Kada prvi put ulazimo u radni svet, često bez iskustva i jasnih unutrašnjih granica, ne ulazimo samo u posao već i u odnos. Radno mesto postaje prostor u kome nesvesno ponavljamo obrasce koje već poznajemo: autoriteti počinju da liče na roditeljske figure, kolege postaju rivali nalik braći i sestrama, a potreba za priznanjem poprima emocionalnu težinu koja prevazilazi sam posao.

Posao ne može da da potvrdu ili validaciju koju tražimo. Koliko god da smo uspešni, nećemo to osećati a ni naći na taj način za kojim tragamo.

Zato se ponekad desi da već nakon prvog susreta osećamo neobičnu bliskost ili snažan otpor prema nadređenom, iako tu osobu gotovo da ne poznajemo. Reakcija nije samo na osobu ispred nas, već na figuru koju ona nesvesno predstavlja.

Problem nastaje kada emocije koje pripadaju porodičnim odnosima počnu da oblikuju profesionalna očekivanja, jer tada od organizacije počinjemo da očekujemo ono što ona po svojoj prirodi ne može da pruži: bezuslovnost.

Kako vreme prolazi, radno mesto prestaje da bude samo mesto rada i počinje da zauzima mnogo dublju psihološku poziciju.

Nadređeni nesvesno postaju figure autoriteta nalik ocu ili majci, oni od kojih očekujemo priznanje, zaštitu ili potvrdu sopstvene vrednosti. Kolege lako skliznu u uloge braće i sestara sa kojima se takmičimo za pažnju, status ili osećaj posebnosti.

A sama kompanija počinje da se doživljava kao nešto što nas „drži“, hrani i daje identitet, kao dobra majka kojoj pripadamo i u kojoj imamo svoje mesto ili loša majka koja nas ne hrani i ne ceni nas dovoljno.

U psihodinamskom smislu, organizacija tada više nije realan sistem već unutrašnja fantazija odnosa. Ona postaje simbol sigurnosti, pripadanja i kontinuiteta koje smo nekada tražili u primarnoj porodici. Nije slučajno što ljudi o firmama govore jezikom emocija: „ovde sam odrastao“, „ovo je moja kuća“, „oni su me izgradili“.

Problem nastaje u trenutku kada zaboravimo razliku između psihološkog doživljaja i stvarnosti. Jer za razliku od roditelja, kompanija ne može voleti, može samo funkcionisati.

A kada sistem koji smo nesvesno doživeli kao „dobru majku“ počne da donosi poslovne odluke, razočaranje se ne oseća kao profesionalna promena, već kao lični gubitak.

U psihodinamskom jeziku to nazivamo acting out – situacijom u kojoj osoba ne govori o unutrašnjem konfliktu, već ga nesvesno živi kroz postupke. Na radnom mestu to može izgledati kao iznenadni konflikti sa autoritetima, povlačenje iz tima, sabotiranje projekata, gubitak motivacije ili nagli odlazak iz firme bez jasnog objašnjenja.

Spolja gledano, ponašanje deluje neproporcionalno situaciji; iznutra, ono često nosi težinu mnogo starijih iskustava.

Zaposleni koji se oseća neviđeno možda neće reći da je povređen, ali će početi da kasni sa rokovima.

Onaj ko nesvesno doživljava šefa kao kritičnog roditelja može reagovati buntom koji prevazilazi realnu situaciju.

Burnout ponekad nije samo posledica previše posla, već i nemogućnosti da se izrazi razočaranje u „odnos“ za koji smo verovali da je siguran.

Kada emocije ne mogu biti mentalizovane (kada sebi ne možemo da objasnimo jezik emocija ili da obradimo), one se odigravaju. Organizacija tada postaje scena na kojoj se ponavljaju nerazrešeni odnosi, a profesionalni problemi dobijaju ličnu emocionalnu snagu.

Uzmimo za primer zaposlenog koji se u sistemu oseća emocionalno zapostavljeno, baš kao što se nekada osećao u primarnoj porodici. On neće ući u kancelariju i reći: “Povređen sam jer moj trud nije primećen”. Umesto toga, on će početi da nesvesno zaboravlja važne sastanke ili će hronično kasniti sa ključnim izveštajima.

To je njegov acting out, krik za pažnjom kroz opstrukciju, gde kašnjenje postaje jedini način da ga sistem konačno “vidi”, makar i kroz kritiku.

Porodični odnosi podrazumevaju bezuslovnost: pripadamo jer postojimo, a ne zato što imamo određena postignuća i performanse. Ljubav, briga i mesto u porodici ne zavise od kvartalnih rezultata niti od promene strategije.

Radni odnos, međutim, počiva na razmeni. Dajemo znanje, vreme i energiju, a zauzvrat dobijamo platu, iskustvo i profesionalni prostor.

Problem nastaje kada nesvesno očekujemo da će emocionalno ulaganje biti uzvraćeno na način na koji to čini porodica. Kada ostajemo duže, trudimo se više nego što je potrebno ili identitet vezujemo za kompaniju, često verujemo, iako to retko izgovaramo, da će sistem tu lojalnost prepoznati i zaštititi nas.

Kada se to ne dogodi, razočaranje ne doživljavamo kao poslovnu odluku već kao lično odbacivanje. Otkaz, reorganizacija ili promena uloge tada ne pogađaju samo profesionalni identitet, već i dublji osećaj pripadanja. Ono što racionalno razumemo kao strukturalnu promenu, emocionalno osećamo kao prekid odnosa.

Kompanija nije porodica i to nije njen nedostatak, već njena priroda. Zdrava organizacija ne traži emocionalnu fuziju, već jasnoću odnosa. Ona omogućava saradnju bez zahteva za identitetskom lojalnošću i dopušta odlazak bez osećaja izdaje.

Možda je upravo znak psihološke zrelosti sposobnost da radno mesto doživimo kao važan deo života, ali ne i kao mesto koje treba da ispuni potrebe nastale mnogo ranije.

Kada prestanemo da od organizacije očekujemo roditeljsku sigurnost, postaje moguće da u njoj budemo prisutni slobodnije, kao profesionalci koji biraju da rade zajedno, a ne kao članovi porodice koji moraju da ostanu.

Jer posao može biti smislen, podržavajući i značajan, a da pritom ne mora da bude porodica.

„Nemoj da prekrštaš noge, uništićeš kolena.“

„Dobićeš proširene vene.“

„Sedi kako treba.“

„Ispravi se.“

To spada u onu poznatu gomilu zdravstvenih upozorenja koja smo mnogi slušali kao deca, zajedno sa pucketanjem zglobova ili sedenjem preblizu televizoru. Ali da li je prekrštanje nogu zapravo loše za vas?

Za većinu ljudi, odgovor je – verovatno ne.

Postoji malo dokaza da sedenje sa prekrštenim nogama oštećuje leđa, troši kukove ili kolena, ili izaziva proširene vene.

Ako ništa drugo, veći problem za mnoge od nas je ostajanje u jednom položaju predugo, ukočenost ili bol, i onda pretpostavka da nelagodnost mora značiti da nešto nije u redu sa telom, piše ScienceAlert.

Dugo se „pravilno“ sedenje smatralo znakom discipline, samokontrole i dobrog karaktera. Kada se takav način razmišljanja ustali, lako je da društvena pravila počnu da zvuče kao medicinske činjenice.

Takođe je lako (i često) pomešati nelagodnost sa oštećenjem. Sedenje sa prekrštenim nogama neko vreme može učiniti da se osećate ukočeno, sabijeno ili spremno da se pomerite.

Ali to je obično znak da promenite položaj, a ne da tiho štetite svom telu.

To se uklapa sa savremenim razmišljanjem o držanju tela i bolu, koje se udaljilo od ideje da postoji jedan „savršeni“ položaj.

Prekrštanje nogu se često svrstava u kategoriju „lošeg držanja“, kao da uvija kičmu.

Ali istraživanja o držanju tela i bolu u leđima nisu pronašla jedan idealan položaj sedenja koji štiti sve, niti jedan svakodnevni položaj koji pouzdano izaziva štetu.

U jednoj studiji, fizioterapeuti iz različitih zemalja su zamoljeni da izaberu „najbolji položaj sedenja“. Njihovi odgovori su se znatno razlikovali. Istraživači su zaključili da su uverenja o idealnom položaju oblikovana tradicijom i profesionalnom kulturom, kao i dokazima.

Držanje tela je i dalje važno, ali vaša leđa su jaka i prilagodljiva. Napravljena su da podnose širok raspon položaja.

Obično je veći problem biti u bilo kom položaju predugo, bilo da su noge prekrštene, potpuno uspravno ili pogrbljeno nad laptopom.

Još jedna česta tvrdnja je da će prekrštanje nogu „istrošiti“ kukove ili kolena.

Opet, postoji malo dokaza da je to tačno.

Vaši kukovi i kolena podnose mnogo veće sile kada se penjete uz stepenice, ustajete sa stolice, trčite, skačete ili nosite kese iz prodavnice.

Sedenje sa prekrštenim nogama može privremeno promeniti uglove zglobova, ali to je daleko od toga da izaziva artritis ili trajno oštećenje zglobova.

Studije koje se posebno bave sedenjem sa prekrštenim nogama i dugoročnim oštećenjem zglobova su ograničene, pa dokazi nisu savršeni.

Ali dokazi koje imamo ne idu u prilog starom upozorenju.

Kada kliničke smernice govore o očuvanju zdravlja kukova i kolena, fokusiraju se na stvari kao što su fizička aktivnost, snaga mišića, zdrava telesna težina i upravljanje ukupnim opterećenjem zglobova.

Ne fokusiraju se na izbegavanje jedne uobičajene navike sedenja.

Dakle, ako vam je prekrštanje nogu udobno, nema mnogo razloga da ga smatrate opasnim.

Ako počne da deluje neprijatno ili ukočeno, razdvojte noge.

Ne.

Proširene vene nastaju kada zalisci unutar vena ne rade kako treba, što može dovesti do zadržavanja krvi i širenja vena.

Rizik je više povezan sa faktorima kao što su starost, porodična istorija, trudnoća, gojaznost i neki radni uslovi, uključujući dugo stajanje.

Prekrštanje nogu može privremeno promeniti protok krvi dok ste u tom položaju, ali to nije isto što i izazivanje proširenih vena.

Dokazi koje imamo ne idu u prilog tome da je sedenje sa prekrštenim nogama uzrok proširenih vena.Da li postoje situacije kada je to važno?
Ponekad, da, ali obično iz specifičnih kliničkih razloga i često samo na kratko vreme.

Nakon nekih zamena kuka, ljudima se tradicionalno savetovalo da izbegavaju prekrštanje nogu dok tkiva zarastaju.

Ali čak i u tom slučaju novija istraživanja sugerišu da su neke od ovih mera opreza možda preteranije nego što je potrebno za mnoge pacijente, i njihovo uklanjanje nije povećalo rani rizik od iščašenja.

Postoje i situacije kada lekar može predložiti izbegavanje određenog položaja zbog udobnosti, ili zato što privremeno iritira osetljivo područje. To je veoma različito od tvrdnje da je taj položaj generalno štetan za sve.

I većina nas zna za privremenu utrnulost ili trnce koji se mogu javiti nakon nezgodnog sedenja predugo. To obično brzo prođe kada se pomerite. Opet, to je znak da promenite položaj, a ne dokaz oštećenja.

Raznolikost pokreta je važnija od savršenog držanja.

Telo obično dobro funkcioniše kada ima opcije. Sedite sa prekrštenim nogama ako vam je to udobno. Zatim ih razdvojte. Pomerite težinu. Naslonite se. Ustanite. Prošetajte.

Najzdraviji položaj sedenja je često onaj koji ne zadržavate narednih sat vremena.

Krećite se više, menjajte položaj i verujte da je vaše telo verovatno mnogo manje krhko nego što vam je rečeno.