Beograd je pre nekoliko godina preko noći postao globalni hit na mapama onih koji svoj posao nose u rancu. Privučeni relativno niskim troškovima života, dobrom internet vezom i uzbudljivim noćnim životom, stranci su masovno počeli da biraju prestonicu Srbije za svoju privremenu kancelariju.
Međutim, narativ o digitalnim nomadima u međuvremenu je sazreo. Od prvobitnog talasa oduševljenja, stigli smo do faze ekonomske realnosti, piše Blic
Danas se opravdano postavlja pitanje: Da li ovi visokoplaćeni stručnjaci zaista pune lokalni budžet ili njihov boravak donosi skrivene troškove koje na kraju plaćaju građani Srbije?
Profil novog gosta: Ko su oni i koliko ostaju?
Digitalni nomad u Srbiji više nije samo Amerikanac sa rancem koji pije kafu na Dorćolu i ostaje dve nedelje. Danas su to visokoplaćeni profesionalci (mahom iz EU, ali i Rusije i Severne Amerike) koji se zadržavaju duže – prosečno između dva i šest meseci.
Prema zvaničnim podacima državnog portala „Welcome to Serbia“, reč je o visokokvalifikovanim IT profesionalcima, mahom iz Severne Amerike i Zapadne Evrope, starosti između 20 i 34 godine.
Ključna razlika između njih i klasičnih turista je vreme zadržavanja. Dok podaci Turističke organizacije Srbije (TOS) iz 2024. godine pokazuju da se klasičan inostrani turista u Beogradu zadržava u proseku tek dva do tri dana, podaci Vlade RS potvrđuju da digitalni nomadi u Srbiji ostaju prosečno dva i po meseca. Ta razlika u dužini boravka potpuno menja strukturu njihove potrošačke korpe.
Dvoboj novčanika: Nomad ili klasičan turista
Kada uporedimo potrošnju, matematika je jasna.
Ankete i analize turističkog prometa domaćih turističkih organizacija i zvanične statistike o deviznom prilivu ukazuju da strani turista u Beogradu zbog skoka cena usluga sada troši između 100 i 120 evra dnevno (uglavnom na hotele i restorane). Sa prosečnim zadržavanjem od nepuna tri dana, njegov ukupni doprinos ostaje na skromnih 300 do 360 evra po poseti.
Sa druge strane, digitalni nomad ovde zapravo živi. Prema podacima globalne platforme „Nomad List“, ukupan mesečni trošak života za digitalnog nomada u Beogradu iznosi oko 2.900 dolara (ukoliko se uračunaju kratkoročni Airbnb najmovi i intenzivniji društveni život), dok analize platforme „Wise“ pokazuju da su bazični mesečni troškovi bez luksuza oko 1.500 evra.
Nomadi su postali stub lokalne ekonomije dostave hrane i ugostiteljstva. Oni pune kafiće utorkom pre podne, kupuju na lokalnim pijacama, plaćaju članarine u teretanama i vikendom putuju na izlete u Novi Sad, Suboticu ili na Taru, čime šire kapital i van Beograda.
Druga strana medalje
Ipak, ovaj priliv „svežeg deviznog novca“ ima svoju žrtvu, a to je domaće tržište nekretnina. Budžet od 700 ili 800 evra za jednosoban stan na Dorćolu ili Vračaru, koji je prosečnom srpskom studentu ili mladom paru nedostižan, digitalnom nomadu je izuzetno povoljan.
– Digitalni nomadi, uz druge strane državljane koji su se doselili proteklih godina, direktno „drže“ visoku cenu stanova za izdavanje u glavnom gradu – objašnjava jedan agent za nekretnine za „Blic Biznis“.
Kako dodaje, javna je tajna da stanodavci svesno ciljaju ovu grupu zakupaca.
– Mnogi će radije izdati stan strancu na tri meseca za 800 evra preko platformi ili agencija, nego domaćem stanaru na godinu dana za 450 evra. To stvara ogroman pritisak na tržište i praktično istiskuje lokalno stanovništvo iz centra grada na daleku periferiju.
„Plivanje“ u sivoj zoni
Drugi problem na koji valja skrenuti pažnju jeste poreski status. Većina nomada u Srbiji boravi na bazi turističke vize, koristeći takozvani visa run (izlazak iz zemlje na svakih 90 dana radi resetovanja boravka).
Iako oni kroz svakodnevnu kupovinu plaćaju PDV i tako posredno pune budžet, oni ne plaćaju porez na dohodak u Srbiji. Srbija im obezbeđuje infrastrukturu, bezbednost i javne prostore, dok njihovi porezi na visoke plate odlaze u kase država u kojima su njihove matične kompanije registrovane.
