EkonomijaVesti

Menjaju se zakoni: Ukidaju se poreske olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom i nezaposlenih sa evidencije NSZ

by bifadmin
Od januara 2027. godine poslodavci u Srbiji više neće imati poreske olakšice za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao ni poreske olakšice za zapošljavanje građana sa sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje, predviđeno je izmenama zakona koji su u javnoj raspravi.
Prema važećim zakonima o porezu na dohodak građana i o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, poslodavci koji zaposle lice sa invaliditetom na neodređeno vreme – tri godine ne moraju državi da plaćaju porez na zaradu tog zaposlenog, piše N1.
Kada je reč o „povlačenju“ radnika sa evidencije NSZ, mali privrednici imaju pravo na povrat 75 odsto poreza koji plate na zaradu ovako zaposlenih radnika (mora da ih bude bar dvoje da bi olakšica važila).
„Poslodavac koji na neodređeno vreme zaposli lice sa invaliditetom u skladu sa zakonom koji uređuje sprečavanje diskriminacije lica sa invaliditetom, za koje odgovarajućom pravno-medicinski validnom dokumentacijom dokaže invalidnost, oslobađa se obaveze plaćanja obračunatog i obustavljenog poreza iz zarade tog lica, za period od tri godine od dana zasnivanja radnog odnosa“, stoji u članu 21g važečeg
Zakona o porezu na dohodak građana.
Ovaj član od 1. januara 2027. godine se iz ovog zakona – briše.
Međutim, poslodavac koji je do dana stupanja na snagu ovog zakona stekao pravo na poresku olakšicu po osnovu zasnivanja radnog odnosa sa novozaposlenim licem sa invaliditetom, „ima pravo da koristi tu olakšicu do isteka perioda utvrđenog saglasno članu 21g Zakona o porezu na dohodak građana“, što znači – tri godine.
Ovde su važni rokovi, jer, trenutno su izmene zakona u fazi nacrta. Predstoji usvajanje izmena zakona na Vladi Srbije, potom u Skupštini Srbije, nakon čega sledi objava u Službenom glasniku i stupanje na snagu osam dana po objavi dok primena zakona počinje tek od 1. januara 2027, stoji u nacrtu.
Ministarstvo finansija pripremilo je izmene dva zakona – o porezu na dohodak građana i o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Izmene oba zakona odnose se na ukidanje poreskih olakšica pri zapošljavanju invalidnih lica, ali i nezaposlenih sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje.
Naime, osim pomenutog člana, iz novog Nacrta zakona o porezu na dohodak građana briše se još jedan član – 21d.
On predviđa da mali privrednici imaju pravo na povrat 75 odsto poreza koji plate na zaradu bar dva zaposlena koje je preuzeo sa evidencije

Nacionalne službe za zapošljavanje. U ovom članu je, doduše, već bilo predviđeno da su ovi povraćaji poreza mogući zaključno sa platom isplaćenom do 31. decembra 2026.

„Poslodavac – pravno lice koje se, u smislu zakona kojim se uređuje računovodstvo, razvrstava u mikro i mala pravna lica, kao i preduzetnik, preduzetnik paušalac ili preduzetnik poljoprivrednik, koji zasnuje radni odnos sa najmanje dva nova lica, ima pravo na povraćaj 75 odsto plaćenog poreza na zaradu za novozaposleno lice, isplaćenu zaključno sa 31. decembrom 2026. godine“, navodi se u sadašnjem zakonu.
Novozaposlenim licem, po ovom zakonu, „smatra se lice sa kojim je poslodavac zaključio ugovor o radu u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi, koje je prijavio na obavezno socijalno osiguranje u Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja i koje je pre zasnivanja radnog odnosa kod Nacionalne službe za zapošljavanje bilo bez prekida prijavljeno kao nezaposleno najmanje šest meseci, a lice koje se smatra pripravnikom najmanje tri meseca“.

Javna rasprava o oba nacrta zakona traje do 21. juna 2026.
Izvor: N1
Foto: TriangleProd, Depositphotos
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Šta je brendiranje nacija i koje zemlje su uspešni primeri?

by bifadmin

Olimpijske igre, venčanje princa Vilijama i princeze Kejt, italijanska kuhinja, rođendan kraljice i „Gospodar prstenova“ – na prvi pogled nemaju gotovo ništa zajedničko. Ipak, povezuje ih proces ili strategija pod nazivom brendiranje nacije, te su ovo samo neki od primera kako države nastoje da izgrade prepoznatljiv identitet i pozitivnu sliku o sebi. Mogu li pažljivo kreiranom strategijom kroz događaje ili popularnu kulturu, države, kao magičnim štapićem, izmeniti svoj imidž?

Brendiranje nacija je dugoročna strategija, za čije je prve vidljive efekte potrebno da prođe deset do dvadeset godina, objašnjava za portal N1 profesorka marketinga na Fakultetu organizacionih nauka dr Branka Novčić Korać.

„Zato, važno je da se brendiranju nacije pristupi sistemski i na dug rok, a ne da se ova strategija posmatra kao brzo rešenje za kreiranje željene percepcije“, ističe profesorka.

Na osnovu pažljivo odbranog identiteta, kreira se i upravlja imidžom nacije, radi unapređenja ili ojačavanja reputacije nacije ka eksternim i internim javnostima.

Kraljevsko venčanje, rođendan kraljice i Olimpijske igre

Poznato je da države sistemski rade na tome da budu domaćini velikih događaja, baš kako bi unapredile imidž nacije, ali i podstakle investicije, turizam, trgovinu – priča profesorka.

Veliki događaji poput Olimpijskih igara, svetskih prvenstava, koncerata ili izložbi, jesu velike pozornice koje daju prostor da se jedna nacije predstavi i ispriča svoju priču.

„Primera radi, Velika Britanija je iskoristila venčanje princa Vilijama i princeze Kejt 2011. godine, zajedno sa Dijamantskim jubilejom rođendana kraljice Elizabete II 2012. godine, kao i otvaranje Olimpijskih igara u Londonu 2012. godine, kao pozornicu za predstavljanje kampanje za brendiranje nacije GREAT Britain„, ističe.

Portali koji povezuju ljude i „Gospodar prstenova“

Kako profesorka izdvaja, globalno vodeći primer u brendiranju nacija je Velika Britanija, ali se u Evropi još izdvajaju i Italija, Španija, Francuska.

„Daleko je otišao iNovi Zeland koji je zahvaljujući filmovima ‘Gospodar prstenova’ od ‘zemlje na kraju sveta’ postao jedna od omiljenih destinacija prepoznatljiva kao ‘zemlja Hobita’. Za Španiju je kultura toliko važna da je vizuelni identitet brenda nacije kreirao poznati španski slikar Huan Miro, poznatije kao Miroovo sunce. Italijanska kuhinja je odnedavno zaštićena kao intelektualna svojina, a kultura, kuhinja i obeležja Francuske najbolji su brend ambasador ove zemlje“, navodi.

Kako dodaje, od manjih nacija, odličan posao radi Litvanija, koja je projektom lokalnog skulptora pod nazivom „Portal“ (reflektujuću portali, postavljeni na trgovima velikih gradova koji povezuju više gradova u stvarnom vremenu i ljude iz različitih krajeva sveta) uspela da poveže čitav svet i pošalje snažnu poruku.

Šta je „screen turizam“ i ko stoji iza ove strategije u Britaniji?

Poslednjih decenija razvijene države poput Velike Britanije, Australije ili Novog Zelanda, razvijaju koncept turizma koji je inspirisan filmom, kao način da kroz film i serije predstave svoje nacije, te da kreiraju pozitivnu percepciju destinacije kroz prepoznatljive atrakcije.

„Velika Britanija je apsolutni majstor tog pristupa. Filmovi o medi Padingtonu, Džejms Bond 007 agentu, Hari Poter čarobnjaku ili serija Bidžerton, Dauntaun ebi i Kruna, imaju sistemski planirane i umetnute scene poznatih lokaliteta i destinacija u Velikoj Britaniji koje kod gledaoca treba da izazovu želju i stvore potrebu da posete baš to mesto“, objašnjava profesorka.

Kako dodaje, u ovoj zemlji iza projekta „screen turizma“ stoji Turistička organizacija Britanije.

„Turistička organizacija na godišnjem nivou procenjuje kinematografske projekte koji mogu da budu značajni u ovom segmentu. Filmovi i serije danas jesu jedan od najznačajnijih medija za predstavljanje nacije i destinacije, a koliko publika svesno procesuira poruke, verujem da zavisi od primaoca“, ističe Novčić Korać.

Brendiranje nacije – magični štapić?

Ipak, može li se brendiranje nacija posmatrati kao oblik „mekog“ političkog oglašavanja i svrstati u moderni oblik propagande?

„Javna diplomatija je još jedna oblast iz koje brendiranje nacije vuče svoje korene. Vekovima pre onoga što danas zovemo breniranjem nacije, postojala je javna diplomatija i bila je jedan od osnovnih načina komunikacija i predstavljanja tadašnjih država. Danas, javna diplomatije jeste važna u kreiranju imidža, ali da bi bila učinkovita, ona mora da bude deo čitave strategije“, navodi ona.

Kako objašnjava, države često pristupaju brendiranju bez uzimanja u obzir šta građani tih država misle i kako doživljavaju svoju naciju.

„Neretko svedočimo da se nacije predstavljaju eksterno i komuniciraju tako da nisu u skladu sa onim što je na terenu. Zato je važno da se razume da brendiranje nacija nije magični štapić koji će da promeni ili unapred spoljašnju percepciju nacije, već da bi se unapredio imidž, potrebno je da se promeni kolektivno ponašanje nacije, a onda posledično dolazi i do poželjnije percepcije“, dodaje ona.

Kako bi breniranje nacije bilo i uspešno, potrebno je da se proces realizuje interno, odnosno da se stvari unaprede i unutar država.

Koliko je brendiranje nacije slično komercijalnom brendiranju proizvoda?

Novčić Korać ističe da je suštinska razlika u tome što nacije čine ljudi – „brend“ je javno vlasništvo, te je samim tim proces daleko složeniji i teži za kontrolisanje u odnosu na, recimo, konzervu nekog pića.

„Takođe, brendovi nacija dolaze sa istorijom, nasleđem i već postojećom, nasleđenom percepcijom, pa je u toliko teže upravljati imidžom i reputacijom jer je veliki broj aktera u igri. Sa druge strane, komercijalni brendovi su neživi i vi kao marketari unosite život i stvarate priču brenda, dodajete karakteristike i komunicirate“, navela je.

Kako ističe, kultura je samo jedan, važan segment u celoj slagalici brendiranja nacija, te da se ne treba na nju toliko oslanjati. „Brend nacije može da se posmatra kao kišobran brenda u kom je kultura jedan od stubova, ne i jedini stub“, zaključuje.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

MOL dobio odobrenje OFAK-a za nastavak pregovora o kupovini NIS-a do 16. juna

by bifadmin

Mađarska kompanija MOL dobila je zvaničnu licencu od Kancelarije za kontrolu strane imovine Ministarstva finansija SAD (OFAK) za nastavak pregovora o kupovini ruskog većinskog udela u Naftnoj industriji Srbije a.d. (NIS) do 16. juna, objavio je MOL na Budimpeštanskoj berzi.

Nakon produženja licence odobrenog 22. maja, pregovori su značajno napredovali, a trenutno dodatno produženje licence omogućava finalizaciju transakcione dokumentacije, naveo je MOL, prenosi RTS.

MOL-u su, na osnovu prethodno izdate licence OFAK-a, bili odobreni pregovori o kupovini NIS-a do danas, odnosno do 6. juna.

Mađarska kompanija MOL zatražila je 3. juna OFAK-u dodatnih 30 dana za završetak pregovora o kupovini ruskog udela u NIS-u.

Kompanija NIS dobila je ranije posebnu licencu Ministarstva finansija SAD, kojom se kompaniji omogućava nastavak operativnih aktivnosti, odnosno prerada nafte zaključno sa 16. junom.

Tom licencom omogućeno je održavanje poslovanja, ugovora i drugih sporazuma koji uključuju NIS ili njegova operativna zavisna društva, uključujući rafinerijsku preradu, uvoz sirove nafte, obavljanje transakcija neophodnih za sigurnost snabdevanja i tehničko održavanje, kao i finansijska poravnanja.

MOL grupa je 19. januara saopštila da je potpisala glavne odredbe obavezujućeg okvirnog sporazuma sa kompanijom Gaspromnjeft o kupovini udela od 56,15 odsto u srpskoj kompaniji.

Grupa je, tada je navedeno, u pregovorima je i sa nacionalnom naftnom kompanijom Ujedinjenih Arapskih Emirata – ADNOK-om o njenom ulasku u vlasničku strukturu NIS-a kao manjinskog akcionara.

SAD su uvele sankcije NIS-u 9. oktobra 2025. godine zbog većinskog ruskog vlasništva.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Šta donose promene zakona u organskoj proizvodnji?

by bifadmin

Počela je primena novog Zakona o organskoj proizvodnji hrane. Uveden je Registar proizvođača u koji će potrošači imati direktan uvid. Dozvoljeno je da se sertifikovani organski proizvodi obeležavaju i kao ekološki i biološki. Verovatno najvažnija novina je da prerađivači više neće moći da budu organizatori proizvodnje niti nosioci sertifikata za grupnu organsku proizvodnju, piše RTS.

Srbija ima oko 7.000 registrovanih organskih proizvođača hrane.Čak 6.500 hiljada njih proizvodilo je pod takozvanim grupnim sertifikatom čiji je nosilac bio prerađivač odnosno izvoznik.

Novi Zakon ukida pravo prerađivačima da budu organizatori proizvodnje i nosioci sertifikata za grupnu organsku proizvodnju. dr Vladimir Filipović sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja i zamenik predsednika UO „Serbia organika“ kaže da bi ova novina u prvom talasu mogla da dovede do pada broja sertifikovanih organskih proizvođača.

Ipak, napominje da je to dugoročno bolja opcija jer nas ovaj Zakon usklađuje sa pravilima Evropske unije.

„Sada će ti grupni proizvođači morati da pređu u neke nove grupe koje će morati da se registruju kao pravna lica, kao zadruge ili mini ili makro preduzeća. Moraće da bude vidljivo u APR-u da se oni bave tom delatnošću i da tako mogu pod svojim imenom da prodaju sirovinu ili poluproizvod. Ovaj zakon jeste malo rigidniji ali ovo će biti tranzicioni period, u početnom periodu biće bolećivo ali ja se nadam da će ljudi uspeti da varate pozicije i da će se uklučiti i ljudi koji do sada nisu bili uključeni u ovu proizvodnju“, kaže za RTS Filipović.

Dodaje da u organsku proizvodnju ulazi sve više mladih i obrazovanih ljudi i da će se taj trend nastaviti.

„Ulaze ljudi koji su otvoreni za nova učenja i edukacije. Ja sam u prethodnom periodu sretao IT inženjere koji su ušli u organsku proizvodnju koja je dijametralno suprotna oblast. Ali oni nadograđuju ovu priču.Njihove farme i imanja su kao neki mali parkovi prirode. Njihovi sajtovi i društvene mreže su mnogo življe u odnosu na stare organske proizvođače“, kaže dr Filipović.

Inače, tržište organske hrane u Srbiji vredno je oko 70 miliona evra.Do pre nekoliko godina u izvoz je išlo više od 95 organske hrane koja se proizvede u Srbiji. Danas je taj procenat dosta niži s obzirom na to da sve više naših građana kupuje hranu proizvedenu bez hemijskih sredstava.

Registar organskih proizvođača

Iako je Registar postojao i pre donošenja novog Zakona, bio je dostupan samo preko sertifikacionih kuća za organsku proizvodnju. Sada će potrošači imati direktan uvid u Registar, jer će biti javno dostupan a informacije o proizvođačima moći će da se proveravaju na sajtu Ministartva poljoprivrde.

Stručnjaci kažu da će se na taj način smanjiti zloupotrebe i prodaja „organske hrane“ koja nije sertifikovana.

Zakonodavac je dozvolio da se za označavanje i oglašavanje sertifikovanih organskih proizvoda koriste izrazi „ekološki“, „organski“ i „biološki“ kao i njihove skraćenice.

Proizvođači koji budu koristili ove oznake a nemaju nacionalni logo koji potvrđuje sertifikovanu organsku proizvodnju mogu da budu novčano kažnjeni.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Da li je mozak aktivniji kada se piše rukom ili kuca na tastaturi

by bifadmin

Da li deca koja odrastaju uz ekrane polako gube nešto mnogo važnije od lepog rukopisa? Dok tableti i računari sve brže osvajaju učionice, nastavnici širom Evrope upozoravaju da sve više šestogodišnjaka jedva ume pravilno da drži olovku, razlikuje pojedina slova ili zadrži pažnju. Istovremeno, naučnici upozoravaju da pisanje rukom možda nije samo stvar navike, već važan proces koji oblikuje način na koji mozak uči, pamti i povezuje informacije.

Da li smo prebrzo poverovali da tehnologija može da zameni nešto što je vekovima bilo osnova obrazovanja i može li odrastanje uz tastature promeniti razvoj dečjeg mozga? O ovome je u emisiji Svet i mi govorila neuropsihološkinja Odri van der Mer, profesorka Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju i autorka istraživanja koje je pokazalo, da rukopis aktivira daleko više regiona mozga nego kucanje na tastaturi.

U istraživanju profesorke Odri van der Mer, vidi se da je korišćenje ruke za pisanje veoma stimulativno za mozak – naročito za mozak u razvoju. Jer su svi regioni u mozgu aktivni kada pišete rukom, a to znači da mozak mora da iskomunicira važne informacije između tih aktivnih regiona.

“Nasuprot tome, kada kucate na tastaturi, mozak nije ni približno toliko aktivan i uopšte nema potrebe za tom vrstom komunikacije. Kada pišete rukom, zapravo koristite finu motoriku da biste rukom oblikovali slova i obrasce na papiru, a to uključuje veoma složene pokrete prstiju. Čula su više uključena i ceo mozak je više angažovan, za razliku od kucanja na tastaturi, jer su tada uključeni samo veoma jednostavni pokreti prstiju, i oni su čak isti za svako slovo koje želite da napišete. Zato deca koja su naučila da čitaju i pišu na tabletu, odnosno tastaturi često imaju poteškoće da uoče razliku između slova koja predstavljaju sliku u ogledalu – jedno drugog, poput slova B i D, jer doslovno nisu svojim telom osetila da je osnovni motorički obrazac slova D potpuno drugačiji od onog za slovo B. Ta slova su samo kucali na tastaturi, a tada su uključeni isti jednostavni pokreti prstiju,” kaže profesorka Mer.

Kada deca i tinejdžeri, većinu vremena provode uz telefone, tablete i tastature, postoji rizik da kognitivne i razvojne sposobnosti koje tradicionalno podržava rukopis – mogu da budu izgubljene. Jer, sada sa sigurnošću znamo da su pisanje rukom i crtanje veoma dobra stimulacija za mozak.

“Ako više ne obavljate te aktivnosti, onda će neuronske mreže u mozgu koje podržavaju takve vrste aktivnosti, početi da nestaju. Jer mozak funkcioniše po principu – koristi ili izgubi. Dakle, neuronske mreže koje se ne vežbaju ili ne usavršavaju, postepeno će nestati kako bi napravile prostor za mreže koje se koriste. Mozak, kao što sam ranije rekla, mora da prenosi važne informacije između različitih aktivnih regiona mozga. To čini putem neuronskih oscilacija koje mogu da budu sinhronizovane ili nesinhronizovane i da funkcionišu na različitim frekvencijama, odnosno različitim talasnim dužinama. Upravo tamo gde tokom rukopisa beležimo aktivnost – u tim regionima, na tim frekvencijama i na sinhronizovan način – ti regioni i te oscilacije povezani su sa centrima za učenje i pamćenje u mozgu. Dakle, oni stimulišu i na neki način se povezuju sa tim centrima za učenje i memoriju,” objašnjava sagovornica Insajdera.

Ona smatra da sama tastatura nije problem, ukoliko se napravi zdrav balans sa korišćenjem olovke i papira – odnosno između digitalnih alata i rukopisa.

“Ako želite da napišete duži tekst, poput knjige ili eseja, onda je očigledno praktičnije i zgodnije koristiti tastaturu i računar, jer imate proveru pravopisa, sve vam je digitalno objedinjeno. Ali sada znamo da je, kada pravite beleške u školi, na času ili tokom univerzitetskog predavanja, i kada želite da učite iz novih informacija koje primate slušajući, mnogo bolje da beleške pravite rukom. Jer kada pišete rukom, ne možete jednostavno zapisati sve što profesor govori. Morate da napravite pregled, sinopsis, sažetak. Možete zapisati samo ključne reči, eventualno nacrtati nekoliko okvira, nešto podvući i zabeležiti najvažnije pojmove. Ako koristite tastaturu tokom hvatanja beleški, veoma je primamljivo da otkucate sve što se govori, ali to stvara lažan osećaj sigurnosti. Kada kucate sve što se govori, praktično kucate „naslepo“. Informacije ulaze kroz vaše uši i izlaze kroz vrhove prstiju, ali ih zapravo ne obrađujete. Ne pravite sažetke u glavi niti odlučujete koje su ključne reči najvažnije. A možda najvažnije od svega – ne povezujete nove informacije sa znanjem koje već imate. Kada pravite beleške rukom, one postaju veoma lične. Jer, rukom pisane beleške sa predavanja nisu od velike koristi vašem kolegi koji nije mogao da prisustvuje predavanju upravo zato što su toliko lične. One su već povezane sa vašim nivoom znanja, vašim ličnim nivoom znanja. Na neki način, već ste napravili „kukice“ na koje ćete kasnije okačiti novo znanje,” objašnjava profesorka Mer.

S obzirom na svet u kome živimo, postoji opravdana bojazan, da bismo jednog dana mogli da se osvrnemo i shvatimo da smo se prebrzo udaljili od olovke i papira – a da nismo u potpunosti razumeli šta bi to moglo da izazove.

“Mislim da su rukopis i crtanje tipično ljudske aktivnosti koje nas, na neki način, čine ljudima. I ja veoma snažno osećam da bi i naredna generacija trebalo da bude sposobna da rukom napiše ljubavno pismo, pesmu ili makar spisak za kupovinu. Veoma je važno da nastavimo da podučavamo tim aktivnostima današnju decu. I to ne mora da bude na štetu digitalnih veština, jer deca dovoljno lako usvajaju digitalne alate. Međutim, upravo je rukopis ono što toliko stimuliše mozak. Nastavnici u Norveškoj i širom Evrope sada se žale da u učionice dolaze šestogodišnja deca koja jedva znaju kako da drže olovku. A razlog za to je što su prevlačila prstom po tabletima, dvaput kliknula, otvarala aplikacije i slično. Ali za sve to potrebne su veoma jednostavne motoričke veštine – kao i za kucanje, veoma je jednostavno. Ni dvostruki klik nije posebno težak, čak i bebe to mogu da urade. Zato deca već u vrtiću treba da koriste boje, rade vežbe za razvoj fine motorike i sve aktivnosti koje im pomažu da sa šest godina znaju kako da uzmu olovku kada treba da nauče da pišu rukom,” kaže profesorka.

U Srbiji, ali i širom sveta, mnogi roditelji imaju osećaj da vode unapred izgubljenu bitku kada je reč o ekranima i tastaturama. Profesorka Mer savetuje da se deca od ranog uzrasta, čak i pre nego krenu u vrtić, uče da boje ili slažu slagalice.

“Sve aktivnosti koje zahtevaju finu motoriku veoma su korisne i predstavljaju osnovu da dete kasnije, kada malo poraste, može da uzme olovku i počne da uči da piše rukom. I ograničite vreme pred ekranom koliko god možete. Nisam toliko zabrinuta zbog toga šta deca rade iza ekrana, zato što postoje veoma dobre aplikacije, čak i za veoma malu decu, koje ih uče bojama, brojevima, slovima i tako dalje. Ali deca mlađa od tri godine ne mogu sebi da priušte da bilo koji deo svog dragocenog vremena provode pred ekranom, gde im se iskustva serviraju, umesto da izađu u stvarni svet i koriste svoja tela i sva svoja čula kako bi istraživali okruženje. To je izuzetno važno. Akademski deo – mirno sedenje ispred ekrana, domaći zadaci, učenje čitanja i pisanja – doći će kasnije. Ali u početku deca moraju da dodiruju, mirišu, vide boje i tako dalje. Da doživljavaju stvarna iskustva, umesto neke vrste iskustava „iz druge ruke“ preko ekrana,” zaključila je neuropsihološkinja Odri van der Mer, profesorka Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju.

Izvor: Insajder

Foto: Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Promo

Sajber bezbednost u eri AI i naprednih pretnji: 10 eSecurity konferencija stiže u Beograd

by bifadmin

 

Živimo u vremenu kada digitalna transformacija diktira tempo poslovanja, ali sa novim tehnologijama dolaze i do sada neviđeni bezbednosni izazovi. Ubrzani razvoj veštačke inteligencije (AI), sve sofisticiraniji ransomware napadi i kompleksne pretnje po kritičnu infrastrukturu stavljaju organizacije pred jasan izbor: ili biti korak ispred napadača, ili snositi ozbiljne posledice. Upravo sa tim ciljem, Udruženje eSigurnost organizuje jubilarnu, desetu eSecurity konferenciju, koja će se održati od 29. septembra do 2. oktobra 2026. godine u modernom prostoru Karbon Event Center u Beogradu.

 

 

 

Nakon devet izuzetno uspešnih međunarodnih konferencija i kontinuiranog rasta i razvoja formata, ovogodišnji jubilarni događaj postavlja novu lestvicu u regionu. Tokom četiri dana, Beograd će biti regionalni centar okupljanja vodećih stručnjaka za informacionu bezbednost, predstavnika finansijskih institucija, telekomunikacionih giganata, energetskog sektora, kao i državnih i javnih institucija.

 

Fokus na realne pretnje i savremene trendove

 

Međunarodna eSecurity konferencija se od samog početka izdvojila kao događaj koji ne teoretiše, već direktno prati i analizira trendove i realne opasnosti na terenu. Ovogodišnji program kreiran je tako da odgovori na najaktuelnija pitanja i dileme sa kojima se suočavaju IT i security timovi:

  • AI i automatizacija u sajber odbrani: Kako se odbraniti od napada koji su generisani veštačkom inteligencijom i na koji način AI može pomoći odbrambenim sistemima u ranoj detekciji.
  • Ransomware i napredne pretnje (APT): Strategije za izolaciju i neutralizaciju sofisticiranih napada koji ciljaju kritične podatke i finansijska sredstva kompanija.
  • Socijalni inženjering i napredni phishing: Analiza ljudskog faktora kao najčešće najslabije karike u lancu odbrane i metode podizanja svesti zaposlenih.
  • Bezbednost IoT uređaja i mobilnih platformi: Sa masovnom ekspanzijom pametnih uređaja, mreže postaju sve ranjivije – kako adekvatno zaštititi „internet stvari”.
  • Regulative, standardi i upravljanje sistemima: Usklađivanje poslovanja sa sve strožim lokalnim i evropskim propisima i standardima u oblasti zaštite podataka i informacione bezbednosti.
  • Bezbednost finansijskih institucija i digitalno plaćanje: Bezbednost elektronskih transakcija i platnih kartica u savremenom finansijskom ekosistemu i kako se banke štite.

 

Posebna pažnja biće posvećena i temama koje dolaze „nakon problema” – digitalnoj forenzici, incident response procedurama, sistemima za oporavak podataka (disaster recovery) i strategijama za kreiranje pametnih rezervnih kopija (backup).

 

Praktične radionice i hands-on treninzi

 

Ono što eSecurity konferenciju tradicionalno izdvaja od drugih sličnih događaja jeste njen izrazito praktičan karakter. Pored teorijskih predavanja, konferenciju prate specijalizovane radionice i hands-on treninzi na temu primene i korišćen sistema zaštite, digitalne forenzike i primene AI tehnologije za zaštitu IT sistema, ali i kako hakeri zloupotrebljavaju AI.

 

Ove radionice su namenjene inženjerima i tehnički orijentisanim stručnjacima koji žele da „zavire iza kulisa”, odnosno da iz prve ruke vide na koji način napadači razmišljaju i koje tehnike koriste.

 

Kome je konferencija namenjena?

 

Konferencija okuplja širok spektar profesionalaca i predstavlja idealno mesto za razmenu iskustava, networking i sklapanje novih poslovnih partnerstava. Među posetiocima su IT menadžeri, CISO (Chief Information Security Officers), menadžeri informacione bezbednosti, stručnjaci u oblasti sajber kriminala i digitalne forenzike, sistem administratori, ali i predstavnici top menadžmenta kompanija koji prepoznaju da je sajber bezbednost danas primarni poslovni rizik, a ne samo tehničko pitanje.

 

Ekskluzivna prilika za učesnike

 

Za sve zainteresovane koji žele da osiguraju svoje mesto na ovogodišnjem jubilarnom događaju, organizatori su obezbedili popust od 15% na cenu kotizacije. Prilikom prijave na zvaničnom sajtu, potrebno je iskoristiti promotivni kod: ESECURITY2026BIF.

 

Kako se prijaviti?

 

Sve detaljnije informacije o programu, predavačima, agendi i arhivu prethodnih konferencija možete pronaći na zvaničnom sajtu Udruženja eSigurnost na adresi: https://esecurity.rs/, kao i na zvaničnom YouTube kanalu eSecurity konferencije, gde se mogu pogledati snimci nekih od najzanimljivijih predavanja iz proteklih godina.

 

Direktan link za registraciju učesnika i primenu popusta nalazi se na:

https://esecurity.rs/sign-up/

 

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusIT i nauka

Nikola Marković: Nismo mogli da kupimo računar, pa smo ga sami napravili

by bifadmin

Jugoslavija je bila jedna od šest država u svetu koje su šezdesetih pravile sopstvene računare, Beograd je još sedamdesetih počeo da razvija informacioni sistem koji je bio preteča današnje eUprave, kada su nam u okviru sankcija devedesetih zabranili pristup internetu grupa univerzitetskih profesora je uspostavila akademsku mrežu preko koje je komunicirala međusobno i informisala se o događanjima u svetu… Zato ne čudi što Srbija i danas ima stručne informatičare koji su puni entuzijazma i insistiraju na razvoju sopstvenih digitalnih servisa, ističe Nikola Marković, IT stručnjak koji je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i nedavno za to dobio počasno priznanje na konferenciji Dani internet domena Srbije.

Nikola Marković je po struci ekonomista a po životnom pozivu informatičar. Za ekonomiju se opredelio zato što u vreme kada je studirao nije bilo formalnog obrazovanja iz oblasti računarstva. Ipak, može se reći da ga je beogradski Ekonomski fakultet usmerio ka budućoj karijeri, jer je upravo u ovoj obrazovnoj ustanovi početkom šezdesetih godina prvi put čuo za „mehanografsku obradu podataka“, odnosno za sortiranje podataka pomoću bušenih kartica čije rupe „čitaju“ mašine.

Oduševljen saznanjem da ti uređaji mogu da sabiraju i obrađuju „pročitane“ podatke, Marković je napisao seminarski rad o uticaju ovih mašina na produktivnost rada. Pošto su one bile preteča kompjutera, ne čudi da se ubrzo zainteresovao i za prvi jugoslovenski računar CER-10, koji je izuzetno brzo računao i štampao. Što se naš sagovornik više informisao o ovom kompjuteru, to mu je bilo jasnije da je njegov životni poziv zapravo informatika.

B&F: Zašto je Jugoslavija uopšte odlučila da započne proizvodnju sopstvenog računara?

Nikola Marković: Kada se država malo oporavila od Drugog svetskog rata, ušla je u period intenzivnog privrednog rasta i industrijalizacije. Pedesetih godina prošlog veka, BDP Jugoslavije je rastao oko 6-7% godišnje, a u pojedinim godinama i po 10%.

Ljudi na čelu države su bili svesni da bi računari mogli doprineti bržem rastu i efikasnijem upravljanju, ali kompjutere nije bilo lako nabaviti. Prvo jer su u to vreme bili retka i skupa roba. Drugi problem je bio u tome što su u zemljama koje su proizvodile računare sumnjali da Jugoslavija u institutu u Vinči pokušava da napravi atomsku bombu i da bi kompjuteri mogli da ubrzaju taj proces. Zato je doneta odluka da Jugoslavija sama napravi računar, u čiji razvoj je uloženo oko tri miliona dolara.

Proizvodnja je trajala pune četiri godine i završena je 1960. kada smo dobili čuveni CER-10. U to vreme je samo pet država u svetu pravilo svoje računare – SAD, Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Rusija.

B&F: Kako je CER-10 izgledao i za šta se koristio?

Nikola Marković: Zauzimao je površinu trosobnog stana, oko 80 kvadratnih metara, a izvršavao je 50.000 jednostavnih operacija u sekundi. Koristio je feritnu memoriju, odnosno memoriju sa magnetnim jezgrima, koja se nalazila u sedam ormana. Jugoslavija ga je upotrebljavala za računanje ali i za nuklearna istraživanja, dešifrovanje poruka za saveznu vladu, obradu vesti u Tanjugu i slično.

B&F: Pošto se u to vreme informatika nije učila na fakultetima, kako su tvorci računara došli do znanja koja su za to bila potrebna?

Nikola Marković: Elektrotehnički fakultet u Beogradu je slao mlade profesore na specijalizaciju u Sjedinjene Države, sa zadatkom da tamo uče i da ta znanja prenesu ovde. Kada su se vratili objedinili su svoja znanja i osnovali Katedru za digitalnu elektroniku na matičnom fakultetu. Iako je to i inače bilo vreme velikog entuzijazma, oduševljenje koje je izazvao ovaj poduhvat među profesorima i studentima prevazišlo je očekivanja.

Glavni inicijator ove ideje bio je profesor Elektrotehničkog fakulteta Tihomir Aleksić, jedan od najistaknutijih stručnjaka u timu koji je napravio računar CER-10. Jedno vreme se čak pričalo da je uređaj dobio ime po planini u čijem podnožju je Aleksić odrastao, mada je CER zapravo skraćenica od Cifarski elektronski računar.

B&F: Jugoslavija je u narednom periodu nastavila da proizvodi, ali i da uvozi računare. U kojim oblastima su se kompjuteri najviše koristili?

Nikola Marković: Tokom sedamdesetih godina višestruko se povećala potreba za umnožavanjem podataka i računanjem. Na primer, poreski obveznici su dobijali godišnji obračun poreza za tekuću godine u septembru ili oktobru te godine, jer se to radilo pomoću pisaćih mašina i mehaničkih kalkulatora i zato je išlo sporo. Kada je prvi put korišćen računar za te namene, godišnji obračun poreza je poslat u već u aprilu. Dakle, država je vrlo brzo shvatila da se računari mogu koristiti i u administrativnim poslovima.

B&F: Vi ste tada već radili u IT sektoru. Od 1970. do 1985. godine bavili ste se razvojem informаcionog sistemа Skupštine grаdа Beogrаdа. Čemu je taj sistem služio?

Nikola Marković: Mi smo razvili i omogućili korišćenje oko 40 baza podataka. Te baze su sadržale podatke kao što su oni iz matičnih knjiga, o prebivalištu, poreskim obveznicima, vojnim obveznicima, motornim vozilima, vozačima, podatke iz katastra… Mogu neskromno da kažem da smo utrli put današnjem portalu eUprava.

No, i pre toga je rad naših informatičara bio široko poznat. Beogradski informacioni sistem je sedamdesetih godina prošlog veka bio među vodećima u Evropi. Međutim, devedesetih je njegov razvoj usporen zbog promena u organizaciji tog odeljenja, ali i zbog spoljnih ograničenja koja su kočila razvoj našeg IT sektora.

B&F: Šta su bile prepreke spolja?

Nikola Marković: Kada su nam 1992. uveli sankcije zbog izbijanja građanskog rata u Jugoslaviji, zabrane su se odnosile i na internet. Dakle, bili smo potpuno odsečeni od sveta. Potom je 1993. godine grupa univerzitetskih profesora počela da razvija izolovanu akademsku mrežu. Omogućili su sebi da primaju i šalju elektronsku poštu, kao i da čuju šta se dešava u inostranstvu. Uspostavljanje veze je išlo sporo i bilo je neizvesno budući da se koristio dial-up, ali uspevali smo da se povežemo.

Tada je postalo jasno da je i nova generacija informatičara kvalitetna, ali za njihov dalji razvoj bili su potrebni odgovarajući uslovi. Oni su se stekli tek 1996. godine, kada nam je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ukinuo sankcije. Od tada zvanično imamo internet, mada ga nezvanično imamo duže.

B&F: Čime ste se Vi u međuvremenu bavili?

Nikola Marković: Uvek sam radio više stvari u isto vreme. Od 1975. do 1990. godine bio sam profesor nа Višoj školi zа informаtiku. Od 1985. do 2000. bavio sam se razvojem informаcionog sistemа sаveznih orgаnа i orgаnizаcijа u svojstvu pomoćnikа sekretаrа zа prаvosuđe, a kasnije sam bio direktor Sаveznog zаvodа zа informаtiku.

Posle toga bio sam koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa za Evropsku uniju za digitalnu transformaciju i informaciono društvo i medije. Tamo smo radili na usaglašavanju našeg i informacionog sistema u Evropskoj uniji.

Sve to vreme ostao sam posvećen i Društvu za informatiku Srbije, čiji sam član od njegovog osnivanja 1973. godine. Tada sam bio jedan od njegovih najmlađih osnivača, a sada je obrnuto. Slično celom društvu, i to udruženje se suočavalo sa raznim krizama u proteklim decenijama. Kada su nam uveli sankcije, počeo sam da obavljam sve više zadataka u Društvu za informatiku. Njegovi članovi su procenili vremenom da dobro rešavam probleme, pa sam postao predsednik ovog udruženja.

B&F: Kada smo dobili internet, za šta se on koristio?

Nikola Marković: Na početku ga je najviše koristila informatička zajednica za svoj rad ali i za informisanje o stručnim skupovima i važnim događajima u ovoj oblasti. Internet su kasnije prihvatali i ostali ljudi, posebno kada bi se uverili u njegove prednosti u praksi. Mislim da je prekretnica bio trenutak kada su počele da ga koriste firme, obrazovne ustanove i mladi. Od tada se internet ubrzano razvijao.

Moram da priznam da na početku njegove upotrebe u Srbiji, ni u najsmelijim predviđanjima nisam pretpostavljao da će internet jednog dana postati toliko važan u poslovanju. Iako sam radio na uvođenju novih servisa na internetu, poput korišćenja ćirilice ili unapređenja zaštite podataka i bio direktno uključen u njegov razvoj, ni u jednom trenutku nisam pomišljao da će doći vreme kada će maltene svi aspekti poslovanja zavisiti od interneta.

B&F: Objasnili ste nam kako se kotirala nekadašnja Jugoslavija u razvoju IT sektora i interneta. Kako biste ocenili današnju poziciju Srbije u toj oblasti?

Nikola Marković: Naša zemlja još uvek ima dobre stručnjake koji su puni entuzijazma, što nam omogućava da držimo korak sa svetom u poslovnoj primeni interneta. Srbija je danas srednje razvijena informatička zemlja. Ona razvija sopstvene servise, što je veoma značajno za naš digitalni suverenitet, i ulaže u bezbednost na internetu koja je jedno od najvažnijih pitanja u onlajn svetu.

B&F: Kao neko ko je ceo svoj profesionalni život posvetio razvoju informacionog društva i zalagao se za napredak koji ono donosi, kako biste ocenili aktuelne polemike o ubrzanom razvoju veštačke inteligencije?

Nikola Marković: Mislim da veštačka inteligencija neće promeniti suštinu upotrebe interneta, našeg načina života i poslovanja jer je to još jedna nova tehnologija koja će nam omogućiti da informacije dobijamo brže i da one budu sveobuhvatnije. Ali, veštačka inteligencija mora ostati pod kontrolom čoveka, kako bi se sprečile zloupotrebe. Svako društvo mora aktivno i sistemski da radi na tome i zato nam je neophodna regulativa u oblasti veštačke inteligencije. To jeste veoma složen posao jer se veštačka inteligencija razvija brže od bilo koje tehnologije do sada, ali upravo zato ona nosi i velike rizike i iz tog razloga mora da se reguliše.

B&F: Ipak, čini se da su mnogi pesimisti ili barem skeptični da će regulatori uspeti da zauzdaju nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije. Kakvo je Vaše viđenje?

Nikola Marković: Ja iskreno verujem da je većina korisnika interneta duboko humana. Oni sada imaju priliku da budu kreatori i čuvari civilizacije i nadam se da će tu priliku iskoristiti na najbolji mogući način.

Marija Dukić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: Miloš Nikodijević (ustupio RNIDS)

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvo

Beogradska berza upozorava na novu investicionu prevaru

by bifadmin

Ovih dana prevaranti putem telefonskih poziva i interneta lažno nastupaju kao predstavnici Beogradske berze ili investicionih kompanija povezanih sa „lokalnom berzom“ kako bi našim sugrađanima izvukli novac ili podatke.

Prema dostupnim informacijama, građani dobijaju pozive od nepoznatih osoba koje im nude mogućnost trgovanja zlatom, naftom i drugim finansijskim instrumentima putem navodnih investicionih platformi. U pojedinim slučajevima od građana se traži da uplate značajne iznose novca na privatne ili račune trećih lica koja se predstavljaju kao „finansijski asistenti“ ili predstavnici kompanija sa sedištem u Beogradu.

Beogradska berza zato podseća javnost da ona ne nudi pomenute „platforme“ i „lične savetnike“ niti organizuje kampanje koje podrazumevaju uplatu sredstava za trgovanje ili dostavljanje ličnih podataka putem nepoznatih linkova, telefonskih poziva ili oglasa na društvenim mrežama.

Ovakve aktivnosti predstavljaju pokušaj obmane građana i mogući pokušaj neovlašćenog prikupljanja ličnih i finansijskih podataka.

Izvor: Beogradska berza

Foto: Sammy-Sander, Pixabay

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Politika i društvoVesti

Šta radi ozbiljna država kada odluči da gradi nuklearku

by bifadmin

Jedan od najsloženijih tehničkih problema svake nuklearke je hlađenje. Ozbiljna zemlja analizira rečne tokove decenijama unazad kako bi predvidela najgore scenarije, što je Jugoslavija i uradila, a nama su i danas od posebnog interesa reke Sava i Dunav, piše Nedeljnik.

„Kapacitet za rashlađivanje na reci Savi je relativno mali i on zahteva pored sebe posebne ‘tornjeve’ koji bi obavljali taj posao kada nema dovoljno vode ili kad je visoka temperatura kako bi se sačuvao biodiverzitet. Temperatura u reci ne sme da bude viša od 28 stepeni“, objašnjava Mesarović tehničke detalje.

Zbog toga se, kada je došla na red „srpska“ jugoslovenska nuklearka, pažnja stručnjaka usmerila ka Dunavu. Identifikovano je šest potencijalnih lokacija na Dunavu na teritoriji Srbije, a dve su detaljno istraživane kroz petogodišnje cikluse. Mesarović podseća da je jugoslovenska metodologija za izbor lokacija bila toliko usavršena da su je čak i Rusi koristili.

„Radilo se o usavršenoj metodologiji Međunarodne agencije za atomsku energiju, sa nekih 17 kriterijuma. Tako smo se kvalifikovali da mi Rusima pomažemo da nađu lokaciju u Iraku“, ispričao nam je Mesarović.

Izgradnja nuklearne elektrane, kako napominje, nije samo građevinski poduhvat pa da zavisi samo od raspoloživog novca i lokacija, već je to tehnološki iskorak za koji se kadrovi spremaju decenijama.

„Jugoslavija je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu počela školovanje kadrova još pedesetih godina, a do početka gradnje prve nuklearne elektrane prošlo je 20 godina“, svedoči Mesarović.

Jugoslovenski program podrazumevao je slanje mladih ljudi u Francusku, Kanadu, Nemačku, Švedsku, Holandiju, Ameriku i Rusiju ne da bi tamo ostali, već da bi proučili sisteme radeći zajedno.

On sam je obišao sve države koje su imale nuklearni program, a proveo je godinu dana u Švedskoj radeći sa njihovim timom. Strategija bila je i postepeno podizanje domaćeg učešća u izgradnji elektrana. Za prvu sledeću elektranu domaća industrija trebalo je da učestvuje sa 5%, za drugu 10%, a za treću 15%.

U tu svrhu formiran je konzorcijum JUMEL (Jugoslovenska mašinska i elektro industrija) koji je okupio gigante poput „Goše“, „Rade Končara“, „Đure Đakovića“ i „Energoinvesta“. Inženjerska grupa 4E (Energoprojekt, Energoinvest i dva „Elektroprojekta“, iz Ljubljane i Zagreba) bila je zadužena za projektovanje, a asocijacija nuklearnih instituta NUKLIN za naučni rad.

Jugoslavija je, ukratko, planirala da postane graditelj, a ne samo kupac.

Izvor: Nedeljnik

Foto: Nedeljnik

0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
EkonomijaVesti

Javni dug Srbije na kraju aprila 41,5 odsto BDP-a

by bifadmin
Javni dug Srbije na kraju aprila ove godine bio je 39,21 milijardu evra, odnosno 41,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), objavilo je danas Ministarstvo finansija.
Na kraju marta javni dug je iznosio 39,35 milijardi evra, što je bilo 41,7 odsto BDP-a.

Javni dug Srbije na kraju 2025. godine iznosio je 39,34 milijarde evra, što je bilo 44,4 odsto BDP-a.

Izvor: Beta
Ilustracija: ChatGPT
0 komentara
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci