Još pre 10 godina, preduzetnik i magnat iz Silicijumske doline Entoni Levandovski koga mnogi nazivaju ’kontraverznim inženjerom’ odlučio je da osnuje novu religiju. Krenuo je u realizaciju ideje i novu religiju nazvao Put budućnosti ili WOTF.

Prema dokumentima koji su tada podneti državi Kaliforniji, kako pišu mediji, cilj WOTF-a bio je „razvijanje i promovisanje ostvarivanja Božanstva zasnovanog na veštačkoj inteligenciji“.

Ako niste znali, veštačka inteligencija, dakle, nije alat koji se poslednje dve godine infiltrirao u svačiji svakodnevni život, već je nešto daleko više i dublje, pa smelo ulazi u trku za vernike, piše Bonitet.

Obožavanje novog boga unapred

Ideja Levandovskog bila je da svi treba da počnu unapred da obožavaju tehnološkog boga pre nego što se i rodio. Jer, „na neizbežan dan njegovog dolaska, to bi mogao biti jedini način da izbegnemo njegov užasan gnev“.

Gotovo deceniju kasnije, tehnologija još nije dostigla status boga, bilo osvetoljubivog bilo dobroćudnog koji prašta. Ali, upotreba religijskog jezika za opisivanje tehnologije postala je široko rasprostranjena.

Povlašćeni koji rade na razvijanju veštačke inteligencije, na primer, govore da će njene moći uskoro postati „magične“. Savremeni futuristi i proroci tvrde da su ljudi na pragu „singulariteta“ u kojem će tehnologija omogućiti ljudima da prevaziđeu sva prethodna ograničenja ljudskog postojanja, uključujući i smrt.

Ličnosti poput Sema Altmana, direktora OpenAI-ja, mogu se čuti kako izgovaraju rečenice poput „Ne molim se Bogu da bude na mojoj strani, molim se da ja budem na Božjoj strani“ i „rad na ovim modelima definitivno se oseća kao da ste na strani anđela“.

Religija tehnologije

Nije novo da je tehnologija ušla u trku za nove religije i da su tehnološki termini, predmeti i roba postali legitimna božanstva. Ili, drugačije rečeno – ljudi su u njima pronašli rešenja, oslonac i smisao života.

Bilo da je sve to marketinška strategija ili samo sledeća faza u razvoju civilizacije, za mnoge ’starog kova’ ovo je sve novotarija koja briše sva dosadašnja značenja religije i religijskih pojmova.

Ali, po pisanju Grega Epstajna, sekularnog etičara i bivšeg humanističkog kapelana na Harvardu i MIT-u, „o savremenoj tehnologiji govorimo religijskim rečnikom zato što je savremena tehnologija“ (on je naziva „tech“) zapravo postala religija. I „ne samo religija“. Epstajn tvrdi da je tehnologija „dominantna religija našeg vremena“.

„Nijedna druga sila na planeti ne privlači toliko hvale. Nijedna druga moć ne zahteva toliku posvećenost. Ništa drugo nema tako čvrst stisak nad ritualima i praksama naših svakodnevnih života.

Nije reč samo o tome da su pametni telefoni, algoritmi, aplikacije i društvene mreže integralni delovi naših ekonomskih svetova. Niti o tome da su prodrli u svaki aspekt svakodnevnog iskustva, tako da bi bilo gotovo nemoguće funkcionisati bez njih.

Reč je o tome da su kulture koje su izrasle oko tih alata počele da dominiraju načinom na koji razumemo sebe, naše zajedničko postojanje, pa čak i naše mesto u univerzumu“ objasnio bi bivši kapelan cenjenih univerziteta.

Tehnologija nije obična industrija

Kako kaže Epstajn, „tehnologija pruža savremenim zapadnim životima, tako polarizovanim i podeljenim na bezbroj načina, zajednički princip, zajedničku priču kojom sebi govorimo ko smo“. Štaviše, tehnologija širi „moralne i etičke poruke, ne kao puku sporednu karakteristiku, već kao sastavni deo svoje ukupne vrednosne ponude“.

Tako kompanije poput Google-a ili Alphabet-a i pojedinci poput Džefa Bezosa ili Marka Zakerberga nisu zadovoljni gomilanjem zapanjujućeg bogatstva. Oni sebi daju za pravo da izdaju zapovesti poput „ne budi zao“, „čini pravu stvar“ i „uđi u istoriju“. Oni s oduševljenjem objavljuju radosnu vest o „povezanoj budućnosti“ koja će „svima dati glas“ i „transformisati društvo“.

Kao rezultat svega toga, po mišljenju Epstajna dešava se ovako nešto:

Tehnologija nije obična „industrija“ gde bilansi profita i gubitka, prodati proizvodi ili povećana efikasnost mogu ispričati njenu priču. Priča o komercijalnom uspehu tehnologije je priča o tome kako ljudska bića razumeju sebe u svetu. To je priča o tome odakle crpimo osećaj da je naše postojanje značajno, da naši svakodnevni životi imaju svrhu.

Elita i robovi mašina

Razumeli i prihvatili pravila novog doba ili ne, dobro je čuti Epstajnovu analizu ove nove religije koja ima dva osnovna elementa.

S jedne strane, on sugeriše da, u svom trenutnom obliku, religija tehnologije služi da podeli čovečanstvo na mali broj izabranih i ogromnu većinu prokletih. Ona predviđa da će izabrane duše uskoro biti otpremljene u raj bestelesne besmrtnosti, dok će ostatak postati robovi mašina ili osuđeni na zaborav.

S druge strane, u tekstovima i knjigama koje objavljuje, Epstajn se izjašnjava kao tehnološki agnostik, ne ateista. Njegov poziv je na „reformaciju“ religije tehnologije, a ne na njeno ukidanje. On zato preporučuje i poziva da svoju veru ljude polože u red koji naziva „otpadnici i jeretici“. To su oni koji kritikuju religije tehnologije i nude verodostojne alternative.

Tu Epstajn svrstava pristalice „odgovorne“ i „etičke tehnologije“. Nada se da će „jedan povezan skup takvih ličnosti nekako formirati „kongregaciju“ koja će se suprotstaviti ustaljenom poretku, preuzeti kontrolu nad tehnološkim narativom i usmeriti ga ka ljudskoj pravdi i jednakosti“.

Moćni i stvarni problemi

Epstajn je tokom svog „humanističkog rada“ imao tu privilegiju da upozna mnoge tehnološke velikane i da ih intervjuiše. Mnogi njegovi tekstovi i delovi knjiga sastoje se od intervjua sa industrijskim i akademskim elitama. Pristup ovakvim ličnostima omogućila mu je povezanost sa elitnim institucijama poput Harvarda i MIT-a.

Ipak, Epstajn ovako zapisuje svoja zapažanja:

„Koliko među tehnološkim direktorima ili visokoobrazovanim zapadnjacima koji ubiraju koristi od veštačke inteligencije i društvenih mreža, ima traumatizovanih moderatora sadržaja na Filipinima…rudara litijuma u Kongu…kineskih fabričkih radnika?“

Tehnologiji, kako predlaže, (ili „religiji tehnologije“) ne trebaju velike, generalizovane i samouverene priče o napretku i budućnosti, nego realistični, konkretni prikazi života „običnih“ ljudi koji se nalaze u pozadini tog sistema, onih koje moćnici u tehnološkom svetu smatraju sporednim ili beznačajnim.

Primer takvih „statista“ su radnici u fabrikama, moderatori sadržaja koji gledaju traumatične materijale ili rudari litijuma koji trpe negativne posledice tehnološkog razvoja.

Da li su bogati i privilegovani akteri iz tehnološkog sektora spremni da zastanu, izađu iz svog mehura i razumeju stvarne probleme tih ljudi i to sada, dok se ti problemi dešavaju, a ne samo u apstraktnim raspravama?“

Važnije nego ikada

Greg Epstajn je veoma poznat „silicijumskom svetu“ kao kum humanističkog pokreta. Organizacija Faithful Internet (projekat koji vodi Ujedinjena crkva Hrista uz pomoć Centra za internet i društvo Pravnog fakulteta Stenford univerziteta), uvrstila ga je među „najvažnije verske i moralne lidere u SAD zbog njegovih napora da okupi ateiste, agnostike i saveznike u okviru drevne i stalno razvijajuće etičke tradicije koja se može nazvati humanizam. Kako Epstajn duboko veruje:

„U svetu koji se menja, gde je veru u čovečanstvo sve teže održati, važnije je nego ikada da se borimo za našu zajedničku ljudskost i jedni za druge“.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Alimentacioni fond omogućava, prema navodima resornog ministarstva – finansijsku podršku detetu u vidu privremenog izdržavanja, u slučajevima kada roditelj ne uplaćuje alimentaciju, „a postupak prinudne naplate nije moguće sprovesti jer dužnik nema imovinu ili je, možda, potrebno vreme da se iz imovine namiri dospelo potraživanje na ime zakonskog izdržavanja deteta„.

Da li će deca, koja dobijaju naknadu iz Alimentacionog fonda, i u kojim tačno slučajevima – morati da vraćaju primljeni novac? Iako je Ministarstvo pravde ovo kategorički negiralo, čini se da je ipak moguće da do ovakvih situacija dođe.

Član 12 Zakona o ostvarivanju prava iz Alimentacionog fonda kaže da “u slučaju smrti dužnika izdržavanja, za ispunjenje potraživanja Republike Srbije (…) odgovaraju njegovi naslednici do visine vrednosti nasleđene imovine”.

Ovaj član izazvao je dosta polemike u javnosti, s obzirom na to da bi, prema njemu, dete moralo da vraća dug državi za novac koji je primilo iz Alimentacionog fonda, i to u slučaju kada država nije taj dug prinudno naplatila od onog roditelja koji je trebalo da plaća alimentaciju a dete nasledi njegovu imovinu.

Potom je usledila oštra reakcija nadležnih koji su tvrdili da dete neće plaćati nikakve dugove roditelja prema Alimentacionom fondu.

Naime, reagovalo je Ministarstvo pravde „najoštrije osuđujući širenje pravno neutemeljenih i duboko uznemirujućih tvrdnji da deca koja su koristila sredstva iz Alimentacionog fonda imaju obavezu da ta sredstva vraćaju nakon smrti roditelja koji je dugovao izdržavanje“.

„Ukoliko roditelj koji duguje izdržavanje ima imovinu ili stekne imovinu za života – izvršenje se sprovodi na njegovoj imovini, a ako nije stekao imovinu za života – onda nema ni šta da se nasleđuje“, obrazložilo je ministarstvo.

Ko nasleđuje dug

Da li je to baš tako i postoje li slučajevi kada će dete ipak morati da vrati roditeljski dug prema Alimentacionom fondu i to – sa kamatom?

„Tačno je da dete nasleđuje očev dug, ako se desi da je – recimo otac dužnik – preminuo i da je ostao njegov dug prema Alimentacionom fondu, a da je on imao imovinu. Dakle, dete nasleđuje dug do visine nasleđene imovine, ne preko toga. Ako nije imao imovinu, onda dete ne nasleđuje ništa – ni imovinu, ni dug. Zašto su tu odredbu ubacili u zakon? Zato što u postupku prinudne naplate može da se desi da otac u tom trenutku nema imovinu, a na primer za pet, deset godina nasledi neku imovinu. U tom slučaju bi važila ta odredba zakona“, objašnjava za portal N1 Dejan Gavrilović iz udruženja potrošača Efektiva koje u subotu, 16. avgusta, organizuje panel diskusiju i predavanje na temu „Pitanja iz prakse u naplati alimentacija i početak rada Alimentacionog fonda“.

Gavrilović navodi da postoji još jedan slučaj u kojem izvršitelji kažu da dug prema Alimentacionom fondu neće naplatiti od roditelja-dužnika, a to je u situaciji kada on ima imovinu koja nije pogodna za naplatu, odnosno čija je vrednost nasrazmerna dugu za naplatu.

„To je slučaj kada otac ima nekretninu veće vrednosti, a dug prema Alimentacionom fondu je mali. Na primer, dug prema Alimentacionom fondu je 200.000 dinara, a on ima nekretninu vrednu 150.000 evra. U tom slučaju izvršitelj neće da mu pleni stan zbog duga od 200.000 dinara. Ali sutra, kad dete nasledi taj stan od oca, nasledilo bi i dug, pa bi imalo obavezu da vrati dug Alimentacionom fondu. Ali je nasledilo imovinu daleko veće vrednosti„, navodi sagovornik portala N1.

Tu, ističe, postoji još jedna opasnost.

Kamata diže dug

„Potencijalna ‘opasnost’ je što Alimentacioni fond sve vreme dugovanja računa zateznu kamatu. Pa, ako prođe određeni broj godina i dete koje je dobilo od fonda 200.000 dinara sada treba da vrati, na primer, 400.000 dinara, jer se obračunava zatezna kamata. To je mana cele priče, ali to je moguće da se desi samo pod uslovom da je otac imao imovinu znatno veće vrednosti od vrednosti duga prema Alimentacionom fondu. Ako nije imao imovinu – dete ne nasleđuje dug“, navodi Gavrilović.

Teme o kojima će reči na panel diskusiji i predavanju na subotnjem događaju su, između ostalih i pravni osnov i sadržaj prava deteta na izdržavanje, zatim obaveza roditelja i posledice neizvršavanja – analiza zakonske obaveze roditelja, uključujući i situacije razvoda ili odvojenog života. Kako navodi Gavrilović biće reči i o određivanju visine i trajanja izdržavanja, kao i kriterijumima i promenama u visini alimentacije koje sud uzima u obzir, značaju Alimentacionog fonda, mehanizmima zaštite koje pruža i dr.

Predavači će, između ostalih, biti i sudija Sanja Bukva, predsednica Asocijacije žena sudija u Srbiji, advokati iz advokatske kancelarije Stanković/Mijatović, predstavnik iz kancelarije javnog izvršitelja Jovana Pješčića, predstavnik javnog tužilaštva…

Ovaj događaj je, kako kaže Gavrilović, namenjen roditeljima, pravnicima i svima koji su zainteresovani za ostvarivanje prava deteta na izdržavanje.

„Učešće na događaju je besplatno, ali je broj mesta ograničen, pa je neophodno najaviti prisustvo slanjem kratke prijave (u slobodnoj formi) na mejl adresu predavanja.efektiva@gmail.com“, navodi Gavrilović ističući da zainteresovani mogu uz prijavu da postave i pitanja na koja ih zanimaju odgovori.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Kupovina prvog stana je uzbudljiva, stresna i lako može da vas ponese. Ali, stan se ne bira samo srcem već je potrebno ispratiti mnoštvo koraka kako biste utvrdili da je baš ta nekretnina prava za vas. U Srbiji, gde je tržište nekretnina često haotično, a oglasi neretko ulepšani, važno je da znate u šta se upuštate pre nego što dignete kredit, ostavite kaparu ili date novac.

Podelićemo par koraka koji će vam sigurno pomoći u odabiru prve nekretnine.

Da li je ovo uopšte njihov stan?

Možda zvuči smešno, ali jedno od najčešćih problema u praksi je prodaja stanova koji zapravo nisu “čisti” u papirima. U Katastru proveravate da li je osoba koja prodaje zaista vlasnik, da li postoji hipoteka, zabrana prodaje, zabeležba razvoda, ostavine ili bilo kakav spor.

I da, možete to da uradite sami onlajn, preko sajta Republičkog geodetskog zavoda, ali ako vam deluje konfuzno obavezno angažujte nekoga ko zna. To je najjeftinija stvar koju ćete u ovom procesu platiti.

Predugovor i kapara

Kada vam stan odgovara slede pregovori i potpisivanje predugovora. Tu se najčešće daje kapara: uglavnom 10 odsto cene. Ako vi odustanete – kapara propada.

Ako odustane prodavac – vraća vam duplo. Sve piše u zakonu. Zato, ne potpisujte ništa što niste razumeli i ne dajte novac “na reč”.

Notar nije vaš neprijatelj

U stvarnosti, javni beležnik je neko ko će vam (makar minimalno) garantovati da ugovor koji potpisujete ima pravnu težinu.

On proverava identitet, sastavlja zapisnik i šalje ugovor na upis u Katastar. Jeste da notar košta, zavisno od vrednosti stana, računajte na nekoliko desetina hiljada dinara.

Stambeni kredit – dugoročna veza sa bankom

Ako nemate keš (a većina nema), sledi pregovaranje sa bankama. Učešće je obavezno, najčešće 20 odsto (sem kod kredita za mlade). Banka će vam tražiti veliki broj papira, uključujući potvrdu o zaposlenju, izvode iz banke, životno osiguranje i osiguranje stana.

Obavezno upoređujte ponude. Ne samo po kamatama, nego po efektivnoj kamatnoj stopi (EKS), jer ona pokazuje stvarnu cenu kredita kada se sve sabere. Narodna banka Srbije na svom sajtu objavljuje uporedne liste, i stvarno mogu da pomognu.

Agencije i ne tako mala slova

Ako stan tražite preko agencije, znajte da provizija nije uračunata u cenu. Najčešće je to oko dva odsto (plus PDV), i plaćate je vi, ne prodavac. Zato pitajte odmah! Obavezno proverite da li je agencija registrovana.

Kupovina stana ne mora da bude noćna mora, ali zahteva oprez i dobru informisanost. Ne bojte se da pitate, ne žurite i ne verujte nikome “na reč” – ni agentima, ni prodavcima, ni čak samima sebi kad vas ponese euforija.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay