Godinama je pitanje „Kolika ti je plata?“ važilo za nepristojno, dok su poslodavci, na razgovorima za posao, bez ustručavanja, postavljali upravo isto „sporno“ pitanje – „Koliko ste zarađivali kod prethodnog poslodavca?“.

Sada se ta pravila menjaju. Evropska unija je još 2023. usvojila Direktivu o transparentnosti plata, prema kojoj kompanije više neće moći da skrivaju način na koji određuju zarade, a mnoge će već pri prvom kontaktu sa kandidatom morati da otkriju koliko su spremne da plate za određeni posao.

Hoće li to automatski značiti da će pojedinačne zarade zaposlenih sada postati javna stvar? Ne baš. Direktiva praktično uskraćuje prostor za ono čuveno „tako smo procenili“.

Za nekoga ko radi u Nemačkoj, deo ove priče i nije naročita novost. Kako nam priča sagovornik koji godinama živi tamo, rasponi zarada za pojedine pozicije već su prilično dobro poznati. Na visinu plate, ističe on, utiču obrazovanje, iskustvo i konkretna pozicija. Prema njegovom iskustvu, gotovo sve kompanije primenjuju takav princip, pa zaposleni prilično lako mogu da procene koliko određeno radno mesto vredi na tržištu.

Iskustvo iz Belgije je drugačije. Sagovornik koji je nedavno tražio posao u toj zemlji kaže da nije primetio da se plate redovno navode u oglasima. Na takve informacije nailazio je uglavnom kod pojedinih državnih firmi.

Evropska unija odlučila je da uvede minimum pravila, te je Direktiva stupila na snagu u june ove godine, nakon što je državama članicama ostavljen rok od tri godine da je pretoče u svoje zakone. Ipak, početak primene nije značio da je Evropa preko noći dobila jedinstven sistem plata. Do isteka roka samo su Italija, Slovačka i Litvanija u potpunosti uskladile svoje propise, dok su druge države članice tek delimično uvele nova pravila ili njihovu primenu planiraju kasnije.

Jedan od glavnih razloga za uvođenje ovih pravila jeste i smanjenje razlike u zaradama između muškaraca i žena. Prema podacima Eurostata koje navode evropski sindikati, žene u EU u proseku zarađuju oko 11 odsto manje po satu od muškaraca. Direktiva bi trebalo da doprinese smanjenju tih razlika tako što će poslodavcima otežati da neopravdano različito plaćaju zaposlene za isti ili rad jednake vrednosti.

I dok kritičari upozoravaju na troškove, zagovornici novih pravila tvrde da je vreme da plata prestane da bude misterija i počne da bude pitanje jasnih pravila. Iako Srbija još nema obavezu primene evropskih pravila, stručnjaci upozoravaju da će promene, vrlo verovatno, stići i ovde. Kako?

Menadžerka ljudskih resursa Andrea Darabašić za Forbes Srbija ističe da Direktiva donosi nekoliko novina.

„Kandidat ima pravo da od potencijalnog poslodavca dobije informaciju o početnoj plati ili njenom rasponu, zasnovanom na objektivnim, rodno neutralnim kriterijumima i to pre intervjua. Ovde postoji česta pogrešna interpretacija. Direktiva ne zahteva da raspon plate bude javno objavljen. Poslodavac može tu informaciju da saopšti u objavljenom oglasu, ali može i da je podeli direktno sa kandidatom pre razgovora, oba načina su u skladu sa Direktivom. Ono što više nije dozvoljeno jeste da kandidat uđe u prvi krug intervjua ne znajući ništa o kompenzaciji.

Druga velika novina podrazumeva da poslodavac više ne sme da pita kandidata kolika mu je plata bila na prethodnim pozicijama. To je praksa koja je godinama perpetuirala nejednakosti, jer se nova ponuda ‘lepila’ za staru platu.

Treće, zaposleni dobijaju pravo na informaciju: mogu da zatraže i u roku od dva meseca dobiju pismenu informaciju o svom individualnom nivou plate i o prosečnim nivoima plata, razvrstanim po polu, za kategoriju zaposlenih koji obavljaju isti posao ili posao jednake vrednosti. Istovremeno se zabranjuju ugovorne klauzule o tajnosti plata, zaposleni ne sme biti sprečen da otkrije svoju platu.

Konačno, tu su izveštavanje o rodnom jazu u zaradama (poslodavci sa 250+ zaposlenih godišnje od juna 2027, sa 150–249 na tri godine, a sa 100–149 od 2031), zajednička procena plata kada neopravdani jaz u nekoj kategoriji pređe pet odsto i ne bude otklonjen u roku od šest meseci, kao i prebacivanje tereta dokazivanja na poslodavca koji nije ispunio obaveze transparentnosti“, navodi Andrea.

Formalno, ističe Andrea, cilj Direktive je jasan već iz njenog naziva. On podrazumeva jačanje primene principa jednake plate za jednak rad ili rad jednake vrednosti između muškaraca i žena.

„Naravno, ne mogu da govorim u ime Evropske komisije, ali moje mišljenje je da su ta dva cilja suštinski povezana i da ih ne treba veštački razdvajati. Kada imamo bolju transparentnost sistema, kada znamo kako se plate određuju, koji su kriterijumi napredovanja, kakvi su rasponi na tržištu i unutar sopstvene kompanije prirodno počinjemo, i pojedinačno i kolektivno, da težimo višim standardima, pravednijim nivoima i boljem pristupu informacijama. Transparentnost je mehanizam; jednakost je posledica. Direktiva cilja rodni jaz, ali će alati koje uvodi podići standarde fer određivanja zarada za sve zaposlene“, objašnjava Andrea.

Pojedinačne plate zaposlenih neće postati javne. Ako kompanija odluči da raspon zarade objavi već u oglasu, kandidat će videti okvir, od najnižeg do najvišeg iznosa, ali ne i platu konkretnog zaposlenog. Konačna zarada i dalje može da bude predmet pregovora, pa ne mora nužno odgovarati objavljenom rasponu.

Ono što se menja jeste dostupnost zbirnih podataka. Zaposleni će moći da dobiju informacije o prosečnim zaradama za svoju kategoriju posla, uključujući podatke razvrstane prema polu. To znači da će, na primer, zaposleni moći da proveri postoji li značajna razlika između prosečnih zarada muškaraca i žena na poslovima jednake vrednosti, ali neće dobiti spisak plata svojih kolega.

Kako objašnjava sagovornica, čak i u situacijama u kojima bi objavljivanje podataka moglo indirektno da otkrije platu konkretnog zaposlenog, postoje mehanizmi zaštite kojima se takav pristup ograničava.

„Imaćemo znatno bolju sliku o zaradama u svojoj kategoriji i na tržištu, ali ne i spisak plata kolega“, kaže ona.

Na naše pitanje da li i koliko će nova pravila promeniti evropsko tržište, sagovornica ističe, da hoće, ali ne dramatično. Bar ne preko noći.

„Ovde je korisno pogledati iskustvo SAD, gde su pojedine savezne države ranije uvele obavezu objavljivanja raspona. Tamo se pokazalo da regulativa sama po sebi nije napravila revoluciju. Rasponi su često bili toliko široki da su izgubili informativnu vrednost, a u njih su ubacivani bonusi, akcije i benefiti, pa je stvarna neto slika bila bitno drugačija. To je lekcija koju Evropa treba da nauči, vrednost transparentnosti zavisi od kvaliteta primene, ne od samog propisa“, navodi Andrea.

Andrea predviđa i da će nova pravila uticati i na domaće tržište. Iako Srbija nije članica EU i nema obavezu primene, ovaj uticaj će se osetiti iz tri razloga.

„Prvo, veliki deo kompanija koje posluju u Srbiji su međunarodne kompanije koje, kada implementiraju regulativu ovog tipa, po pravilu je sprovode grupno, u što više regiona, jer je jednostavnije održavati jedan standard nego dva. Drugo, pritisak javnosti i kandidata. Kada kandidati u regionu počnu da dobijaju rasponе plata kao standard, domaći poslodavci koji to ne rade postaće manje konkurentni za talente. I treće, Srbija je na evropskom putu, pa je usklađivanje radnog zakonodavstva pre pitanje ‘kada’ nego ‘da li’. Očekujem da će se praksa ovde širiti prvo dobrovoljno, kroz internacionalne kompanije i tržišnu utakmicu za kandidate, a tek kasnije kroz regulativu“, objašnjava ona.

Andrea smatra i da kompanije u Srbiji nisu toliko spremne za ovakav način određivanja i objavljivanja zarada iz dva razloga.

„Prvi je taj što svi razmišljamo u sopstvenom mehuru. Ako radite u korporativnom okruženju sa razvijenim procesima, standardizacijama i sistematizacijama, ovo deluje kao relativno lak zadatak. Ali znamo da veliki deo tržišta čine tradicionalne kompanije i startapi koji taj nivo strukture jednostavno nemaju. Njima će tranzicija biti znatno teža, jer ne kreću od prilagođavanja sistema, nego od njegove izgradnje“.

Drugi razlog tiče se kvantiteta. Kako ističe, i tamo gde procesi formalno postoje, u praksi i dalje vidimo mnogo napredovanja, promocija i pregovora o platama koji nisu strukturisani, nisu zasnovani na učinku niti na nepristrasnim evaluacijama, već na internim dogovorima.

„Upravo taj model ‘plata po dogovoru’, u svakom smislu te fraze najteže će preživeti transparentnost, jer se dogovor ne može objasniti objektivnim kriterijumima. Kompanije koje na vreme urede platne razrede, kriterijume napredovanja i evaluacije učinka dočekaće ove promene kao konkurentsku prednost. One koje to odlažu, dočekaće ih kao krizu“.

Senior HR konsultant i rukovodilac operacija u kompaniji Loop Božica Vujošević za Forbes Srbija ističe da će Direktiva promeniti tržište više nego što se na prvi pogled čini, budući da se kod nas najveći deo procesa zapošljavanja i dalje zasniva na asimetriji informacija. Kandidat ne zna budžet pozicije, a poslodavac vrlo rano sazna finansijska očekivanja kandidata.

„Direktiva zapravo izjednačava početnu poziciju obe strane. To neće dovesti samo do transparentnijih oglasa, već će naterati kompanije da mnogo preciznije definišu, nazovimo je, vrednost, svake pozicije. Mnogi poslodavci danas imaju raspon plata ‘u glavi’, ali ne i formalno definisane platne razrede zasnovane na odgovornostima, kompetencijama itd. Zbog toga mislim da će najveća promena biti unutar kompanija, a tek onda na samim oglasima. Suštinski, mislim da još uvek kao tržište nismo spremni na implementaciju ove Direktive u praksi. Ipak, uz konstantno informisanje i savete i smernice, iz dana u dan, možemo biti na korak bliže“, navodi Božica.

Prema njenim rečima, u proseku 20 odsto oglasa za posao sadrži informaciju o rangu zarade. Ti podaci u mnogome zavise i od sezone, ali i drugih faktora.

„Ovo je značajan napredak u odnosu na situaciju od pre samo pet godina. Tako da se krećemo u dobrom smeru. Sve više međunarodnih kompanija i regionalnih centara posluje po standardima svojih matičnih tržišta, pa transparentnost postaje deo employer branding strategije, a ne samo pitanje usklađenosti sa propisima“, objašnjava Božica.

Kako je istakla za Forbes Srbija, ne postoji univerzalno pravilo da će objavljivanje plate automatski povećati broj prijava za posao. Ono što istraživanja mnogo doslednije pokazuju jeste da transparentnost dovodi do boljeg podudaranja kandidata i poslodavaca.

„Generalno, dobro plaćene pozicije postaju privlačnije, slabije plaćene brže otkrivaju svoju realnu konkurentnost i često postaju manje privlačne, ali ono što je važno jeste da obe strane troše manje vremena na procese koji ionako ne bi rezultirali zaposlenjem. To znači manje odustajanja u kasnijim fazama procesa i manje izgubljenog vremena za obe strane. Prvi razlog zbog koga poslodavci ne objavljuju plate u oglasima je taj što nemaju uređene interne platne razrede i plaše se reakcija postojećih zaposlenih. Drugi je želja da pregovorima postignu što povoljniju poziciju. Treći razlog je tržišna konkurencija“, kaže Božica.

Kao Andrea i Božica smatra da će se ovaj trend preliti i na domaće tržište rada, čak i bez formalne zakonske obaveze. Razlog nije regulatorni, već tržišni. Kompanije koje posluju na više evropskih tržišta teško mogu imati potpuno različite HR standarde za Srbiju i ostatak Evrope.

„Godinama unazad znamo da međunarodne kompanije češće imaju jasno definisane platne razrede, jasnije kriterijume za napredovanje i strukturisanije politike određivanja plata. Domaće kompanije će se postepeno prilagođavati iz konkurentskih razloga. Kada kandidati počnu da upoređuju oglase u kojima odmah vide finansijski okvir sa onima u kojima ga nema, transparentniji poslodavci će imati prednost u privlačenju kvalifikovanih kandidata. Na duži rok, mislim da najveća vrednost ove Direktive nije u tome što će ljudi znati kolike su plate, već što će kompanije morati mnogo jasnije da odgovore na pitanje zašto je neka pozicija plaćena upravo toliko. To je suštinska razlika između transparentnosti i pukog objavljivanja brojeva“, zaključuje Božica.

Kada se priča sa oglasa i kancelarija prebaci u sudnicu, pravila postaju znatno ozbiljnija. Advokat za radna prava Dimitrije Stepanović iz advokatske kancelarije TSG advokati ukazuje da za poslodavce koji prekrše princip jednakog plaćanja mogu slediti naknada štete, nalozi za otklanjanje povrede, a u slučaju nepostupanja i uzastopne novčane sankcije. Konkretne vrste sankcija, međutim, određivaće države članice svojim zakonodavstvom.

„U slučaju da se dokaže da je poslodavac prekršio načelo jednake zarade, radnik bi imao pravo na potpunu naknadu štete ili restituciju štete“, objašnjava Stepanović.

Još jedna važna promena jeste to što Direktiva predviđa da se u određenim situacijama teret dokazivanja prebaci na poslodavca, koji će morati da pokaže da nije prekršio pravila o jednakom plaćanju i transparentnosti zarada. Ukoliko se ne postupi po nalogu suda ili nadležnog organa, mogu uslediti i uzastopne novčane sankcije.

Kada je reč o Srbiji, Stepanović podseća da osnovno pravilo već postoji u domaćem zakonodavstvu. Ustav i Zakon o radu garantuju zaposlenima jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti.

„U tom smislu, naše zakonodavstvo već sadrži osnovne principe na kojima počiva EU Direktiva o transparentnosti zarada. Međutim, EU Direktiva o transparentnosti zarada i dalje razrađuje ovaj princip i nameće čitav niz obaveza poslodavcima i pre i u toku zapošljavanja radnog angažovanja radnika“, kaže Stepanović.

Kao kandidat za članstvo u EU, Srbija će u procesu pristupanja morati da uskladi svoje radno zakonodavstvo sa evropskim pravilima.

Da se pitanje jednakih zarada već pojavljuje i pred domaćim sudovima, pokazuje i iskustvo iz prakse koje navodi Stepanović. Prema njegovim rečima, primetan je porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada radnicima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada.

„Ono što je primetno u sudskoj praksi u Republici Srbiji jeste porast broja sudskih odluka u korist zaposlenih u situacijama kada zaposlenima koji rade na istom radnom mestu i obavljaju rad jednake vrednosti nije isplaćivana jednaka zarada za taj rad“, zaključuje Stepanović.

Država je prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije. Ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila ponos Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća  ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond?

Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Energoprojekt je osnovan 1951. godine u okviru tadašnjeg Ministarstva energetike za delatnost projektovanja energetskih objekata. Tokom prve dve decenije poslovanja kompanija se ubrzano razvijala, pri čemu je proširila poslovanje i izvan domaćih granica i otvorila brojna predstavništva u inostranstvu. Osamdesetih godina Energoprojekt se svrstavao među najveće konsalting, inženjering i izvođačke kompanije u svetu.

U skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine, Energoprojekt je 6. septembra 1998. godine transformisao svoju vlasničku strukturu, odnosno promenio pravni oblik organizovanja iz društvenog preduzeća u akcionarsko društvo. Tada je veliki broj zaposlenih i nekada zaposlenih (penzioneri) u Energoprojektu upisao akcije ove kompanije po povoljnim uslovima, na osnovu radnog staža.

Država je tada zadržala udeo od 33,89% kako bi mogla uspešno da kontroliše poslovanje ovog preduzeća.

Akcijama Energoprojekt Holdinga trguje se na Beogradskoj berzi od 2001. godine. Kompanija je među prvima izašla na A listing (današnji Prime listing), 19. jula 2007. godine. Pored Energoprojekta, na ovom segmentu tržišta tada su se nalazile samo još dva preduzeća: Tigar a.d. Pirot i Sojaprotein a.d. Bečej.

Zahvaljujući dobrom korporativnom upravljanju i odličnim rezultatima poslovanja u zemlji i inostranstvu, Energoprojekt Holding je dugo vremena predstavljao ponos Beogradske berze. Danas, sistem Energoprojekt uspešno posluje u oko 15 zemalja širom sveta.

Međutim, uprkos dobrom poslovanju preduzeća, država je nakon 75 godina definitivno izašla iz vlasničke strukture ove velike i važne kompanije.

Izvor: sajt kompanije

Povezana lica, Napred Razvoj, Montinvest, Jopag, GP Napred i Dobroslav Bojović su tokom vremena prećutno povećavala svoje učešće i krenula u proces preuzimanja Energoprojekt Holdinga. Kada su zajedničkim delovanjem ova lica uveliko prevazišla kontrolni prag od 25% običnih akcija sa prvom glasa pomenute kompanije, Komisija za hartije od vrednosti je umesto prvobitnog oduzimanja prava glasa po osnovu tako stečenih akcija, odobrila neprijateljsku ponudu za preuzimanje.

Nakon okončanja postupka preuzimanja Energoprojekt Holdinga – koji je prema mnogima bio sporan – uspostavljena je nova vlasnička struktura, pri čemu su povezana lica povećala učešće na 55,61%. Pravno posmatrano, prema Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 8), lice je obavezno da objavi ponudu za preuzimanje kada neposredno ili posredno, samostalno ili zajednički delujući, stekne akcije s pravom glasa ciljnog društva, tako da zajedno sa akcijama koje je već steklo, pređe prag od 25% akcija s pravom glasa ciljnog društva (kontrolni prag).

Takođe, od trenutka nastanka obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje do isteka roka važenja ponude, ponuđač i lica koja sa njim zajednički deluju ne smeju steći akcije s pravom glasa ciljnog društva (čl. 36). Pored toga, kada su predmet preuzimanja osiguravajuća društva, ponuđač istovremeno sa podnošenjem zahteva za odobrenje objavljivanja ponude Komisiji, mora podneti i zahtev za saglasnost Narodne banke Srbije (čl. 15), što je u slučaju preuzimanja Energoprojekt Holdinga bilo neophodno, s obzirom da se Energoprojekt Garant bavio poslovima osiguranja.

Dakle, Napred Razvoj je sa povezanim licima postao većinski vlasnik Energoprojekt Holdinga a.d. 2017. godine. Međutim, Upravni sud je 26. jula 2026. godine usvojio tužbu bivšeg menadžmenta, odnosno poništio je rešenje Komisije za hartije od vrednosti kojim je pre devet godina odobrena neprijateljska ponuda za preuzimanje ove kompanije.

Kao što je već napomenuto, kod sporne neprijateljske ponude izostala je saglasnost NBS, jer se tada ćerka firma Energoprojekta, Energoprojekt Garant, bavila osiguranjem. Pored toga, sporno je i pravo glasa po osnovu stečenih akcija pre sprovođenja neprijateljskog preuzimanja.

Prema važećem Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 37), ponuđač, odnosno sticalac i lica koja deluju zajednički sa ponuđačem ne mogu ostvariti pravo glasa iz svih stečenih akcija ciljnog društva u slučaju kad nakon nastupanja obaveze objavljivanja ponude za preuzimanje (dostizanje kontrolnog praga od 25%) u zakonskom roku ne podnesu zahtev za odobrenje objavljivanja ponude za preuzimanje.

Pomenuta odluka Upravnog suda najverovatnije ne može uticati na već sklopljene transakcije i vlasničku strukturu, ali se svakako mora postaviti pitanje odgovornosti. Međutim, umesto utvrđivanja odgovornosti, država je posle samo nekoliko dana od ove sudske odluke istim licima prodala svoj kontrolni udeo u Energoprojekt Holdingu (33,89%), i to po tri puta nižoj ceni u odnosu na cenu iz 2017. godine.

Kupovinom ovih dodatnih akcija, Napred Razvoj i povezana lica su stekla učešće iznad 90%, što im prema važećem regulatornom okviru omogućava prinudni otkup preostalih akcija (Zakon o privrednim društvima, čl. 515). Preciznije rečeno, povezana lica trenutno poseduju 90,2% akcija, pa im je svakako u velikom interesu da prinudno otkupe i preostalih 9,8% akcija. Prinudnim otkupom preostalih 1.060.273 akcija po ceni od 452,25 dinara po komadu, kompanija bi stekla uslove za povlačenje sa tržišta Beogradske berze.

Skupština akcionara Energoprojekt Holdinga je 30. jula upravo donela odluku o pokretanju procesa prinudnog otkupa preostalih akcija, koja je odmah, već 3. avgusta, evidentirana i u Agenciji za privredne registre (APR). Ipak, možda malo i iznenađujuće, Komisija za hartije od vrednosti je reagovala i 14. avgusta privremeno obustavila proces prinudnog otkupa preostalih akcija. Iz tog razloga, trenutno je obustavljena evidencija promena u Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti po osnovu prinudnog otkupa akcija u ovoj kompaniji.

Međutim, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Komisija za hartije od vrednosti kao donosilac  spornog rešenja o neprijateljskom preuzimanju, ali i kao najviše regulatorno telo na tržištu kapitala, primila presudu Upravnog suda još 27. jula, od kada joj teče i zakonski rok od 30 dana da preduzme odgovarajuće korake.

Kao posledica neprijateljskog preuzimanja Energoprojekt Holdinga, u narednom periodu je usledio pad obima trgovanja i pad tržišne cene akcija ove kompanije. Usled toga,  Beogradska berza je 19.12.2022. donela odluku da akcije Energoprojekta ukloni sa Listing-a, odnosno da ih prebaci na Open Market.

Ovoj odluci prethodila je odluka Nadzornog odbora Energoprojekt Holdinga doneta 22. novembra, koja praktično predstavlja zahtev Beogradskoj berzi za delistiranje akcija iz sledećih razloga: utvrđeno je da Free Float factor  (FFc) iznosi svega 12,57%. FFc pokazuje koliko se akcija nalazi u slobodnom prometu. Pored toga, konstatovano je da je značajno smanjen obim trgovine i promet akcijama ovog izdavaoca. Na kraju, naravno, navedeno je da su zakonski propisi koji se odnose na rokove izveštavanja za kompanije sa Listing-a znatno stroži nego za firme koje se nalaze na Open Market-u.

Dakle, kao direktna posledica sprovedene neprijateljske ponude za preuzimanje Energoprojekt Holdinga, ova kompanija je nakon 15 godina provedenih na Listing-u sklonjena sa ovog segmenta tržišta. Takođe, realno je očekivati i da će nakon 25 godina provedenih na Beogradskoj berzi u skorijoj budućnosti u potpunosti nestati sa berze, jer će izgubiti status javnog akcionarskog društva.

Primer je kompanija Sojaprotein, koja se  najpre 2018. godine prebacila na Open Market, da bi se naredne godine, nakon prinudnog otkupa preostalih akcija, povukla i sa ovog segmenta tržišta i prešla u društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.).

Činjenica da je država prodala kontrolni paket akcija u Energoprojekt Holdingu, i to samo nekoliko dana nakon odluke Upravnog suda kojom je posle devet godina poništeno rešenje Komisije za hartije od vrednosti na osnovu kojeg je sprovedeno neprijateljsko preuzimanje ove kompanije, nedvosmisleno ukazuje da trenutnu vlast javna akcionarska društva i akcionarstvo uopšte ne interesuju.

Iako je sasvim sigurno da ovo nije prvi slučaj nepoštenog preuzimanja akcionarskih društava u Srbiji, bilo je logično očekivati da je stupanjem na snagu Zakona o tržištu kapitala takvim zloupotrebama na domaćem tržištu kapitala došao kraj.

Dodatno, ako se ovo desilo kompaniji koja je dugo godina bila na najkvalitetnijem segmentu tržišta Beogradske berze, šta se može očekivati u slučajevima slabije razvijenih preduzeća  ili firmi čije akcije trenutno ubrzano rasprodaje Akcionarski fond? Pritom, u slučaju prodaje akcija koje poseduje Akcionarski fond, ne postoji ni čvrsta obaveza objavljivanja ponude za preuzimanje tih kompanija (Zakon o preuzimanju akcionarskih društava, čl. 8).

Kada se svim ovim dešavanjima dodaju nelistiranje Telekoma na berzi, upisivanje države kao jedinog akcionara EPS-a, trenutna situacija sa NIS-om i skoriji prelazak javnih preduzeća (Pošta, Putevi Srbije i Srbijašume) u društva sa ograničenom odgovornošću umesto u akcionarska društva, može se zaključiti da za ozbiljniji razvoj akcionarstva u Srbiji i nema neke nade.

Na kraju, treba biti iskren i priznati da je model razvoja akcionarstva po osnovu  upisa/raspodele besplatnih akcija kompanija u praksi doneo više štete nego koristi, o čemu svedoče brojni primeri njihovih kasnijih preuzimanja.

Cena akcija Energoprojekta od kada se ova kompanija nalazi na berzi do danas kretala se u rasponu od 151 dinara (13.08.2003) do čak 3.400 dinara (17.04.2007). Na početku, tokom 2001, 2002 i 2003. godine, trgovina akcijama Energoprojekta se obavljala veoma retko i to po ceni u rasponu od 151 do 300 dinara po akciji. Od 2004. godine počelo se intenzivnije trgovati ovim akcijama, pri čemu je ostvarivan kontinuirani porast cene.

Međutim, tokom svetske finansijske krize ova kompanija je pretrpela veliki pad tržišne vrednosti. Od aprila 2007. do marta 2008. godine akcije Energoprojekt Holdinga su izgubile polovinu tržišne vrednosti, odnosno ostvaren je pad sa rekordnih 3.400 dinara na oko 1.700 dinara. Tokom 2008. godine nastavljen je dalji pad vrednosti, pa su na kraju te godine akcije vredele samo 554 dinara.

Blagi porast tržišne vrednosti akcija u narednom periodu prekinula je dužnička kriza u evrozoni, koja je izazvala povlačenje investitora sa srpskog tržišta kapitala. Shodno tome, krajem 2011. godine akcije Energoprojekta vredele su samo 360 dinara. Naredne godine, akcije su najviše vredele 619 dinara, ali su do 2017. godine akcije zabeležile kontinuirani i blagi porast.

Tokom 2017. godine, cena na zatvaranju trgovanja akcijama Energoprojekta kretala se u rasponu od 1.000 do 1.506 dinara. Te godine realizovana je i sporna neprijateljska ponuda za preuzimanje Energoprojekt Holdinga po ceni 1.501 dinara po akciji. Od tada je došlo do značajnog i kontinuiranog pada tržišne vrednosti ove kompanije. Tokom 2022. godine, cena na zatvaranju trgovanja ovim akcijama kretala se u rasponu od 260 do 370 dinara, a u periodu 2023-2026. godina, cena na zatvaranju kretala se u rasponu od 300 do 600 dinara.