Zabava

Tržište fotografija koje su unapred snimljene i prodaju se kupcima za različite svrhe toliko je zagušeno konkurencijom, da čak i jedna od najprofitabilnijih kompanija u ovom poslu, „PeopleImages“, 90% svojih prihoda ostvaruje prodajom svega 10% slika od preko 600.000 njih koje ima u ponudi. Koliko je teško proceniti šta kupci žele, pokazuju i podaci da fotografije sa lepim ljudima slabo prolaze, a najtraženije su one čiji „manekeni“ deluju pouzdano. Stoga su najplaćeniji modeli stariji ljudi, koji su očuvali vitalnost, „zrače“ iskustvom i poverenjem.

Danas je teško zamisliti da jedna fotografija donese svom autoru svetsku slavu, kao što je to bio slučaj sa američkim profesionalnim fotografom Stivom Mekarijem. Kada je 1985. godine u časopisu „National Geographic“ objavio fotografiju avganistanske devojčice sa zelenim očima, koju je snimio u izbegličkom kampu, ta fotografija je obišla planetu i postala simbol ratnih patnji u Avganistanu.

Kao i mnoge druge stvari za koje su potrebni veliki talenat i znanje, i vrhunska fotografija je proterana iz današnjeg sveta, koji daje prednost kopiranju i daleko jeftinijim generičkim sadržajima. Tako smo na svakom koraku okruženi takozvanim stok fotografijama, koje su unapred snimljene i prodaju se klijentima za različite svrhe.

Istine radi, ovakav poslovni model se pojavio još u drugoj polovini prošlog veka. Počele su da se otvaraju firme koje su angažovale fotografe kao spoljne saradnike, sa zadatkom da snimaju fotografije na najrazličitije teme. Pravile su arhive fotografija i prodavale ih novinama, marketinškim agencijama i drugim preduzećima, ali je u to vreme proces naručivanja bio prilično komplikovan. Klijenti su morali da listaju katalog i biraju broj datoteke, koju su potom dobijali na fotografskom filmu, skenirali i štampali.

„Demokratizacija“ tržišta

Devedesetih godina prošlog veka, agencije za skladištenje fotografija su prešle na CD uređaje sa unapred učitanim slikama. Na ovim kompakt diskovima prostor je bio ograničen, pa su fotografi čije bi fotografije bile odabrane prodavali svoje slike po veoma visokim cenama. Uz to, ovaj „elitni klan“ je zarađivao i na autorskim pravima, jer ako je klijent kome je prodao fotografiju želeo da odštampa „malo više“ nego što je pisalo u ugovoru, to je morao dodatno da plati.

Međutim, početkom ovog veka došlo je do revolucije koja je pomenutu fotografsku elitu zbacila sa prestola, ali je u velikoj meri počela da „kopa grob“ i profesionalnoj novinskoj fotografiji. Pojavile su se internet stranice koje su omogućavale doslovno svakome da pošalje i proda svoje fotografije. Sve veći broj korisnika birao je jeftinije datoteke sa manje ograničenja u pogledu autorskih prava, koje su im omogućavale da kupe fotografiju za jedan dolar, umesto da za nju plate 600 ili čak 1.200 dolara.

Takav novi model, pod nazivom mikrostok, širom je otvorio vrata amaterskim fotografima poput Jurija Arkursa, koji je danas jedan od najprofitabilnijih u tom poslu. Ovaj Danac je počeo da objavljuje svoje fotografije 2006. godine, u vreme dok je studirao psihologiju, prvo na jednom od većih sajtova za mikrostokove pod nazivom Shutterstock.

Pokazalo se da nesuđeni psiholog ima dobro oko za fotografiju, ali i za to šta tržište traži, pa je vrlo brzo postao veoma uspešan. Prvo je zarađivao 500 dolara mesečno, da bi za dve godine od hobija „za džeparac“ napravio posao koji mu je donosio oko 40.000 dolara za mesec dana. Pošto je procenio da sa diplomom psihologa najverovatnije nikada neće biti u stanju da obezbedi tolike prihode, okrenuo se preduzetništvu.

Na hiljade fotografija se nikada ne proda

Osnovao je firmu za produkciju mikrostok fotografija „PeopleImages“, čije sedište se danas nalazi u Kejptaunu, u Južnoj Africi. Njegova kompanija radi tri do četiri snimanja dnevno i zapošljava više od 100 ljudi – fotografe, stiliste, montažere, članove ekipe za osvetljenje… Preduzeće raspolaže arhivom od preko 600.000 fotografija i 250.000 video zapisa, koje prodaje velikom broju onlajn platformi: Adobe Stock, Shutterstock, Dreamstime, 123 RF, FreePik, iStock, Depositphoto…

Ovi sajtovi sadrže stotine miliona fotografija na gotovo svaku temu koju možemo da zamislimo. Za Shutterstock, poslovni model je prilično jednostavan – korisnici plaćaju mesečnu pretplatu za određeni broj preuzimanja ili mogu da kupuju slike pojedinačno. Standardna licenca daje kupcima široka prava da koriste fotografiju bilo gde u svetu, zauvek.

Za fotografa, isplata dolazi u vidu autorskih prava, odnosno procenta od prodajne cene za svaku fotografiju. Ta isplata se kreće od 15 do 40 procenata, u zavisnosti od toga koliko slika fotograf proda u datoj godini. Većina fotografa u ovom poslu zaradi oko 30 centi svaki put kada neko kupi jednu od njihovih fotografija. Jurij Arkurs, koji je na vrhu „lanca ishrane“, kaže da mu je prosečna isplata oko jedan dolar. A tipičnog dana zabeleži više od 10.000 prodaja.

Međutim, tržište mikrostok fotografija je počela da guši prevelika konkurencija, pa iako Arkursova firma nudi više od pola miliona fotografija, svega 10% slika od ukupne ponude obezbeđuje čak 90% prihoda. To znači da se na hiljade fotografija nikada ne proda, jer su „promašile temu“ šta ima prođu na tržištu. Utvrditi šta kupci žele nije jednostavno ni u jednoj industriji, ali na mikrostok tržištu je to posebno teško. Problem nije samo u tome da se predvide teme koje mogu biti aktuelne, već i da ono što je prikazano na fotografiji ima što širu primenu.

Arkurs to ilustruje upravo premerom njihove fotografije koja je trenutno najprodavanija na tržištu. Na njoj je prikazana žena koja pravi pauzu od trčanja sa rukama na kolenima. Ona stoji ispred jarko plavog neba, osmehuje se i sa nadom gleda ka horizontu. Zvuči kao čisti kič, ali ova fotografija je pogodila „u srce“ nadležne za korporativne komunikacije u velikom broju kompanija iz najrazličitijih industrija.

Tu sliku kupuju banke, osiguravajuće kuće, proizvođači sportske opreme, suplemenata i mnogi drugi, čak i građevinske firme za koje je zaista teško pretpostaviti da bi ovakav sadržaj mogao da im odgovara kada žele da se predstave „u najboljem svetlu“.

Retka profitabilna niša za starije

Da bi se napravila ovakva fotografija, nije dovoljno samo tehničko znanje, već i umeće da se pronađu odgovarajući modeli. Tržište pokazuje da ni tu stvari ne stoje onako kao što bismo očekivali na „prvu loptu“. Arkurs ističe da prođu nemaju manekeni koji šetaju modnim pistama, „jer deluju izgladnelo“. Ako je to razumljivo, ono što svakako iznenađuje jeste podatak da se fotografije sa lepim ljudima slabo prodaju, dok najbolje prolaze one čiji modeli deluju pouzdano, kao neko na koga bi svako od nas mogao da se osloni u životu.

To donosi još jednu neočekivanu informaciju sa tržišta. „Najviše se prodaju fotografije sa starijim ljudima, koji su očuvali vitalnost i istovremeno ’zrače’ životnim iskustvom i poverenjem. Takvi modeli su i najbolje plaćeni, mnogo više od onih koji su mladi ili tek na pragu srednjeg doba“, otkriva Arkurs.

Na dan kada se odvija snimanje, postoji strogi plan za svaki snimak, jer izgubljeno vreme je skupo. Profesionalna ekipa uključuje veliki broj ljudi, od stručnjaka za lokacije do producenta, barem pet-šest modela, a u troškove ulazi i ketering, jer snimanje traje satima. Ono u proseku košta oko 5.000 dolara za nešto više od 100 fotografija i potrebno je dve do tri godine da se taj novac vrati.

Stoga je za ulazak u ovu industriju neophodan prilično veliki kapital, ističe Arkurs. Danski preduzetnik skreće pažnju i da se tržište jako promenilo u odnosu na vreme kada je on počinjao. Među sve oštrijom konkurencijom sada se pojavljuju i fotografije koje „pravi“ veštačka inteligencija. Arkurs priznaje da to jeste pretnja za ljude u ovoj industriji, „ali, za sada, naši prihodi ne trpe, jer veštačka inteligencija još uvek nije dovoljno prefinjena da napravi fotografije kakve smo mi sposobni da uradimo“.

Marina Vučetić

Biznis & finansije 237, septembar 2025. 

Foto: Reinhart Julian, Unsplash

Iako Beograd ima veliku ponudu domaćih i stranih kuhinja, od pljeskavica do specijaliteta sa Havaja, trojica prijatelja su smislila potpuno drugačiji koncept kako bi se izdvojili na pretrpanom tržištu. Vlasnici preduzeća „Pretop“ počeli su na Zemunskoj pijaci da prodaju meso spravljeno po posebnoj recepturi, uz zanatski hleb od kiselog testa i šampanjac. Zato ne čudi da su im glavni promoteri bili kupci na pijaci, koji su radoznalo zavirivali u njihov lokal da izvide „o čemu se ovde radi“. Danas ova beogradska firma ima tri ugostiteljska objekta, dvadesetak zaposlenih, nove proizvode i planira dalje širenje.

Trojica prijatelja, Nikola Nikolić, Nenad Pajević i Miloš Dodig, ušli su u zajednički posao zato što su delili slična interesovanja, među kojima je bila i gastronomija.

Sa željom da prave hranu kakvu bi sami jeli, 2021. godine su otvorili lokal „Pretop“ na Zemunskoj pijaci. Odlučili su se baš za ovu pijacu zbog „žive i autentične atmosfere“, ali i zato što je postala prepoznatljiva po preduzetničkim poduhvatima koji privlače kupce različitih godina i interesovanja, pričaju vlasnici „Pretopa“ za B&F.

Pošto su Nikola i Nenad prethodno radili u proizvodnji hrane a Miloš se specijalizovao za kafu, odlučili su da svoja znanja udruže i unovče kroz gastronomski koncept „Bread & Schwein & Champagne”.

Njihov lokal na Zemunskoj pijaci postao je prepoznatljiv po tome što mušterijama nudi meso spravljeno na poseban način, uz sezonsko povrće, zanatski hleb od kiselog testa i – šampanjac.

Spora hrana na domaći način

Posao su otpočeli prodajom pečenja koje se, za doba koje karakteriše hroničan nedostatak slobodnog vremena, priprema prilično sporo. Naime, njihova prasetina i jagnjetina soli se najmanje 20 sati kako bi dobila punu aromu, a zatim se termički obrađuje metodom suvidiranja, čime se čuvaju sočnost i mekoća. Nakon svega toga, sa mesa se uklanjaju masnoće, a za pretop, odnosno preliv, koristi se samo esencija sokova od mesa.

Pošto i posle celog ovog postupka meso nekome može teško pasti, „Pretop“ svojim kupcima nudi i šampanjac da „speru“ masnoću. A ko voli da začini meso, može da se posluži renom i sezonskim povrćem.

„Pretop“ je međutim ubrzo postao poznat i po proizvodnji sourdough hleba od kiselog testa, koji se pravi bez ikakvih aditiva, odnosno od domaćeg kvasca koji fermentira danima. Ova vrsta peciva ima niži glikemijski indeks, lakše se vari i obezbeđuje bolju apsorpciju važnih minerala poput gvožđa, cinka i magnezijuma. Zato ga često jedu ljudi koji vode računa o svom zdravlju.

Demantovali fondove i banke

Ako je preduzetnička ideja trojice prijatelja bila originalna, pribavljanje početnog kapitala baš i nije. Kao i većina preduzetnika u Srbiji, Nikola, Nenad i Miloš su u pokretanje posla morala da ulože sopstvenu ušteđevinu, pri čemu je najviše novca otišlo na nabavku osnovne opreme za rad.

Sirovine su od početka nabavljali od proverenih lokalnih dobavljača, kao što su baka Milanka i njen sin Boban sa Zemunske pijace koji su ih snabdevali povrćem, ili jedan poljoprivrednik iz Jakova koji ren pravi po njihovoj recepturi.

Vlasnici „Pretopa“ tvrde da u oglašavanje nisu morali mnogo da ulažu, jer su im prvi gosti bili redovni posetioci pijace koji su najčešće iz radoznalosti zavirivali u ovaj neobičan lokal, a onda ga reklamirali od „usta do usta“. Takvih „promotera“ je bilo mnogo, ali naši sagovornici kažu da ako bi morali nekoga da izdvoje, onda bi to bile dve starije gospođe koje su došle da popiju šampanjac i izvide „o čemu se tu zapravo radi“.

Nikola, Nenad i Miloš su svom poslu dali lični pečat i tako što su uveli običaj da u „Pretopu“ puštaju svoju omiljenu muziku i prave veselu atmosferu, pa su počeli da im dolaze kupci iz svih delova Beograda, a vrlo brzo i strani turisti.

Rast poseta je sa sobom nosio i potrebu za novim ulaganjima, pre svega u nabavku mašina. „Najveći deo investicija finansirali smo iz sopstvenog poslovanja, izbegavajući kredite. Smatrali smo da je to zdraviji put, jer su uslovi za zaduživanje kod nas veoma nepovoljni — kratki rokovi otplate i visoke kamate čine takav model gotovo neodrživim, dok investicioni fondovi uglavnom nisu zainteresovani za preduzeća kao što je naše, jer nismo ’skalabilni’ i nemamo promet od milion evra”, opisuju trojica preduzetnika kako „na terenu“ izgleda finansijska podrška dobrim preduzetničkim idejama u Srbiji.

Ipak, svojim poslovanjem su demantovali fondove i banke. Njihovi prihodi su porasli sa 4,3 miliona dinara u 2023. na 20,2 miliona u 2024. godini.

Ulazak u pekarski posao

Kada su procenili da je interesovanje za njihov hleb dovoljno veliko za ulazak u pekarsku delatnost, otvorili su pekaru „Pretop Bread & Pastry“ u blizini Zemunske pijace, kako bi sačuvali vezu sa mestom na kom su započeli posao. No, brojne mušterije iz centra Beograda godinama su im predlagale da dođu i u njihov kraj, pa su nedavno otvorili i pekaru na Dorćolu.

Za razliku od originalnog „Pretopa“, u pomenute dve pekare prodaju isključivo zanatski hleb i peciva, a umesto šampanjca u njima nude kafu, mleko, maslac i druge proizvode. Ono što je ostalo isto je odluka da sve što nude mušterijama dolazi od pažljivo biranih dobavljača.

Dok je pečenje glavni adut „Pretopa“, pekarama je osnovni proizvod sourdough hleb, koji nude u različitim varijantama: beli, ražani i polubeli, baget, fokača, kao i tost pripremljen od mleka i putera. Slično hlebu koji se proizvodi industrijski, i kada je reč o kiselim testima najviše se traže beli i ražani hleb.

Među kupce se „umešala“ i preduzeća

Trojica preduzetnika danas zapošljavaju dvadesetak ljudi, među kojima su iskusni pekari, kuvari i ugostiteljsko osoblje. Dnevno ispeku više od 500 hlebova, koje kupci redovno traže tokom cele godine, s tim što prodaja dodatno raste u vreme praznika.

Osim fizičkim licima, hleb prodaju i preduzećima, kao što su ketering firme i pedesetak beogradskih restorana. Udeo fizičkih i pravnih lica u prodaji je gotovo jednak, što je vlasnicima „Pretopa“ jako važno, jer žele da zadrže dragocene kontakte sa direktnim kupcima i da istovremeno kroz veleprodaju obezbede stabilne kanale za širenje na tržištu.

Iako posluju tek četiri godine, i to u veoma zahtevnoj delatnosti, sa cenama koje možda ne odgovaraju svačijem džepu, Nikola, Nenad i Miloš smatraju da su stvorili sistem poslovanja koji im omogućava sigurnost i predvidivost. Dodaju da promet potreban za rad u plusu zavisi od troškova svake pojedinačne lokacije, ali da zahvaljujući kvalitetu proizvoda i lojalnim kupcima njihov posao beleži stabilan rast. Planiraju otvaranje novih pekara, a na kojim lokacijama – to će se čuti, „od usta od usta“.

Marija Dukić

Biznis & finansije 237, septembar 2025. 

Naslovna fotografija: Milena Arsenić

Malo koji autor kriminalnih romana može da se pohvali da njegova dela analiziraju i naučnici, kao što je to slučaj sa knjigama Agate Kristi. Razlog je njeno izuzetno poznavanje otrovnih supstanci. Slavna književnica je tako podrobna znanja o hemiji i toksikologiji stekla dok je radila u bolničkoj apoteci.

Da je besmrtna, britanska književnica Agata Kristi bi 15. septembra ove godine proslavila 135. rođendan. Slavna autorka detektivskih romana umrla je 1976. u 86. godini života, ali je besmrtnost dostigla svojim knjigama, čija popularnost ne jenjava. Ona je jedan od najtiražnijih autora svih vremena, a poznavaoci književnog tržišta tvrde da se od njenih romana više prodaju samo Biblija i Šekspirova dela.

Napisala je 80 detektivskih romana i zbirki priča, 19 pozorišnih komada, dva memoarska dela i šest ljubavnih romana pod pseudonimom Meri Vestmakot, ali su najveću popularnost doživeli njeni krimići, naročito likovi Herkula Poaroa i gospođice Marpl. Zbog toga su je još za života nazivali „kraljicom zločina“, „kraljicom misterije“ i „vojvotkinjom smrti“.

Iako je bila pisac takozvane žanrovske literature, Agata Kristi je 1971. godine dobila najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva. Malo koji književni autor je doživeo da tako veliki broj njegovih dela bude ekranizovan na filmskom platnu i u televizijskim serijama. Njena drama „Mišolovka“, premijerno je izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine, i od tada je komad koji se najduže neprekidno izvodi u istoriji pozorišta.

Samouka književnica je 2013. godine proglašena za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman „Ubistvo Rodžera Akrojda“ za najbolji kriminalistički roman svih vremena. Čak je i sam život Agate Kristi, uključujući njen misteriozni nestanak 1926. godine, nadahnuo neke reditelje da o ovoj ženi – koja se dvadesetih godina prošlog veka usudila da piše o ubistvima, što su tada po pravilu radili samo muškarci – naprave igrane i dokumentarne filmove, ili televizijske drame.

Agatine romane čitali su i patolozi

Ipak, ono što je zaista retkost kada je reč o piscima kriminalističkih romana, jeste činjenica da su detektivski zapleti Agate Kristi pobudili i pažnju naučnika. Razlog su otrovi koje su ubice u njenim romanima koristile da usmrte svoje žrtve. Britanska autorka je tokom šezdesetogodišnje spisateljske karijere u svojim krimićima „ubila“ više od 300 ljudi, od kojih je preko 80 umrlo od trovanja, mnogi u velikim mukama.

Šekspir je svoje žrtve trovao „šablonski“, tako što bi popili otrovano vino, a sličnim metodama je pribegavao i Artur Konan Dojl, „otac“ čuvenog detektiva Šerloka Holmsa, iako je kao lekar svakako znao mnogo više o otrovima od Šekspira. Za razliku od njih dvojice, Agata Kristi je tako raznovrsno i precizno trovala svoje književne junake, da su profesori hemije preporučivali njene knjige svojim studentima, a čitali su ih čak i patolozi, tvrdi britanska naučnica Ketrin Harkap.

Harkap je doktorirala hemiju na Univerzitetu u Jorku, da bi potom ovoj nauci podučavala studente na Univerzitetu u Sariju. Istovremeno se bavila popularizacijom nauke, da bi se na kraju okrenula pisanju knjiga o istoriji naučnih otkrića i njihovoj ulozi u popularnoj kulturi. Među delima koje je objavila su i dve knjige koje se podrobno bave otrovima koje je Agata Kristi koristila u svojim kriminalističkim romanima.

Lekovi u opasna vremena

Gde je autorka detektivskih priča stekla znanje o pravljenju otrova i njihovim svojstvima? Njeno poznavanje smrtonosnih supstanci bilo je utemeljeno u iskustvu iz stvarnog života. Agata Kristi je rođena u primorskom gradu Torkiju u Engleskoj, gde se tokom Prvog svetskog rata dobrovoljno prijavila kao medicinska sestra i bila raspoređena u bolničku apoteku.

U to vreme, lekovi se nisu izdavali upakovani u pilule, već su se pravili ručno. Farmaceuti i njihovi pomoćnici su više ličili na hemijske kuvare nego na dozatore. Oni su sami merili, mešali i pakovali sve vrste medicinskih tinktura i krema. Čak su dodavali i ukuse i boje, kako bi gorke ili neprivlačne mešavine učinili prijatnijim.

Greške prilikom spravljanja lekova mogle su biti smrtonosne, a stvari je dodatno komplikovala činjenica da recepti još uvek nisu bili standardizovani. Lekari su bili prilično subjektivni u pogledu lečenja i doziranja, a apotekari su morali da budu jako oprezni. Treba imati u vidu i da neke opasne supstance koje su danas zabranjene, u to vreme su bile široko dostupne, podseća Ketrin Harkap.

Stoga je priprema lekova nosila veliku odgovornost i zahtevala znanje kako da se osigura tačna doza. To je tražilo detaljnu obuku i Agata Kristi je morala da položi niz ispita pre nego što je dobila dozvolu da učestvuje u spravljanju lekova. Počela je da proučava teorijske i praktične aspekte hemije. Veliki deo svoga znanja o hemiji i toksikologiji stekla je i od farmaceuta koji je imao apoteku u gradu, a koji se i sam ponašao kao da je lik iz nekog romana.

Skandal zbog „tihog trovača“

Kristi je u svojoj autobiografiji ovog apotekara opisala kao čudnog i nepredvidivog čoveka, čiji postupci su često bili problematični. Britanska književnica navodi da je njen učitelj jednom prilikom iz džepa izvadio grudvicu otrovnog biljnog ekstrakta kurarea, koji je rasprostranjen u Južnoj Americi i dovodi do smrti izazivajući paralizu i gušenje. Objasnio je da ga nosi sa sobom jer mu to daje osećaj moći.

Ova, prilično uznemirujuća ličnost, vaskrsla je skoro pola veka kasnije kao jedan od likova u Agatinom romanu „Kod belog konja“. Zaplet uključuje zločinačku organizaciju čiji članovi se bave prodajom otrova namenjenih ubistvima, a žrtve se biraju na osnovu „liste za odstrel“. Harkap napominje da je književnica dala toliko detaljan opis simptoma trovanja različitim smrtonosnim supstancama, da je on gotovo identičan kliničkoj slici.

Nažalost, ovaj roman objavljen 1961. godine pratili su skandali, jer se u javnosti spekulisalo da je poslužio kao „priručnik“ jednom od najmonstruoznijih britanskih trovača, Grejemu Jangu da truje članove svoje porodice, školske drugove a kasnije i kolege na poslu. Iako je sam Jang na suđenju izjavio da nije pročitao roman „Kod belog konja“, a tužilaštvo je dokazalo da je izučavao brojna dela iz oblasti toksikologije i vršio praktične eksperimente uz pomoć aparature koju mu je kupio upravo njegov otac, oduševljen tolikim interesovanjem svoga sina za hemiju – i danas ima onih koji tvrde da je glavna inspiracija „tihog trovača“ Janga bila knjiga Agate Kristi.

Hemija zločina

U vreme kada je britanska književnica tek započinjala svoju spisateljsku karijeru i istovremeno radila u bolničkoj apoteci, došlo je do velikih promena u spravljanju lekova. Jedinjenja poput strihinina i arsena su izlazila iz medicinske upotrebe, a stalno je rastao broj recepata za barbiturate.

Koliko se Agata Kristi ozbiljno udubljivala u ovu problematiku, pokazuje i njen prvi roman „Tajanstveni događaj u Stajlsu“, u kojem dvoje ubica udruženo truju bogatašicu Emili Ingltorp kombinujući čak tri jedinjenja, strihinin, bromid u prahu i morfin, čije je međusobno dejstvo garantovalo smrt a prikrivalo tragove trovanja. Nakon objavljivanja svoje prve knjige, mlada autorka je dobila pohvale kojima se najmanje nadala – urednik „Farmaceutskog žurnala“ je napisao prikaz romana, uz komentar da se konačno pojavio pisac koji kada truje svoje junake zaista zna kako se to radi.

Agata Kristi je u narednim detektivskim zapletima koristila mnoge otrove, jedinjenja kao što su beli fosfor, cijanid, ricid, ili toksične biljke poput žutog jasmina, naprstaka i kukute, koje i danas legalno rastu u baštama u Velikoj Britaniji. „Međutim, svako ko razmišlja da kopira metode Agate Kristi, trebalo bi da zna da je danas mnogo teže dobiti takva smrtonosna jedinjenja nego što je to bio slučaj u njeno doba i da su tehnologije za otkrivanje otrova toliko napredovale, da bi trovač teško umakao pravdi“, poručuje Ketrin Harkap.

Jovana Bajić

Biznis & finansije 237, septembar 2025. 

Foto: PixTreats, Pixabay

Privatni muzeji neke sadržaje mogu da prikažu na drugačiji način od institucija koje su ograničene državnom politikom i finansiranjem. Ali, širom Srbije ima vrednih privatnih zbirki koje sakupljaju prašinu, daleko od očiju javnosti, zato što nadležni nisu zainteresovani da se ovaj deo kulturne i turističke ponude unapredi, tvrde upućeni u ovo tržište.

Muzeji slatkiša, video-igrica, paranormalnog, sladoleda, čokolade, samo su neki od turističkih atrakcija koje su se poslednjih godina pojavile u Beogradu. Osnovali su ih entuzijasti, sa željom da predstave svoje privatne zbirke čije eksponate su godinama sakupljali, ali i pojedinci koji su u ovom poslu videli priliku za zaradu. Neki od njih imaju na hiljade eksponata, a drugi tek nekoliko desetina, ali posetioce ne privlače samo zbirke, već i priča koja ih prati.

Pod formom privatnih muzeja većinom posluju udruženja građana, fondacije ili preduzetnici, a nijedan od ovih prostora nije zvanično registrovan kao kulturna institucija po svim pravilima koja su propisali u Ministarstvu kulture. Pokazalo se, međutim, da i oni prostori koji nemaju naročit kulturni značaj, mogu biti privlačni za turiste.

Prema poslednjim dostupnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2023. godine u Srbiji je bilo 148 muzeja, od kojih je 135 otvoreno za javnost, a posetilo ih je 2,3 miliona ljudi. Od 2011. otvoreno je 11 novih muzeja, a u zvaničnim podacima ima šest privatnih izložbenih galerija. Osnivanje muzeja regulišu odredbe Zakona o kulturnim dobrima, Zakona o kulturi i Pravilnik o bližim uslovima za početak rada i obavljanje delatnosti ustanova zaštite kulturnih dobara.

Trgovina imenom

Oni koji su odlučili da svoje zbirke predstave javnosti kažu da je procedura komplikovana i da je teško ispuniti uslove, ali da im, za sada, niko ne brani da koriste reč „muzej“ u nazivu svojih firmi.

Nenad Radulović, vlasnik Muzeja čokolade objašnjava da su oni registrovani kao udruženje građana, imaju četiri kustosa i svi su završili ili književnost ili istoriju umetnosti. Muzej čokolade je jedan od retkih izložbenih prostora u Beogradu ispred kojeg se formira red, a termin za posetu se zakazuje unapred. Osim razgledanja eksponata, posetioci mogu da se upoznaju sa istorijom i zanimljivostima u svetu čokolade, a tolikom interesovanju za ovaj muzej je doprinela i njegova lokacija u blizini Kalemegdana i Beogradskog zoološkog vrta.

Radulović smatra da moraju da postoje neka pravila ko i pod kojim uslovima može da otvori muzej, kako bi se sačuvao ugled takvih institucija. „Mnogi misle da je dovoljno da otvore dve sobe, da u njima nešto izlože i stave tablu da je to muzej, kao da se bave trgovinom. Mi smo naš naziv zaštitili u Zavodu za intetelektualnu svojinu. Za nas ovo nije samo posao, već i način da doprinesemo kulturi, da naši posetioci nauče nešto vredno, posebno oni najmlađi“, ističe Radulović za B&F.

Kada je u pitanju zarada, vlasnik muzeja kaže da imaju dovoljno za plate, da se niko neće obogatiti, ali da on i zaposleni uživaju dok rade. Osim individualnih i grupnih poseta, organizuju i radionice na kojima posetioci mogu da se oprobaju u pravljenju čokolade, što se pokazalo kao odličan potez.

Prostor za izlaganje najveći trošak

Predsednik fondacije Balkankult Dimitrije Vujadinović, koji se godinama bavi problematikom privatnih muzeja, kaže za B&F da je privatnim kolekcionarima teško da ispune zakonske uslove.

„Da biste registrovali muzej zvanično, morate da imate depo i određeni broj službenika. Možete i da radite izložbenu delatnost, a da se registrujete u Agenciji za privredne registre kao fondacija ili udruženje građana. Jedan od takvih primera je i Muzej hleba Jeremija u Pećincima, koji je registrovan kao fondacija, dok je Muzej pčelarstva u Sremskim Karlovcima udruženje“, objašnjava Vujadinović.

On napominje da je za većinu kolekcionara koji bi hteli svoju kolekciju da stave na uvid javnosti, najveći problem prostor, koji bi zadovoljavao izlagačke uslove. To je i najveći finansijski trošak.

„Zanimljivih i vrednih zbirki ima na desetine u Srbiji i šteta je da na njih pada prašina. Ekonomska analiza koju smo radili pokazala je da bi oni mogli da se samofinansiraju. To ne bi bio trošak za budžet lokalne zajednice, mogli bi da konkurišu za projekte. Pošto oni doprinose lokalnoj kulturi, mnogi od njih imaju edukativnu ulogu i mogla bi da ih posećuju deca“, predlaže Vujadinović.

U Ministarstvu kulture nezainteresovani

On smatra da bi ovi izložbeni prostori, bez obzira kako se registrovali, mogli da budu i dobar porodični posao i podseća da je u Finskoj čak 40% muzeja u privatnom vlasništvu. „Jedna od vrednijih je zbirka u Sremskoj Kamenici koja sadrži na desetine hiljada dečijih igračaka, ali nije izložena zbog nedostatka prostora. Tu su i kolekcionari starih zanata – kovačkog oruđa, starih satova, koje čuvaju naslednici starih majstora. Mnogi stoje u budžacima i trunu, a bili bi edukativni i turistički zanimljivi“, uveren je Vujadinović.

U Beogradu je, zbog broja stanovnika i poseta turista, sve to lakše organizovati, pa i zaraditi od ulaznica, ali sagovornik B&F-a tvrdi da bi ove zbirke imale svoju publiku i u unutrašnjosti, samo da im treba dati šansu da pokažu šta imaju.

„Mnogi su zaljubljenici u razne retke predmete i imaju vredne zbirke, ali nije dovoljno samo to poslagati, već je važno i muzeološki predstaviti zbirku da bi bila atraktivna. Postoje studenti i profesori koji su spremni da pomognu da se izložbeno predstave te kolekcije, ali nismo naišli na razumevanje nadležnih. Imamo spisak više od 100 kolekcionara, ali nije bilo zainteresovanih u Ministarstvu kulture, ni lokalne zajednice“, žali se Vujadinović.

Da u resornom ministarstvu ovu temu ne smatraju značajnom, potvrdili su i time što nisu imali vremena da odgovore na pitanja B&F-a.

I fikus je turistička atrakcija

Glavni grad ima desetak privatnih muzeja, a Aleksandra Mikata iz Turističke organizacije Beograda kaže za B&F da je jedan od najpoznatijih Muzej iluzija, koji je posećeniji od većine državnih muzeja.

„Ako su državni muzeji kost, onda su privatni muzeji meso, jer oni mogu na drugačiji način da pokažu nešto, što državni muzej koji je ograničen i državnom politikom i finansiranjem, ne može da predstavi. Kolekcionari u mnogim gradovima u svetu, otvaranjem svojih zbirki za javnost proširuju turističku ponudu“, ukazuje Mikata.

Muzeji u Beogradu lakše obezbeđuju posetioce upravo zbog stranaca, ali Mikata ističe da i u manjim mestima, poput Sremskih Karlovaca ili Novog Bečeja, ima kolekcionara čije zbirke zavređuju pažnju.

„Muzej paranormalnog je izuzetno zanimljiv i svakog vikenda ima radionice za decu, škole crtanja, kao i noćne horor ture. Zanimljivo je da sve to rade kroz etnologiju i da poštuju srpsku tradiciju, a ne čine to samo kroz masovnu kulturu. Muzej knjige Adligat, iako se nalazi na Banjici, izuzetno je popularan, pre svega jer se tu nalazi dvadesetak privatnih legata koje su ostavili poznati pisci. Ne treba zaboraviti da je i Dom Jevrema Grujića, takođe privatna institucija, vrlo aktivna i zanimljiva i da na način koji je mnogo prijemčiviji novim generacijama predstavlja kulturno-istorijsko nasleđe, pre svega Beograda“, navodi Mikata.

Ona smatra da je važno da se na pravi način predstavi nešto što može da privuče publiku i ukazuje da su vlasnici privatnih zbirki primorani da se bore za posetioce zanimljivim postavkama i promocijom na društvenim mrežama, za razliku od državnih koji su na budžetu.

„Takvi prostori značajni su za turističku ponudu, naročito u malim sredinama. Dovoljno je zanimljivo da je u nekoj kući spavao Tolstojev unuk, kao što je to u Novom Bečeju. Posetioce ne privlače samo umetnost ili vredne kolekcionarske zbirke, mogu da ih zainteresuju, na primer, i zanimljive bašte, poput kolekcije kaktusa. Najveći fikus na Balkanu je postao turistička atrakcija Čačka, iako gradski muzej čuva zlatne pčele, ali to retko ko zna. Ako je fikus razlog da turisti dođu da vide grad, to je odlično“, smatra Aleksandra Mikata.

Zlatica Radović

Biznis & finansije 232, april 2025. 

Foto: Karen Vardazaryan, Unsplash

Neposredno pre raspada, Jugoslavija je imala više turista nego stanovnika, čak 20,5 miliona, od kojih su skoro polovinu činili stranci. Sa ukupnom potrošnjom stranih turista od 3,5 milijardi dolara, država koja će vrlo brzo nakon toga nestati sa mape, bila je među 25 vodećih turističkih zemalja u svetu. Iako su Nemci važili za škrtice, preko 70% deviznih prihoda poticalo je od gostiju iz Nemačke, Italije, Austrije i SAD.

Jugoslavija je neposredno posle Drugog svetskog rata nastojala da privuče strane goste prvenstveno iz Istočne Evrope, ali je već početkom pedesetih godina postala prva socijalistička zemlja koja se okrenula turistima iz zapadnih zemalja. Tome je doprineo i Titov razlaz sa Staljinom, pa samim tim i drugačija geopolitička pozicija Jugoslavije u poređenju sa državama Istočnog bloka.

Pored toga, počev od 1952. godine, u zemlji je sprovedeno više deviznih reformi, depresijacije i denominacije dinara prema dolaru. Turizam nije bio povod za finansijske reforme, ali su one, pored ostalog, bile važne za privlačenje stranih turista iz zemalja čije su valute bile konvertibilne. Negativne posledice su se ogledale u čestim povećanjima cena turističkih i ugostiteljskih usluga, što je pre svega pogađalo domaće turiste, ali je u pojedinim godinama uticalo i na pad broja stranih posetilaca i deviznih prihoda od turizma.

Jugoslavija nije imala ni zadovoljavajuću turističku promociju na stranim tržištima, za koju se izdvajalo manje od 1% deviznih prihoda, umesto 10% do 20%, koliko su ulagale neke konkurentske zemlje. Ipak, broj stranih turista je rastao iz godine u godinu, a turizam je postajao sve značajniji deo jugoslovenskog bruto domaćeg proizvoda, ističe Stevan Stanković, profesor Geografskog fakulteta u Beogradu u analizi o inostranom turizmu u bivšoj Jugoslaviji.

Kineza nije bilo „ni za lek“

Među stranim turistima, godinama su bili najbrojniji Nemci, Austrijanci i Italijani. Austrijanci, koji su i pre Drugog svetskog rata rado dolazili u letovališta na Jadranu, posebno u Opatiju, bili su među prvim stranim turistima sa Zapada koji su počeli da dolaze u socijalističku Jugoslaviju i dominirali su sve do početka pedesetih godina.

Nakon 1952. godine, naglo raste broj turista iz Nemačke, a od 1968. Jugoslavija postaje veoma privlačna i za posetioce iz Italije. Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, turisti iz ove tri zemlje činili su polovinu svih stranih gostiju u Jugoslaviji i ostvarivali su 60% ukupnog broja turističkih noćenja.

Jugoslaviju je posećivao i značajan broj ljudi iz Velike Britanije, Francuske, Holandije, Švajcarske, Turske, Belgije i Grčke. Među stranim gostima bilo je onih iz Mađarske, Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke, Poljske. Interesantno je da su turisti iz Čehoslovačke bili daleko brojniji od posetilaca iz Sovjetskog Saveza.

S druge strane, Jugoslavija je beležila mali broj turista iz skandinavskih zemalja, Afrike, Azije, Severne i Južne Amerike. Za razliku od danas, kada su Kinezi među najbrojnijim stranim turistima u Srbiji, oni su se mogli prebrojati na prste u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Kontinentalni turizam u zapećku

Međutim, turizam se nije razvijao ravnomerno u celoj državi. Podaci ukazuju da je jadransko primorje bilo glavni jugoslovenski adut u nadmetanju sa drugim evropskim državama koje su beležile veliki priliv stranih gostiju. Plovne reke, planine, banje, nacionalni parkovi, srednjovekovni objekti, arheološka nalazišta, kulturne manifestacije i sve drugo u kontinentalnom delu zemlje što je imalo potencijalnu turističku vrednost, većinom je ostalo u zapećku.

Iako je bilo pokušaja da se strani turisti sa mora preusmere i na kopno, njihov broj je od šezdesetih godina neprestano rastao na primorju, dok je promet u drugim turističkim mestima opadao. Tako je 1965. godine na primorju ostvareno 78,6 % ukupnih noćenja stranih gostiju, a 1989. taj udeo je iznosio 86,5 %. Daleko slabiji razvoj kontinentalnog turizma samo donekle je bio posledica tadašnjih kretanja u svetskom turizmu, koja su favorizovala aktivan odmor na moru.

Mnogo značajniji razlozi za lošiju turističku prođu ostatka zemlje krili su se u domaćim slabostima. Jugoslavija nije imala dugoročnu strategiju ravnomernog regionalnog razvoja pa time ni odgovarajuću turističku politiku, koja bi obezbedila ne samo daleko bolju promociju različitih delova zemlje na inostranom tržištu, već i znatno veća ulaganja u prateću infrastrukturu, počev od smeštajnih kapaciteta. To potvrđuje i podatak da uprkos tome što je kontinentalni deo zemlje bio daleko veći od primorja, raspolagao je sa svega 20% ležajeva u ukupnoj turističkoj ponudi.

Među jugoslovenskim republikama koje su izlazile na more, po broju domaćih i stranih turista ubedljivo je prednjačila Hrvatska. Ona je od 1960. neprekidno uvećavala broj stranih gostiju, a podaci iz 1980. pokazuju da je od ukupnog broja stranaca koji su te godine posetili Jugoslaviju, nešto manje od dve trećine boravilo na hrvatskom primorju.

Česi zalazili gde ni domaći nisu hteli

Stranci su tokom celokupnog turističkog buma u bivšoj Jugoslaviji najradije odsedali u hotelima. Ipak, sa razvojem drugih smeštajnih kapaciteta, privatnog smeštaja, kampova i bungalova u naseljima koja su građena isključivo za turiste, taj odnos se donekle menjao.

Primera radi, 1957. godine od ukupnog broja noćenja stranih turista u Jugoslaviji, 74% je realizovano u hotelima, dok je 1980. godine, 44% stranaca boravilo u hotelima, a preostali u drugim vidovima smeštaja. Kampove su najviše birali stranci koji su dolazili svojim kolima ili na motorima, dok su u privatni smeštaj odlazili oni sa skromnijim platežnim mogućnostima.

Zanimljiv izuzetak u ovim procentima bili su, opet, Česi. Premda su u to vreme raspolagali sa više nego skromnim prihodima u odnosu na goste sa Zapada, oni su najradije kampovali, ali za razliku od svih ostalih i na mestima koja uopšte nisu bila predviđena za to. Česima nije smetalo da podignu šator negde gde osim prirode nije bilo ničeg drugog i bili su ponekad jedini gosti po planinama i gudurama koje su zaobilazili i domaći turisti.

Labudova pesma

Mada se onima koji su odrastali u bivšoj Jugoslaviji činilo da je prosečni strani turista sredovečni Nemac, izgoreo na suncu, koji obavezno uvlači čarape u sandale, štedi gde god stigne i pre bi umro nego što bi podelio flašu kisele vode sa komšijama na plaži, statistika o deviznim prihodima od turizma daje drugačiju sliku.

Strani turisti u Jugoslaviji trošili su prosečno 6,82 dolara dnevno 1956. godine, a 1985. godine oko 45 dolara svaki dan. Istraživanja su pokazala da su stranci najviše novca trošili za smeštaj i ishranu, a znatno manje za ostale turističke i ugostiteljske usluge, što je bila posledica nedovoljno široke vanpansionske ponude.

Uprkos tome i čestoj devalvaciji dinara u odnosu na američki dolar i nemačku marku, što je stranim turistima omogućavalo da za konvertibilnu valutu dobiju više dinara ali su istovremeno rasle cene robe i usluga, devizni prihodi od turizma uvećavali su se iz godine u godinu. Jugoslavija je 1989. godine imala više turista nego stanovnika, čak 20,5 miliona, od kojih su skoro polovinu činili stranci.

Ukupna potrošnja stranih turista te godine iznosila je oko 3,5 milijardi dolara, a najviše deviza Jugoslavija je dobijala od turista iz Nemačke, Italije, Austrije i SAD, što je činilo 71% ukupnog prihoda. Turizam je, zajedno sa pratećim aktivnostima, imao udeo od 6,3% u bruto domaćem proizvodu Jugoslavije, koja je mereno deviznim prihodima od ove delatnosti 1989. godine bila među 25 vodećih turističkih zemalja u svetu.

Već naredne godine, broj stranih turista je drastično opao, usled događaja koji su predstavljali uvod u raspad zajedničke države.

Zorica Žarković

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Nadezhda1906, Depositphotos