoje radne zadatke obavljamo pametnije, ali samo ukoliko imamo volju da je koristimo.

„To je trenutno najveći izazov u primeni veštačke inteligencije. Međutim, tako je bilo i kada su se pojavljivale druge tehnologije koje danas svakodnevno koristimo. Ljudi osećaju strah od inovacija, ali i stid jer ih ne razumeju dovoljno. Zato su im one odbojne. Ali, zaista nije teško steći osnovna znanja o veštačkoj inteligenciji, jer sve što vas zanima o funkcionisanju ove tehnologije možete da pitate i nju samu”, kaže Bilić za B&F.

Ona dodaje da nije moguće znati sve o veštačkoj inteligenciji, neke novine u razvoju AI promaknu čak i stručnjacima koji se njome bave. Zato je za uspešnu primenu u poslovanju najvažnije imati realna očekivanja. Ona se odnose i na veštačku inteligenciju i na zaposlene, kao i na sposobnost preduzeća da promeni svoju poslovnu kulturu postepeno i na način koji kod zaposlenih neće izazvati osećaj da im se AI nameće.

Bilić savetuje poslodavcima da ukoliko se odluče na takav korak, prvo odberu nekoliko zaposlenih koji su tehnološki entuzijasti, ali i osobe od poverenja u kompaniji. Njima treba omogućiti korišćenje raznih AI alata i dovoljno vremena da sa njima eksperimentišu. Nakon toga, oni mogu da izveste ostale kolege o svojim iskustvima sa upotrebom nove tehnologije.

Ljudi su spremniji da koriste ovakve alate kada im se na jednostavan način objasni koliko AI može da im skrati vreme koje inače provode na ponavljajućim i dosadnim poslovima.

„Tada treba započeti sa skaliranjem, ali neophodno je imati u vidu da zaposleni ne mogu ceo dan da se bave ispitivanjem nove tehnologije, jer moraju da obavljaju svoje redovne poslove. Dakle, u celom ovom procesu potrebno je zadržati i osobine koje nas čine ljudima, kao što je razumevanje“, ukazuje Bilić.

Da li je opravdan strah od gubitka poslova?

Pre nekoliko decenija, kada su ljudi počinjali da koriste internet, pisac Vilijam Gibson je rekao da je „budućnost već ovde, samo je neujednačeno raspoređena“. Ovo važi i danas, kada je reč o upotrebi veštačke inteligencije. Iako većina ljudi ima računare i pametne telefone, neki uporno odbijaju da koriste AI i tako sami sebe dovode u situaciju da gube konkurentnost na tržištu rada.

„Dešavalo se da čak i neke moje kolege u Guglu nisu želele da koriste AI alate. Vremenom su počele da uviđaju njihove prednosti i postepeno su ih prihvatili. Samo je bilo potrebno da veštačkoj inteligenciji pruže šansu“, komentariše Bilić.

U nekim slučajevima, zaposleni odbijaju da koriste veštačku inteligenciju jer se pribojavaju da će njihovi nadređeni pomisliti kako nisu sposobni da sami uspešno obave posao, pa čak namerno prave greške u kucanju kako bi dokazali da je dokument koji su poslali „isključivo njihovih ruku delo“, navodi neke od primera Bilić.

Ipak, najveći strah koji kod ljudi izaziva upotreba veštačke inteligencije je onaj da će ih AI ostaviti bez posla. Naša sagovornica smatra da su takve zebnje preterane. U realnosti, AI bi mogla od većine ljudi da preuzme deo radnih zadataka, ali ne i da „otme“ njihova radna mesta, odnosno njihov osnovni posao.

„Primera radi, ako ste frizer koji ima sopstveni salon, do sada ste pored šišanja i farbanja morali da se bavite i knjigovodstvom, marketingom i drugim poslovima, ili da za njih angažujete stručnjake. Međutim, danas AI može da vam smanji utrošak vremena i sredstava za ove aktivnosti i da vam ostavi više vremena za razmišljanje o razvoju vaše osnovne delatnosti“, tvrdi Bilić.

Podaci istraživačke kuće Alice Labs pokazuju da je dobar deo privrede svestan ovih mogućnosti. Prošle godine, skoro petina firmi u EU upotrebljavala je AI u svom poslovanju, što je veliki skok u odnosu na 2024. kada je veštačku inteligenciju koristilo tek nešto više od 6% preduzeća. Istraživanje je pokazalo da veću primenu veštačke inteligencije najviše koči to što zaposleni nemaju dovoljno znanja kako da je koriste.

Bilić je uverena da se ta prepreka može prevazići. „Kada sam završavala fakultet, obučavala sam najstarije građane kako da koriste kompjuter i iznenadila me je njihova radoznalost i spremnost da uče. To izdvaja ljudsku vrstu u odnosu na sva ostala bića na planeti. Verujem da ćemo zahvaljujući tim osobinama savladati i pravilno korišćenje veštačke inteligencije”, ne sumnja Bilić.

Marija Dukić

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: Miloš Nikodijević

Nova mitologija savršeno zdravog života tera svoje sledbenike da gutaju suplemente, idu na časove joge, znoje se u teretanama, svaki čas menjaju režim ishrane, skupo plaćaju genetska testiranja da bi unapred sprečili zdravstvene poremećaje i zavarali smrt „na neodređeno vreme“. Kako onda objasniti činjenicu da sve veći broj ljudi pati od hroničnih fizičkih bolesti, kao i od raznih oblika zavisnosti i mentalnih oboljenja? Koren problema nije u nedostatku medicinskih činjenica i tehnološkog napretka, već u percepciji šta su suštinski uzroci zdravstvenih tegoba. To je toksična kultura u kojoj živimo, a koju mi doživljavamo kao normalno stanje, tvrdi kanadski lekar i naučnik Gabor Mate.

Današnje društvo je toliko opsednuto zdravljem, da je to nezdravo. Industrije zdravlja i velnesa vrede milijarde dolara i oslanjaju se na ogroman broj ljudi koji su fanatično predani boljoj ishrani, mlađem izgledu, dužem životu i vitalnosti. Ljudi su bombardovani senzacionalističkim najavama o „najnovijim zdravstvenim otkrićima“ posredstvom medija i društvenih mreža, a na svakom ćošku iskače po neki novi „guru“ koji tvrdi da je otkrio rupu na saksiji, nudeći svoju verziju samopoboljšanja kojom ćemo uspeti da zavaramo smrt „na neodređeno vreme“.

Nova mitologija savršeno zdravog života tera svoje sledbenike da neprekidno drže korak sa novinama. Oni gutaju suplemente, idu na časove joge, znoje se u teretanama, svaki čas menjaju režim ishrane, skupo plaćaju genetska testiranja, bez razmišljanja se predaju „genetskim strategijama“ za prevenciju raka i drugih smrtonosnih bolesti i traže alternativne tretmane za oboljenja tela i psihe. Uprkos svemu tome, kolektivno zdravlje čovečanstva se rapidno pogoršava, upozorava Gabor Mate, kanadski lekar i naučnik mađarskog porekla u svojoj knjizi „Mit o normalnom“.

Ako postoji tolika opsesija zdravim životom, kako onda protumačiti činjenicu da u današnjem svetu koji se hvali da je dostigao vrhunac medicinske genijalnosti i sofisticiranosti, sve veći broj ljudi pati od hroničnih fizičkih bolesti, kao i od raznih oblika zavisnosti i mentalnih oboljenja? I kako je moguće da tako mali broj naučnika i lekara javno govori o tom paradoksu, pita se Mate.

Epidemija mentalnih poremećaja

Kanadski naučnik navodi podatke da u Sjedinjenim Američkim Državama, najbogatijoj zemlji i epicentru svetske ekonomije, 60% odraslih pati od hroničnih poremećaja kao što su visok krvni pritisak ili dijabetes, dok je kod 40% ljudi dijagnostifikovano više hroničnih oboljenja. Skoro 70% Amerikanaca pije jedan prepisani lek, a više od polovine uzima dva leka. U Kanadi ubrzano raste broj autoimunih bolesti, a sve veći broj mlađih ljudi oboleva od oblika raka koji nisu izazvani pušenjem.

Broj gojaznih osoba, koje su izložene brojnim zdravstvenim rizicima, uvećava se u mnogim državama, uključujući Kanadu, Australiju i naročito SAD, gde se više od 30% odraslih može svrstati u tu kategoriju. Nedavno je Meksiko prestigao svog severnog suseda po broju gojaznih, a dijabetes se svaki sat utvrdi kod čak 38 stanovnika te države. Ovom neslavnom klubu sve više se pridružuje i Azija, posebno Kina gde se broj gojazne dece uvećava zabrinjavajućom brzinom.

U zapadnom svetu raste broj ustanovljenih mentalnih poremećaja među svim generacijama. Depresija i anksioznost su bolesti koje u Kanadi beleže najbrži rast. Više od 50 miliona Amerikanaca, što je 20% odraslih osoba u SAD, bori se sa ovim bolestima. Još više poražavaju podaci da su milionima dece i adolescenata u Severnoj Americi prepisani stimulansi, antidepresivi, pa čak i antipsihotici, čiji dugoročan uticaj na mozak u razvoju još nije utvrđen. Mentalni poremećaji su postali najveći problem ovoga veka i u Evropi, a ceo zapadni svet je zatečen porastom samoubistava među mladima, upozorava Mate.

Živimo u svetu u kome sve može poći naopako

Medicina je u prethodna dva veka postigla izuzetne stvari, ali koren problema nije u nedostatku naučnih činjenica i tehnološkog napretka, već u percepciji šta su suštinski uzroci zdravstvenih tegoba. To je, kako tvrdi Mate, toksična kultura u kojoj živimo, a koju mi doživljavamo kao normalno stanje.

Kanadski naučnik to pojašnjava sledećim primerom. U laboratoriji, kultura je biohemijska tečnost napravljena da podstakne razvoj određenog organizma. Pod pretpostavkom da su mikrobi u laboratoriji savršenog zdravlja i genetskih predispozicija na početku svog života, odgovarajuća kultura bi trebalo da im obezbedi srećan i zdrav razvoj i razmnožavanje. Ali, ako kod tih organizama počnu da se pojavljuju razni oblici patologije u neuobičajeno velikom broju, ili ako oni jednostavno ne uspevaju dalje da se razvijaju, to znači da je kultura postala zatrovana ili da već na samom početku nije imala potrebnu kombinaciju sastojaka.

U oba slučaja reč je o toksičnoj kulturi, neprikladnoj za stvorenja kojima treba da bude potpora, ili još gore, koja je opasna po njihovu egzistenciju. Isto važi za ljude i društva u kojima žive. Ta društva mogu da ih podstiču ili da ih postepeno ubijaju.

Ako se naša sadašnja kultura posmatra kao laboratorijski eksperiment, može se reći da ona predstavlja globalnu demonstraciju svega što može poći naopako. Iako smo okruženi spektakularnim ekonomskim, tehnološkim i medicinskim resursima, nebrojeno mnogo ljudi pati od raznih bolesti uzrokovanih stresom, neznanjem, siromaštvom, nejednakošću, društvenom izolacijom, degradacijom životne sredine, ali i obezvređivanjem ljudskog života i osiromašenjem istinskih ljudskih vrednosti, navodi Mate.

Zdrav razum u strmoglavom padu

Kanadski naučnik objašnjava da se reč „normalno“ u zdravstvenoj praksi odnosi, između ostalog, na stanje koje određuje granicu između zdravlja i bolesti. „Normalni nivoi“ i „normalno funkcionisanje“ predstavljaju ciljeve lekara kad prepisuju određenu terapiju i lekove pacijentu. U medicinskoj praksi upotreba ove reči omogućava lekarima da realno procene situaciju, kako bi reagovali u lečenju na pravi način.

Međutim, pojam normalnosti u nekom društvu je mnogo složeniji, on može biti vrlo podmukao. Ljudska bića imaju veliku sposobnost da se prilagođavaju na različite stvari, posebno kada su promene postepene. U jednom od svojih značenja, glagol „normalizovati“ odnosi se na proces u kome nešto što se ranije smatralo nenormalnim postaje u dovoljnoj meri normalno da ga naš radar za raspoznavanje više ne primećuje. Na društvenom nivou reč „normalno“ obično znači „ovde nema ničeg nesvakidašnjeg“, svi sistemi funkcionišu kako treba i nje potrebno da ih dalje preispitujemo.

Ali, upravo tu leži najveća zamka. Kvalitet, a u mnogim slučajevima i dužina ljudskog života, nerazdvojno su povezani sa onim aspektima modernog društva koje je najteže objektivno sagledati, jer su se toliko ukorenili, da ih prihvatamo bez razmišljanja. Drugim rečima, svojstva svakodnevnog života koja nam izgledaju sasvim normalno „jer to rade svi drugi“, najviše vape da ih kritički preispitujemo.

Mate ističe da bolesti od kojih pojedinci pate ne uzrokuju samo fizičke navike i predispozicije, već u velikoj meri i način na koji ti pojedinci razmišljaju i koliko su u stanju da grade smisleni život zasnovan na sopstvenom integritetu, bez povođenja za masom. I pored sve naše stručnosti i tehnološke sofisticiranosti, zapadna medicina često zaboravlja da treba da leči kompletnu osobu i ignoriše činjenicu da nam današnja kultura, „u kojoj je zdrav razum u strmoglavom padu“, remeti organizam, slabi imunološki sistem i podriva emocionalnu ravnotežu, upozorava kanadski naučnik.

Bojana Maričić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: Tverdohlib.com, Depositphotos