„Poslednji podaci koje imamo su da je Srbija pre dve godine izvezla 420 miliona evra jagodičastog voća, a od toga smo mi prodali za 110 miliona evra“, navodi Saša Stanić, treća generacija u porodičnoj firmi iz Arilja koja je od poljoprivrede napravila svetski posao. Stanići godišnje prodaju između 20.000 i 22.000 tona voća, a malina u toj ponudi ima „kraljevski status“. Najviše izvoze u Nemačku i Francusku, a maline iz njihovih hladnjača stigle su i do Argentine i Urugvaja.
„Tradicija proizvodnje maline u našoj porodici duga je pola veka. Deda je zasadio prvi malinjak, otac je izgradio hladnjače i počeo sa preradom, a ja sam danas zadužen da naše voće stigne do kupaca širom sveta“, opisuje ukratko istorijat porodičnog posla Saša Stanić, izvršni direktor preduzeća „Stanić“ iz Arilja.
Stanići su od poljoprivrednih proizvođača postali preduzetnici 1992. godine, kada su osnovali firmu i počeli da otkupljuju voće od komšija, prijatelja i uzgajivača iz okolnih sela. Svu zaradu od malina 2000. godine uložili su u izgradnju prve hladnjače. To im je omogućilo da se okrenu preradi malina i da postignu veći kvalitet u očuvanju plodova.
Saša Stanić (32) je rano shvatio da njihova porodična firma može najviše da napreduje ako poboljša prodaju i razvije plasman na stranim tržištima. U nameri da unapredi prodaju upisao je smer spoljne trgovine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Planirao je da nastavi školovanje u inostranstvu, da bi se približio kupcima na stranim tržištima i da bi video kako razmišljaju, ali ispostavilo se da za to nije imao vremena. Malinjaci i hladnjače nisu mogli da čekaju.
„Odmah sam ušao u posao i ne samo da se bavim prodajom, već i svim ostalim operativnim poslovima u firmi, inovacijama, automatizacijom proizvodnje i svim segmentima razvoja“, nabraja Saša Stanić.
Vlasnik kompanije je njegov otac Milan koji je odgovoran za finansije, kroji poslovne planove i razmatra koja ulaganja su isplativa, dok je njegova majka zadužena za saradnju sa dobavljačima. Imaju i svoju transportnu firmu koja se bavi logistikom, isporučuje robu u distributivne centre i magacine velikih trgovaca, a oni dalje u svoje radnje. Trenutno više od 60% robe sami dopremaju do krajnjih kupaca. Trude se da osiguraju direktne ugovore putem tendera s velikim trgovinskim lancima i fabrikama, gde su već prepoznati kao pouzdan dobavljač.
Nemci traže samo prvu klasu
Poslednjih nekoliko godina, Stanići su postali i ozbiljan igrač na „svetskoj pijaci“ i jedan od najvećih izvoznika voća iz Srbije. „Pokrivamo gotovo četvrtinu izvoza jagodičastog voća i oko 12% ukupnog izvoza svog voća. Poslednji podaci koje imamo su da je Srbija pre dve godine izvezla 420 miliona evra jagodičastog voća, a od toga smo mi prodali za 110 miliona evra“, precizira Saša Stanić.
Malina u njihovom asortimanu ima „kraljevski status“, a u njenoj senci su kupina, višnja, i jagoda. Godišnje prodaju između 20.000 i 22.000 tona voća, od čega su između 15.000 i 18.000 tona maline, u zavisnosti od roda. Sve završi van Srbije, osim jednog malog dela od oko 5%, koji otkupljuju fabrike u našoj zemlji za dalju preradu.
„Prvu klasu voća najviše izvozimo u Nemačku za njihove trgovinske lance. Francuska je naše drugo najveće tržište, gde se naše voće koristi za voćne jogurte, džemove, voćne kaše i pekarsku industriju. Sorta vilamet se slatkoćom i kvalitetom izdvaja od svih u svetu i Francuzi žele da naša malina bude u njihovim finalnim proizvodima. Značajna su nam i tržišta Argentine, Urugvaja, kao i Amerika, Kanada, Velika Britanija, Austrija, Belgija i Holandija”, kaže direktor ove uspešne porodične firme.
Srbija je u samom vrhu po proizvodnji maline u svetu, ali iako se godinama to ističe kao veliki potencijal, na domaćem terenu nismo razvili finalne proizvode od ovog voća. Naša malina se i dalje najviše prodaje u početnoj fazi prerade – zamrznuta. Evropski trgovinski lanci, koji imaju i po više od 10.000 radnji, diktiraju uslove i ne ubacuju nijedan brend osim svoje robne marke. Biraju dobavljače koji će im pakovati proizvode pod imenom njihove firme i to je jedini način da se srpska malina probije do njihovih frižidera u velikim količinama.
Na platnom spisku 400 radnika i 4.500 malinara
Porodica Stanić je izgradila fabriku za voćne kaše u partnerstvu sa mađarskom firmom Hodler (H&S). Ovaj korak im omogućava da iskoriste voće druge klase koje inače ne bi mogli da prodaju u svežem stanju. Pored toga, razvijaju liniju za proizvodnju voćnih džemova, koristeći najsavremeniju tehnologiju, a najveći deo završi u konditorskim proizvodima na domaćem tržištu.
Porodična firma koja je pre 25 godina imala jednu hladnjaču, sada ih ima devet. To omogućava brzu i efikasnu preradu malina. Saša Stanić naglašava da je upravo blizina hladnjača proizvođačima od presudnog značaja, jer omogućava da se maline što brže dopreme na zamrzavanje i tako maksimalno očuvaju svežina i nutritivna svojstava voća.
Stanići u sezoni otkupe od 20.000 do 22.000 tona voća, a koliko je to zahtevan posao svedoči i brojka o čak 4.500 poljoprivrednika od kojih direktno otkupljuju uglavnom maline. Kada bi se računali i svi proizvođači koji rade za hladnjačare koji njima prodaju robu, taj broj bi se povećao na više od 10.000. Cilj im je da svake godine povećavaju broj poljoprivrednih proizvođača i količinu otkupljenog voća, jer je to način da investiraju u infrastrukturu i objekte i da rastu kao kompanija.
Više proizvođača, međutim, ne garantuje u svakoj sezoni i veće količine maline koje će Stanići otkupiti, jer nepredvidive vremenske nepogode mogu značajno uticati na prinos. Preduzetnici iz Arilja to regulišu tako što se trude da maksimalno prate proizvodnju, održavaju obuke i prezentacije, a imaju i osam poljoprivrednih apoteka, u kojima se njihovi dobavljači snabdevaju. Teško je garantovati za ujednačen kvalitet kada su zasadi tako mali, pa Stanići to podstiču mentorskim programom koji u malinjacima sprovode njihovi poljoprivredni inženjeri.
„Razumemo svaku njihovu potrebu, jer smo i sami proizvođači. Imamo i dalje svoje zasade, na oko dva i po hektara, a to je jedan od većih u komadu u ovom kraju“, navodi Stanić.
Mašine ne mogu da zamene berače
Kada su u pitanju inovacije u poslovanju, preduzeće „Stanić“ koristi specijalizovanu aplikaciju za praćenje dobavljača. Ona omogućava pristup podacima o istoriji, kvalitetu zemljišta i lokaciji plantaža, tako da inženjeri kompanije u svakom trenutku imaju uvid u „zdravstveni karton“ malinjaka, što omogućava bolje praćenje kvaliteta proizvodnje.
Osim o otkupnoj ceni malina, kojom proizvođači najčešće nisu zadovoljni, svake godine u sezoni se priča da niko neće na njivu. Stanić kaže da je za berbu na dva hektara potrebno 40 do 50 radnika i da je problem sa nedostatkom radne snage glavni razlog zašto su svi zasadi manji. Stanići imaju oko 400 zaposlenih, trude se da maksimalno automatizuju proizvodnju, a da radnike podstiču da napreduju na onim pozicijama na kojima mašine, čak ni one sa veštačkom inteligencijom, ne mogu da zamene ljude – kod donošenja odluka.
Što se tiče branja, u ovom kraju teško da će radna snaga biti zamenjena u skorijoj budućnosti.
„Postoje mašine koje beru maline, ali je procenat oštećenja plodova veći nego kod ručne berbe. Obično su to mašine za ravne terene, a u Zapadnoj Srbiji je 90% proizvodnje u brdskim predelima, gde mašine teško mogu da funkcionišu, tako da je ručna berba za sada nezamenjiva“, smatra Saša Stanić.
