Politika i društvo

U Srbiji su razlike u primanjima među stanovništvom i dalje veoma velike. Od 2019. do 2023. godine te razlike su se smanjile, ali su 2024. zabeležile blagi rast.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Gini koeficijent, pokazatelj koji meri nejednakost raspodele prihoda, iznosio je 31,9 prošle godine.

U 2020. godini Gini indeks je iznosio 33,8, da bi do 2023. godine pao na 31,7, što znači da je nejednakost smanjivana, da bi u 2024. porastao na pomenutih, 31,9.

Poređenja radi, prosečna vrednost u Evropskoj uniji je 29,4, što znači da je jaz između bogatih i siromašnih u Srbiji i dalje veća nego u većini zemalja EU.

U 2020. godini  indeks EU je iznosio 30, zatim se 2021. beleži blagi rast na 30.2. Tokom 2022. i 2023. Gini koeficijent beleži istu vrednost, a ujedno i pad na 29.6.

Iako su razlike malo smanjene u poslednjih nekoliko godina, Srbija se i dalje nalazi među državama sa najvećom nejednakošću u Evropi, pokazuju podaci Eurostata.

Veću nejednakost u raspodeli dohotka od Srbije u 2024. imale su Italija, Litvanija, Letonija i Bugarska.

Prema tzv. kvintilnom odnosu, u Srbiji najbogatijih 20 odsto stanovništva zarađuje čak 5,6 puta više od najsiromašnijih 20 odsto.

Sarita Bradaš, psihološkinja i istraživačica Centra za dostojanstven rad, ocenjuje da bi se nejednakost u Srbiji smanjila, potrebne su reforme u poreskim i socijalnim politikama.

„Mi nemamo politike koje bi uticale da se smanji nejednakost. Da bi se nejednakost smanjila potrebno je poboljšanje socijalnih politika, progresivno oporezivanje i uvođenje poreskih olaškica. Da bi se desila redistribucija dohotka potrebno je sprovesti intervencije kod najugroženijeg dela stanovništva“, objašnjava Bradaš.

Najveći pad životnog standarda beleži se kod 20 odsto najsiromašnijih

Za četiri decenije prosečni dohodak 50 odsto najsiromašnijih smanjen je za 14 odsto. Dok je 10 odsto stanovnika sa najvišim prihodima povećao prosečan dohodak za 44,3 odsto.

Najveći pad životnog standarda beleži se kod 20 odsto najsiromašnijih, a najveći rast u okviru jedan odsto najbogatijih koji su udvostručili svoje prihode, pokazuju podaci Analize o nejednakostima Sarite Bradaš.

„Siromašni su postali još siromašniji, a bogati još bogatiji što je dovelo do rasta nejednakosti“, navodi ona.

Na pitanje da li su u proteklim godinama sprovedene neke politike koje bi smanjile nejednakost u dohotku, Bradaš je rekla da ih nije bilo, u suprotnom bi se odrazile na postojeće podatke.

„Mi smo imali jednu sasvim drugu stvarnost“, navodi ona napominjući da je Zakon o socijalnoj karti doprineo da desetina hiljada korisnika ostane bez novčane socijalne naknade.

„Uveden je novi sistem socijalne zaštite, SOZIS, koji je trebalo da poveća pravednost sistema, ali on je uradio upravo suprotno“, objašnjava ona.

Na pitanje na koji način inflacija ima uticaj na nejednakost, Sarita Bradaš objašnjava da su izdaci najsiromašnijih najveći za hranu, a potom i za stanovanje. Kada se pogledaju podaci RZS-a, inflacija je bila najveća u kategorijama koje se upravo odnose na hranu.

„To znači da će to neproporcionalno da pogodi siromašne u odnosu na bogate koji manje izdvajaju za hranu,‘‘ navodi ona.

Rast nejednakosti poklapa sa prelaskom sa socijalizma na kapitalizam

Vladimir Simović, sociolog iz Centra za politike emancipacije, navodi da se rast nejednakosti poklapa sa prelaskom sa socijalizma na kapitalizam, a kao ključ u rastu nejednakosti navodi privatizaciju, koja je doprinela da veliki broj ljudi ostane bez posla.

„Kasnije imamo razvoj privrede na stranim investicijama koje upošljavaju jeftinu radnu snagu, dok sa druge strane imamo koncentraciju bogatstva u rukama privilegovane manjine koja se u velikoj meri obogatila u poslovanju sa državom“, navodi on.

Prelazak sa socijalizma na kapitalizam je, objašnjava, bitan, zato što je doprineo urušavanju socijalne mreže.

„Odnosno sve ono što je bilo na neki način pristupačno ili dostupno ljudima, kao što su bili zdravstvo ili obrazovanje, se sve više i više gura na tržište. Što znači da ljudi moraju iz sopstvenog džepa da plaćaju ove usluge“, navodi Simović.

Srbija je, prema njegovim rečima, izuzetno visoko na listi zemalja gde ljudi iz sopstvenog džepa moraju da plaćaju zdravstvo. Sve je manje socijalnih servisa koji su pristupačni siromašnim ljudima, što znači da oni moraju značajan deo svojih prihoda da troše na ove stvari. Jedna od mera koja prema mišljenju Simovića fali jeste mera socijalne podrške.

Problemu nejednakosti doprinosi i poreski sistem

Problemu nejednakosti doprinosi i poreski sistem. U Srbiji postoji „flat tax“ poreski sistem – to znači da svi plaćaju istu poresku stopu, od poreza na dohodak do drugih poreza. Takav sistem u većoj meri opterećuje siromašnije slojeve društva, navodi Simović.

Sistem PDV-a, prema Simoviću, takođe doprinosi ovom problemu.

„Kada pogledamo kako se puni naš budžet, vidimo da se dve trećine budžeta puni PDV-om i akcizama. PDV i akcize u većoj meri opterećuju siromašnije ljude. Oni sve svoje prihode tokom meseca potroše na hranu i na osnovne životne potrebe, dok bogatiji ljudi imaju mogućnost štednje. Njih PDV manje dotiče nego što dotiče one siromašnije“, objašnjava Simović.

Uvođenje progresivnog oporezivanja i razmišljanje o ukidanju PDV-a na osnovne namirnice koje troše najsiromašniji građani bi, prema rečima Simovića, bile bi preporuke za smanjenje nejednakosti među stanovništvom.

„Potpuno je sumanuto da neko ko je samozaposlen ili neko ko ima neku malu cvećaru, plaća isti procenat poreza kao neke velike korporacije koje vrte milijarde. Siniša Mali je, čini mi se, više puta ponavljao da vlast neće da uvodi nikakve progresivne poreze, jer neće time da se bavi. Mali su izgledi za promene. Živimo u društvu u kojoj su nejednakosti narastajuće. Čini mi se da će tako biti dok se ne promeni paradigma. Trebalo bi da razmislimo o tome kako da naša ekonomija koristi ljudima, a ne samo gomilanju profita nekolicine“, napominje on.

On smatra i da zavisnost od stranih investicija koje dolaze ovde da bi eksploatisale jeftinu radnu snagu pomaže da se ljudi održavaju u siromaštvu.

On ocenjuje da teškoj socijalnoj situaciji doprinosi i to što su stanovi sve manje pristupačni.

Čak 90 odsto ljudi prima zarade koje su manje od 150.000 dinara

„Siromašniji teško sebi mogu da obezbede nekretninu. To se opet odnosi na sistemsku politiku koja je povezana, opet, sa prelaskom socijalizma na kapitalizam. Trenutno je sve prepušteno tržištu i snalaženju pojedinaca. Stanovanje je jedan od glavnih problema za siromašnije ljude koji nemaju dovoljno da plate rentu ili kredite za nekretnine koje su veoma skupe“, kaže on.

Prema mišljenju Simovića, nadu za smanjenje nejednakosti vidi u promeni režima i ekonomske i socijalne paradigme.

„Nada postoji, ali potrebna nam je drugačija politika kojom bi se vodilo ovo društvo. Politika koja će razmišljati o redistribuciji bogatstva, osnaživanje najsiromašnijih, potrebno je i da socijalna davanja ne budu mizerna. Za ovo je potrebna promena paradigme i režima. Čak 90 odsto ljudi prima zarade koje su manje od 150.000 dinara, što bi bila granica plate za dostojanstven život. Ali kada onda uzmete onaj godišnji porez na dohodak koji plaćaju ljudi koji imaju izrazito visoka primanja, vi vidite da imate ljude koji zarađuju mesečno milione evra. Nejednakosti su izrazito velike“, ističe on.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Istraživanje koje je 2019. započeto na Univerzitetu Cornell donelo je rezultate koji su izazvali lavinu komentara psihologa, lekara, sociologa, ali i šire čitalačke publike. Nakon šest godina istraživanja ljudske sreće i prečica koje dovode do ovog tako željenog „stanja“, istraživači su došli do pojma smisla i svrhe.

U svetu nestabilne ekonomije, neizvesnosti, haotičnih politika i iscrpljene planete, ljudi dodatno strahuju da će im veštačka inteligencija uzeti posao. Poverenje u nauku i institucije se urušava, a sve više ljudi prijavljuje depresiju, anksioznost i osećaj usamljenosti. Prema podacima Gallup-a, broj onih koji kažu da su „veoma zadovoljni životom“ najmanji je zabeležen u poslednjih 25 godina.

Ipak, nova istraživanja sa Cornell-a kažu da „postoji jednostavan način da se čovek izbori s ovim haosom – ne kroz luksuz, rituale samopomoći ili motivacione citate, već kroz pronalaženje i negovanje osećaja svrhe“ komenatar je istraživača.

Moć svrhe

Šestogodišnje istraživanje Univerziteta Cornell pokazalo je da izgovaranje i praktična realizacija sopstvene svrhe može imati snažne pozitivne efekte na mentalno, pa i fizičko zdravlje. Psiholog Entoni Barou, vođa laboratorije za proučavanje svrhe i identiteta, sproveo je zanimljiv eksperiment među mladima: oko 1.200 srednjoškolaca i studenata dobili su po 400 dolara da ih upotrebe kako žele, ali pod jednim uslovom – da novac iskoriste za nešto što ima smisla za njih, njihove porodice ili zajednicu.

Rezultat je bio iznenađujući. Nakon samo osam sedmica, mladi koji su dobili sredstva pokazali su veći osećaj svrhe, pripadnosti i korisnosti, kao i više pozitivnih emocija. Barou je to sažeo jednostavno:

„Kada ljudima pomognete da naprave doprinos, oni hodaju kroz svet sa jačim osećajem smisla.“

Generacija Z nije izgubljena

Suprotno stereotipima o generaciji Z kao „narcisoidnoj i opsednutoj telefonima“, istraživanje je pokazalo da su mladi duboko motivisani da doprinose drugima. Čak 95 odsto učesnika u projektu iskoristilo je novac za aktivnosti koje pomažu drugima – donirali su knjige školama, organizovali zajedničke događaje, sadili drveće ili pokretali male inicijative za mentalno zdravlje.

Jedna učesnica, Melani Maršal, zasadila je drvo japanske kaki jabuke u krugu fakulteta.

„Voće će možda rađati tek za nekoliko godina, ali meni je ovo drvo odmah dalo osećaj da moje ideje vrede“, rekla je.

Svrha kao prečica do sreće

U vreme kada tržište nudi beskrajne recepte za sreću – od meditacije i izjava zahvalnosti, preko otpornosti i „flow“ stanja, do brige o sebi – možda smo, kako kaže Barou, previše zakomplikovali stvari.

Njegov kolega, profesor psihologije Tod Kašdan, objašnjava:

„Možda je vreme da prestanemo da komplikujemo ljudima život i damo jednostavan okvir: prestanite da se fokusirate na sebe i zapitajte se šta danas, ove sedmice ili ovog meseca možete da učinite za druge.“

Kašdanovo istraživanje pokazuje da ljudi koji svakodnevno prate svoj napredak prema ličnoj svrsi – bez obzira koliko mali koraci bili – pokazuju više samopouzdanja, smisla i pozitivnih emocija.

Lekcija filozofa i nauke

Aristotel je verovao da je „dobar život onaj sa svrhom“. Niče je pisao da „onaj ko ima zašto, može da izdrži gotovo svako kako“. Viktor Frankl, psihijatar i autor dela U potrazi za smislom i Zašto se niste ubili, smatrao je da sreća „nije cilj, već nusprodukt posvećenosti nečemu većem od sebe“.

Današnja istraživanja potvrđuju njihove preporuke: ljudi koji žive sa jasnim osećajem svrhe imaju žive pod manjim stresom, manje su rizična grupa za bolesti srca, sporije kognitivno propadaju i duže žive.

Kako pronaći svrhu

Iako zvuči jednostavno, pronaći svoju svrhu za mnoge nije lako. Psiholozi savetuju jednostavnu vežbu: zapitajte se „Šta svetu nedostaje?“ i „Kako ja mogu makar malo da popunim taj prostor?“ Nije važno da li je svrha vezana za porodicu, posao, umetnost ili zajednicu. Važno je da bude iskrena i da joj svojim akcijama posvetite bar 20 minuta dnevno.

„Prava sreća ne dolazi iz samopromocije, već iz doprinosa“, kaže psiholog Kendal Bronk. „Najbolji način da pronađete sreću jeste da prestanete da je jurite i počnete da usrećujete druge.“

Izvor: Bonitet

Foto: Pixabay

U svakoj četvrtoj kompaniji u Evropi odluke se donose uz pomoć algoritama ili veštačke inteligencije, što direktno utiče na radni život zaposlenih. Sindikati upozoravaju da se bore da zaštite prava radnika u takvom okruženju.

Kako alati zasnovani na veštačkoj inteligenciji (AI) i algoritamskom upravljanju sve više prodiru na evropska radna mesta, stručnjaci iz oblasti rada pozivaju Evropsku uniju da uvede novu direktivu koja bi zaštitila prava zaposlenih.

Četvrtina radnih mesta u Evropi koristi algoritme ili veštačku inteligenciju za automatizaciju odluka koje su tradicionalno donosili menadžeri, pokazuje istraživanje litvanske agencije Visionary Analytics sprovedeno za Evropsku komisiju, piše Euronews.

U izveštaju se upozorava da će taj broj „brzo rasti u narednih deset godina“.

Prema nalazima, ovi alati se koriste u zapošljavanju, raspoređivanju radnih zadataka, davanju uputstava zaposlenima, nadzoru i proceni učinka, a najčešće među radnicima koji sarađuju sa velikim platformama poput Uber-a i Lyft-a.

Sada se ovakvi sistemi postepeno uvode i u tradicionalnija zanimanja.

Zajednički izveštaj Evropske komisije i Međunarodne organizacije rada (ILO) otkriva da francuski logistički sektor koristi alate sa veštačkom inteligencijom za planiranje ruta, koji vozačima u realnom vremenu daju informacije o saobraćaju i lokacijama isporuke — ali to, upozoravaju autori, može dovesti do opsežnog nadzora i praćenja vozača.

Evropska konfederacija sindikata (ETUC) saopštila je da se njeni članovi bore da u kolektivne ugovore uključe odredbe koje bi zaposlenima garantovale pravo da znaju koji se algoritmi koriste na njihovim radnim mestima i kako oni utiču na njihov rad.

„To je nova i zahtevna tema, a mnogi sindikati zapravo nemaju dovoljno stručnosti ni kapaciteta da se njome bave“, izjavila je za Euronews Next Tea Jarč, konfederalna sekretarka Evropske konfederacije sindikata (ETUC).

Algoritmi sve prisutniji na radnim mestima

Algoritamsko upravljanje može da odlučuje o radnim uslovima zaposlenih – od radnog vremena, smena i plata, do procene učinka.

Jarč navodi da postoje slučajevi u kojima algoritmi prikupljaju podatke koje ne bi smeli, uključujući i podatke o mentalnom zdravlju radnika. Dodaje i da platforme prate zaposlene čak i nakon što se odjave sa sistema.

U mnogim slučajevima, poslodavci uvode nove algoritme i metrike za merenje učinka zaposlenih „bez znanja sindikata“ ili samih radnika, ističe ona.

U svom izveštaju Evropska komisija navodi da postojeći propisi EU pokrivaju neke aspekte koje algoritamsko upravljanje može da ugrozi — poput intenziteta rada, transparentnosti i predvidivosti, ali upozorava da još postoje praznine, posebno kada je reč o razgraničenju radnog i slobodnog vremena.

„Vreme je da kompanije shvate da ne mogu skrivati menadžerske odluke iza algoritama“, poručuje Jarč.

Alesio Bertolini, istraživač sa Oksfordskog instituta za internet u Ujedinjenom Kraljevstvu, kaže da algoritamsko upravljanje postoji još od devedesetih, ali da sa novim talasom razvoja veštačke inteligencije ponovo dobija na snazi.

„U narednim godinama videćemo još sofisticiranije verzije algoritama, koji će biti još prisutniji na radnim mestima„, rekao je Bertolini.

Sindikati nemaju finansijska sredstva za angažovanje stručnjaka za algoritme

Prema podacima organizacije Uni Europa, koja predstavlja više od 7 miliona radnika u Evropskoj uniji, širom Evrope je potpisano 23 kolektivna ugovora koji u nekoj meri pominju algoritamsko upravljanje.

Izvor: Telegraf.rs

Foto: Pixabay

Premijer Albanije Edi Rama izjavio je da je albanska ministarka za javne nabavke, koju je kreirala veštačka inteligencija i koja nosi ime Diela, „trudna“ i da će „roditi 83 AI asistenta“ namenjena poslanicima.

Rama je ovu neobičnu vest saopštio tokom Berlinskog globalnog dijaloga na temu „Revolucionarna rešenja za turbulentna vremena„.

„Želim da podelim da je Diela trudna. Očekujemo 83 dece, po jednog AI asistenta za svakog člana parlamenta iz socijalističke partije. Svaki od njih će pomagati poslaniku u pripremi beležaka, predlozima i sažecima sednica kada poslanik nije prisutan. To označava novu eru integracije veštačke inteligencije u albansku politiku“, naglasio je Rama.

Dodao je da očekuje „da će sistem biti potpuno funkcionalan do kraja 2026. godine“.

Ministarka Diela, stvorena pomoću veštačke inteligencije, predstavljena je 11. septembra na sednici albanske Socijalističke partije.

Njena zvanična uloga je nadzor svih državnih nabavki u zemlji.

Vlada očekuje da će primena AI tehnologije učiniti nabavke „100 odsto nepotkupljivim“ i da će svi tenderi i javni fondovi biti potpuno transparentni.

Građani Albanije već poznaju Dielu, jer upravlja digitalnom platformom „e-Albania“, preko koje su dostupne gotovo sve državne usluge u elektronskom formatu.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Sociolog Malkom Gledvel je veoma poznat domaćoj publici. Za sve koje su zainteresovani za pitanja funkcionisanja grupe, ponašanja ljudi u grupama i principe donošenja odluka, Gledvel je zanimljiv izvor teorija i preporuka.

U poslednjoj knjizi koju je objavio (Osveta tačke preokreta – Revenge of the Tipping Point), čuveni autor Malkom Gledvel se vraća pitanju – kako nastaju velike društvene i ideološke promene? Njegov ključni koncept, nazvan „magična trećina“, otkriva da je često dovoljno da samo trećina jedne grupe promeni stav čitave grupe. Dakle, da bi se promenila, grupi je potreba ta magična trećina.

Kada manjina menja većinu

U intervjima koji je dao za medije Gledvel objašnjava da se društvene promene ne dešavaju linearno. U upravnim odborima, timovima ili zajednicama, često se ništa ne menja dok se ne dostigne kritična masa, a to je oko jedne trećine učesnika.

Na primer, istraživanja pokazuju da prisustvo samo jedne žene u upravnom odboru ne menja dinamiku grupe. Dve žene donose blagu promenu, ali tek kada su tri od devet članova žene, kultura rada se suštinski menja. „Glasovi koji su dotad bili tihi, postaju deo odlučivanja“ kaže Gledvel.

Ovu pojavu sociolog naziva „magičnom“ ne zato što ima veze sa mistikom, već zato što ni naučnici koji su je empirijski dokazali, ne mogu u potpunosti da objasne ovakav fenomen. Po rečima Gledvela, to je trenutak kada društveni sistem „klikne“ i prelazi iz jednog obrasca ponašanja u drugi.

Psihologija mase i kultura otkazivanja

Gledvelov koncept može da se primeni i na savremene fenomene poput „kulture otkazivanja“ ili „kulture linča“ – onih brzih i burnih talasa javnog osuđivanja pojedinaca ili ideja. Danas se ovakvi fenomeni najbolje mogu pratiti na društvenim mrežama (kritike, linč, blokiranja, viralne reakcije).

Kada oko trećine ljudi u nekoj zajednici proceni da je određeno ponašanje neprihvatljivo, ceo sistem reaguje kao da svi misle isto. Ideje se tada šire poput virusa – brzo i intenzivno, ali i kratkotrajno.

„To je nešto poput groznica ili virusa koje zahvate društvo i isto tako brzo nestanu“, kaže Gledvel.

Još jedan koncept koji Gledvel ističe jeste uloga „superprenosioca“ ili pojedinaca koji imaju nesrazmerno veliki uticaj na javnost.

„Kao što je tokom pandemije mali broj ljudi bio izvor zaraze hiljada ljudi, tako i u društvenim pokretima „određene ličnosti funkcionišu kao „gromobrani“ koji privlače i usmeravaju emocije mase“.

„Primera radi, mnogo je primera u književnosti, među piscima. Recimo, autorka Dž. K. Rouling (Hari Poter) postala je simbol podeljenih debata upravo zato što ljudi imaju ličan odnos prema njenom delu pa time i snažniju reakciju na njene stavove“ objašnjava sociolog.

Snaga i ranjivost grupe

Gledvelove reči i nalazi su istovremeno i utešne i zastrašujuće. Utešne su jer pokazuju da pojedinac ima daleko veći uticaj nego što pretpostavlja. Onaj „treći glas“ u timu, sastanku ili porodici, može da promeni pravac cele grupe.

„Zastrašujući su jer otkrivaju koliko smo podložni dinamici kolektiva i kako se naše mišljenje može neprimetno oblikovati pod uticajem grupe ljudi“ kaže Gledvel.

Na kraju, Gladvel je istakao ulogu lokalne zajednice – komšija, radnih kolektiva, malih društvenih krugova – kao mesta gde se balans između individualnog i kolektivnog najjasnije vidi.

„Naše zajednice nas oblikuju mnogo više nego što mislimo“, kaže Gledvel. „Ne mislim na zemlju u kojoj živite, već na vaše neposredno okruženje – to je prostor u kojem možete da utičete i biti pod uticajem drugih.“

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Ministarstvo nacionalne bezbednosti objavilo je nova pravila koja predviđaju mogućnost prikupljanja biometrijskih podataka od osoba koje nisu državljani SAD pri ulasku, ali i pri izlasku iz zemlje. Dokument je postavljen na sajt ministarstva radi davanja komentara. Novi propis trebalo bi da stupi na snagu 26. decembra. Puna primena bi mogla da zaživi za tri do pet godina.

Ideja je da se primenjuje tehnologija prepoznavanja lica i na ulasku i na izlasku iz SAD kako bi se potvrdilo da je osoba zaista napustila državu. Ministarstvo je navelo podatak da je u 2022. više od 850.000 osoba, koje su stigle avionom i brodom (3,67% ukupnog broja), prekoračilo vreme boravka u SAD koje im je dozvoljavala viza.

Navodi se i da je tehnologija prepoznavanja lica efikasnija od drugih metoda, ali će organi moći i dalje da koriste i otiske prstiju kako bi potvrdili identitet. Pominje se da je tehnologija prepoznavanja lica u više od 98% slučajeva tačno utvrdila identitet putnika.

Zaštita od terorizma

Kako se navodi u dokumentu, organi SAD prikupljaju biometrijske podatke na ulasku u zemlju još od 2004. ali dosad nije bilo sveobuhvatnog sistema za isti postupak pri napuštanju države. Posebno će biti testirane opcije za proveru izlazaka putem mora, automobilima, privatnim avionima i dr.

„To pomaže da se odgovori na zabrinutosti oko nacionalne bezbednosti usled pretnji terorizma, zloupotrebe dokumenata, ostanaka u SAD duže od dozvoljenog, ulazaka bez dozvole i netačnih ili nepotpunih podataka putnika“, navodi se u dokumentu.

Ministarstvo ističe da integrisani biometrijski sistem ulazak-izlazak omogućava precizan način potvrde identiteta osobe. I olakšava borbu protiv terorista koji koriste lažne dokumente. Isto važi i za one koji prekoračuju vreme boravka ili su ušli u zemlju bez vize.

Finansijski trošak veći od ušteda

Ovo pravilo važiće ne samo za aerodrome već i za luke i druge granične prelaze. Navodi se i da je pogranična služba testirala više tehnologija, ali se prepoznavanje lica pokazalo kao najefikasnije. U identifikaciji će pomoći i slike putnika koje su prikupljene u procesu izdavanja vize. Sistem će ih porediti sa novim slikama napravljenim na graničnom prelazu.

U analizi efekata utvrđeno je da bi godišnji troškovi primene novog pravila mogli da idu od 119 do 122 miliona dolara i za putnike i za državne organe. S druge strane bi uštede bile od 48 do 54 miliona dolara. To znači da bi nova mera bila veća finansijski izdatak nego dobit. Međutim, nisu svi potencijalni troškovi mogli da budu kvantifikovani. Ipak, kao važan i glavni benefit se navodi bezbednost zemlje zbog čega se i novi propis donosi.

Ovo je još jedno pooštravanje pravila imigracione politike SAD. U januaru je predsednik Tramp potpisao izvršnu naredbu kojom se svi koji ostaju u zemlji duže od 30 dana moraju prijaviti ministarstvu nacionalne bezbednosti i nositi sa sobom potvrdu. U septembru je najavljeno i veliko povećanje takse za H-1B vizu za visokokvalifikovane radnike.

Izvor: Forbes Srbija

Foto: Pixabay

Na vrhu liste noviteta novog milenijuma su bolesti zavisnosti nezamislive za stanovnike prošlog ili pretprošlog veka. Zavisnost od video-igrica, interneta, vesti i društvenih mreža samo su upotpunile spisak već postojećih i dobro poznatih – kocka, narkotici, tablete, alkohol.

Ipak, jedna vrsta zavisnosti o kojoj se manje govori i piše tiče se ’posla’, ’rada’, ’zauzetosti’ i ’obaveza’. Bez šale uzima maha i može se konstatovati da raste broj zavisnika od obaveza i zauzetosti. Nije ni novina da se mnogi poslovni ljudi obraćaju stručnjacima za pomoć kako bi svoj život oslobodili od intenzivnog poslovnog ritma.

Bolest zavisnosti

Nikad nije dosta.

Uvek postoje neke nove merdevine kojima se treba popeti.

Preduzeća koja treba održati solventnim.

Nikad dosta časova i edukacija koje treba završiti.

Uvek je tu niz sastanaka kojim treba prisustvovati.

Mnogo je mejlova koji čekaju odgovor.

Spiskova zadataka kojima se iznova i iznova dopisuju novi.

Kućnih i porodičnih obaveza koje ne trpe odlaganje.

Nije neophodno citirati autore koji upozoravaju na hroničnu prezauzetost koja vlada poslovnim svetom. Svako je danas svedok da se mahnito živi, da je svako pritisnut vremenom i rokovima, da je mnogo stvari koje se neizostavno žele i privlače pažnju. Savremen čovek je zavistan od prezauzetosti.

Šta znači biti prezauzet?

Rej Vilijams ovako piše:

„To je stanje puno aktivnosti, stanje gde nema bespoličarenja. Kada je neko prezauzet, uglavnom je preopterećen, prenatrpan, preplavljen, vezan i pod stresom. Prezauzet čovek oseća da nema dovoljno vremena za sve aktivnosti koje mora ili želi da obavlja.“

Vilijams dalje postavlja suštinsko pitanje ’Zašto?’ ili ’Zašto su danas svi toliko zauzeti?’. Izvodi sedam razloga.

Sedam ključnih razloga

Prvi razlog, i verovatno najzaslužniji za polemiku, je prihvatanje zauzetosti kao statusnog simbola. Zauzeti se veličaju, oni su važni, bitni. Kada je prezauzet i nema vremena, čovek današnjice tako pokazuje svoju vrednost, pa čak i samopoštovanje, a njemu se ukazuje čast.

Vilijams piše da je prezauzetost i znak produktivnosti i lojalnosti kompaniji.

Prezauzetost danas može da se razume i kao ’strah od propuštanja’. Savremen čovek je u strahu da će propustiti informacije, dešavanja ili prilike. Potrošnja se prebacuje sa kupovine stvari (’imati sve’) na iskustva (’uradi sve’) kroz popunjavanje kelandara i profila na društvenim mrežama.

Zauzetost je nusproizvod novog digitalnog doba. Savremena kultura koja znači digitalnu prisutnost 27 sata sedam dana u sedmici izbrisala je granicu između poslovnog i privatnog. Multitasking je za pohvalu dok isključivanje sa mreža nikako nije.

Kada je zauzet, čovek sebi ispunjava vreme. Paradoksalno – u vreme izobilja izbora kada je čoveku ponuđeno nebrojeno opcija da ispuni svoje vreme, on ne ostavlja prazan prostor za nerad.

Zauzetost danas Vilijams vidi i kao neophodnost. Mnogo ljudi je prinuđeno da radi više poslova kako bi sebi i porodici obezbedio udoban život (po društveno prihvatljivim standardima).

I, prezauzetost se može razumeti i kao bekstvo. „Da ne bi sebi postavljali pitanja o svrsi života, o ključnoj ulozi koju svako treba da obavi ili da se ne bi suočavali sa emocionalnim bolovima i preživljenim traumama, ljudi beže u posao, obaveze i popunjene rokovnike“, još jedan je od razloga prezauzetosti.

Nemam život i bole me leđa

Analize vremena posvećenog obavezama su pokazale povećanje ’ludački zgusnutih rasporeda’ od 60-ih godina. Danas su već uobičajene izjave ’Nemam život’ ili ’Kako mi je samo potreban odmor!’ Ovakve izjave i životni stilovi se podrazumevaju i podržavaju.

Nabijeni tempo ne može da prođe nekažnjeno i bez posledica. U jednom od istraživanja kako prezauzetost utiče na organizam, dr Suzan Koven je zapisala:

„Poslednjih godina primećujem epidemiju ove vrste. Pacijent za pacijentom pati od istih tegoba – umora, razdražljivosti, anksioznosti, glavobolje, lupanja srca, bolova u leđima, debljanja.

Ne postoje testovi ili rendgenski snimci koji će dijagnostikovati stanje, ali ga je lako prepoznati. To je prezaposlenost.“

Ima li leka za sve koji bi da promene ovakav prezauzet stil života? Jedno od rešenja nudi Rene Braun:

„Pozivam vas da sebi postavite ovakva pitanja:

Da li moji izbori hrane moju dušu i neguju moj duh ili su moji izbori samo privremeni odmori od ranjivosti i teških emocija?

Da li me moji izbori ispunjavaju ili me ostavljaju da se osećam prazno i u neprekidnom traganju i jurnjavi?“

Tako je ljudska vrsta dobila još jedan oblik zavisnosti, što nije ni novina niti je iznenađenje. Navodi i na potrebu da se kao zavisnost i leči (ko uopšte prizna da je zavistan i da mu treba pomoć).

Izvor: Bonitet.com

Foto: Unsplash

U poslovnom svetu, pomeranje sata koje nas čeka sad za vikend, prelazak na zimsko računanje vremena često se doživljavaju kao sitna administrativna stavka i nastavak tradicije. Međutim, iza tog jednog sata skriva se značajan efekt na ljudski organizam, a samim tim i na radnu efikasnost i poslovanje. Studije pokazuju da pomeranje sata dovodi do smanjenog angažmana radnika, nižeg fokusa, skraćenja sna i poremećaja cirkadijalnog ritma.

Na primer, jedna analiza objavljena u časopisu Public Health (prema studiji sa zaposlenima) pokazala je da u nedelju dana nakon pomeranja sata dolazi do smanjenog radnog angažmana. Lošiji kvalitet sna delimično objašnjava taj pad, naročito kod osoba koje imaju večernji hronotip („noćne sove“).

Slično tome, istraživači sa Univerziteta Oregon ispitali su aktivnosti korisnika GitHub-a (174.505 korisnika) i utvrdili da prelaz na letnje računanje vremena uzrokuje smanjenje produktivnosti koje može da traje i do dve sedmice.

Drugim rečima: iako mnogi misle da se sve „vrati u normalu“ nakon nekoliko dana, efekti mogu da se „razležu“ mnogo duže.

Za poslodavce, ovo znači konkretne troškove: smanjena produktivnost, više grešaka, pad koncentracije, potencijalno povećan broj odmora ili bolovanja. Takođe, studije ukazuju na povećan rizik od saobraćajnih nezgoda neposredno nakon promene, kao i povećan broj srčanih udara.

Kako se nositi s tim?

Najvažnije je pripremiti zaposlene. Nekoliko dana pre promene, savetovati lagano prilagođavanje, raniji odlazak na spavanje, jutarnja svetlost, smanjenje stimulansa pre sna. Fleksibilno radno vreme u danima nakon promene može pomoći adaptaciji, posebno u vidu kasnijeg ili promenjenog početka rada

Iako sam čin pomeranja sata traje svega jedan sat, njegov uticaj na radnu efikasnost, koncentraciju i zdravlje zaposlenih može biti mnogo dublji i dugotrajniji nego što je na prvi pogled vidljivo. Za moderne kompanije koje teže visokoj produktivnosti i mentalnom zdravlju radnika, ignorisanje ovih efekata može značiti propuštene prilike i nepotrebne troškove.

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Broj američkih državljana koji ulažu u grčke nekretnine kroz program „zlatnih viza“ porastao je za 40 odsto međugodišnje u trećem kvartalu 2025, prema danas objavljenim podacima advokatske kancelarije Varnavas.

Porast interesovanja dolazi uprkos pooštravanju uslova iz 2024. godine, kada je minimalna investicija povećana na 800.000 evra za kupovinu nekretnina u Atini, Solunu i većim ostrvima, dok u ostatku zemlje granica sada iznosi 400.000 evra, prenosi Ekatimerini.

Prema podacima kancelarije Varnavas, ulaganja američkih državljana često prelaze milion evra, a južna obala Atine i luka Pirej su i dalje najtraženije lokacije.

Kao glavne razloge za ulaganje u Grčku američki investitori navode povoljne cene, životni stil, kao i bezbednost i stabilnost u zemlji.

Kako bi zaobišli više pragove ulaganja, sve više američkih ulagača koristi opciju ulaganja od 250.000 evra – kupovinu komercijalne nekretnine, poput industrijskog objekta, koji se nakon toga prenameni u stambeni prostor. Investitori i na ovaj način mogu da ostvare pravo na „zlatnu vizu“ u Grčkoj.

– Ova nova mogućnost već ima efekta na tržištu. Strani investitori pretvaraju napuštene industrijske zgrade iz vremena grčke krize u stambene blokove, čime povećavaju ponudu i unose novu likvidnost i kapital u realnu ekonomiju – rekao je pravnik Aleksandar Varnavas.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay