Veštačka inteligencija se često doživljava kao apstraktna tehnologija i nešto što postoji “u oblaku” i izvan fizičkog sveta. Ali njen stvarni život je daleko prizemniji. Svaka interakcija sa ChatGPT-jem zasnovana je na ogromnoj fizičkoj infrastrukturi: serverima koji gutaju električnu energiju, rashladnim sistemima koji troše vodu, čipovima izrađenim od retkih metala, kablovima od bakra i silicijumskih pločica koji spajaju sve te procese u jedinstvenu mrežu.

Drugim rečima, veštačka inteligencija ima svoj materijalni otisak i taj otisak ubrzano raste. Globalni talas izgradnje data centara menja i ekonomsku i prostornu sliku sveta – najveći kompleksi danas imaju energetske potrebe uporedive sa gradovima srednje veličine. Neki, poput planiranog kompleksa OpenAI-ja u Abu Dabiju, projektovani su na snagu od pet gigavata – koliko i pet nuklearnih reaktora – i prostiru se na desetinama kvadratnih kilometara.

Za mnoge zemlje privlačenje takvih investicija postalo je nova forma industrijske politike. Nekada su vlade ulagale u čelik, tešku industriju ili svemirske programe. Danas subvencionišu centre podataka i fabrike čipova. I dok ekonomisti još raspravljaju o tome da li će ta ulaganja doneti očekivane dobitke u produktivnosti, geopolitička dimenzija je već jasna – u trci za veštačkom inteligencijom pobedu ne odnosi onaj ko ima najbrži algoritam, već onaj ko može da obezbedi energiju, vodu i metale koji ga pokreću.

Tekst koji sledi inspirisan je analizom Thijsa Van de Graafa („Inside the AI-Led Resource Race“, Finance & Development, MMF, decembar 2025). I drugim izvorima koji istražuju rastuću vezu između AI tehnologija, energije i globalne politike resursa. Globalno gledano, to povećanje još nije alarmantno, ali na nivou pojedinačnih država već izaziva ozbiljne probleme. U Irskoj, data centri troše više od petine ukupne električne energije, dok u američkoj državi Virdžiniji zauzimaju gotovo četvrtinu mrežnog kapaciteta.

Takva koncentracija potrošnje remeti planove za druge sektore, povećava cene struje i otvara politička pitanja o tome ko ima prednost u pristupu energiji. Samo jedan kratki GPT-4o upit troši 0.43 Wh struje, što, kada se pomnoži sa 700 miliona upita dnevno na godišnjem nivou predstavlja utrošak struje ekvivalentan potrošnji 35 hiljada američkih domaćinstava, količinu vode za piće koja može namiriti potrebe 1,2 miliona ljudi i emisiju ugljen dioksida za čiju neutralizaciju je potrebna šuma veličine Čikaga.

Za razliku od tradicionalne industrije, koja se razvijala decenijama, digitalna infrastruktura se gradi brzo – ponekad u roku od svega nekoliko meseci. Zbog toga je njen uticaj na energetske mreže i resurse momentalan i snažan. Singapur je, zbog ogromne količine cloud i AI infrastrukture skoncentrisane na malom prostoru, još 2019. morao da uvede moratorijum na nove data centre, jer je digitalni rast počeo da ugrožava energetsku stabilnost i ekološku održivost, dok su 2022. godine vlasti u Dablinu zamrzle sve projekte vezane za AI, osim onih koji mogu sami da proizvode struju.

Sve to pokazuje da pitanje veštačke inteligencije postaje sve više i pitanje energetske bezbednosti. AI je postao novi “industrijski potrošač” sa kapacitetom da menja čitave energetske bilanse zemalja. Ali energija je samo polovina priče. Da bi ti sistemi mogli da rade, moraju se hladiti, a to zahteva ogromne količine vode. Milioni litara dnevno cirkulišu kroz rashladne sisteme koji sprečavaju pregrevanje servera.

Prema dostupnim podacima, dve trećine novih data centara u SAD izgrađeno je u oblastima sa izraženim nestašicama vode, poput Arizone i Nevade, što je već izazvalo sukobe između tehnoloških kompanija i lokalnih zajednica. Slične debate vode se i u Španiji, Singapuru i Irskoj: kome voda više pripada – stanovništvu, poljoprivredi, ili “digitalnim fabrikama” budućnosti? Zato lokacija postaje jednako važna kao i tehnologija.

Kako potrošnja energije veštačke inteligencije raste, najveće tehnološke kompanije — Microsoft, Amazon, Google, Meta – postaju nešto što donedavno niko nije očekivao: globalni energetski akteri. Ove firme su danas među najvećim korporativnim kupcima električne energije na svetu. Samo u poslednjih nekoliko godina potpisale su ugovore vredne više milijardi dolara za direktnu kupovinu energije iz solarnih i vetroelektrana, često u razmerama koje nadmašuju državne elektroprivrede srednje veličine.

Njihove odluke o tome gde će izgraditi novi data centar danas određuju i gde će niknuti nova elektrana. Štaviše, u pojedinim slučajevima, big tech firme više ne kupuju energiju, već je i same proizvode. Microsoft istražuje mogućnost korišćenja malih modularnih nuklearnih reaktora, pa čak i kupovinu ugašenih elektrana poput Three Mile Island u Pensilvaniji.

Ako postoji resurs koji određuje tempo AI revolucije, to je električna energija. I zaista se sa sigurnošću može izneti tvrdnja da AI modeli ne žive “u oblaku” – oni žive na struji. Procene Međunarodne agencije za energetiku (IEA) pokazuju da data centri troše oko 1,5 odsto svetske električne energije. To je ekvivalent potrošnji cele Velike Britanije.

Samo mali deo te energije danas odlazi direktno na AI, ali taj udeo eksponencijalno raste. Do kraja decenije, potražnja za električnom energijom u data centrima mogla bi da se udvostruči, i to najviše zahvaljujući veštačkoj inteligenciji

Google ulaže u naprednu geotermalnu energiju, dok Amazon eksperimentiše sa vodonikom kao alternativom dizel-generatorima za rezervno napajanje servera. Drugim rečima, IT sektor, koji je nekada bio sinonim za “čistu” digitalnu ekonomiju, sada postaje jedan od ključnih igrača u realnom energetskom sistemu.

Paradoksalno, ova trka za energijom daje dvostruki efekat. S jedne strane, kapital koji ove korporacije usmeravaju u obnovljive izvore ubrzava energetsku tranziciju. U zemljama poput Danske, Švedske i Holandije, upravo su tehnološke kompanije postale glavni kupci zelene energije, podstičući razvoj vetroparkova i solarnih farmi, koji ne bi bili finansijski isplativi bez njihovog učešća. S druge strane, potražnja koju AI generiše može da učvrsti zavisnost od fosilnih goriva, naročito u zemljama gde su mreže i dalje dominantno zasnovane na prirodnom gasu. U Sjedinjenim Državama, gde se nalazi više od 40 odsto svetskih data centara, veliki deo te energije i dalje dolazi iz gasnih elektrana, pa rast AI infrastrukture paradoksalno znači i rast emisija CO₂.

Ukratko – AI može i ubrzati i usporiti zelenu tranziciju, zavisno od toga gde i kako se napaja. U Evropi, data centri često doprinose dekarbonizaciji jer “vuku” obnovljive izvore. U SAD-u, oni još uvek povećavaju potrošnju gasa. U svakom slučaju, tehnološki giganti više nisu samo korisnici energije, već postaju njeni generatori.

Zemlje severne Evrope promovišu se kao “idealna klima za podatke”. Niska temperatura vazduha smanjuje potrebu za hlađenjem, obnovljiva energija je dostupna, a viškovi toplote iz servera mogu se koristiti za grejanje domaćinstava. U tim uslovima digitalna industrija postaje deo cirkularne ekonomije, dok u sušnim regionima, međutim, data centri postaju ekološki paradoks – centri visoke tehnologije koji zavise od resursa koje sami ugrožavaju.

Sever Evrope – Danska, Švedska, Norveška, Finska i Island – postao je skriveni energetski motor digitalne ere. Njegova prednost ne leži u bučnim inovacionim kampusima ili milijarderskim startapima, već u infrastrukturi koja omogućava da AI uopšte funkcioniše. Osnova nordijskog uspeha je obilje obnovljive energije. Norveška i Island gotovo u potpunosti (98 odsto) koriste hidroenergiju, Island dodatno i geotermalnu, dok Švedska i Finska kombinuju vetar, hidro i nuklearnu energiju. To znači da serveri koji pokreću AI rade bez ugljeničnog otiska, a ponekad čak i sa negativnim bilansom emisija, jer višak energije vraćaju u mrežu.

Hladnoća je takođe resurs. U severnim zemljama prirodno niske temperature smanjuju potrebu za hlađenjem servera, što drastično snižava troškove energije. Umesto ogromnih rashladnih sistema, mnogi nordijski centri koriste spoljašnji vazduh ili podzemne prostore – kao Green Mountain u Norveškoj, izgrađen u bivšem NATO bunkeru.

Uz sve navedeno, Nordijske zemlje su među najstabilnijim i najmanje korumpiranim državama na svetu, imaju snažne institucije i digitalno zakonodavstvo, a to znači da globalni tehnološki giganti imaju pouzdan regulatorni okvir kao garanciju dugoročnog ulaganja. Geografski položaj je takođe prednost -sever Evrope ima izuzetno razvijenu mrežu podmorskih optičkih kablova koji povezuju region sa Evropom, Severnom Amerikom i Azijom. Finski projekat Arctic Connect povezaće ovaj deo Evrope sa Istočnom Azijom tj. definisaće prvu digitalnu rutu koja doslovno ide preko Severnog pola. To daje Nordijcima stratešku poziciju u globalnom prometu podataka i AI aplikacija koje zahtevaju nisku latenciju.

Paradoksalno, veštačka inteligencija je istovremeno najveći potrošač i najveća nada energetske tranzicije – naime, dok AI sistemi gutaju ogromne količine električne energije, oni nude i alate koji mogu pomoći da se ta energija koristi racionalnije. Već danas, algoritmi optimizovani za energetske mreže mogu precizno da predviđaju proizvodnju iz vetra i sunca, da balansiraju fluktuacije potrošnje u realnom vremenu, pa čak i da automatski preusmeravaju višak energije tamo gde je najpotrebniji.

U industriji, veštačka inteligencija analizira procese grejanja, hlađenja i transporta kako bi smanjila gubitke, dok se u gradovima koristi za upravljanje saobraćajem, osvetljenjem i javnim zgradama — stvarajući prve obrise „pametne energetske infrastrukture“. Postoje i kreativna rešenja koja pokušavaju da ublaže ekološki otisak samih data centara. U Helsinkiju i Stokholmu, toplota koja nastaje radom servera preusmerava se u sisteme daljinskog grejanja i koristi za zagrevanje stambenih zgrada. Na Islandu, gde je hlađenje prirodno olakšano klimom, energija se gotovo u potpunosti dobija iz geotermalnih izvora, pa data centri tamo funkcionišu kao deo zatvorenog energetskog kruga. Drugim rečima, AI može postati i deo rešenja, a ne samo deo problema.

Međutim, sa svakim talasom tehničke efikasnosti u istoriji dolazio je i isti fenomen koji ekonomisti nazivaju Jevonsov paradoks: što je nešto efikasnije, to ga više koristimo. Kada su motori postali štedljiviji, automobili su postali češći. Kada su računari postali pristupačniji, broj korisnika je eksplodirao. Isto se sada događa i sa veštačkom inteligencijom – novi čipovi, poput Nvidia Blackwell serije ili Googleovih TPU procesora, obavljaju više operacija nego ikada ranije, ali to samo otvara vrata još većem broju aplikacija, korisnika i tržišta. Rezultat je kontradiktoran: sistem postaje „pametniji“, ali ukupna potrošnja energije i resursa nastavlja da raste.

Ako je električna energija „krvotok“ veštačke inteligencije, onda su čipovi i metali njene kosti i nervi. Svaki napredni model – od prepoznavanja slika do obrade jezika – zavisi od hiljada specijalizovanih čipova koji obavljaju milijarde operacija u sekundi.

Ti čipovi se, međutim, ne rađaju iz koda, već iz izuzetno složenih lanaca snabdevanja koji počinju duboko pod zemljom. Naime, za proizvodnju jednog savremenog procesora potrebne su desetine elemenata: silicijum, bakar, galijum, germanijum, indijum. Njihovo vađenje, prerada i transport čine fizičku osnovu digitalne ekonomije.

Međutim, budući da Kina kontroliše između 80 i 90% odsto globalne prerade ključnih minerala za proizvodnju čipova i opreme za data centre, ta osnova je predmet brojnih kontroverzi i političkih previranja. Zato ne čudi što se spor oko veštačke inteligencije sve više pretvara u rat resursa.

Sjedinjene Države su uvele ograničenja na izvoz naprednih čipova i mašina za njihovu proizvodnju, pokušavajući da uspore razvoj kineskih AI kapaciteta. Peking je odgovorio kontramerama – graničavanjem izvoza upravo onih metala koji su neophodni za proizvodnju zapadnih čipova. Tako je borba za algoritme postala borba za rudnike, rafinerije i fabrike, i nova linija globalne podelе moći. U tom lancu, ni Evropa, ni Japan ni Indija ne žele da budu posmatrači.

U poslednje dve godine pokrenuti su ogromni programi za izgradnju sopstvenih kapaciteta za proizvodnju čipova i preradu metala. Ulog je jasan – tehnološki suverenitet, jer, onaj ko kontroliše čipove i materijale od kojih su napravljeni, kontroliše i brzinu, i obim, i dostupnost digitalne transformacije.

Procenjuje se da bi do 2030. godine, data centri mogli da troše više od 500.000 tona bakra i 75.000 tona silicijuma godišnje, što će ih učiniti važnim potrošačem resursa na svetskom nivou – rame uz rame sa automobilskom i elektroenergetskom industrijom. U takvim okolnostima, trka za veštačku inteligenciju sve manje liči na digitalnu revoluciju, a sve više na nadmetanje za elektrone, galone i rude. Ko bude umeo da obezbedi održiv pristup energiji, vodi i mineralima, taj će kontrolisati tempo razvoja AI tehnologije. Ko to ne uspe, ostaće na periferiji digitalne ekonomije, bez obzira na to koliko pametnih ljudi ima ili koliko brzo njegovi algoritmi rade.

Zato pitanje budućnosti veštačke inteligencije nije više samo pitanje softvera ili inovacija, već pitanje geopolitike i održivosti. Jer, u eri u kojoj se digitalno i fizičko prepliću kao nikada pre, svet otkriva da ni najpametniji kod ne može da funkcioniše bez bakra, vode i struje…

Sudeći po trendu u prva tri tromesečja, strane direktne investicije su se u Srbiji prošle godine gotovo prepolovile jer je za prvih devet meseci bruto priliv iznosio oko 2,5 milijardi evra dok je u istom periodu lane ostvareno 3,8 milijardi a za celu 2024. rekordne 5,2 milijarde. Manjak ulaganja ne mogu da nadomeste ni doznake iz dijaspore, koje su u ovom periodu uvećane za 4,5% i dostigle su 4,3 milijarde.

Taj novac, uprkos nešto izdašnijem usmeravanju ka nekretninama i relativno malo ka preduzetništvu, još uvek većim delom ide u potrošnju. Pri tom, male su šanse da će podaci kad bude sabrana cela prošla godina, doneti neke značajnije promene.

Vlast je za taj pad investicija optužila globalna kretanja i političku nestabilnost u zemlji aludirajući na studentske i građanske proteste, ali strane kompanije koje posluju u Srbiji za zastoj u ulaganjima navode čitavu lepezu drugih uzroka koji “idu i na dušu” državi.

O situaciji govore i najavljene tužbe protiv Srbije. Holandsko-belgijski lanac Ahold Delez objavio je da traži arbitražu pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova (ICSID) u Vašingtonu. Kompanija koja upravlja najvećim maloprodajnim sistemom Maxi i Shop&Go prodavnica u Srbiji, u arbitražnu proceduru ulazi zbog ograničenja marži na 20 odsto za tri četvrtine asortimana, koje je Vlada Srbije uvela prošlog septembra sa važenjem do februara ove godine. Ishod u ovom trenutku nije moguće predvideti, ali sudeći po tome kako smo do sada prolazili u međunarodnim sporovima, razloga za brigu ima.

Tako, o narušenom investicionom miljeu govori i odluka Rio Tinto da projekat Jadar pređe u takozvanu fazu Care and Maintenance (C&M) tj. nadzora i održavanja što faktički znači fazu mirovanja uz procenu troškova i resursa, pa su potencijalne investicije u dodati lanac proizvodnje u rasponu do 15 milijardi evra, koje su Srbiju mogle da lansiraju u sam vrh evropske zelene energetske tranzicije i obezbede joj robustan ekonomski razvoj, sada pod velikim znakom pitanja.

I mali i veliki

Da se strane kompanije premišljaju oko investiranja u Srbiji, pokazalo je i istraživanje Demostata u kome je početkom decembra prošle godine i krajem januara anketirano 200 firmi metodom slučajnog uzorka sa spiska od 800 stranih investicija iz baze NALED-a od 2000. pa nadalje. Među ispitanicama je 148 kompanija sa stranim kapitalom i 52 sa mešovitim, dok razvrstane po veličini (velika, srednja, mala i mikro), regionima i delatnosti, odražavaju strukturi privrednih subjekata u zemlji.

Na pitanje kako ocenjuju investicionu klimu u Srbiji dvostruko više njih, 39% smatra da je “loša” ili “veoma loša”, u odnosu na 17% koji kažu da je “dobra”. Svega 1% misli da je investicioni ambijent “veoma dobar” dok se za ocenu “neutralno” opredelilo 43% firmi.

Takav ambijent mnogo više pogađa mala i mikro preduzeća gde se od ukupnog broja anketiranih u toj kategoriji ispitanika čak 46,2% opredelilo za ocenu “veoma loša” a među onima koji su rekli da je samo “loše”, 23,1% su iz te kategorije firmi. Ali, ne ide mnogo dobro ni velikim sistemima, jer se za “veoma loše” opredelilo 38,5% kompanija te klasifikacije a za “samo loše” 34,6%. Ocenu “neutralno” dalo je više od polovine srednjih firmi, više od trećine velikih i oko 14% malih preduzeća. Za “dobro” se opredelilo 47% srednjih, 35,3% velikih i 17,6% malih i mikrofirmi dok je udeo odgovora “veoma dobri” na nivou statističke greške – 0,5%.

Prema delatnostima, s obzirom na to da je anketa rađena u decembru, kada je uveliko bila na snazi uredba o ograničavanju marži u velikim marketima, nije neobično što je najveći broj nezadovoljnih investicionom klimom upravo iz sektora trgovine, koji je ocenu “veoma loše” dao u 46,2% odgovora. Sledi oblast usluga sa 30,8% istih odgovora, proizvodnja u 15,4% i energetika u 7,7%. U grupi koja je ambijent ocenila sa “loše” nalazi se 50% proizvodnih firmi, 23,1% trgovinskih, 11,5% uslužnih, 7,7% iz sektora IT i po 3,8% iz energetike i rudarstva. Kao neutralnu, investicionu klimu ocenilo je 62,8% proizvodnih firmi a tek 16,3% uslužnih, 14% trgovinskih i po 2,3% firmi iz IT, finansija i građevinarstva. Od onih koji su investicionu klimu označili kao “dobru”, nalazi se 70,6% proizvodnih firmi, 11,8% trgovinskih i po 5,9 uslužnih, iz oblasti finansija i iz automobilske industrije.

Šta sve fali

Ono što bi dodatno trebalo da alarmira kreatore ekonomske politike su rezultati dobijeni na pitanje kako firme u poređenju sa prethodne dve-tri godine ocenjuju investicionu klimu. Naime, u grupi firmi koja je ranije ambijent ocenila kao ”veoma loš”, 69,2% smatra da je ovogodišnja klima “značajno lošija”, 23,1% da je “nešto lošija” a tek 7,7% da je “približno ista”. Iz kategorije ispitanika koji su investicioni ambijent ocenili sa “loš”, “značajno lošija” poslovna klima je po mišljenju 30,8% ispitanika a isto toliko njih smatra da je “približno ista”, dok 34,6% tvrdi da je “nešto lošija”. Među neutralnim firmama, kao “značajno” ili “nešto lošiju” poslovnu klimu navelo je 39,5% a 37,2% kaže da je “približno ista” dok tek svaki peti (20,9%) tvrdi da je “nešto bolja” ili “značajno bolja”. Za ispitanike koji su ukupnu investicionu klimu označili kao “dobru”, ona je za 58,8% njih “približno ista” ili “nešto bolja”, 11,8% smatra da je značajno bolja a 29,4% da je “značajno lošija” ili “nešto lošija”.

Prvi put se, u odgovoru na pitanje “Koje su najveće prepreke za ulaganje u Srbiji?” visoko rangirana nalazi politička neizvesnost i korupcija. Ta dva odgovora (u rubrici gde je moglo da se navede više opcija) posebno dominiraju u grupi firmi koja je investicionu klimu ocenila kao “veoma lošu” – čak 69,2% predstavnika preduzeća je to navelo kao glavnu prepreku, a sledi “makroekonomska neizvesnost”, “nedostatak radne snage” i “ poresko opterećenje”, administracija i birokratija, loša komunikacija sa lokalnom administracijom… Kod firmi koje su kao samo “lošu” ocenili ukupnu investicionu klimu, dominira “makroekonomska neizvesnost” na koju je ukazalo 61,5% odgovora, a potom i politička neizvesnost, nedostatak radne snage, korupcija, poreska opterećenja… Srbiji se zamera i selektivna primena zakona kao i to što na tržište dolaze proizvodi oslobođeni carine, što među učesnicima stvara nelojalnu konkurenciju.

Najnovija analiza isplativosti dinarske i devizne štednje, koja je obuhvatila period od decembra 2012. do decembra 2025. godine, potvrdila je da je u prethodnih 13 godina bilo isplativije štedeti u dinarima, bez obzira na rok oročenja štednje, saopštila je Narodna banka Srbije (NBS).

Kao primer, naveli su oročavanje 100.000 dinara na period od godinu dana, od decembra 2024. do decembra prošle godine,

„Takav štediša dobio bi blizu 1.800 dinara više od štediše koji bi u istom periodu oročio protivvrednost 100.000 dinara u evrima“, navela je NBS u analizi, uz podatak da je štednja u domaćoj valuti oročena na godinu dana koja nije zanavljana bila  isplativija u gotovo 99% posmatranih godišnjih potperioda (143 od ukupno 145) od takve štednje u evrima u prethodnih 13 godina.

Takođe, prema računici NBS, štediša koji je u decembru 2012. godine oročio ulog od 100.000 dinara na godinu dana i reoročavao ga u periodu od 12 godina na kraju perioda oročenja (u decembru 2025. godine) dobio bi preko 52.000 dinara (blizu 450 evra) više od štediše koji bi u istom periodu na štednju u evrima položio protivvrednost istog iznosa, preračunato po prosečnom kursu dinara prema evru u mesecu oročenja.

„Na veću isplativost dinarske štednje od štednje u evrima uticale su očuvana finansijska stabilnost i relativna stabilnost kursa dinara prema evru, zatim više kamatne stope na štednju u dinarima nego na štednju u evrima, kao i povoljniji poreski tretman prihoda od kamate na štednju u domaćoj valuti u odnosu na štednju u stranoj valuti“, ocenili su iz NBS.

Krajem decembra 2025. godine, inače,  prosečan iznos dinarske štednje po partiji iznosio je 189 hiljada dinara, a devizne 4.100 evra.

Štednja građana u domaćim bankama nastavila je da raste tokom 2025. godine, dostižući nove rekordne nivoe. Dinarska štednja je na kraju decembra iznosila 206,2 milijarde dinara, što predstavlja porast od 15 milijardi dinara, odnosno 7,8 odsto u odnosu na kraj prethodne godine. U istom periodu rasla je i štednja u devizama, koja je na kraju 2025. godine dostigla 16,2 milijarde evra. To je za 772,5 miliona evra ili 5 odsto više nego godinu dana ranije.

Ovakvi rezultati ukazuju na stabilnost finansijskog sistema, pri čemu se posebno izdvaja rast poverenja u domaću valutu. Dok je 2012. godine dinarska štednja činila manje od 2 odsto ukupne štednje, na kraju 2025. godine njen udeo je porastao na blizu 10 odsto. Pozitivan trend se prenosi i u 2026. godinu, s obzirom na to da su već u januaru zabeleženi još veći iznosi i u dinarima i u evrima.

Predednica Evropske centralne banke (ECB) Kristin Lagard pozvala je donosioce odluka Evrope da hitno razviju domaću digitalnu platnu infrastrukturu, upozoravajući da praktično svaka kartična ili mobilna transakcija evropskih građana danas prolazi kroz sisteme pod kontrolom američkih ili kineskih kompanija.

Nekoliko dana nakon njene poruke, 2. februara, Evropska inicijativa za plaćanja (EPI) i EuroPA savez potpisali su sporazum o izgradnji panevropske interoperabilne mreže plaćanja koja bi obuhvatila oko 130 miliona korisnika u 13 zemalja. Srce sistema je digitalni novčanik Wero, zamišljen kao evropska alternativa Visi, Mastercardu i PayPalu.

Svaki put kada Evropljanin plati karticom, online ili podijeli račun putem aplikacije, podaci o transakciji – ko je šta kupio, gde, kada i za koliko – prolaze kroz infrastrukturu u vlasništvu kompanija poput Visa, Mastercard, PayPal ili Alipay.

Kartična plaćanja čine oko 56% svih bezgotovinskih transakcija u EU, dok Visa i Mastercard zajedno godišnje procesuiraju oko 24 triliona dolara transakcija širom sveta.

Lagard je u intervjuu za irski radio otvoreno rekla da Evropa mora imati „digitalna plaćanja pod sopstvenom kontrolom“. U geopolitičkom okruženju u kojem EU nastoji smanjiti zavisnost od SAD u oblasti energetike, odbrane i trgovine, platni sistemi su ostali gotovo neprimijećena strateška ranjivost.

Iskustvo Rusije dodatno je pojačalo zabrinutost. Nakon zapadnih sankcija 2022. godine i isključenja iz Visa i Mastercard sistema, domaća plaćanja u toj zemlji bila su ozbiljno poremećena. Pitanje koje se sada postavlja u Briselu glasi: šta ako bi EU jednog dana bila izložena sličnom pritisku?

EPI, konzorcijum 16 velikih banaka i platnih procesora, među kojima su BNP Paribas, Deutsche Bank i Worldline, pokrenuo je Wero u julu 2024. godine.

Wero funkcioniše na SEPA instant kreditnim transferima i omogućava slanje novca samo uz broj telefona – bez IBAN-a, bez kartice, bez posrednika.

Rezultati su za sada ohrabrujući: više od 47 miliona registrovanih korisnika u Belgiji, Francuskoj i Nemačkoj, preko 7,5 milijardi eura procesuiranih transfera i više od 1.100 finansijskih institucija u sistemu.

U Nemačkoj su krajem 2025. pokrenuta i maloprodajna plaćanja, a trgovci poput Lidl, Decathlon, Rossmann i Air Europa već prihvataju Wero online.

Ključni iskorak desio se 2. februara kada je EPI potpisao memorandum o saradnji sa EuroPA savezom, koji okuplja nacionalne sisteme poput Bancomat, Bizum, MB WAY i Vipps MobilePay. Time je povezano oko 130 miliona korisnika u 13 zemalja, što pokriva oko 72% populacije EU i Norveške.

Prekogranična peer-to-peer plaćanja startuju ove godine, dok se e-trgovina i plaćanja na prodajnim mestima očekuju 2027.

Evropa je i ranije pokušavala da izgradi sopstveni sistem. Projekat Monnet (2008–2012) propao je zbog povlačenja banaka i nedostatka političke volje. I sama EPI inicijativa je prvobitno bila zamišljena kao potpuna zamjena za kartice, ali je zbog odustajanja pojedinih članova svedena na model plaćanja „račun–račun“.

Glavni problem je fragmentacija. Svaka država razvila je sopstveni sistem – Bizum u Španiji, iDEAL u Holandiji, Payconiq u Belgiji, Girocard u Njemačkoj – ali nijedan nije funkcionisao preko granica. Belgijski kupac u holandskoj online prodavnici i dalje je morao koristiti Visu ili Mastercard.

EuroPA sporazum pokušava da reši upravo taj problem – umesto da gradi sve od nule, povezuje već postojeće baze korisnika.

Uporedo se razvija i projekat digitalnog eura pod okriljem ECB-a, koji bi predstavljao digitalnu valutu centralne banke dostupnu širom eurozone. Iako zakonodavni okvir još nije u potpunosti usvojen, procene su da bi, nakon odobrenja, implementacija trajala dodatne dve do tri godine.

Wero je privatna inicijativa, dok je digitalni euro javni novac. Formalno su komplementarni, ali ambicija je ista – platni suverenitet Evrope.

Skepticizam je opravdan. Prema procenama EPI-ja, potrebne su milijarde eura investicija da bi se izgradio održiv konkurent američkim gigantima. Niske međubankarske naknade u EU dodatno otežavaju profitabilnost. Potrošačke navike su duboko ukorijenjene, a Visa i Mastercard neće pasivno posmatrati gubitak tržišta.

Ipak, politički momentum nikada nije bio jači. EU regulativa o instant plaćanjima, ambicija jačanja Kapitalne unije tržišta i šira strategija evropske strateške autonomije idu u istom pravcu.

Poruka Lagard je jasna: Evropa ima kapacitete da izgradi sopstveni sistem. Pitanje je da li će ga izgraditi dovoljno brzo da postane relevantan – prije nego što zavisnost postane preskupa.

Izvor: European Business Magazine/Investitor