Prvog aprila Vijetnam je uradio nešto što nijedna vlada ranije nije učinila. Kada je odobrio rad satelitske mreže Starlink Ilona Maska u zemlji, Hanoj je u uslove licence uneo važnu odredbu. Sav saobraćaj podataka mora da prolazi kroz četiri pristupne tačke pod domaćom kontrolom, smeštene na teritoriji Vijetnama. Nijedan strani server ne sme da obrađuje vijetnamske podatke bez prethodnog nadzora vijetnamskih vlasti.

Vest je privukla nekoliko tehnoloških naslova i brzo pala u zaborav.

Ne bi trebalo. Jer je Vijetnam upravo „napisao“ priručnik za možda najvažniju bitku u globalnoj energetskoj tranziciji – a gotovo niko to nije primetio.

Zelena energetska revolucija nije samo priča o tome kako solarni paneli i vetroturbine potiskuju ugalj i gas. Sve više postaje priča o tome ko kontroliše softver, algoritme i infrastrukturu podataka koji pokreću te sisteme. A za veliki deo sveta odgovor glasi: neko drugi.

Čista energija danas je pitanje nacionalne bezbednosti, a softver koji upravlja elektroenergetskom mrežom postao je podjednako važan kao i fizička oprema. Problem je u tome što vlade poseduju i kontrolišu hardver, dok strane sile ili tehnološki giganti sve češće upravljaju softverom.

„Evropa je praktično prepustila daljinsku kontrolu nad ogromnim delom svoje elektroenergetske infrastrukture“, upozorio je Kristof Podevils, generalni sekretar Evropskog saveta proizvođača solarne opreme.

On nije govorio hipotetički.

Inverteri predstavljaju ključnu vezu između solarnih panela i elektroenergetske mreže. Oni pretvaraju proizvedenu energiju u električnu energiju upotrebljivu za mrežu. Gotovo svi su povezani na internet kako bi obavljali važne funkcije upravljanja sistemom.

Kineski proizvođači, pre svega Huavei i Sangrou, drže procenjenih 55 odsto globalnog tržišta solarnih invertera.

To znači da je „mozak“ značajnog dela svetske infrastrukture čiste energije proizveden od strane kompanija koje su, prema kineskom zakonu o nacionalnoj bezbednosti, obavezne da sarađuju sa kineskim državnim obaveštajnim službama.

Sopstvena bezbednosna doktrina Evropske unije označila je zavisnost od solarnih invertera kao jednu od šest prioritetnih oblasti visokog rizika za kritičnu infrastrukturu bloka.

Ujutru 29. decembra 2025. godine, širom Poljske vetroelektrane i solarna postrojenja uglavnom su radila bez prisustva osoblja na licu mesta, pod nadzorom automatizovanih sistema za daljinsko upravljanje.

Međutim, unutar mreža koje ih povezuju sa operatorima elektroenergetskog sistema neko je već bio prijavljen – i to mesecima. Napadači su, prema navodima, još od marta neprimetno mapirali infrastrukturu.

Napad je bio usmeren na distribuirane energetske resurse, uključujući vetroelektrane, solarna postrojenja i kombinovane elektrane za proizvodnju toplotne i električne energije širom Poljske.

Poljska odbrana je izdržala, a vlasti su odmah izdale upozorenje svim operatorima kritične infrastrukture širom sveta.

Napad na Poljsku bio je svojevrsna generalna proba. Sledeći možda neće biti.

Digitalna centralizacija stvorila je ono što stručnjaci nazivaju „potencijalom za masovni nestanak struje“, pri čemu svega sedam proizvođača poseduje pristup na najvišem nivou ovlašćenja („root-level access“) za 10 gigavata proizvodnih kapaciteta.

To znači da imaju mogućnost daljinskog pristupa sistemima i potencijalnog menjanja njihovog ponašanja u zlonamerne svrhe.

Pozivajući se na ozbiljne ekonomske i sajber bezbednosne rizike, Evropska komisija je nedavno blokirala finansiranje energetskih projekata iz fondova EU ukoliko koriste visokorizične strane invertere.

To predstavlja najagresivniji potez neke velike ekonomije u pokušaju da povrati svoj digitalni suverenitet.

Međutim, politika ima veliki nedostatak.

Zabrana se odnosi samo na buduće projekte finansirane sredstvima EU. Ona u potpunosti zaobilazi glavni problem – više od 200 gigavata kineske infrastrukture koja je već povezana na evropsku elektroenergetsku mrežu.

Privredna komora Kine u Briselu odbacila je stav Evropske unije, navodeći da je Kina proglašena „visokorizičnom zemljom“ bez čvrstih dokaza, kao i da kineske kompanije već dugo doprinose evropskoj energetskoj tranziciji pouzdanom i konkurentnom tehnologijom.

Rajan Dejvidson, glavni konsultant za sajber bezbednost elektroenergetskih mreža u kompaniji DNV, zauzeo je umereniji stav. Prema njegovim rečima, zabrana finansiranja „pomaže energetskoj suverenosti, ali vrlo malo doprinosi sajber bezbednosti infrastrukture“, jer ne rešava rizike koje predstavlja ogromna baza već instaliranih kineskih invertera povezanih sa evropskim mrežama.

Obe strane imaju određenu težinu.

Zabraniti Huavei u novim projektima finansiranim iz fondova EU, dok je 200 gigavata postojeće opreme i dalje povezano sa mrežom, isto je kao promeniti bravu na ulaznim vratima, a ostaviti prozor širom otvoren.

S druge strane, kineska odbrana takođe sadrži deo istine: globalna energetska tranzicija zaista ne bi bila moguća ovim tempom bez kineskih proizvodnih kapaciteta.

Ali zahvalnost nije bezbednosna politika.

Mešanje kineskog doprinosa industrijskom razvoju sa aktuelnim bezbednosnim rizicima Evrope predstavlja opasnu grešku. Identitet potencijalnog uljeza ne menja činjenicu da je kuća ranjiva.

Kada su ruski državni akteri uspešno prodrli u poljske mreže vetroelektrana i solarnih elektrana, nisu morali da grade sopstvena „zadnja vrata“. Jednostavno su iskoristili digitalne slabosti sistema koji je visoko centralizovan i delimično pod upravljanjem stranih aktera.

Bez obzira na to da li je ranjivost namerno ugrađena u Pekingu ili je slučajno iskorišćena iz Moskve, rezultat je isti.

Pravo pitanje nije ko je izgradio autoput, već ko ima mogućnost da ugasi svetla.

Kada je Hanoj odobrio rad Starlink mreže Ilona Maska, postavio je jasan uslov: Svaki bajt podataka mora da prolazi kroz fizičke domaće pristupne tačke pod lokalnom jurisdikcijom.

Time je potvrđena ključna ideja ere suvereniteta: država može prihvatiti stranu inovaciju, a da pritom ne prepusti kontrolu nad sopstvenom digitalnom autonomijom.

Danas ostatak sveta tek počinje da shvata razmere ove ranjivosti.

Bilo da je reč o podmorskim kablovima, satelitskim mrežama ili centrima za obradu podataka veštačke inteligencije, globalne zaštitne mere još su u ranoj fazi razvoja.

Međutim, odlučan pristup Vijetnama pruža nagoveštaj budućnosti. Vlade sve više shvataju da je u svetu bez tehnoloških granica fizička kontrola nad infrastrukturom jedina prava linija odbrane.

„Kina je već prisutna unutar evropskog energetskog sistema, ugrađena i u fizičku infrastrukturu i u povezane uređaje. Evropska unija treba da ubrza napore za smanjenje rizika, naročito u energetskoj infrastrukturi od značaja za vojnu bezbednost“, piše Kaspar Hobhaus iz Evropskog instituta za bezbednosne studije.

Solarna i energija vetra već su jeftinije od fosilnih goriva, a njihova cena nastavlja da pada. Izgradnja novih kapaciteta će se nastaviti.

Ali zemlje koje ne postave osnovna pitanja – ko zaista kontroliše ovu infrastrukturu, po čijim zakonima posluje i kome odgovara – grade zelenu budućnost na klimavim temeljima koje neko drugi može da isključi jednim pritiskom na dugme.

Pitanje nije da li treba sprovesti energetsku tranziciju. Pitanje je da li ta tranzicija pripada vama.

Izvor: Ken Silverstin, saradnik Forbes

Ukupna industrijska proizvodnja u tom periodu uvećana je za 0,6 odsto, a proizvodnja prerađivačke industrije za 1,6 odsto.

Dodaje se da spoljnotrgovinska razmena nastavlja da raste, uz osetno brži rast izvoza u odnosu na uvoz, iz čega proizilazi i povoljnija pokrivenost uvoza izvozom.

Srbija je, prema evidenciji Evrostata, u prvih pet meseci 2026. u evropskom vrhu i po međugodišnjem rastu realnog prometa u trgovini na malo.

U martu je prosečna neto zarada bila za 10,9 odsto veća od vrednosti prosečne potrošačke korpe, dok je u odnosu na vrednost minimalne potrošačke korpe veća za 115,1 odsto.

Inflacija se kreće u okvirima cilja NBS, a privremeno odstupanje iznad gornje granice cilja moglo bi, kako je navedeno, da usledi tek krajem ove godine.

Od 27 zemalja EU, veću međugodišnju inflaciju od Srbije u maju 2026. imalo je devet zemalja. Srbija je u maju 2026. godine imala veću međugodišnju inflaciju od proseka EU.

Međugodišnja inflacija je u maju u Srbiji iznosila 3,8 odsto, a u Evropskoj uniji 3,3 odsto, odnosno u evrozoni 3,2 odsto.

Od 27 zemalja članica EU, veću međugodišnju inflaciju nego Srbija u maju 2026. imalo je osam zemalja, od kojih su najveće stope zabeležene u Rumuniji (9,7 odsto), Bugarskoj (6,3 odsto) i Litvaniji (5,1 odsto).

Za ostvarivanje prava na starosnu penziju neophodno je ispuniti zakonom propisane uslove, među kojima je i minimalni staž osiguranja.

Građani mogu samostalno da uplaćuju doprinose, ali isključivo unapred i na mesečnom nivou, kroz sistem dobrovoljnog uključivanja u obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje. Naknadna uplata doprinosa za godine koje nedostaju nije dozvoljena.

Iz Fonda PIO podsećaju i da zaposleni koji nastave da rade nakon navršenih 45 godina staža i dalje imaju obavezu plaćanja doprinosa, iako se za obračun visine penzije priznaje najviše 45 godina staža.

Istovremeno, zakon ne predviđa ni povraćaj već uplaćenih doprinosa. To važi kako za osobe koje na kraju ne ispune uslove za penziju, tako i za one koji nastavljaju da rade nakon dostizanja maksimalnog staža koji ulazi u obračun penzije.

Poseban problem javlja se kod građana koji tek pred odlazak u penziju otkriju da im za pojedine godine nedostaju podaci o stažu ili da poslodavac nije uredno izmirivao doprinose. Ukoliko u matičnoj evidenciji nisu registrovane prijave M4 za period pre 1. januara 2018. godine, to može značiti da doprinosi nisu uplaćeni – ili da jesu, ali prijave nisu dostavljene Fondu PIO.

U takvim slučajevima najpre se proverava dokumentacija kod pravnog sledbenika nekadašnjeg preduzeća ili u arhivu grada. Ako se utvrdi da su doprinosi uplaćeni, Fond PIO po službenoj dužnosti unosi podatke u matičnu evidenciju. Međutim, ukoliko je preduzeće ugašeno i nema pravnog sledbenika, osiguranik neće moći da potražuje neuplaćene doprinose.

Iz Fonda PIO ističu da potraživanje uplate doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje ne zastareva. Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje propisano je da je uplata doprinosa trajna zakonska obaveza poslodavca, dok je za njihovu naplatu nadležna Poreska uprava.

Postoji, ipak, jedan izuzetak. Osiguranici mogu sami da uplate doprinose za periode u kojima su bili zaposleni, a poslodavac ih nije izmirio, ali samo ako je taj staž neophodan za ostvarivanje prava na penziju ili novčanu naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje.

Najviše problema imaju radnici koji tek prilikom podnošenja zahteva za penziju otkriju da im doprinosi nisu plaćani pre dve ili tri decenije.

U Fondu PIO navode da se u matičnoj evidenciji ponekad uoče nepravilnosti, pogrešno evidentirani ili nepotpuni podaci, što je posledica činjenice da su poslodavci ranije evidenciju vodili ručno.

Zbog toga se tokom postupka za ostvarivanje prava na penziju obavljaju detaljne provere kod poslodavaca i na osnovu dokumentacije kojom raspolažu sami osiguranici. Iz Fonda PIO preporučuju građanima da, pre podnošenja zahteva za penziju, provere podatke u matičnoj evidenciji kako bi eventualne greške ili nedostaci bili otklonjeni na vreme.

Ipak, iza rekordnih brojki krije se znatno složenija slika. Dok ukupna trgovina raste, pojedini sektori, pre svega automobilska industrija, već osećaju posledice trgovinskih sukoba, promena carinske politike i rastuće geopolitičke neizvesnosti.

Kada je reč o robnoj razmeni, izvoz Evropske unije u SAD povećan je za 7,7 odsto i dostigao je 580 milijardi evra, dok je uvoz američke robe u Evropu porastao za 2,2 odsto, na 295 milijardi evra. Time je evropski trgovinski suficit premašio 280 milijardi evra, što je upravo jedan od pokazatelja koji već godinama izaziva nezadovoljstvo Donalda Trampa.

Napetosti su kulminirale prošlog leta, kada su Vašington i Brisel postigli kompromisni trgovinski sporazum kojim su izbegnute još oštrije mere. Sporazum predviđa da većina evropskih proizvoda koji ulaze na američko tržište podleže maksimalnoj carinskoj stopi od 15 odsto, dok je Evropska unija pristala da smanji ili ukine carine za veliki broj američkih industrijskih proizvoda.

Međutim, Tramp je i nakon postizanja sporazuma nastavio sa pritiscima, uključujući pretnje uvođenjem carina od čak 100 odsto zemljama koje uvode digitalne poreze američkim tehnološkim kompanijama.

Ovakav razvoj događaja dodatno komplikuje situaciju za nemačku automobilsku industriju, koja se već suočava sa snažnom konkurencijom kineskih proizvođača električnih vozila, rastućim troškovima energije i sporijom domaćom privredom.

Ekonomisti upozoravaju da bi eventualna nova eskalacija carinskog rata mogla da primora evropske kompanije da deo proizvodnje prebace u SAD, kako bi izbegle dodatne troškove. Takve mogućnosti već razmatraju pojedini veliki evropski proizvođači automobila i luksuzne robe.

Više od 40 odsto evropskog uvoza usluga iz SAD odnosi se na intelektualnu svojinu – softverske licence, patente, autorska prava i zaštitne znakove. Upravo kroz ove kanale američke tehnološke kompanije ostvaruju značajan deo svojih prihoda u Evropi, što objašnjava zašto Vašington veoma osetljivo reaguje na evropske pokušaje uvođenja digitalnih poreza.

To nije slučajno. Irska je tokom prethodnih decenija postala evropsko sedište brojnih američkih farmaceutskih i tehnoloških kompanija, koje koriste povoljan poreski režim i pristup jedinstvenom evropskom tržištu.

Rekordna trgovinska razmena pokazuje da su ekonomije Evropske unije i Sjedinjenih Država i dalje duboko povezane i međusobno zavisne. Međutim, podaci takođe ukazuju da rast ukupne trgovine ne znači nužno i stabilnost odnosa.