Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo

Dana 6. decembra 1946. godine, Skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije donela je Zakon o nacionalizaciji, kojim su veća privatna preduzeća prešla u državne ruke. Ovaj zakon označio je kraj privatnog preduzetništva na velikoj skali i uvođenje socijalističke ekonomije, čime je Jugoslavija u potpunosti raskrstila sa dotadašnjim kapitalističkim sistemom.

Kraj privatnog kapitala

Pre donošenja zakona, privreda Jugoslavije bila je značajno oslonjena na strani kapital, koji je u industriji i rudarstvu činio čak 50 odsto ukupnog vlasništva. Nacionalizacija iz 1946. godine zahvatila je industriju, rudnike, banke, trgovačka preduzeća i druga značajna privredna dobra, obuhvativši ukupno 42 privredne grane. Ovaj potez pravdan je ideološkim načelima i potrebom za rekonstrukcijom zemlje posle razaranja u Drugom svetskom ratu.

Duboke društvene i ekonomske promene u posleratnoj Jugoslaviji odvijale su se u dve faze. Prva faza bila je obeležena konfiskacijom, koja je podrazumevala oduzimanje imovine osuđenih lica bez ikakve naknade. Druga faza započela je u decembru 1946. godine uvođenjem nacionalizacije, kada su preduzeća, zemljišta i druga značajna imovina prelazili u vlasništvo države.

Prvi talas nacionalizacije

Nacionalizacija je bila deo šireg plana transformacije jugoslovenskog društva. Već 1945. godine donet je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, kojim su od privatnih vlasnika oduzimane velike površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Time su, pored domaćih vlasnika, na udaru bili i strani investitori, crkve, manastiri i zadružne organizacije.

Donošenjem Zakona o nacionalizaciji 1946. godine, proces je dodatno intenziviran. Sva veća preduzeća postala su državna svojina, čime je formirana osnova za centralno planiranje privrede.

Drugi talas i kraj privatnog vlasništva
Drugi talas nacionalizacije dogodio se 1958. godine, kada su u državne ruke prešli stanovi, privatne zgrade i građevinsko zemljište koji su premašivali zakonski maksimum. Time je dodatno sužen prostor za privatnu inicijativu, a imovina pojedinaca i pravnih lica postala je gotovo u potpunosti podređena državnoj kontroli.

Na udaru i „saveznici“

Kada je 7. decembra 1946. godine donet Zakon o nacionalizaciji, njegove odredbe nisu se odnosile samo na domaća preduzeća, već su zahvatile i strani kapital, koji je pre rata činio značajan deo industrije i rudarstva u Jugoslaviji. Ipak, oduzimanje strane imovine počelo je i pre donošenja zakona, kroz mere usmerene protiv okupatora i njihovih saradnika, što je u nekim slučajevima pogodilo i imovinu savezničkih država.

Jedan od paradoksalnih primera bila je Čehoslovačka. Pošto je tokom 1939. godine dospela pod nemačku okupaciju, mnoga čehoslovačka preduzeća su preuzeli Nemci, uključujući njihove filijale u Jugoslaviji. Posleratni jugoslovenski propisi tretirali su tu imovinu kao nemačku i oduzimali je, što je izazvalo protivljenje stranih država. Čehoslovačka je, na primer, povukla svog prvog ambasadora iz Beograda nakon njegovih protesta zbog oduzimanja imovine čehoslovačkih vlasnika 1944. i 1945. godine.

Posledice nacionalizacije

Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo. Mnogi nekadašnji vlasnici ostali su bez ikakvog obeštećenja, a strani kapital, koji je pre rata imao značajnu ulogu u razvoju privrede, potpuno je nestao iz Jugoslavije. Državna preduzeća postala su nosioci ekonomije, ali su se tokom decenija suočila sa problemima neefikasnosti i prekomerne centralizacije.

Mač revolucije

Nacionalizacija u Jugoslaviji imala je višestruki značaj i bila je ključna za sprovođenje društvenih promena. Pre svega, ona je predstavljala pravni osnov za ukidanje kapitalističke klase i prevazilaženje kapitalističkih odnosa proizvodnje. Iako nije nužno vodila ka socijalizmu, nacionalizacija je bila revolucionarna mera jer je sigurno vodila udaljavanju od kapitalizma.

Prvo, nacionalizacija je bila izraz nastojanja revolucionarne vlade da promeni društveni sistem iz korena. Time je kapitalistička klasa, ostavši bez privatnog kapitala, prestala da postoji kao društvena kategorija. Drugo, ona je bila pretpostavka za stvaranje novog ekonomskog sistema, koji je činio osnovu za uspostavljanje drugačijeg društvenog poretka. Treće, nacionalizacija je bila ideološko-politički program novog režima, koji je težio revolucionarnim promenama u društvu.

Nasleđe nacionalizacije

Danas, skoro osam decenija kasnije, posledice nacionalizacije i dalje su vidljive. Pitanja restitucije imovine, obeštećenja bivših vlasnika i revitalizacija privrede i dalje su aktuelne teme. Proces nacionalizacije ostaje jedno od najznačajnijih poglavlja jugoslovenske istorije, simbolizujući prelazak iz jednog društveno-ekonomskog sistema u drugi.

Zakon o nacionalizaciji iz 1946. godine zauvek je promenio privredu Jugoslavije, ali i oblikovao sudbine hiljada ljudi čija je imovina prešla u državne ruke.

Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay

Evropa je izgubila svaku komparativnu prednost koju je imala u odnosu na Aziju, pre svega Kinu i Ameriku, izjavio je viši direktor za finansijske usluge u Alvarez&Marsal za Austriju i Centralnu i Istočnu Evropu Nikola Avramović.

„Period od dve-tri godine da se Evropa reformiše i postane relevantan igrač na globalnoj sceni postojećim okolnostima je suviše kratak, nisam optimista da je to moguće, smatra profesor FEFA Milan Nedeljković.

Avramović i Nedeljković su u emisiji Dan uživo na N1 govorili o tome kako je došlo do toga da nekada moćna privreda Evrope koja je do pre samo 10 godina bila ravna američkoj, sada na 65 odsto onoga što proizvedu i stvore SAD.

„Crvena lampica je odavno upaljena. Evropska unija treba da preispita model rasta jer svet u kome se nalazimo dovodi u pitanje poslovne modele na globalnom nivou. Od svih privreda na svetu, privreda EU je najviše pogođena, jer ona uvozi 80 posto novih tehmnologija, ima najskuplju energiju u poređenju sa drugim privredama i ozbiljno zaostaje u novim tehnologijama“, kazao je Avramović.

Evropska privreda koja je bila bazirana na jeftinoj ruskoj energiji, neograničenom kineskom tržištu i američkom podupiranju bezbedonosne politike, ta era je, kako navodi Avramović, prošla i potreban ozbiljan zaokret kako bi ostala u trci sa američkom i kineskom privredom.

„Evropa je izgubila svaku komparativnu prednost koju je imala u odnosu na Aziju, pre svega Kinu i Ameriku i ne vidim kako će u srednjem i dužem roku to moći da vrati“, smatra Avramović.

Uzroci pada evropske ekonomije

Profesor FEFA Milan Nedeljković je, govoreći o uzrocima pada evropske ekonomije, kazao da to proizilazi iz nekoliko faktora, a jedan je što je Evropska unija veliki deo proizvodnje prebacila u Kinu i zemlje Azije.

Poslednjih desetak godina, kako navodi, sve je veći trend da se jedan deo proizvodnje vraća nazad.

Po pitanju novih tehnologija, Evropa je, prema rečima Nedeljkovića, dosta rigidnija u odnosu na SAD i posebnu Kinu.

„Energetika je još jedan segment. SAD su bile ogroman uvoznik do 2000-ih a sada su izvoznici energenata“, naveo je Nedeljković dodajući da su politike koje su vođene u Evropi u poslednjih 20 godine, zaostajale za SAD.

Taj jaz će se, smatra, nastaviti, jer su previđanja da će ekonomija SAD ići na 2,9 odsto dok će Nemačka biti na nula.

Period od dve-tri godine da se Evropa reformiše ili će nestati sa tržišta, kako je izjavio francuski predsednik Emanuel Makron, za sagovornika N1 je politička izjava pre svega.

„Milism da je taj period suviše kratak, sa postojećim okolnostima da se nešto promeni, verovatnoća je niska“, ocenio je Nedeljković.

Uticaj evropske krize na srpsku ekonomiju

Ako je u evropska privreda u usporavanju, imaće negativne efekte na naš izvoz. Tendencija ka relokaciji proizvodnih kapaciteta bliže Evropi je sa druge strane, pozitivno za nas, smatra Nedeljković.

Saglasan je i Avramović povodom uticaja evropske privrede na srpsku.

„Šta god da se dešavalo, imaće reperkusiju na našu ekonomiju“, smatra sagovornik N1.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

Austrijska fabrika se zatvara nakon 127 godina proizvodnje danas čuvenog slaktiša

Fabrika Mirabel-verk u Grudigu, nadomak Salcburga nakon više od jednog veka proizvodnje, prestaje sa pravljenjem čuvenih mocart kugli (Echte Salzburger Mozartkugel).

Poslednja kugla, od 17,1 grama čokolade s jezgrenom mešavinom marcipana, pistaći i nugata, proizvedena je 5. decembra, obeležavajući kraj jedne epohe, piše austrijski Kurir.

Prehrambena korporacija Mondelez, vlasnik svih prava na ovaj simbol austrijske tradicije, odlučila je obustaviti proizvodnju u Austriji. U planu je preseljenje proizvodnje u Poljsku ili Češku, ali detalji ostaju nejasni. Odluka je izazvala nezadovoljstvo, kako među zaposlenima, tako i lokalnom zajednicom.

Broj zaposlenih smanjen je sa 160 na samo 40, a preostali će napustiti radna mesta do kraja godine.

Salcburg Čokolade (Salzburg Schokolade), kompanija koja je do sada izrađivala mocart kugle za Mondelez, nije se oporavila nakon bankrota 2021. godine. Kao razlozi su navedeni rast cena sirovina, energije i transporta.

Zgrada kompanije, zbog odbijanja prenamene u stambeni prostor, verovatno će dugo ostati prazna, dok će oprema biti prodata ili demontirana. Time završava 127-godišnja tradicija, a Salcburg gubi jedan od svojih najpoznatijih gastronomskih simbola.

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Kalendari već pokazuju da smo zagazili u decembar, mnoge muči pitanje gde je proletela godina te presabiraju i utiske i novce, a nekima je ovaj mesec ipak idealan za zaradu. Posao Deda Mraza uspešno odoleva krizi, a ni pandemija koronavirusa mu nije mogla ništa. Neki bi rekli da je u pitanju praznična čarolija, ali Goran Stijelja za „Blic Biznis“ govori kako se to radi u Srbiji – i koliko košta.

Stijelja je deo pozorišne trupe „Zapis“ i već godinama s prvim nagoveštajem novogodišnjih praznika nastupa kao Deda Mraz. Profesionalac je u svom poslu za koji kaže da se nekad više tražio, ali da ni danas nije loša situacija.

„Svake godine je sve manje posla, ali još uvek ima angažmana. Oni počinju od 15. decembra i traju sve do Božića“, kaže on.

Pored pozorišnih predstava sa ovom tematikom, Stijelja kao Deda Mraz ima angažmane na privatnim i korporativnim proslavama s ciljem da deci podeli paketiće. Ne moraju to uvek biti deca jer se sve češće na društvenim mrežama viđa da Deda Mraz služi da podeli poklone povodom Nove godine ili nekog važnog povoda za kompaniju u ovom periodu.

„Ove godine, traže nam od 150 do 200 evra za pola sata“, rekli su nam iz jedne kompanije koja se bavi organizacijom događaja koju smo kontaktirali. Stoga smo upitali Stijelju, koliko on naplaćuje kao Deda Mraz dolazak na kućnu adresu.

„Već nekoliko godina je cena 50 evra u okviru naše pozorišne grupe i nismo je menjali. Cene kod nekih zavise od datuma dolaska, odnosno od termina. Ako je u pitanju 30. Ili 31. decembar, biće skuplje jer su to datumi koje svi žele, ali i zbog toga što često i oni koji se bave ovim poslom žele da budu sa porodicom, pa ih je teško tada naći. Ja ne radim 31. decembra iz tog razloga“, objašnjava naš sagovornik.

Zbog toga se mnogi ovim poslom bave honorarno i to može da bude isplativo. Slično je i sa maskotama omiljenih crtanih likova, koje uživaju veliku popularnost kada su u pitanju proslave za decu.

Sada postoje bojne agencije koje rade na kvantitet, objašnjava Goran, ali je drugačije kada se neko ovom poslu istinski posveti.

Cena kostima

Prema Stijeljinim rečima, ovaj posao zahteva određena ulaganja, prvenstveno u kostim. Ako se uloži u kvalitetan materijal i pravog krojača uz redovno održavanje, može trajati godinama.

„Kostim sam nabavio pre nekoliko godina i tada me je izrada kod krojača koštala oko 100 evra, a danas sigurno košta oko 200. U tu cenu ulazi kapa, mantil, pantalone i veštački stomak. Pored toga, neizostavni delovi kostima su brada i perika. Ja sam ih uzeo kod vlasuljara, dakle – ne one jeftine modele iz kineskih radnji – i koštalo je oko 80-100 evra.“

Šta spada u Deda Mrazov posao

Gore navedena cena dolaska Deda Mraza podrazumeva dolazak na adresu i zadržavanje od oko pola sata, ali sve zavisi od broja dece i vrste događaja. Na primer, Stijelja nam kaže da on sa svakim detetom provede od pola minuta do minut tokom fotografisanja, a ukupno zadržavanje bez fotografisanja je oko 15 do 20 minuta.
„Sa decom se fotografišem, podelim paketiće i nakon toga se kratko družim sa njima dok ih drži pažnja jer interesovanje za Deda Mraza opadne kada otvore poklone koje su toliko želeli.“

Tokom boravka na proslavi on sa decom razgovara, recituju zajedno neke pesmice koje su naučili, pita ih za vrtić ili školu, govori o zdravoj ishrani, pohvali za nešto dobro što su uradili i slično, a sve to da bi se deca zabavila tokom druženja sa Deda Mrazom, odnosno da bi doživeli više od puke fotografije.

Zbog toga, kaže on, važno je umeti predstaviti deci verodostojnu priču i pravi doživljaj susreta sa Deda Mrazom u kojeg će da veruju i koji će da im ostane u lepom sećanju.

Uprkos plemenitom cilju, posao Deda Mraza nije lak. Za kraj smo našeg sagovornika upitali šta poručuje onima koji razmišljaju da se okušaju u ovom „zanatu“?

„Verodostojan kostim na prvom mestu, zatim da se posavetuju kod iskusnih kolega na koji način da kvalitetno i verodostojno urade posetu Deda Mraza i da spreme uverljivu priču bez obzira na priliku“, zaključio je Stijelja.

Izvor: Blic Biznis
Foto: Pixabay

Siva ekonomija se smanjivala u periodu od 2009. do 2012. godine, da bi od 2012. do 2016. beležila rast. U poslednjih sedam godina, do 2023. godine, siva ekonomija je opet u padu, ocenio je Saša Ranđelović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, piše Danas.

Ranđelović je, predstavljajući svoj rad „Siva ekonomija u Srbiji – empirijske procene i preporuke za politike“ na naučnom skupu u SANU, ukazao da je prosečno siva ekonomija u Srbiji u periodu od 2009. do 2023. godine iznosila 23,6 odsto BDP-a.

Najveće učešće sive ekonomije u Srbiji bilo je 2013. godine, čak 29,1 odsto BDP-a, a najmanje 2021. godine 17,9 odsto BDP-a.

U 2023. godini siva ekonomija je činila 21,1 odsto BDP-a prema makroekonomskoj metodi. Odatle, Ranđelović je izračunao da je poreski jaz oko osam odsto BDP-a ili oko šest milijardi evra, navodi Danas.

On je podelio izvore sive ekonomije na sivu ekonomiju dohotka i sivu ekonomiju u potrošnji, gde su dva glavna izvora rad na crno i izbegavanje plaćanja PDV-a.

Prema njegovoj proceni, siva ekonomija dohotka učestvuje sa jednom, a potrošnja sa dve trećine u ukupnoj sivoj ekonomiji.

Dohodak i potrošnja

Prevedeno u novac, u 2023. godini siva ekonomija dohotka je iznosila 6,8 odsto BDP-a ili 4,7 milijardi evra. Oko 14,4 odsto ukupnog dohotka bilo je neprijavljeno u prošloj godini, naspram oko 20 odsto 2016. godine.

Procentualno, više od trećine dohodaka u samostalnim delatnosima nije prijavljeno, dok je kod zarada to oko 10 odsto. Međutim, zarade su dominantan izvor dohotka u zemlji sa dve trećine.

Ranđelović ističe da pad neprijavljenih prihoda po osnovu dohodaka se poklapa sa padom nezaposlenosti, odnosno radnici imaju jaču pregovaračku moć kod određivanja uslova rada.

Što se tiče potrošnje, siva ekonomija je varirala od 22,5 odsto BDP-a u 2013. do 13,5 odsto u 2021. godini. U prošloj godini ona je procenjena na 14,4 odsto BDP-a ili oko 10 milijardi evra.

„Više od 15 odsto oporezive potrošnje u Srbiji u prošloj godini nije registrovano“, ukazao je Saša Ranđelović.

I pored smanjenja, siva ekonomija u Srbiji je, kako navodi, i dalje izražena – i apsolutno i relativno.

Prema njegovim rečima, za dalje smanjenje potrebno je unapređenje sistema kontrole i naplate poreza kroz osnaživanje Poreske uprave, unapređenje kapaciteta tužilaštva i sudova. Takođe, potrebno je i smanjenje troškova legalnog poslovanja, ali i smanjenje poreskog opterećenja privrede i građana.

Na kraju potrebno je i unapređenje poreskog morala, odnosno pružanje kvalitetnijih javnih usluga, suzbijanje korpucije i veća transparentnost i pravičnost sistema javnih finansija.

Izvor: Danas
Foto: Pixaby