Zbog otapanja zamrznutog tla na kome su decenijama podizani gradovi u Arktičkom krugu, pucaju zgrade, putevi, mostovi, železničke pruge, avionske piste, a stručnjaci posebno strahuju od posledica koje mogu pretrpeti naftna i gasna polja, nuklearne elektrane i deponije opasnog otpada.

Kada su ruski doseljenici počeli da grade naselja na području današnjeg Jakutska u 17. veku, postavljali su kuće na drvene platforme kako bi permafrost, zamrznuto tlo ispod staništa izolovali od toplote. Vekovima kasnije, sovjetski inženjeri su koristili modernizovanu verziju ove tehnike, podižući gradove poput Jakutska i Noriljska na betonskim šipovima, da bi podigli zgrade iznad permafrosta i sprečili urušavanje.

Ovo je omogućilo da se veliki urbani centri razvijaju u klimatskim uslovima koji su među najsurovijima na planeti. Zimi temperature u Jakutsku redovno padaju ispod -50°C, to je najhladnija urbana oblast na svetu. Uprkos tome, grad koji se nalazi 450 kilometara južno od Arktičkog kruga, neprekidno se razvijao i sada je dom za preko 300.000 ljudi. To je najveći grad na svetu, koji je kompletno izgrađen na trajnom permafrostu. Permafrost je zemljište koje u mnogim arktičkim regionima ostaje zamrznuto desetinama ili čak stotinama hiljada godina.

Međutim, klimatske promene brzo menjaju fizičke temelje na kojima počivaju ovi gradovi. Rast prosečne temperature, posebno na Arktiku koji se zagreva više nego dvostruko brže od svetskog proseka, uzrokuje otapanje permafrosta. To ugrožava kuće, puteve i drugu vitalnu infrastrukturu. Cevovodi i zgrade pucaju, čitava naselja počinju da se urušavaju, dok istovremeno rastu finansijski, društveni i ekološki troškovi.

Najugroženije Rusija i Kanada

Prema podacima koje je objavio nordijski istraživački institut Nordregio, skoro pet miliona ljudi živi u zonama permafrosta u i oko Arktičkog kruga, uključujući Kanadu, Aljasku i veći deo severoistočnog Sibira. Tu spadaju veliki gradovi poput Noriljska i Jakutska, kao i desetine manjih mesta. Najviše su pogođene autohtone zajednice u ovim regionima, čiji tradicionalni način života se u potpunosti zasniva na sezonskim predvidljivostima koje omogućava zamrznuto tlo.

Od početka ovog veka glečeri su gubili oko 267 milijardi tona leda svake godine, a tokom poslednje zime Arktik je zabeležio rekordno visoke temperature, jer se zagrevanje ponovo ubrzalo i sada se odvija sedam puta brže u Severnom Barencovom moru nego u ostatku sveta.

Arktički regioni Rusije se zagrevaju još brže. Od 1970. godine, severna Rusija je zabeležila porast temperature za preko 3°C, skoro trostruko više od globalnog proseka. Temperatura u sibirskom gradu Verhojansku je 2020. godine dostigla 38°C, najvišu temperaturu ikada zabeleženu na Arktiku.

Rusija i Kanada su dve zemlje na Arktiku koje su najviše pogođene topljenjem permafrosta. Pod zamrznutim tlom nalazi se dve trećine teritorije Rusije i polovina Kanade. Kanada ima desetine malih naselja pod permafrostom, ali samo Rusija, kao najindustrijalizovanija i najurbanizovanija zemlja na Arktiku, ima gradove sa stotinama hiljada ljudi, koji su izgrađeni na vrhu permafrosta, navodi Mia Benet, profesorka na Univerzitetu u Vašingtonu.

Ti gradovi su Noriljsk, koji je izgrađen oko velikog rudnika nikla, i Jakutsk, glavni grad Republike Jakutije, ogromnog regiona bogatog resursima, koji obuhvata petinu ruske teritorije. Drugi manji gradovi poput Vorkute, čija je populacija skoro jednaka populaciji celog Grenlanda, takođe se nalaze na permafrostu. Ali, budućnost života na tundri koja se topi je sve neizvesnija.

Zgrade pucaju, putevi se savijaju

Posledice otapanja permafrosta već su vidljive širom ruskog Arktika. U Jakutsku, Noriljsku i drugim gradovima izgrađenim na nekada trajno zaleđenom tlu, pojavljuju se pukotine u zgradama koje su tu stajale decenijama, naselja tonu, putevi se krive… Vlasti su izdvojile sredstva za veštačko hlađenje temelja zgrada u Noriljsku u pokušaju da uspore topljenje i zaštite infrastrukturu, ali takvi napori su samo privremeno rešenje.

Potpuno se manja i okolina izvan gradova. Jezera se spajaju, pojavljuju se džinovske vrtače, a zemlja se gubi sa arktičkih obala iz godine u godinu. Na Aljasci se otopilo tlo ispod piste na aerodromu u Nomu, vitalnog za saobraćajnu vezu u regionu, što zahteva skupe popravke. U norveškom Špicbergenu, stotine kuća je uništeno dok se tlo ispod njih pomera.

„Na svim ovim lokacijama, veliki broj zgrada izgrađenih u prethodnim decenijama, kada su temperature bile znatno hladnije a permafrost zamrznut, oštećene su i deformisane zbog otapanja leda. Sleganje tla dovodi do urušavanja i pucanja njihovih temelja. Mnoge od ovih zgrada ljudi su morali da napuste. Infrastruktura van gradova je takođe ugrožena, od puteva do pista i vojnih baza“, upozorava Benet.

Predviđa se da bi do 2050. godine, otapanje permafrosta moglo oštetiti 20% ruskih komercijalnih i industrijskih zgrada, preko polovine stambenih objekata, 44% puteva, 34% železničkih pruga i 69% infrastrukture namenjene otklanjanju otpada. Štete se mere stotinama milijardi dolara i procenjuje se da će se troškovi za ublažavanje posledica kretati od 0,1% do više od 3% ruskog BDP-a, u zavisnosti od klimatskih ishoda, navodi se studiji objavljenoj u časopisu Nature.

Industrijska tempirana bomba

Veliki deo ove infrastrukture je projektovan uz pretpostavku da će tlo biti stabilno, što sada više ne važi. To je opasna situacija, upozoravaju stručnjaci, imajući u vidu da u regionima koji se nalaze u Arktičkom krugu, pored naftnih i gasnih polja, postoje nuklearne elektrane i deponije opasnog otpada. Kako permafrost gubi svoju nosivost, raste opasnost od njihovog urušavanja.

Skoro 45% ruskih arktičkih naftnih i gasnih polja nalazi se u zonama koje se ubrzano tope. Hiljade kilometara najvažnijih cevovoda, uključujući naftovodu ESPO i buduće projekte poput „Snaga Sibira 2“, moraju da prelaze preko nestabilnog terena.

Arktik, takođe, krije industrijsku tempiranu bombu. Prema studiji koju je objavio Svetski fond za divlje životinje (WWF), postoji između 10.000 i 20.000 kontaminiranih lokacija – napuštenih baza, jama za toksični mulj, rudarskog otpada, čiji otrov sa otapanjem zamrznutog tla može da se izlije u zemljište i vodu. Poluostrvo Jamal je 2016 godine doživelo prvu epidemiju antraksa u poslednjih 75 godina, koju su izazvali otopljeni leševi irvasa. Preko 2.000 irvasa je uginulo, a zarazilo se na desetine ljudi.

Putovanja sve teža zbog pomeranja tla

Zbog pomeranja tla, prelazna zona između zamrznutog i nezamrznutog tla se širi ka severozapadu Sibira, što sve više otežava putovanja. Popravke urušenih zgrada, mostova, puteva, železnica i avionskih pista koštaju milione dolara.

„Države i kompanije ove probleme uglavnom gledaju kroz finansijske troškove, ali za lokalno stanovništvo u Rusiji, Kanadi i na Aljasci koje je sve više primorano da se seli iz svojih domova taj gubitak je mnogo veći od novca. To naročito pogađa autohtone zajednice, čija staništa predstavljaju njihovu celokupnu tradiciju i kulturu življenja. Procenjuje se da će u narednih 25 godina, oko 3,6 miliona ljudi izgubiti svoje domove jer otapanje permafrosta potkopava tlo ispod njihovih nogu“, upozorava Amanda Linč, profesorka Univerziteta Braun.

Prema njenim rečima, inženjeri su do sada razvili nekoliko rešenja koja pomažu u snižavanju temperature i izolaciji tla kako bi se sprečilo dalje topljenje, kao što je upotreba propusnih sintetičkih materijala u gradnji. Neka od tih rešenja razvijaju se i van Arktika, na primer u Kini, gde je 40% tibetanske visoravni pod permafrostom. Ali tehničke inovacije su samo deo rešenja, a najefikasniji način za ublažavanje šteta koje nastaju zbog topljenja permafrosta jeste obuzdavanje globalnog zagrevanja, naglašava Linč.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: Baily Abrahams, Unsplash