Mada u početku dinamična, retorika je brzo splasnula, dok je broj četvorotočkaša na struju veoma mali, pa se vozila retko mogu videti čak i po najvećim gradovima.

Ne pomaže ni činjenica da se proizvode i u Kragujevcu, potražnja na domaćem terenu je premala, piše 021.rs.

Možda će se podatak da je prošle godine uvezeno 535 e-vozila, skoro tri i po puta više nego dve godine ranije (161), nekom učiniti kao obećavajući, ali to je samo privid. Reč je o veoma malim brojevima, kada se i nakon tri, četiri uzastopna udvostručavanja prodaje ne dostiže do u poslovnom smislu većeg posla.

Teško da će i uvoz 657 e-automobila u prvoj polovini godine, što je uvećanje od 250 odsto, značajnije ulepšati sliku. Posle osam sezona od prvih ozbiljnijih nabavki, koncem prošle godine je bilo 7.237 e-automobila, tek 0,4 odsto od ukupnog broja „limuzina“ (2,1 milion) u Srbiji.

Mada imponuje uvećanje kojim u Srbiji raste e-vozni park, u nas je tek prošle godine svaki pedeseti uvezeni auto bio na strujni pogon, dok je, recimo, u EU 17 odsto novouvezenih vozila bilo na pogon budućnosti. U Francuskoj je više nego svaki treći novoregistrovani bio na moderan pogon.

Takođe, u Evropskoj uniji ima oko 243 miliona automobila od kojih je 7,4 miliona, 3,1 odsto, na e-pogon. Računica pokazuje da su moderna vozila u Uniji skoro osam puta učestalija nego u Srbiji. U pojedinim zemljama „elektrifikacija“ imponuje, tako je u Norveškoj gotovo svako treće vozilo na moderniji pogon.

Posle ne baš kratkog perioda kada je zamena voznog parka kaskala baš u najvećim evropskim državama, poslednjih sezona stvari su se i na ovom području korenito poboljšale. Lane je talas elektrifikacije zahvatio baš najveće države Starog kontinenta, te je u Nemačkoj registrovano 545.200, a u Velikoj Britaniji 442.380 novih e-automobila.

Skromna prodaja e-vozila srpskim vozačima posledica je slabe potražnje. Dva su razloga zašto se ljudi u Srbiji baš retko odlučuju za e-automobil. Prvi je cena, čak i nakon primetnijeg poskupljenja klasičnih vozila poslednjih godina, električna su još uvek skuplja, i to ne malo. Kalkuliše se da je u proseku cena e-vozila za najmanje 30 odsto iznad cene odgovarajućeg klasičnog pandana. I to je, pokazuje se, krupna prepreka.

Prethodnih godina gotovo sve fabrike povremeno su na tržište lansirale marke čija je cena bila prilično prihvatljiva za srpskog vozača, pa se činilo da će se e-vozila kupovati i u siromašnijim sredinama. Međutim, proizvođači su, prilično neočekivano, brzo okončale ovu, očigledno reklamnu, delatnost. Sada se na srpskom tržištu kao najjeftiniji e-automobili smatraju rumunsko vozilo sa cenom od 18.000 evra, dok je proizvođač iz Kine ponudio e-vozilo za 23.000 evra. U očima srpskog vozača iz niže ili, čak, i srednje klase, ovakvi automobili i cene su daleko od jeftinijih.

Drugi razlog zašto je u Srbiji prodaja e-vozila poprilično kilava je smanjen nivo državne subvencije. Svuda u svetu podrška države prodaji e-automobila je od bitnog značaja i ubrzava transformaciju. Ekološke prednosti vozila na struju su svojevrsno opravdanje državi za intervenciju.

Deo bogatijih država se i dalje priklanja subvencionisanju elektrifikacije drumskog saobraćaja, Srbija se, posle nekoliko sezona sasvim solidne podrške, gotovo povukla, te subvencije proredila i dosta smanjila, pa sada iznosi otprilike 10 odsto vrednosti e-vozila, a najviše 5.000 evra za najskuplja. Svojevrsno odustajanje države Srbije od podsticanja prodaje e-vozila je za posledicu imalo primetan zastoj u modernizaciji voznog parka srpskih vozača.

Naravno da je bilo dosta negodovanja na subvencionisanje najbogatijeg sloja ovdašnjeg društva, u koje, svakako, spadaju kupci skupljih automobila. Tu je i primedba da je u Srbiji veliko pitanje koliko (i da li) upotreba vozila na električni pogon donosi ekološke benefite.

Jeste da se bitno smanjuje sporna upotreba nafte, ali struja se u Srbiji, gotovo 75 odsto, dobija iz termoelektrana upotrebom uglja veoma lošeg kvaliteta. Nisu retka mišljenja da stoga u Srbiji nema ekoloških poboljšanja sve dok se proizvodnja struje ekološki ne unapredi.

Drugi razlog zašto je u Srbiji elektrifikacija voznog parka spor proces je mali broj javno dostupnih punjača, na kojima se pune istrošene baterije. Ima ih 220 i to samo na glavnim autoputevima, na prometnijim benzinskim pumpama, najvećim parkinzima i u pojedinim hotelima.

To je otprilike jedan punjač na 29.000 stanovnika. Izuzetno malo, a naročita je nevolja nedovoljno snažnih punjača na kojima se baterija napuni za 20 do 35 minuta. Pitanje je ima li rezona na javnom punjaču držati bateriju tri, četiri sata kako bi se napunila. Bolje da se ide kući i baterija napuni na kućnu utičnicu, što, zavisno od snage utičnice, ali i automobila, može da traje i do deset, dvanaest sati.

U Evropskoj uniji ima 1,1 milion punjača, odnosno jedan na oko 410 žitelja i tamo je „punjenje baterija“ rutinska stvar, gotovo kao punjenje goriva kod klasičnih vozila. Propisani su standardi, pa se insistira na sve modernijim punjačima kojima treba sve manje vremena za obnovu istrošene baterije. U svakom slučaju, razvijena mreža punjača je svuda u svetu bitan (pred)uslov za proces zamene klasičnih vozila vozilima na električni pogon.

Mada su najave bile glasne i optimistične, upliv e-automobila na srpsko tržište je izrazito spor. Ne bi trebalo kriviti vozače, reč je o procesu koji poprilično košta, pri čemu država još nije našla strategiju kako bi se izgradio neophodan prateći sistem javno dostupnih punjača.

Ujedno, usled električnog sistema dominantno zasnovanog na termalkama i uglju, veliko je pitanje koliko u Srbiji zamena klasičnih vozila električnim vodi umanjenju upotrebe fosilnih goriva, što je, inače, osnovni cilj transformacije.

Prema izveštaju nemačkog lista Viršaftsvohe, uprava Folksvagena već je utvrdila vremenski plan za gašenje brenda, a nadzorni odbor kompanije trebalo bi da o predlogu glasa u petak.

Seat se više ne nalazi u planiranoj strukturi Folksvagen grupe za 2030. godinu.

Kao razlog za gašenje navodi se potreba da se smanje složenost poslovanja i investiciono opterećenje u okviru takozvane grupacije Kor (Core), koja obuhvata Folksvagen, Škodu, Seat i Kupru (Cupra).

Prema obrazloženju uprave, nastavak poslovanja Seata (akronim za Sociedad Española de Automóviles de Turismo) u dosadašnjem obliku zahtevao bi dodatne resurse, dok kompanija želi da strateški razvoj u ovoj grupaciji usmeri pre svega na brend Kupra.

Folksvagen se istovremeno suočava sa snažnim pritiskom kineskih proizvođača automobila na evropskom tržištu, problemima na kineskom tržištu i američkim carinama.

Izvršni direktor Oliver Blume pokušava da kroz program štednje smanji troškove i prilagodi poslovanje novim tržišnim uslovima.

Odluka o Seatu dolazi u trenutku kada Folksvagen razmatra i budućnost svojih nemačkih fabrika.

Nadzorni odbor trebalo bi da razmatra dugoročnu perspektivu pogona u Cvikauu, Emdenu, Hanoveru i Nekarsulmu, kao i mogućnost dodatnog smanjenja broja zaposlenih širom sveta.

Privredni rast Srbije od oko 3,5 odsto u prvoj polovini godine jedan je od najvećih u Evropi. Ali šta zapravo stoji iza tog rezultata?

Prema podacima RZS-a, privredni rast najviše su vukli trgovina na veliko i malo, kao i građevinarstvo. To znači da su BDP-u značajan doprinos dali potrošnja građana i državne investicije.

Postavlja se, međutim, pitanje da li je takav model privrednog rasta „zdrav“ i održiv na duži rok.

Sagovornici Danasa saglasni su da ovakva struktura rasta ne počiva na „zdravim nogama“ i da nije održiva na duži rok.

Dugoročno bi, ocenjuju, najkvalitetniji model bio onaj u kojem sve veći deo rasta dolazi iz privatnih investicija, rasta produktivnosti, tehnološkog napretka i izvoza proizvoda i usluga više dodate vrednosti.

Veljko Mijušković sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu ukazuje da je najveći realni rast bruto dodate vrednosti zabeležen u građevinarstvu, čak 9,1 odsto, zatim u stručnim, naučnim, inovacionim, tehničkim i povezanim uslužnim delatnostima, gde je rast iznosio 5,8 odsto, dok su trgovina, saobraćaj, skladištenje, smeštaj i ishrana zabeležili rast od 4,4 odsto.

Međutim, ističe, ako posmatramo BDP sa rashodne strane, potrošnja domaćinstava povećana je četiri odsto, državna potrošnja 2,5 odsto, bruto investicije u osnovna sredstva 3,3 odsto, a izvoz robe i usluga 4,1 odsto. Mijušković navodi da je uvoz rastao nešto brže, 5,2 odsto.

„Dakle, domaća tražnja, posebno potrošnja, trenutno predstavlja veoma značajan pokretač privredne aktivnosti, ali doprinos daju i investicije i izvoz“, kaže Mijušković.

Na pitanje da li možemo da kažemo da Srbija ima „zdrav“ rast BDP-a, s obzirom na to da on dolazi iz potrošnje građana i državnih investicija, Mijušković odgovara da je ovo solidan rast BDP-a, posebno imajući u vidu međunarodno okruženje i činjenicu da je sa 3,2 odsto u prvom kvartalu ubrzao na 3,8 odsto u drugom.

Takođe je, kako kaže, pozitivno što rast nije zasnovan samo na jednom izvoru – rastu potrošnja, investicije, izvoz, građevinarstvo i usluge.

Međutim, naš sagovornik naglašava da struktura rasta još nije idealna sa stanovišta njegove dugoročne održivosti.

„Potrošnja građana jeste važan deo BDP-a, a državne kapitalne investicije mogu biti veoma korisne ako kroz infrastrukturu povećavaju buduću produktivnost privrede. Ipak, dugoročno najkvalitetniji model bio bi da sve veći deo rasta dolazi iz privatnih investicija, rasta produktivnosti, tehnološkog napretka i izvoza proizvoda i usluga više dodate vrednosti“, ističe Mijušković za Danas.

Posebno, ukazuje, treba pratiti odnos izvoza i uvoza. Mijušković navodi da je u drugom kvartalu izvoz rastao 4,1 odsto, dok je uvoz povećan 5,2 odsto.

„Ako domaća potrošnja duže vreme raste brže od domaće proizvodnje, jedan deo dodatne tražnje završava kroz povećani uvoz. Zato je za narednu fazu razvoja važno da uz rast potrošnje paralelno povećavamo proizvodne i izvozne kapacitete domaće ekonomije“, smatra Mijušković.

Profesor na Ekonomskom fakultetu Milorad Filipović ocenjuje da trenutna struktura privrednog rasta ne počiva na „zdravim nogama“ i da dugoročno nije održiva.

„To je jednokratni rast, koji može da se ponavlja samo onoliko koliko država ulaže, a država ulaže sve više i više, ali se sve više i više i zadužuje. To dugoročno vodi u ekonomski kolaps“, upozorava Filipović.

Naglašava da svaki rast zasnovan na potrošnji nije zdrav i nije dugoročan.

Filipović je, međutim, izrazio rezervu prema prvim, fleš procenama BDP-a, navodeći da se podaci naknadno menjaju.

Kako objašnjava, BDP se obračunava kvartalno, dok se preliminarni podaci za celu godinu objavljuju u februaru naredne godine, a konačni podaci u oktobru. Prema njegovim rečima, preliminarne procene gotovo uvek budu za oko 0,2 do 0,3 procentna poena više od konačnih podataka.

Na pitanje da li ćemo do kraja godine uspeti da održimo ovaj tempo privrednog rasta, Mijušković odgovara da dosadašnji rast privrede jeste dobra osnova za drugi deo godine, ali, naglašava, ne znači automatski da ćemo stopu od 3,8 odsto imati u svakom narednom kvartalu.

„Mnogo će zavisiti od nastavka investicionog ciklusa, realnog rasta zarada i potrošnje, poljoprivredne sezone, kretanja industrijske proizvodnje, izvozne tražnje iz Evropske unije, posebno Nemačke, kao i od energetskih i geopolitičkih rizika. Domaća potrošnja trenutno jeste snažna, ali postoje i određeni signali za oprez, poput slabijih rezultata industrijske proizvodnje tokom leta“, ukazuje Mijušković.

Za 2026. godinu očekuje, kako kaže, rast u rasponu od oko tri do 3,5 odsto, pod pretpostavkom da ne dođe do većeg spoljnog ekonomskog ili energetskog šoka.

„Za 2027. godinu postoji realna mogućnost ubrzanja prema četiri odsto, posebno zbog nastavka velikog investicionog ciklusa i aktivnosti povezanih sa EXPO 2027. Dugoročno će, međutim, održavanje stopa od oko četiri odsto zavisiti od toga koliko uspešno budemo povećavali produktivnost, privatne investicije, tehnološki intenzitet privrede i izvoz više dodate vrednosti“, navodi Mijušković.

Filipović podseća da kvartalni podaci o BDP-u ne treba da se posmatraju izolovano, jer privredna aktivnost tokom godine nije ravnomerno raspoređena.

Prvi kvartal je, kako objašnjava, po pravilu slabiji zbog novogodišnjih i božićnih praznika i nepovoljnijih vremenskih uslova, dok je treći kvartal opterećen sezonom godišnjih odmora. Najveći deo aktivnosti, kaže, tradicionalno se ostvaruje u drugom i četvrtom kvartalu, koji zajedno čine i do 60 odsto godišnjeg BDP-a.

Zbog toga, prema njegovoj proceni, rezultat na kraju godine zavisiće pre svega od toga koliko će biti snažan četvrti kvartal.

Ako se dosadašnji tempo rasta zadrži, uz snažniji završetak godine, Srbija bi, smatra Filipović, mogla da završi godinu sa rastom BDP-a od oko 3,2 do 3,3 odsto. Ipak, ni takav rezultat ne bi trebalo posmatrati kao dokaz dugoročne snage privrede.

Filipović očekuje da bi rast u narednom periodu dodatno mogli da podstaknu državni projekti povezani sa EXPO 2027, kao i povećana potrošnja sa „predizbornim novcem“, takozvanim helikopter novcem.

„Ali to je sve jednokratno, to nije trajni izvor za rast dohotka“, zaključuje Filipović.

Prostor bivše Jugoslavije teško se može porediti sa Amerikom, pa je teško i naći mesto gde nema ljudi. A potreba i želja vlada u regionu je da data centara bude što više. Srećom, barem iz ugla investitora, region ima ono što data centrima treba u ogromnim količinama: energiju, vodu i prostor. Zato i ne čudi da u poslednje vreme slušamo o investicijama vrednih milijarde dolara u ovom delu Evrope.

Pa da vidimo koji data centri u regionu postoje i koji su najavljeni.

Trenutno najveća i najznačajnija tehnološka investicija u Sloveniji je ARNES data centar i „Fabrika veštačke inteligencije“ u Mariboru. Izgradnja je zvanično započeta 2025. godine, probni rad najavljen ove godine, a ceo sistem trebalo da bude potpuno operativan do 2027. godine. Ukupna vrednost projekta (data centar, novi superračunar i prateća AI infrastruktura) iznosi 150 miliona evra. Objekat se nalazi se tik uz hidroelektranu Mariborski otok na reci Dravi, koja će ga direktno snabdevati čistom energijom. Pored toga, centar je dizajniran ekološki, krov će imati solarne panele, a otpadna toplota iz servera koristiće se za grejanje grada Maribora.

U Sloveniji se nalazi između 20-40 data centara, a tržište je fokusirano na lokalne potrebe, tako da nema većih data centara.

Krajem aprila predstavljen je projekat AI razvojnog i inovacionog centra u Topuskom, koji je, kako kažu investitori, procenjen na više od 50 milijardi evra. Reč je o izuzetno ambicioznom poduhvatu izgradnje jednog od najsavremenijih data centara u Evropi, ukupne snage 1 gigavata, sa nivoom pouzdanosti koji prevazilazi trenutno najviši evropski standard Tier 4. Hrvatski mediji ovo nazivaju i najvećom investicijom u ovom delu Evrope.

Izgradnja bi trebalo da počne 2027. godine, dok je početak rada planiran za 2029. Projekat Pantheon bi tokom gradnje otvorio više od 3.000 radnih mesta, a po puštanju u rad oko 1.500, uz dodatni indirektni efekat od oko 6.000 novih poslova.

Hrvatska trenutno ima oko 70 data centara, od čega su većina javni, dok je 22 privatnih.

Ovog meseca, američka kompanija AAFS Infrastructure and Energy, povezana sa predsednikom SAD Donaldom Trampom, najavila je da planira nove projekte u Bosni i Hercegovini. Među njima je i data centar u Mostaru snage 100 megavata. Zajedno sa pratećom infrastrukturom, vrednost projekta procenjuje se na oko 530 miliona evra.

BiH nema razvijenu infrastrukturu data centara, a nedavno su najavljena dva nova. Prvi državni Data Centar u Brčkom Distriktu koji se posmatra kao ključna investicija za postizanje „digitalne nezavisnosti“ i suvereniteta Bosne i Hercegovine. U maju ove godine, Službeni glasnik Republike Srpske pokrenuo je aktivnosti i izabrao firmu za izradu studije izvodljivosti za izgradnju sopstvenog data centra. Centar će se graditi po uzoru na Državni data centar u Kragujevcu.

Poput Bosne i Hercegovine, Crna Gora osim par manjih državnih i komercijalnih data centara nema razrađenu infrastrukturu.

Ali država, bar tako izgleda, radi na dovođenju investitora u ovom sektoru. Premijer Milojko Spajić je u oktobru 2025. godine najavio da Crna Gora želi da privuče globalne investitore i postane zemlja zelenih data centara. Plan je da se koristi višak energije iz hidroelektrana, solarnih parkova i vetroparkova.

U Severnoj Makedoniji trenutno postoji oko 7 manjih i srednjih registrovanih objekata, ali kao i Crna Gora nastoji da privuče investitore. Vlada Severne Makedonije, predvođena premijerom Hristijanom Mickoskim, ovih dana je pokrenula strateški plan da razvije zemlju u regionalni hab za ovu industriju.

Mickoski je tom prilikom izjavio da država trenutno pregovara sa 5 do 6 potencijalnih privatnih investitora za izgradnju komercijalnih data centara, uključujući i jednu veliku multinacionalnu kompaniju.

U Srbiji postoji ukupno 13 registovanih data centara, od kojih je najznačajniji i najveći državni centar u Kragujevcu. Međutim, najavljuju se novi, poput onog u okolini Dimitrovgrada.

U okolini Dimitrovgrada (Smilovsko polje) planira se izgradnja jednog od najvećih data centara u Evropi. Projekat je vredan preko dve milijarde evra, a investitor je za sada nepoznat. Kao nosilac pisma o namerama pojavljuje građevinska kompanija „Jadran“ iz Beograda.

Predviđena snaga centra je 320 MW, a kompleks bi navodno bio 14 puta veći od onog u Kragujevcu. Prema procenama opštinskih vlasti, u centru bi moglo da radi između 400 i 500 ljudi.

Planirano je da se data centar napaja iz obnovljivih izvora energije, poput obližnje solarne elektrane „Brebeks”. Iz opštine navode da će sistem hlađenja biti zatvorenog tipa i da se neće koristiti pijaća voda ili voda iz Smilovskih jezera.

Ovaj projekat je, ipak,  u javnosti naišao na oprečne reakcije. Dok ga lokalna samouprava vidi kao razvojnu šansu bez presedana, ekološka udruženja i deo javnosti izražavaju zabrinutost zbog nedostatka transparentnosti, izostanka studije uticaja na životnu sredinu i uticaja na poljoprivredno zemljište.

Altmanovo rešenje („gradimo tamo gde nema ljudi“) u Evropi zvuči nešto komplikovanije. A kada su u pitanju data centri u regionu, ovde je prostor manji, stanovništvo gušće, a voda i energija nisu beskonačni resursi. Dok se region utrkuje ko će privući sledeću milijardu evra za AI infrastrukturu, pravo pitanje možda neće biti gde možemo da izgradimo još jedan data centar, već koliko njih možemo da izgradimo pre nego što shvatimo da račun ipak neko mora da plati.