Potraga za kraćim i jeftinijim putem do izvora te robe pomogla je da počne jedno od najvećih ekonomskih i geografskih preuređenja sveta.

Drugim rečima, iza velikih geografskih otkrića nije stajala samo ljudska radoznalost. Stajao je i profit.

Crni biber stizao je prvenstveno iz Indije. Muskatni oraščić imao je još ograničenije poreklo. Njegova istorijska postojbina bila su ostrva Banda, na prostoru današnje Indonezije.

Karanfilić je takođe dolazio iz veoma ograničenog područja jugoistočne Azije. Do evropskog kupca ti proizvodi nisu stizali direktno.

Rezultat je bio proizvod čija je cena u Evropi mogla višestruko da premaši cenu na mestu porekla.

Smithsonian Magazine navodi upečatljiv podatak. U srednjem veku venecijanski trgovci su u Londonu prodavali funtu bibera po ceni koja je odgovarala približno nedeljnoj zaradi nekvalifikovanog radnika.

Biber zato nije bio samo dodatak jelu. Bio je statusni simbol.

Venecijanski trgovac Romano Mairano našao se u finansijskim problemima. Pozajmio je novac, otputovao do Aleksandrije i vratio se sa začinima. Dug je uspeo da vrati – biberom.

Priču detaljno opisuje Smithsonian. Za ekonomiste je zanimljiv razlog zbog kojeg je takva roba bila pogodna za trgovinu.

Začini su imali veliku vrednost u odnosu na svoju težinu i zapreminu. Mogli su relativno dugo da se čuvaju. Bili su laki za transport. Istovremeno, postojala je snažna potražnja među evropskom elitom.

To je gotovo idealna trgovačka roba. Sličnu ekonomsku logiku vekovima kasnije imaće dijamanti, luksuzni satovi ili određene tehnološke komponente. Velika vrednost nalazi se u relativno malom pakovanju.

Njeni trgovci imali su pristup trgovačkim centrima istočnog Mediterana. Aleksandrija je predstavljala jednu od ključnih tačaka preko kojih je roba sa Istoka dolazila do evropskog tržišta.

Začini su zatim preko Venecije distribuirani širom kontinenta. Lokacija, trgovačka mreža, kapital i pomorska moć pretvorili su grad u jednog od velikih dobitnika srednjovekovne globalizacije.

Začini su, praktično, postali strateška roba. Današnjim jezikom, problem je bio isti kao kod nafte, čipova ili retkih minerala.

Nije dovoljno da roba postoji. Važno je ko kontroliše njen izvor, transport i pristup tržištu.

To je značilo da onaj ko kontroliše nekoliko udaljenih ostrva može da utiče na snabdevanje velikog dela svetskog tržišta.

Muskatni oraščić bio je toliko cenjen da ga pojedini istorijski izvori opisuju kao robu vredniju od zlata. O njegovoj izuzetnoj vrednosti i trgovačkoj istoriji pisao je i Smithsonian Magazine.

U 17. veku borba za kontrolu ove trgovine postala je deo sukoba evropskih trgovačkih sila.

Holandska Istočnoindijska kompanija, VOC, izgradila je sistem kojim je nastojala da kontroliše proizvodnju i distribuciju začina.

To više nije bila obična kompanija u današnjem smislu. Imala je brodove, vojnike, utvrđenja i političku moć.

Smithsonian navodi da su Holanđani u 17. veku postali dominantna sila u trgovini začinima nakon objedinjavanja trgovačkih poduhvata kroz Holandsku istočnoindijsku kompaniju. Njihov glavni centar u regionu bila je Batavija, današnja Džakarta.

Portugal je zato tokom 15. veka sistematski istraživao pomorski put oko Afrike. Cilj nije bio samo crtanje novih mapa. Cilj je bio direktan pristup azijskoj trgovini.

Kada je Vasko da Gama 1498. stigao do Indije morskim putem oko Rta dobre nade, evropska ekonomija dobila je novu trgovačku arteriju.

Vest je bila posebno loša za Veneciju. Dolazak Portugalaca u Indijski okean pretio je da zaobiđe trgovački sistem od kojeg su venecijanski trgovci decenijama zarađivali.

Istoričari zato trgovinu začinima smatraju važnim ekonomskim elementom evropske pomorske ekspanzije.

Ipak, postoji važna nijansa. Jednostavna priča da su Evropljani krenuli preko okeana samo zato što su cene bibera neprekidno rasle nije potpuno tačna.

Istraživanje objavljeno u The Journal of Economic History, preko Cambridge University Press pokazuje da je cena bibera u Evropi tokom dela 15. veka zapravo značajno pala.

Motiv zato nije bio samo „skup biber“. Mnogo važnije bilo je pitanje ko kontroliše trgovinu i ko uzima profit.

Kolumbo je tražio Aziju, a promenio ekonomiju sveta
I putovanje Kristifora Kolumba 1492. godine treba posmatrati u tom ekonomskom kontekstu. Njegova ekspedicija tražila je zapadni put ka Aziji.

Umesto toga, Evropljani su naišli na američke kontinente. Jedna potraga za trgovačkim putem tako je pokrenula proces koji će potpuno promeniti svetsku ekonomiju.

Posledice su bile ogromne. Evropa je dobila pristup novim teritorijama, sirovinama i tržištima. Preko Atlantika su počeli da se kreću ljudi, biljke, životinje, srebro i druga dobra u do tada nezabeleženim razmerama.

Ironija istorije je u tome što Kolumbo nije pronašao azijski biber koji je tražio. Pronašao je čili.

Kako objašnjava Smithsonian, Kolumbo je novu biljku povezao sa toliko traženim azijskim biberom. Čili je potom stigao u Evropu, a odatle se proširio dalje po svetu.

Arheološka otkrića dodatno pokazuju koliko su te veze stare. Na prostoru antičke luke Berenike na Crvenom moru pronađeni su, između ostalog, ostaci indijskog bibera. Luka je bila važna veza Rimskog carstva sa trgovinom na Istoku, o čemu detaljno piše Smithsonian Magazine.

Iza običnog zrna bibera zato se krije istorija međunarodne trgovine. Tu su logistika, marže, monopoli, politički rizik, vojna zaštita trgovačkih puteva i borba za tržišni udeo.

Sve teme koje postoje i danas. Promenila se samo roba.

U 20. veku strateška roba postala je nafta. U 21. veku sličnu težinu imaju poluprovodnici, litijum, kobalt i retki minerali.

Princip ostaje isti. Kada je proizvod neophodan ili veoma tražen, a proizvodnja koncentrisana na nekoliko mesta, kontrola lanca snabdevanja postaje pitanje moći.

Kompanije i države zato pokušavaju da smanje zavisnost od posrednika. Traže alternativne dobavljače. Grade nove transportne pravce. Investiraju u sopstvenu proizvodnju.

Portugalci su pre više od pet vekova radili nešto veoma slično. Tražili su način da preskoče postojeći lanac snabdevanja.

Bila je u ekonomskom sistemu koji se nalazio iza njega. Velika tražnja, ograničena ponuda, geografska koncentracija proizvodnje i skupa distribucija stvorili su ogromne trgovačke marže.

I upravo je potraga za tim novim putem povezala okeane, stvorila trgovačka carstva i promenila geografsku kartu sveta.

Jedan od najvažnijih pokretača prve velike faze globalizacije mogao je, doslovno, da stane u šaku.

Istraživanje o troškovima rada Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da najveće učešće imaju redovne isplate zaposlenima.

Isplate za neodrađene dane, dane odmora, praznika i slično, čine 8,9 odsto. Ove tri komponente zbirno čine 91 odsto troškova rada.

„Na osnovu ovoga može se zaključiti da u troškovima rada najveće učešće imaju tzv. osnovni – obavezni troškovi poslodavca po osnovu angažovanja radne snage. Najmanje učešće u ukupnim troškovima rada imaju troškovi obrazovanja i usavršavanja zaposlenih i troškovi ostalih poreza. Oni se odnose na plaćanje penala zbog nezapošljavanja zakonom propisanog broja lica sa invaliditetom i u ukupnim troškovima učestvuju sa po 0,2 odsto. Ukupni troškovi rada umanjuju se za 0,5 odsto, koliko iznose subvencije“, navodi se u istraživanju.

„Troškovi obrazovanja i usavršavanja zaposlenih podrazumevaju troškove za kurseve, seminare, simpozijume, stručna putovanja. U ukupnim troškovima rada učestvuju sa 0,2 odsto. Sektor finansijske delatnosti i delatnost osiguranja se izdvaja i po visini troškova obrazovanja i usavršavanja zaposlenih i iznosi 13 dinara po izvršenom času rada. Visina ovih izdvajanja poslodavaca veća je od proseka još u sektorima delatnosti stručne, naučne, informacione i tehničke delatnosti (osam dinara). Poslovanje nekretninama i saobraćaj i skladištenje odnosi 6 dinara, a informisanje i komunikacije pet dinara i zdravstvena i socijalna zaštita četiri dinara“, naglašava se u istraživanju.

Visina ovih izdvajanja najveća je u sektorima delatnosti snabdevanje električnom energijom, gasom i parom, 24 dinara po izvršenom času rada. Snabdevanje vodom i upravljanje otpadnim vodama izdvaja 12 dinara po izvršenom času rada, dok su u prerađivačkoj industriji 10 dinara po izvršenom času rada.

„Subvencije podrazumevaju sve vrste subvencija od države ili drugih preduzeća, društava ili organizacija iz zemlje ili inostranstva sa svrhom subvencionisanja dela troškova rada ili celokupnih troškova rada. U 2024. godini, na nivou Republike Srbije, umanjile su troškove rada u proseku za sedam dinara po izvršenom času rada“, primećuju u istraživanju.

Najveći iznos subvencija zabeležen je u rudarstvu (113 dinara), stručnim, naučnim, inovacionim i tehničkim delatnostima (22 dinara). U trgovini, smeštaju, finansijskim delatnostima, poslovima sa nekretninama, zdravstvu, socijalnoj zaštiti iznos subvencija je u proseku bio – jedan dinar. U obrazovanju nisu dostigle ni dinar.

„Preostali časovi su plaćeni, ali ne i izvršeni. Plaćeni a neizvršeni časovi rada podrazumevaju časove godišnjeg odmora, bolovanja do 30 dana, časove državnih i verskih praznika i ostale nepomenute plaćene a neizvršene časove rada. Najveće učešće plaćenih, a neizvršenih časova rada zabeleženo je u snabdevanju električnom energijom, gasom i parom (24,3 odsto), a najmanje u administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima (16,6 odsto)“, vidi se u ovoj publikaciji.

Slično istraživanje je sprovedeno i 2020. godine. Troškovi samog rada koštali su tada 838 dinara. Tada se za obrazovanje i usavršavanje izdavajalo dva dinara po satu. Ostali troškovi su bili jednaki – pet dinara. Ostali porezi su iznosili dva dinara, a subvencije – 30 dinara za svaki sat.

„Učešće troškova za redovne isplate zaposlenima u ukupnim troškovima za zarade u 2024. iznosilo je 82,2 odsto, što je u odnosu na 2020. manje za 1,3 procentna poena. S druge strane, učešće periodičnih isplata zaposlenima (naknada i bonusa) veće je za 1,4 procentni poen i u 2024. godini iznosi 6 odsto ukupnih troškova za zarade“, utvrdila je analiza.