Ribarstvo nije samo lov na ribu. Ova privredna grana obuhvata i uzgoj ribe, njenu preradu, distribuciju i prodaju, kao i upravljanje ribljim fondom. Budući da sve te aktivnosti zahtevaju različita znanja i veštine, u Grčkoj postoji posebna škola namenjena ljudima koji žele da žive od ribarstva.
Školu pod nazivom Enaleia osnovali su 2016. godine Lefteris Arapakis i Jorgos Cijolis, uz podršku organizacije The Hellenic Initiative. Njena misija je dvostruka: da pomogne ribarima da svoj posao obavljaju efikasnije i održivije, ali i da nezaposlenim Grcima pruži priliku da steknu znanja potrebna za rad u ribarstvu.
Ideja za osnivanje škole rodila se kada je Arapakis primetio da se mnogi ribarski brodovi u okolini njegovog rodnog Pireja vraćaju sa mrežama punim otpada umesto ribe. Plastika izvučena iz mora najčešće je završavala nazad u vodi.
„S jedne strane, količina plastike u moru stalno je rasla, a s druge je ribe bilo sve manje. Zbog toga veliki broj ribara, uključujući mog oca i braću, više nije mogao pristojno da živi od posla koji zna i voli da radi“, priseća se Arapakis.
Ovaj mladić inače potiče iz porodice koja se ribarstvom bavi više od pet generacija, ali je prvi koji nije u potpunosti nastavio porodičnu tradiciju. Umesto toga, završio je studije ekonomije i menadžmenta. Tada je stopa nezaposlenosti u Grčkoj iznosila čak 29%, a i ribari su se nalazili u velikim ekonomskim problemima, pa je odlučio da se vrati porodičnom poslu ali na drugi način – tako što će povezati ribarski sektor sa nezaposlenim mladim ljudima i stvoriti nova radna mesta.
Ekološko ribarstvo
Svestan da budućnost ribarstva zavisi od zdravih mora, Arapakis je odlučio da ribare upozna sa održivijim metodama rada, ali i da ih uključi u akcije uklanjanja plastičnog otpada iz Mediterana. Od osnivanja do danas, Enaleia je iz mora izvukla više od 80 tona plastike.
Međutim, ribljem fondu nije pretila samo plastika već i prekomerni ribolov. Rastuća tražnja za morskim plodovima i tehnološki napredak doveli su do ribarskih praksi koje iscrpljuju riblje fondove širom sveta. Iako su i ribari i ekološke organizacije želeli zdravija mora, njihovi odnosi često su bili opterećeni međusobnim optužbama. Dok su ekolozi upozoravali na prekomerni izlov i nedovoljnu brigu o zagađenju, ribari su smatrali da se njihove potrebe i egzistencijalni problemi zanemaruju.
Situaciju je dodatno otežavala činjenica da mnogi ribari nisu imali formalno obrazovanje iz oblasti kojom se bave, niti priliku da se upoznaju sa savremenim i održivijim metodama ribarenja.
Deo odgovornosti za takvo stanje snosi i država. Nakon finansijske krize iz 2008. godine, grčke vlasti pokušavale su da smanje broj ribarskih dozvola nudeći novčane podsticaje onima koji su bili spremni da odustanu od ovog posla, dok je deo ribarske flote čak uništen. Iako je broj dozvola prepolovljen, problemi nisu nestali. Naprotiv, najveći uticaj na prekomerni izlov zadržali su veliki industrijski ribolovci. Njihovi brodovi koriste izuzetno moćnu opremu i, iako su u vlasništvu relativno malog broja kompanija, ostvaruju čak oko 95 odsto ukupnog ulova.
I teorija i praksa i povezivanje sa poslodavcima
Sve ovo dovelo je samo do pada broja malih ribara i pogoršanje standarda onih među njima koji su opstali u ribarskom poslu. Istovremeno je količina ribe nastavila da se smanjuje.
Zato je Arapkis počeo da podučava ribolovce kako da love ribu na način da nje i u budućnosti bude u morima. „Učimo ih i kako da zarađuju više novca, a da pritom love manje ribe. Pokazujemo im kako da sakupljaju plastiku iz mora i kako od tog materijala mogu nastati stotine različitih proizvoda“, objašnjava on.
U njegovoj školi polaznici prolaze kroz posebno osmišljen program obuke koji kombinuje onlajn nastavu, predavanja, radionice i praktičan rad na moru sa profesionalnim ribarima.
Nakon završetka teorijskog dela, studenti odlaze na ribarenje sa iskusnim ribarima kako bi primenili stečeno znanje u praksi. Škola ih zatim povezuje sa potencijalnim poslodavcima.
Izvor: Greek Reporter, Ashoka
Foto: Azafos, Pixabay
