Redakcija portala i magazina Biznis i finansije, želi srećnu i uspešnu Novu godinu.
Da ste živi, zdravi i veseli u 2026.
Da je država podsticala razvoj malih i srednjih preduzeća umesto što ih godinama izlaže nelojalnoj konkurenciji povlašćenih domaćih i stranih firmi, sada bismo imali stabilniju privredu. Srbija ne može doveka da se razvija na „ekonomiji kompleksa“ i motanju kablova za strance. Krajnje je vreme da se prizovemo pameti, da ulažemo u sopstveno znanje i više se oslanjamo na domaće preduzetnike, koji za razliku od moćnih stranih kompanija – nemaju rezervnu državu, poručuju ekonomski stručnjaci u razgovoru za B&F.
Srbija se prema nivou ekonomske razvijenosti nalazi na 41,7% proseka EU, što znači da je našoj zemlji potrebno 35 godina da dostigne taj prosek sa ovakvom tempom privrednog rasta. Produktivnost rada u Srbiji iznosi 56% proseka EU, dok su zarade na 38% proseka Unije ali sa tendencijom rasta, zbog čega smo sve manje atraktivni i za strane ulagače. Ovo su neki od ključnih nalaza istraživanja koje je sproveo beogradski Institut za razvoj i inovacije (IRI) uz podršku Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije, a koji su javnosti predstavljeni prošlog meseca.
Jedan od glavnih zaključaka u pomenutoj studiji – da model razvoja koji se prvenstveno zasnivao na stranim direktnim investicijama (SDI) i javnim ulaganjima u velike infrastrukturne projekte više ne funkcioniše – podudara se sa ocenama koje u poslednje vreme iznose brojni domaći ekonomisti.
Stručna javnost već duži period upozorava da je za dalji razvoj i brži privredni rast neophodno da se povećaju domaće privatne investicije. To praktično znači da bi rast ulaganja trebalo da generišu pre svega mikro, mala i srednja preduzeća, budući da su ona prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), prošle godine činila preko 99% domaće privrede, zapošljavala više od 55% ukupne radne snage i proizvela više od 50% bruto dodate vrednosti.
Jednaki na papiru, ugrožena vrsta u praksi
Koliko je rast ulaganja u ovom delu privrede realan u situaciji kada skoro sve ankete koje se sprovode među vlasnicima manjih firmi pokazuju da se prepreke za razvoj njihovog poslovanja uvećavaju iz godine u godinu? Ispitanici se žale na ubrzani rast troškova radne snage i sve teži dolazak do radnika, gomilanje birokratije i administrativnih opterećenja, na otežanu naplatu potraživanja, dok su mogućnosti za pribavljanje dodatnog kapitala više nego oskudne, a prihodi padaju zbog slabije tražnje izazvane potresima na svetskom i domaćem tržištu.
Međutim, suštinski problem koji koči napredak malih i srednjih preduzeća je pravna nesigurnost u kojoj važe različita tržišna pravila za politički povlašćene firme i one ostale, uključujući i favorizovanje stranih investitora na štetu domaćih.
Politika da se izdašnim subvencijama privuče što veći broj stranih firmi imala je smisla pre 15 godina, kada su na taj način vlasti pokušavale da smanje ogromnu nezaposlenost u Srbiji. Ali, kada se situacija normalizovala, trebalo je podsticati razvoj domaće privrede, što kreatori ekonomske politike nisu učinili, kaže za B&F Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije.
On podseća da su pravno gledano strani investitori u Srbiji ravnopravni sa domaćim, ali su u praksi u boljem položaju od njih. Strane kompanije koje većinom dolaze sa moćnih tržišta, raspolažu najsavremenijim znanjima i tehnologijama, istovremeno imaju i podršku naše države i to ne samo kroz subvencije, već su im „otvorena mnoga vrata“ da lakše dogovore različite pogodnosti.
S druge strane, domaća preduzeća uglavnom sama rešavaju administrativna pitanja, teže dolaze do izvora finansiranja i bore se sa niskom produktivnošću dok im rastu troškovi zarada, što im smanjuje konkurentnost. Pritom, jaka konkurencija domaćim privrednicima ne uzima samo tržište, već i kadrove, napominje Jevtović.
Potrebna snažnija antimonopolska kontrola
Kada bi Srbija imala jača domaća preduzeća i njena privreda bi sada bila stabilnija, ocenjuje Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije i podseća da smo mi u poslednjih 15 godina preživeli četiri recesije, dok je EU 
imala samo dve.
„To, međutim, ne znači da treba odustati od stranih ulaganja. Neophodno je ulagati i u domaće kompanije i u privlačenje stranih investitora, ali ne samo onih koji ulažu u radnointenzivne industrije jer se oni masovno sele u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, već i onih koji donose nova znanja i tehnologije”, kaže Jovanović za B&F.
On smatra da je srpskom tržištu neophodna i snažnija antimonopolska kontrola koja bi ograničila moć velikih kompanija.
Izostanak saradnje usporava razvoj
Jedna od brojnih prepreka rastu mikro, malih i srednjih preduzeća je i činjenica da se manje firme u Srbiji uglavnom ne povezuju, osim u namenskoj industriji, napominje Jevtović.
„Koliko je horizontalno i vertikalno umrežavanje značajno najbolje pokazuje primer severa Italije, gde velike i srednje kompanije uglavnom nabavljaju komponente od manjih lokalnih preduzeća, čime zaokružuju proizvodni proces na svojoj teritoriji. Zato Italija ima proizvode sa visokom dodatnom vrednošću, a mi važimo za ‘sklapačku ekonomiju’, iz koje inostrane kompanije izvoze delove. Sve što naš budžet od toga dobija su porezi i doprinosi, iz kojih dalje finansira subvencije za strane investitore”, navodi Jevtović.
On naglašava da izrečena ocena nije kritika vlasnika malih preduzeća, jer nije realno očekivati da oni pokrenu inicijative za umrežavanje. Najlogičnije bi bilo da se time bavi Ministarstvo privrede, „ali ono nema dovoljno kapaciteta, ni ljudskih ni materijalnih, a ni političku težinu“.
Zbog svega navedenog Srbiji je potrebna nova industrijska i politika inovacija, koje bi bile okrenute domaćim firmama, smatra Branimir Jovanović. Drugim rečima, kreatori ekonomske politike bi trebalo da odrede industrijske sektore u koje bi se državi isplatilo da ulaže, kao i da podrže razvoj startapova.
„Pod ovim ne mislim da predsednik ili neki ministar treba da urade nešto, već da je potrebno osmisliti razvojnu strategiju, naravno u saradnji sa privrednicima koji bi izveštavali o svojim potrebama. Primera radi, predstavnici preduzeća iz malih mesta često govore da im loša infrastruktura otežava prevoz robe i da bi im bolji putevi značajno unapredili poslovanje, a još uvek ne vidimo veći napredak na tom polju”, komentariše Jovanović.
Ekonomija kompleksa
Nenad Jevtović skreće pažnju da se u našoj javnosti bilo kakvo mešanje države u ekonomiju često etiketira kao relikt komunizma, iako bi državno planiranje trebalo da bude sastavni deo svake ekonomije, pa i tržišne. „Imam utisak da smo razvili neku vrstu ‘ekonomije kompleksa’. Ona se ogleda dvojako: u frenetičnom izbegavanju tema koje nisu u skladu sa dominantnom neoliberalnom politikom, kao i u gubitku samopouzdanja, odnosno vere da smo sposobni da budemo nešto više od komponentaša najnižeg nivoa, da ne kažem motača kablova“, konstatuje Jevtović.
Prema njegovim rečima, Srbija više ne može da se oslanja na manuelni rad i krajnje je vreme da se „prizovemo pameti“ tako što ćemo ulagati u razvoj znanja.
„Potrebno je i da se više oslanjamo na sebe, na svoja mikro, mala i srednja preduzeća. Ona su veoma žilava i opstaju uprkos državi, umesto uz njenu pomoć. Za razliku od moćnih stranih kompanija, naša mikro, mala i srednja preduzeća nemaju rezervnu državu, niti sredstva da stalno sele proizvodnju tamo gde je radna snaga jeftinija”, ukazuje Jevtović.
Marija Dukić
Biznis & finansije 240/241, decembar 2025/januar 2026.
Foto: frankie_s, Depositphotos
Ako se razbolite tokom godišnjeg odmora da li on mora da vam propadne ili možete da otvorite bolovanje? Na ovo pitanje odgovara Milan Predojević, pravnik Infostuda.
Osnovna svrha godišnjeg odmora je oporavak od umora i relaksacija zaposlenih, sve kako bi se sačuvalo i poboljšalo zdravlje, pa samim tim i povećala produktivnost zaposlenog nakon povratka na posao. Ali šta ako se desi da se zaposleni razboli tokom trajanja godišnjeg odmora? Da li mora da koristi godišnji odmor do kraja ili ima pravo da mu se dani kada je bolestan i kada se leči ne računaju u iskoišćeni godišnji odmor? Može li potom da nastavi da koristi dane odmora kada se oporavi?
Šta kaže zakon?
U delu Zakona o radu koji uređuje pravo na godišnji odmor, preciznije – u članu 70. navedenog Zakona, propisano je da ako je zaposleni za vreme korišćenja godišnjeg odmora privremeno sprečen za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju – ima pravo da po isteku te sprečenosti za rad nastavi korišćenje godišnjeg odmora.
Citirana zakonska odredba praktično znači da kada se desi da se zaposleni razboli, a nalazi se na godišnjem odmoru, ima pravo da prekine odmor, otpočne sa korišćenjem bolovanja, te da nakon zaključenja bolovanja iskoristi one dane odmora koje nije iskoristio jer je otvorio bolovanje.
Jer, bolovanje se odnosi na period kada zaposleni zbog bolesti ili povrede nije u mogućnosti da obavlja svoje radne obaveze i koristi pravo na odsustvo s posla da bi se lečio i oporavio od bolesti, a godišnji odmor je namenjen oporavku od radnih napora i mentalnom i fizičkom opuštanju.
Procedura otvaranja bolovanja i prekidanja godišnjeg odmora
Prema tome, ako se desi da se zaposleni tokom godišnjeg odmora razboli, treba da se javi svom izabranom lekaru kako bi lekar utvrdio da li je zaposleni toliko bolestan da je privremeno sprečen za rad, odnosno da li je neophodno odsustvo sa posla radi lečenja. Ako to jeste slučaj, zaposleni od lekara dobija potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad i i tu potvrdu predaje poslodavcu. Obaveza zaposlenog je da najkasnije u roku od tri dana dostavi poslodavcu doznake, u suprotnom nedostavljanje doznaka može biti razlog za otkaz ugovora o radu.
Odredba člana 103. stav 1. Zakona o radu propisuje da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. Način izdavanja i sadržaj potvrde lekara uređeni su Pravilnikom o načinu izdavanja i sadržaju potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad zaposlenog u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju. Potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad zaposlenog izdaje izabrani lekar na odgovarajućem obrascu, što predstavlja zapravo obaveštenje poslodavcu da je zaposleni opravdano odsutan sa posla.
Poslodavac nakon toga rešenjem prekida korišćenje godišnjeg odmora zaposlenog i naredne dane dok traje spečenost za rad tretira kao bolovanje. Ti dani se ne oduzimaju zaposlenom od dana godišnjeg odmora.
Kako se računaju dani odsustva?
Ako zaposleni ode na godišnji odmor pa otvori bolovanje dani bolovanja mu se ne računaju u godišnji odmor i može po isteku bolovanja da nastavi korišćenje godišnjeg odmora.
Iznos naknade zarade za vreme bolovanja se isplaćuje u iznosu od 65% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupilo bolovanje. Ako je bolovanje zbog održavanja trudnoće ili zbog povrede na radu ili profesionalne bolesti, bolovanje se isplaćuje 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci.
Bolovanje, iako je propisano da se isplaćuje 65%, nikada ne sme ići ispod minimalca. S druge strane, naknada zarade za svaki dan godišnjeg odmora plaća se u visini prosečne zarade koju je po jednom radnom danu ostvario zaposleni u 12 meseci koji prethode mesecu kada se koristi godišnji odmor. Prema tome, veoma je bitno da se razdvoji kada se koristi bolovanje, a kada godišnji odmor.
Da li nakon dužeg bolovanja može da propadne godišnji odmor?
Po Zakonu o radu, u svakoj kalendarskoj godini zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju utvrđenom opštim aktom i ugovorom o radu, a najmanje 20 radnih dana. Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Godišnji odmor se koristi ili jednokratno, u kom slučaju se ceo korsti u tekućoj godini, ili u delovima, kada minimum deset radnih dana mora da se uzme u godini za koju taj odmor pripada, a ostatak mora da se iskoristi najkansije do 30.juna naredne godine.
Izvor: Infostud
Foto: PourquoiPas, Pixabay
Zašto je ova godina trebalo da bude hladnija nego što jeste bila, i zašto se može opisati kao „godina u kojoj je anomalija postala norma“, piše dr Irida Lazić sa Instituta za meteorologiju u Beogradu.
Dr Lazić zaposlena je kao istraživač-saradnik u nastavi na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i bavi se numeričkim modeliranjem procesa u klimatskom sistemu, sa fokusom na opisivanje interakcija između atmosfere i tla, i na otklanjanje grešaka u rezultatima modela prouzrokovanih ovim interakcijama.
Posmatrajući prvu polovinu 21. veka, 2025. godina verovatno neće biti upamćena samo kao statistički dodatak rekordnoj 2024. godini.
Ona će po svemu sudeći biti upamćena kao godina u kojoj je anomalija postala norma, a ekstremni vremenski događaji prestali da budu izuzeci i postali očekivani obrazac svakodnevice.
Dok je 2024. godina probila granice kao najtoplija godina u istoriji merenja, 2025. je stigla kao snažan eho tog toplotnog udara, cementirajući realnost u kojoj globalni klimatski sistem funkcioniše u potpuno novom režimu.
Prema podacima programa Kopernikus, 2025. se pozicionirala kao druga ili treća najtoplija godina u istoriji merenja, rame uz rame sa 2023, odmah iza rekordne 2024.
Činjenica da su tri uzastopne godine, 2023, 2024. i 2025, formirale najtopliji trogodišnji period ikada zabeležen ukazuje da više ne govorimo o kratkotrajnim fluktuacijama, već o stepenastoj promeni klimatskog stanja.
Iako naučna zajednica već deceniju upozorava na prag od 1,5 °C kao granicu zagrevanja iza koje štete naglo rastu, činjenica da smo tri godine zaredom boravili oko ili iznad te vrednosti sugeriše da ona više nije apstraktan cilj, već realnost u kojoj živimo.
Zašto je 2025. trebalo da bude godina koja će nas rashladiti?
U klimatološkom smislu, 2025. nije bila obična godina. Bila je to godina potvrde, a ono što ovu statistiku čini posebno alarmantnom jeste njen kontekst.
Naime, 2023. godina bila je godina razvoja El Ninja, koji je 2024. dostigao vrhunac, kada je Pacifik bio izrazito zagrejan, a samim tim i atmosfera.
Prema našem razumevanju prirodne klimatske varijabilnosti, 2025. godina je trebalo da predstavlja fazu postepenog hlađenja, s obzirom na to da su se površinske temperature u Pacifiku spustile ispod proseka, ispunjavajući kriterijume tzv. La Ninje, koja predstavlja suprotan mehanizam El Ninju.
Međutim, globalni temperaturni prosek u 2025. godini ostao je tvrdoglavo visok.
Naučne procene ukazuju da nije došlo do razvoja La Ninje krajem godine, 2025. bi verovatno nadmašila rekord iz 2024. La Ninja je, paradoksalno, spasila svet od još gorih rekorda, ali nije donela olakšanje.
Činjenica da hlađenje nije nastupilo u značajnoj meri govori o dominaciji antropogenog faktora, gde su emisije gasova staklene bašte stvorile „toplotni jastuk“ koji prirodne oscilacije više ne mogu lako da probiju.
Zagrevanje Zemlje možemo zamisliti kao prostoriju sa dva izvora toplote.
Jedan je ogroman radijator koji neprekidno radi već više od jednog veka, napajan gasovima sa efektom staklene bašte, dok je drugi mali klima uređaj koji se samo povremeno pali, povezan sa vetrovima u Pacifiku i atmosferskom cirkulacijom, koji naizmenično pojačava ili ublažava zagrevanje okeana i atmosfere.
Tokom 2025. godine klimatski sistem je prošao put od El Ninja, preko neutralne faze, do La Ninje.
Globalno, period od januara do marta mozemo komično nazvati „zimskim mamurlukom“ El Ninja, zbog toga što je januar ove godine bio globalno najtopliji mesec u istoriji merenja, što objašnjava situaciju da se atmosfera ponašala kao rerna koja ostaje vrela dugo nakon što se grejač isključi.
Iako su tokom proleća i leta uslovi u Pacifiku postali neutralni, globalna temperatura nije pokazala očekivani pad, već su meseci i dalje rangirani kao drugi ili treći najtopliji u istoriji.
Ni početak La Ninje u jesen nije doveo do značajnijeg globalnog zahlađenja.
U Srbiji su se tokom godine nizali različiti ekstremi
U Srbiji se globalni signal manifestovao povremeno uz pojačan regionalni intenzitet, karakterističan za jugoistočnu Evropu.
Podaci RHMZ-a ukazuju na godinu izraženih kontrasta, u kojoj su se godišnja doba sudarala umesto da se postepeno smenjuju.
Zimu su obeležile nagle smene toplih i hladnih perioda, sa više zimskih toplotnih talasa širom zemlje. Deficit padavina je predstavljao uvertiru za snažne letnje suše.
Proleće je, uz kratku pauzu tokom maja, donelo rane prodore letnjih temperatura, uz česte periode iznad novije klimatske normale 1991-2020.
Iako zima i proleće nisu nosili izrazit pečat ekstrema, leto je snažno definisalo 2025. godinu u Srbiji.
Za razliku od prethodnih godina, kada su se smenjivali olujni sistemi i suše, 2025. je bila godina gotovo kontinuirane suše. Jun, jul i avgust doneli su jednu od najtežih suša u novijoj istoriji.
Tokom juna u velikom delu zemlje danas 12 puta verovatniji u Srbiji nego sredinom 20. veka.
Ono što je nekada iskustvo jedne generacije, danas je pojava koja se ponavlja na svakih pet, šest godina. Sa druge strane, ova godina je pokazala dobro poznat primer kada suše dodatno pojačavaju toplotne talase, jer suvo zemljište gubi sposobnost da hladi vazduh isparavanjem, pa toplotni talasi postaju još intenzivniji nego u normalnim uslovima.
Nagla promena vremena u oktobru ilustrovala je još jedan savremeni klimatski fenomen, nazvan naučno-popularno kao „klimatski bič“.
Nakon toplog početka jeseni, Balkan je zahvatio prodor hladnog polarnog vazduha, uz rani i obilan sneg. Na Kopaoniku i Zlatiboru izmeren je rekordan oktobarski snežni pokrivač, uz skoro pola metra snega.
Ovakvi nagli prelazi iz jedne krajnosti u drugu, koji postaju sve verovatniji, ostavljaju minimalno vreme za prilagođavanje društva i infrastrukture, i naravno utiču značajno na poljoprivredu, naročito u prelaznim sezonama proleća i jeseni.
Učestali ekstremi izazivaju katastrofalne ekonomske posledice
Globalno, 2025. je pokazala da klimatski ekstremi nisu samo meteorološki, zbog razornih požara u Los Anđelesu, dok su u južnoj i jugoistočnoj Aziji intenzivne oluje i cikloni nanele ogromne gubitke i odneli brojne živote.
U Šri Lanki, šteta od 4,1 mlrd USD znači da će zemlja morati da preusmeri sredstva sa obrazovanja i zdravstva na obnovu puteva i mostova.
Na Sumatri, gde se već decenijama dešava nekontrolisano sečenje šuma, deforestacija je uklonila prirodni „sunđer“ koji upija vodu, pa su se brda, lišena korenovog sistema koji vezuje tlo, pretvorila u smrtonosna klizišta koja su brisala čitava naselja usled prolaska snažnog tropskog ciklona.
U Pakistanu su pojačani „monsuni na steroidima„, direktno povezani sa toplijom atmosferom koja može zadržati više vlage, dodatno ugrozili poljoprivredu i prehrambenu sigurnost, sa posledicama koje su se prelile i na globalna tržišta hrane.
Godina 2025. pokazala je da klimatske promene nisu linearan proces postepenog zagrevanja, već niz skokova i poremećaja koji testiraju otpornost društva.
Njena najvažnija poruka nije u rekordima, već u ranjivosti sistema. Adaptacija više nije izbor, već nužnost opstanka, od sistema za rano upozoravanje, preko prilagođavanja poljoprivrede, do otpornije energetske infrastrukture.
Ovo je generalna proba za budućnost, mada bismo mogli reći da je ta „budućnost“ već stigla.
Izvor: Klima 101/Ekapija
Foto: Pixabay
Industrijska proizvodnja u Srbiji u novembru 2025. godine manja je 3,4 odsto u odnosu na novembar 2024, saopštio je danas Republički zavod za statistiku.
U odnosu na prosek 2024. godine industrijska proizviodnja u novembru 2025. veća je 0,4 odsto.
Industrijska proizvodnja u periodu januar–novembar 2025. godine, u poređenju sa istim periodom 2024. je veća 1,5 odsto.
Posmatrano po sektorima, u novembru 2025. godine, u odnosu na isti mesec 2024. proizvodnja u sektoru Snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija pala je 4,4 odsto, u sektoru Prerađivačka industrija pad je 3,8 odsto, a u sektoru Rudarstvo proizvodnja je porasla 2,3 odsto.
Obim industrijske proizvodnje u novembru 2025. godine, u odnosu na novembar 2024. manji je u 21 oblasti (učešće u strukturi industrijske proizvodnje – 66 odsto), a veći je kod osam oblasti koje u strukturi industrijske proizvodnje učestvuju 34 odsto.
Izvor: Beta
Vlada Srbije usvojila je Pravilnik kojim uređuje oblast starih i umetničkih zanata, kao i poslova domaće radinosti. Dokumentom se definiše šta se podrazumeva pod starim zanatima, kako se oni sertifikuju i na koji način se vodi posebna evidencija izdatih dozvola.
U osnovi pravilnika nalazi se ideja očuvanja autentičnih tehnika izrade i obrade predmeta, koje se obavljaju na tradicionalan način, uz upotrebu prirodnih i istorijski karakterističnih materijala.
Spisak starih zanata obuhvata širok spektar delatnosti. Među njima su zanati vezani za obradu gline i metala, poput lončarskog, kazandžijskog i kovačkog, ali i oni koji se odnose na drvo, tekstil i kožu – od kolarskog, bačvarskog i drvodeljskog, do tkačkog, terzijskog, opančarskog i saračkog. Posebno mesto zauzimaju zanati koji podrazumevaju ručnu izradu predmeta, kao što su unikatna obuća, tradicionalne nošnje, zvona, nakit od prirodnih materijala ili predmeti od kamena, pruća, slame i drugih biljnih vlakana.
Pravilnik prepoznaje i niz specifičnih i danas retkih veština, poput izrade grebena za vunu, pečenja kreča i ćumura, pravljenja katrana, ručnog ispiranja zlata ili prevoza fijakerom. Na listi su i delatnosti koje se bave održavanjem i popravkom predmeta – od oštrača i sajdžija, do majstora za kalaisanje, emajliranje i cinkovanje posuda.
Značajan deo propisa posvećen je i zanatima vezanim za proizvodnju hrane na tradicionalan način. Među njima su bombondžijski, bozadžijski i sodadžijski poslovi, ali i mlevenje žitarica u vodenicama potočarama, priprema hleba ispod sača ili u crepulji, kao i tradicionalna proizvodnja proizvoda od mesa i mleka.
Posebno su obuhvaćeni i građevinski zanati, čiji su proizvodi objekti ili delovi objekata. Reč je o tehnikama koje se koriste u gradnji i obnovi spomenika tradicionalne kulture, često pod zaštitom države. Tu spadaju gradnja u tehnici suhozida, naboja ili bondruka, izrada šindre, kao i proizvodnja i zidanje ćerpičem. Ovi zanati imaju ključnu ulogu u očuvanju autentičnog izgleda starih kuća, crkava brvnara i drugih tradicionalnih građevina.
Umetničkim zanatima smatraju se i poslovi u kojima se oblikuju plemeniti i drugi materijali – od kamena, metala i drveta, do tekstila, stakla i papira – pri čemu je u središtu lična veština, estetski senzibilitet i autorska zamisao proizvođača.
Izrada može biti zasnovana na sopstvenoj ideji majstora ili na nacrtu i zamisli drugog lica, ali se uvek prepoznaje individualni umetnički pečat. U ovu grupu ubrajaju se različiti oblici umetničkog tkanja, izrada tapiserija, obrada drveta, kamena, gline, stakla i metala, kao i filigranski, zlatarski i juvelirski radovi. Obuhvaćena je i obrada dragog i poludragog kamenja, ručna izrada gravura i pečata, kaligrafija, umetničko farbanje i ukrašavanje fijakera i kočija, kao i izrada predmeta od kovanog gvožđa i drugih metala.
Na spisku umetničkih zanata nalaze se i tehnike slikanja na tekstilu, umetnički vez, duborez, intarzija, izrada i restauracija stilskog nameštaja, kao i restauracija starih i retkih knjiga, slika i drugih umetničkih dela. Posebno su prepoznati umetnički knjigovezački poslovi, izrada i obnova umetničkih fotografija, kao i konzervacija i restauracija pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara. Pravilnik obuhvata i delatnosti vezane za konzerviranje različitih materijala – od papira, tekstila i kože, do kamena, metala i zidnih slika.
Umetnički zanati uključuju i slikanje na staklu, keramici, drvetu, kamenu, jajima i drugim predmetima, izradu svetiljki i sličnih dekorativnih elemenata, kao i ručnu izradu ukrasnih predmeta od papira i kartona. Posebno mesto zauzimaju pozlatarstvo i ikonopis, umetnička izrada nakita od neplemenitih metala i drugih materijala, vitraži, modisterija, šivenje scenskih kostima, izrada lutaka za lutkarska pozorišta, kao i precizno izrađene makete i suveniri u staklenim bocama.
Na listi se nalazi i specifičan oružarski zanat, ograničen na izradu kopija nefunkcionalnog oružja prema muzejskim uzorcima.
Domaća radinost, prema pravilniku, obuhvata poslove u kojima dominira ručni rad i koji nose izražena estetska obeležja narodne umetnosti. U ovu grupu spadaju pletenje, heklanje, izrada čipke, stolnjaka, ukrasnih detalja i odevnih predmeta, kao i vez na tekstilu.
Domaćom radinošću smatra se i predenje i upredanje konca i vune, izrada suvenira, proizvoda sa narodnim vezom, kao i predmeta od drveta za domaćinstvo – poput vretena, preslica, oklagija, korita i činija. Obuhvaćena je i ručna izrada predmeta od sitnih ostataka kože i tekstila, kao i drugih sličnih materijala.
Kako do sertifikata?
Pravilnik precizira i način sertifikovanja proizvoda starih i umetničkih zanata, kao i domaće radinosti. Ovi proizvodi, pored obaveznih deklaracija propisanih posebnim propisima, mogu nositi posebne oznake koje jasno ukazuju na njihovo poreklo – kao proizvod starog zanata, umetničkog zanata ili domaće radinosti. Takvo označavanje moguće je isključivo na osnovu sertifikata koji izdaje ministarstvo nadležno za privredu.
Ukoliko se radi o predmetima opšte upotrebe ili hrani namenjenoj javnoj potrošnji, neophodno je prethodno pribaviti i dokaze o zdravstvenoj ispravnosti i bezbednosti, zasnovane na laboratorijskim ispitivanjima.
Postupak sertifikovanja pokreće se na zahtev preduzetnika ili drugog subjekta, uz obaveznu dokumentaciju koja dokazuje registraciju delatnosti, aktivan status, fotografije proizvoda i dokaz o uplati administrativne takse. Nakon provere dokumentacije, sledi i terenska kontrola, kojom se utvrđuje da li su ispunjeni svi propisani uslovi.
Ministarstvo izdaje i svečanu formu sertifikata, čiji su izgled i sadržaj sastavni deo pravilnika.
Sertifikat važi deset godina od dana izdavanja, ali može prestati da važi i ranije ukoliko dođe do prestanka obavljanja delatnosti ili do značajnih promena u načinu rada. U periodima kada subjekt nije aktivan, ne mogu se koristiti pogodnosti koje sertifikat donosi, a vreme neaktivnosti uračunava se u ukupno trajanje sertifikata. Po isteku roka, moguće je podneti zahtev za produženje važenja, pri čemu se, ukoliko nije bilo promena, sertifikat može produžiti bez nove terenske provere i bez plaćanja takse.
O svim izdatim sertifikatima vodi se centralna, javno dostupna elektronska evidencija na internet stranici ministarstva. Baza sadrži podatke o vrsti proizvoda, nosiocu sertifikata, broju i datumu izdavanja sertifikata, kao i osnovne kontakt informacije. Stupanjem na snagu ovog pravilnika prestaje da važi raniji propis iz 2012. godine koji je uređivao istu oblast.
Izvor: Biznis.rs
Foto: Pixabay
Na hiljade stanovnika švedskog gradića Kirune moraće da se preseli zbog širenja rudnika gvožđa koji se nalazi ispod njega.
Kiruna je najseverniji grad u Švedskoj koji se nalazi 145 kilometara severno od Arktičkog kruga, tik iznad najvećeg podzemnog rudnika gvožđa na svetu.
Već godinama se zna da je grad u opasnosti zbog intenziviranja kopanja, odnosno zbog sleganja tla izazvanog širenjem rudnika. Zato su nedavno otpočele pripreme za njegovo preseljenje tri kilometra dalje.
Ono što posebno zabrinjava njegove stanovnike je činjenica da bi nova Kiruna tokom zime mogla biti i do 10 stepeni Celzijusa hladnija od stare koja je odveć jedan od najhladnijih gradova u Švedskoj budući da ima subarktičku klimu sa dugim, veoma hladnim zimama i kratkim, hladnim letima. Primera radi, u staroj Kiruni prosečne januarske temperature se kreću oko -9 do -15 °C.
Zašto je toliko bitno kopanje gvožđa?
Kopanjem rudnika u Kiruni bavi se državna kompanija LKAB, koja učestvuje sa 80% u ukupnoj proizvodnji gvožđane rude u EU.
Pored svojih aktivnosti u eksploataciji gvožđane rude, koje su ključne za proces proizvodnje čelika, LKAB je nedavno identifikovao i jedno od najvećih poznatih nalazišta retkih zemnih elemenata u Evropi. EU je prepoznala novo nalazište kao strateški važno u okviru Akta o kritičnim sirovinama, politike čiji je cilj da se do 2030. godine domaćom proizvodnjom zadovolji 40% godišnje potražnje regiona.
To naravno donosi ekonomsku korist i Švedskoj i Evropskoj uniji, pa su svi zajedno počeli da ulažu napore u preseljenje Kirune. Procenjeno je da postoji potreba za selidbom 2.700 domova odnosno 6.000 ljudi, što će tokom narednih 10 godina koštati oko 22,5 milijardi švedskih kruna (2,4 milijarde dolara).
Kompanija LKAB je ljudima koje će preseliti ponudila tržišnu vrednost njihove imovine uvećanu za dodatnih 25% ili izgradnju nove kuće. Oko 90% njih odlučilo se za novu kuću.
Međutim, iskrsao je problem – lokalna opština je posedovala vrlo malo zemljišta ili je posedovala ono zemljište koje ne može da proglasi građevinskim. Zato je LKAB morao da ga kupuje od države jer ona poseduje većinu zemljišta severno od Arktičkog kruga. No, to je teritorija na kojoj autohtoni narod Sami uzgaja irvase, a koji se već oseća stigmatizovano budući da je nekada bio dominantan narod na ovim prostorima a danas je na njima manjina.
Kiruna završila i u serijama i filmovima
Problemi Kirune nisu novi, šta više postoje već godinama i njima se bave i civilno društvo ali i kinematografi.
Primera radi, visokobudžetna serija “Ponoćno sunce” odvija se baš na njenoj teritoriji i između ostalog se bavi kriminalom povezanim sa rudarskim operacijama u Kiruni. U njoj se pominju sukobi sa domorodačkim stanovništvom Sami zbog širenja rudnika.
Film “Ponor” koji je prvi put emitovan pre dve godine govori o tome kako grad tone ali i o borbi zaposlenih u rudniku da spasu svoje porodice i zajednicu.
“Kiruna: prekrasan novi svet” iz 2019. je pak dokumentarni film o preseljenju grada zbog destabilizacije tla uzrokovane rudarstvom, koji portretira lokalne stanovnike i društvene promene.
Izvor: CNBC, B&F
Foto: tsuguliev, Depositphotos
Tri škole iz Kragujevca i jedna iz Vranja nedavno su se upisale u registar kupaca-proizvođača struje čime je broj škola u statusu prozjumera u Srbiji premašio dvadeset.
Kako piše portal Klima101, u pitanju su kragujevačke osnovne škole „Sveti Sava”, „Miloje Simović” i „Natalija Nana Nedeljković” i vranjanska „Vuk Karadžić”.
Na školi „Sveti Sava” u Kragujevcu postavljena je elektrana od 40 kilovata, a na dve manje škole na periferiji grada instalisana su postrojenja od po 15 kilovata.
Solarna elektrana na školi u Vranju ima snagu od 45 kilovata, a kupac-proizvođač postao je i vranjski vrtić „Boško Buha” uz postrojenje od 30 kilovata.
Planirano je da još tri škole u Kragujevcu dobiju solarnu elektranu: OŠ „Stanislav Sremčević”, OŠ „Dositej Obradović” u Erdeču i „Sreten Mladenović” u Desimirovcu.
Zašto se obrazovne ustanove okreću proizvodnji struje?
Osnovna ideja zaokreta ka obnovljivim izvorima jeste da uz pomoć sopstvene proizvodnje sunčanih kilovat-časova ovi objekti smanje račune za struju.
Program energetske transformacije realizuje se širom regiona i obuhvata oko 80 škola. U Srbiji su do sada sprovedena dva pilot projekta, u Velikom Gradištu i Pirotu, a solarne panele je dobilo i šest škola u Valjevu.
Ko još proizvodi i prodaje struju?
Zaključno sa 24. decembrom, u registru kupaca-proizvođača koji nisu domaćinstva ili stambene zajednice upisan je 1.631 korisnik sa ukupnom instalisanom snagom elektrana od 88.811 kilovata.
Tokom 2025. ovaj spisak „ostalih” kupaca-proizvođača proširen je za 443 novih proizvodnih objekata, što je porast od 37,3% u odnosu na početak godine.
Ali ko su zapravo kupci-proizvođaci koji nisu domaćinstva ili stambene zajednice?
Pored škola, vrtića i visokoškolskih ustanova, to su brojne druge institucije, poljoprivredna gazdinstva i preduzeća širom Srbije – od mlekara i vinarija preko pekara i prodavnica do hotela i fabrika.
Među prozjumerima su i Narodna biblioteka Srbije, Etnografski muzej u Beogradu, Opštinska uprava Golubac, Gradska uprava Vranje, pčelarska zadruga iz Trstenika, Centar za nestalu i zlostavljanu decu u Novom Sadu, jedan subotički sportski centar, fudbalski klub iz Bačke Topole, regionalna deponija u Pirotu, Toplana Kraljevo, Fakultet tehničkih nauka u Čačku, Lidlov logistički centar u Lapovu, proizvođač posuđa Metalac iz Gornjeg Milanovca, benzinske pumpe, pa čak i manastiri i crkve.
I domaćinstva spadaju u prozjumere
Pored registra ostalih kupaca-proizvođača, postoje i registri prozjumera koji su domaćinstva ili stambene zajednice.
Kako pokazuju podaci Elektrodistribucije Srbije, do sada je status kupca-proizvođača steklo 4.435 domaćinstava sa ukupnim kapacitetima od 37.195 kilovata, kao i šest stambenih zajednica.
Ranija analiza Udruženja OIE Srbija pokazala je da se instalisana snaga svih prozjumera za godinu dana uvećala za 61% – sa 74,8 megavata u novembru prošle na preko 120 megavata u novembru ove godine.
Izvor: Klima101
Foto: Hans, Pixabay
Retki minerali danas se nalaze u srži moderne tehnologije, iako većina ljudi nikada nije čula za njih. Oni pokreću napredne sisteme, kao što su magneti u električnim vozilima, vetroturbinama, pametnim telefonima, naprednim vojnim sistemima, borbenim avionima i alatima za proizvodnju čipova. Kina trenutno poseduje oko 60–70% svetske proizvodnje rude retkih minerala i skoro 90% kapaciteta za njihovo prerađivanje.
Njena dominacija je još veća kod teških retkih metala kao što su disprozijum i terbium, gde njen udeo dostiže 95–99%. Poslednje kineske kontrole izvoza germanijuma, galijuma, antimona i više ključnih retkih minerala jasno su pokazale koliko je ovaj lanac snabdevanja koncentrisan i osetljiv. Ove mere već su izazvale probleme za zapadne proizvođače automobila i odbrambene industrije, jer je postalo očigledno da jedna država može usporiti razvoj tehnologije i vojne opreme drugih zemalja samo ograničavanjem pristupa materijalima koji su nevidljivi javnosti, ali ključni za savremeni život.
Ova situacija se odvija u trenutku intenzivnog takmičenja između Sjedinjenih Država i Kine, dve globalne sile koje se bore za tehnološko, vojno i ekonomsko vođstvo. Retki minerali postali su strateška tačka pritiska jer su industrije koje zavise od njih kao što su poluprovodnici, električna vozila, čista energija, robotika i avio-industrija stubovi buduće ekonomije. Kina je svoju dominaciju gradila decenijama, oslanjajući se na dugoročno planiranje, državne subvencije i labave ekološke standarde. U isto vreme, većina zapadnih zemalja je dozvolila da domaći kapaciteti propadnu zbog visokih troškova i rigoroznih propisa. Kada je zavisnost postala strateški problem, Kina je već kontrolisala skoro ceo lanac snabdevanja, od rudarenja sirovina do proizvodnje polugotovih i gotovih proizvoda. Danas jedan borbeni avion F-35 sadrži oko 420 kilograma retkih minerala, dok jedna podmornica klase Virginia koristi više od 4.000 kilograma. Ove brojke pokazuju da bezbednost snabdevanja nije samo ekonomsko, već i odbrambeno pitanje.
Tu se postavlja ključno pitanje: kako SAD i Zapad trenutno pokušavaju da smanje rizik i da se odvoje od lanca snabdevanja koji predvodi Kina, i šta to znači za sadašnji trenutak i za narednu deceniju? Zapad pokušava da za nekoliko godina izgradi industrijsku nezavisnost koju je Kina stvarala trideset godina. Ovo povlači pitanje brzine, troškova, tehničkih izazova i političkih posledica. Takođe, otvara se još niz pitanja o tome kako obezbediti materijale koji će biti sve vredniji kako veštačka inteligencija, automatizacija i napredna odbrambena tehnologija budu napredovali.
U poslednjih pet godina, zapadne vlade su preduzele više koraka nego u prethodne tri decenije. SAD su od 2020. investirale više od 400 miliona dolara kako bi obnovile domaće rudarenje i preradu. Rudnik Mountain Pass u Kaliforniji ponovo proizvodi okside lakih retkih minerala uz podršku Ministarstva odbrane. MP Materials je 2024. proizveo više od 1.300 tona neodimijum-praseodimijum oksida. U Teksasu se završava fabrika magneta koja bi trebalo da proizvodi oko 1.000 tona NdFeB magneta godišnje.
Australijski Lynas je dobio više od 150 miliona dolara za izgradnju postrojenja za preradu lakih i teških retkih minerala u SAD. Dodatno, početkom 2025, USA Rare Earth je najavio proizvodnju 99,1% čistog disprozijum oksida iz svog rudnika Round Top, što predstavlja važan korak ka nezavisnosti ovog lanca dobavljanja. Evropska unija je 2023. usvojila Zakon o kritičnim sirovinama, postavljajući ciljeve da do 2030. godine obezbedi 10% domaće eksploatacije, 40% prerade i 25% reciklaže strateških sirovina. EU je označila 47 domaćih i 13 stranih projekata kao „strateške“ i ubrzala njihovu dozvolu i finansiranje. U Africi Zapad podržava rudnike u Malaviju i Južnoj Africi, dok je brazilski projekat Serra Verde postao prvi ozbiljni isporučilac i lakih i teških koncentrata van Azije.
Ovi primeri pokazuju da je Zapad spreman da ide u pravom smeru uprkos visokim troškovima. SAD su 2025. uvele istorijski mehanizam garantovane cene od 110 dolara po kilogramu NdPr oksida, kako bi zaštitile domaću proizvodnju od kineske prakse prodavanja po veštački niskim cenama. Pentagon je takođe preuzeo 15% udela u MP Materials i planira da potroši do milijardu dolara na nacionalne zalihe retkih minerala. Ovako retka praksa, gde država direktno učestvuje u privatnim projektima ukazuje na urgentnost i relevantnost situacije,a uz to Japan i Australija nastavljaju da podržavaju projekte širom sveta, posebno one koji mogu obezbediti teške retke minerale.
Ipak, napredak je spor u nekim delovima lanca. Kapaciteti za preradu retkih minerala van Kine i dalje su veoma ograničeni. Mnoge zapadne fabrike su još uvek na nivou pilot projekta, što znači da će proći godine dok ne dostignu pun kapacitet. Evropa i dalje zavisi od Kine za više od 95% snabdevanja. Ovo je proces koji zahteva godine, visoku stručnost i ogromna ulaganja. Prelazak iz laboratorijskih uzoraka u masovnu industrijsku proizvodnju biće spor i komplikovan.
Imajući u vidu sve navedeno, zaključak je jedinstven. Put će biti skup, spor i dug, ali cilj dostižan. Zapad obnavlja industriju koju je decenijama zanemarivao. U narednoj deceniji, strateška ulaganja u retke minerale i druge kritične sirovine odrediće ko će biti tehnološka i ekonomska sila. Industrije budućnosti kao što su AI, autonomni sistemi, napredna odbrana, električni transport i čista energija, direktno su zavisne od sigurnog i kontinuiranog snabdevanja ovim materijalima.
Izvor: Blic, autor: Petar Donić, konsultant za digitalizaciju
Foto: Pixabay
Narodna banka Srbije (NBS) objavila je poslednje dostupne podatke o kupovini na internetu koje su naši građani obavili u prva tri kvartala ove godine iz koje se vidi ponovo rast, ali nešto slabijim tempom nego što je to bilo prošle godine.
Kupovina na internetu karticama i e-novcem je u trećem tromesečju 2025. godine nastavila trend rasta, te je u poređenju sa istim periodom prethodne godine ukupan broj ovih plaćanja uvećan za 27,5 odsto. U posmatranom periodu realizovano je 28,3 miliona internet kupovina, od čega je 20,2 miliona izvršeno na domaćim, a 8,1 miliona na stranim internet sajtovima, podaci su NBS.
U trećem kvartalu prošle godine ukupno je izvršeno 22,2 miliona kupovina na internetu, odnosno 49,5 više u odnosu na treće tromesečje 2023. godine kada je ovih kupovina bilo 10 miliona. Procentualno rast je bio snažniji u prošloj godini, ali je samo tempo rasta u ovoj manji nego u prošloj dok je ukupan broj kupovina uvećan.
Najzastupljenije valute ove godine pri kupovinama su dinar, evro i dolar koji zajedno čine 97,8 odsto svih plaćanja i čiji je udeo neznatno promenjen u odnosu na treće tromesečje prethodne godine (98,0 odsto), kažu iz NBS. Kupovine obavljene u dinarima beleže rast od 32,9 odsto, odnosno sa 15,2 na 20,2 miliona, pri čemu je njihova vrednost porasla za 37,4 odsto, odnosno sa 44,1 na 60,7 milijardi dinara ove godine.
Kada je reč o kupovinama obavljenim u stranim valutama, u odnosu na treće tromesečje 2024. godine zabeležen je porast broja plaćanja u evrima od 31,1 odsto (sa 4,7 miliona na 6,1 milion), dok je njihova vrednost takođe veća za 31,1 odsto (sa 215,8 na 282,9 miliona evra). Broj kupovina u američkim dolarima na internetu beleži smanjenje od 27,5 odsto (sa 1,9 miliona na 1,4 miliona), dok je njihova vrednost uvećana za 9,2 odsto (sa 54,4 miliona na 59,4 miliona dolara) u odnosu na treće tromesečje 2024. godine.
Od svih izvršenih internet kupovina u trećem tromesečju 2025. godine, više od dve trećine (71,2 odsto) realizovano je u domaćoj valuti. S tim u vezi, na kraju septembra ove godine broj domaćih internet prodavnica porastao je na 5.377, što je za 18,6 odsto više nego na kraju trećeg tromesečja 2024. godine kada ih je bilo 4.535.
Kako napominju iz centralne banke, navedeni podaci ne obuhvataju kupovine pri kojima je roba plaćena pouzećem.
Izvor: Nova ekonomija
Foto: Mohamed_hassan, Pixabay