Međunarodni monetarni fond (MMF) u danas objavljenim Svetskim ekonomskim izgledima (SEI) smanjio je prognoze rasta svetske privrede sa procene iz januara od 3,3 na 3,1 odsto.

MMF je smanjio i procenu rasta privrede Srbije na 2,8 odsto u 2026. godini, dok je u oktobarskim izgledima prošle godine, projekcija bila da će BDP Srbije u 2026. porasti za 3,6 odsto koju su u januaru korigovali na tri odsto.

U 2025. godini privredni rast je iznosio 2,8 odsto.

Takođe, očekivanja su da će prosečna inflacija u 2026. u Srbiji iznoisti 5,2 odsto. U martu je godišnja inflacija iznosila 2,8 odsto, a NBS cilja inflaciju u koridoru od 1,5 do 4,5 odsto.

Što se tiče sveta, prognoza za 2026. revidirana je naniže za 0,2 procentna poena, dok je za 2027. nepromenjena u odnosu na ažuriranje SEI iz januara 2026. Očekuje se da globalna ukupna inflacija poraste na 4,4 odsto u 2026. i vrati se na 3,7 odsto u 2027, usled rata na Bliskom Istoku.

Kako se navodi u izveštaju Fonda, bez rata, globalni rast bi bio revidiran naviše. Prognoze zasnovane na pretpostavkama pre sukoba pokazale bi blago povećanje rasta za 2026. u odnosu na januar, za 0,1 procentni poen, na 3,4 odsto.

„Revizija naniže za 2026. u velikoj meri odražava poremećaje izazvane sukobom na Bliskom istoku, delimično ublažene nedavnim snažnim podacima i smanjenim carinskim stopama“, navodi se u Svetskim ekonomskim izgledima za 2026.

„S obzirom na poteškoće u realnom vremenu da se zasnuje dosledan skup pretpostavki za projekcije, ovaj izveštaj o svetskim ekonomskim izgledima (SEI) predstavlja „referentnu prognozu“ — umesto tradicionalne osnovne — zasnovanu na pretpostavci da će rat imati ograničeno trajanje, intenzitet i obim, tako da će poremećaji nestati do sredine 2026, u skladu sa terminskim cenama roba od 10. marta. Međutim, imajući u vidu promenljivu situaciju, izveštaj dopunjuje globalnu referentnu prognozu scenarijima u kojima sukob traje duže ili se širi. Verovatnoća ostvarivanja ovih scenarija raste kako se neprijateljstva i povezani poremećaji nastavljaju“, navode u Fondu.

U nepovoljnom scenariju sa većim i trajnijim rastom cena energije, globalni rast bi dodatno usporio na 2,5 odsto u 2026, a inflacija bi dostigla 5,4 odsto. U još težem scenariju, sa većim oštećenjima energetske infrastrukture u regionu sukoba, uticaj bi bio još veći: globalni rast bi pao na oko dva odsto u 2026, dok bi inflacija bila nešto iznad šest odsto do 2027. Uticaj na ekonomije u razvoju bio bi gotovo dvostruko veći nego na razvijene zemlje.

Oni ističu da se geopolitičke tenzije mogu dodatno pogoršati, pretvarajući situaciju u najveću energetsku krizu modernog doba, ali takođe mogu izbiti i unutrašnje političke napetosti.

Nezavisno od geopolitike, trgovinski sporovi mogu ponovo eskalirati, ocenjuju oni.

Poskupeli su proizvodi i usluge i u grupama stanovanje, voda, električna energija, gas i ostala goriva, zatim informisanje i komunikacije i nameštaj, oprema za domaćinstvo i tekuće održavanje stana (za po 0,1 odsto).

Pad cena je zabeležen u grupama rekreacija, sport i kultura (1,8 odsto) i odeća i obuća i osiguranje i finansijske usluge (za po 0,2 odsto).

Počela je da tka 2007. godine kada je učila kako da od najbolje vune napravi proizvod – ćilim. Porodica je podržala, kupili su joj razboj i tako je počela.

„Ostala sam bez posla, ali nisam želela da očajavam. Čula sam da žene u Vojvodini tkaju. Odlučim se da odem u Istočnu Srbiju gde sam tada prvi put videla razboje. Taj osećaj kada sam shvatila da i ja to mogu da radim. U Zaječaru sam učila osnove tkanja dve nedelje, da mogu da uvedem vunu u razboj i da počnem da tkam“, priča za Plodnu zemlju Nela Pejčić.

U početku je tkala krpare, onda su usledili pojasevi za narodnu nošnju, šalovi. Bilo je i Pirotskih ćilima. Vremenom je videla ćilime koji se tkaju u Vojvodini, koji se čuvaju i prenose sa majke na ćerku u nasleđe za miraz, nadaleko čuvene Staparske. Pirotski ćilimi imaju geometriju, a staparski su cvetni. Stapar je samo 19 kilometara udaljen od Odžaka u kome niko nije tkao te ćilime. Zato je po znanje otišla u Stapar i tako nastavila tradiciju.

„Baka Mica nam je pokazala kako da počnemo na razboju ružu, laticu, cvet… Imala je strpljenja, dolazila je više puta u Odžake i objašnjavala nam tehniku rada. Tkali smo staparske motive zadržavši karakteristične boje“, kaže Nela.

Staparski ćilim krasi karakteristična ruža, ali i sitno cveće u buketima. Klečana tehnika je specifična jer se ne radi čunkom, već se prave čupke od vunice. Sve se radi prstima.

„Osnovali smo 2008. Udruženje „Lenka“ koje ima dvadesetak članica, u početku su žene znale vez, da štrikaju, a onda sam ih vremenom obučila i za tkanje. Danas imamo razboje koje smo dobile putem projekata, imamo i prostorije u Sportskom centru, gde se okupljamo“, kaže Nela.

Ćilime koje tkaju su širine od 110 centimetara, a visine 70 centimetara pa i do dva metara. Tkanje je težak posao. Zahteva veliku preciznost, izuzetnu veštinu i kreativnost. Pitamo šta prava ćilimarka mora da zna?

„Tkanje je ljubav. Tkalja mora da bude strpljiva, da voli ovo što radi. Dosta sporo teče izrada. Kada sam naučila da tkam u početku sam radila krpare, pa prostirke, više se nisam vratila radu sa čunkom. Ova staparska tehnika je mnogo sporija za razliku od pirotske. Za šest sedam sati tkanja uradimo deset centimetara, dok sa čunkom i do metar. Svako od nas bi trebalo da nađe za sebe šta mu leži i prija da radi. Tkanje ne smatram poslom, to je moje uživanje. Nema dana da ne sednem za razboj makar sat vremena, samo da prođem kroz nit, da dam sebi oduška“.

Staparski ćilimi nastaju na horizontalnom razboju, pamučnom osnovom, a vunenom potkom. Sav alat su vešte ruke ćilimarke, koje sabijaju tkanje i povremeno koriste brdo da ravnomerno sabiju tkanje.

„Volim da tkam. Sednem ispred sebe stavim ili ćilim ili šemu i uplovim u svet šara i niti. Za rad lakše je pratiti šemu. Prvo se tka ravno a onda krenu šare, list pa potom ruža. A kad krenem da ubacujem boju, ne mogu da stanem. Vuče me da vidim šta je sledeći red, pa koju boju da umetnem. Nekad se desi do pola noći da radim. Oči peku, a ja ne osećam umor. Ujutru kad ustanem prvo pogledam u moj razboj, da vidim tu lepotu. Kolika ja ta ljubav, ne može se opisati.“

Za ružu je vrlo važna i boja. Staparska ima i do šest sedam nijansi crvene.

„Nekada su bojadžije koristilе prirodne sirovine za postizanje efekata, danas kupujemo vunu koja je već obojena. Kada se tka u osnovi je pamuk koji mora da bude čvrst i jak. Tkam sa vunom, radimo sa prirodnim bojama belom i sivom, a ove obojene nabavljamo od vunovlačara, koji peru vunu i boje. Dominantne boje kod ruže su brojne nijanse crvene. Bordo, cigla, roza, ciklama. U Bačkoj nema vunovlačara. Naša vunica je iz Loznice, Pirota, Badovinaca.“

Mesečno Nela istka tri prostirke. Naročito je uzbuđenje kada radi novu šaru. Skoro je radila motive koje je dobila od Etno mreže sa ćilima iz Bosne. Šara nikad lepša, a kaže što je teža, to je zadovoljstvo tkalje veće.

„Cvet je glavni simbol i on simbolizuje neprolaznu lepotu. Lepota staparskog ćilima čuva se u muzeju u Somboru. Na njima ima osim cveća ima i drugih motiva životinja – koze, pevca, patke, koje simbolizuju napredak za kuću. Nekada su iz bogatih kuća devojke u miraz nosile po dva ćilima u paru. Baka Mica od koje sam učila tkanje je u kući imala dva ćilima koja nam je pokazala, a uradila je još dva za svoju ćerku“.

Članice Udruženja „Lenka“ iz Odžaka već 18 godina izrađuju unikatne rukotvorine a osim tkanja ćilima, pustuju i vunu. Dobitnice su velikog broja nagrada u Srbiji. Svoju radinost plasiraju i u okviru Etno mreže.

„Aktivno svaki dan radi nas tri, neke su na drugim poslovima, pa jednom do dva puta nedeljno rade u okviru Udruženja. Svako ima svoj razboj kod kuće organizujemo sebi dan i vreme. Radimo gledamo da sve bude kvalitetno.“

Nela je naučila da pustuje vunu, a svoje znanje prenela je i na članice. Tehnika je opuštajuća. U početku su radile mokro pustovanje koje omogućava da se prave proizvodi sa oblikom, pastirske torbe, sedalice, šeširi, papuče. Usavršavale su jedno po jedno, a potom došle na ideju da rade sa decom da im prenesu znanje.

„Deci je zanimljiv rad rukama. U dogovoru sa OŠ „Branko Radičević“ iz Odžaka radimo dva školska časa tokom meseca i deca su to baš lepo prihvatila. Od nas dobiju vunicu, sapun i zajedno pravimo loptice. Radovi su im prelepi, a izlagali smo i na Žiriranoj izložbi minijatura u Sava Centru gde smo predstavili osam radova učenika. Radili smo pustovanje sa motivom crvenokose boginje koja je iskupana u blizini Odžaka, simbol našeg grada. Pažnju smo privukli i britanskog ambasadora.“

Na poziv Etno mreže i državnog protokola Udruženje „Lenka“ je boravio u Šangaju gde je Nela pokazala tehniku tkanja na vertikalnom razboju, povodom nastupajuće EXPA 2027.

A da se ne zaboravi, da je prvo ćilimarsko društvo u Srbiji osnovano 1886. godine, a potom su pirotski ćilimi premijerno predstavljeni evropskoj i svetskoj javnosti na Svetskoj izložbi u Beču. Ovaj srpski proizvod postao je priznati brend, upisan u UNESCO-v Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. U katalogu pirotskog ćilima evidentirane su čak 122 šare i 96 ornamenata.

Uz pirotski, najpoznatiji autohtoni srpski ćilim je vojvođanski, iz sela Stapara, nastao u domaćoj radinosti 18. veka. Staparski broji na desetine i desetine motiva. I oni neće nestati. Znanje tkanja se prenosi, a Nela Pejčić i Udruženje „Lenka“ zajedno sa Etno mrežom otvara čudesni svet lepote srpskih ćilima i čuva ga za pokolenja.

Prema klasifikaciji Svetske banke Srbija se nalazi u kategoriji zemalja sa višim srednjim dohotkom. I to čak i blizu granice zemalja sa viskim dohotkom. Naravno, sam prelazak te granice ne bi nas učinio visoko razvijenom zemljom, kao što to nisu Bugarska ili Rumunija koje su u poslednjih četiri, pet godina preskočile taj prag. Ali bi svakako značilo da se nalazimo na dobrom putu ka prosperitetnoj državi.Međutim, Kako u svom radu „Velika koncentracija političke moći sprečava ekonomski prosperitet Srbije“ objašnjava akademik Pavle Petrović, iako nakon sporog privrednog rasta i zaostajanja za zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) tokom 2010-ih, Srbija od 2018. ubrzava svoj rast, taj rast, međutim, nije dugoročno održiv i ne može da uvede Srbiju u ekonomski prosperitetne zemlje sa visokim dohotkom.

Ukratko, razlog je to što kombinacija državnog i oligarhijskog kapitalizma dominira u Srbiji, te da ona klizi ka potonjem.

Istraživanja političkih i ekonomskih institucija pokazuju da je Srbija skliznula u izbornu autokratiju, i da nastavlja tim putem, kao i da je to dovelo do iskrivljivanja pravila ekonomske igre u korist moćne elite.

Upravo to sugeriše da Srbija klizi ka oligarhijskom kapitalizmu, sistemu koji samo uskoj eliti štiti svojinska (i druga) prava i ne omogućava privredni prosperitet društva, navodi Petrović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u nekadašnji predsednik Fiskalnog saveta u radu objavljenom u Zborniku: 25 godina tranzicije u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES).

Taj ubrzani privredni rast od 2019. godine, je prema Petrovićevoj oceni, baziranom na sirovoj snazi, odnosno kvantitativnom uvećanju kapitala i zaposlenosti. Tako je ubrzanje rasta u peirodu od 2019. do 2024. godine došlo od samo tri sektora – građevinarstva, rudarstva i IT-a.

Nasuprot sirovoj snazi, stoji rast zasnovan na pameti, odnosno tehničkom progresu, koji u Srbiji izostaje, jer je privatno preduzetništvo sputano.

Već je utvrđeno da su u Srbiji veće investicije stranih nego domaćih preduzeća. U periodu 2021-2023. bruto investicije stranih preduzeća iznosile su 21,8 odsto BDP-a, a domaćih preduzeća 18,8 odsto.

Najveći deo investicija dolazio je od države – 41,9 odsto. Ulaganja domaćinstava su iznosila 16,7 odsto BDP-a. Ako uzmemo u obzir da su strane investicije često podržane subvencijama, onda faktički više od 60 odsto investicija je vođeno državom.

Ako zadržimo isti model rasta, uz očekivano smanjenje stranih investicija, ali i nestašicu radne snage, čeka nas usporavanje rasta BDP-a za oko jedan procentni poen godišnje, na nivo rasta CIE država, što bi zapravo značilo da prestajemo da ih sustižemo.

„Jedini način da Srbija obezbedi dugoročno visoku i stabilnu stopu rasta je da se doprinos tehničkog progresa sa sadašnjeg veoma niskog nivoa i u tome približi zemljama CIE. Ali ova velika, strukturna promena zahteva napuštanje državnog modela rasta i stvaranje uslova da se domaće privatno preduzetništvo razmahne“, ukazuje Petrović.

Naravno, prvo pitanje je zašto privatno preduzetništvo nema veći zamah i zašto domaće privatne kompanije ne investiraju.

U potrazi za odgovorom na ovo pitanje, Petrović ističe da se radi o kvalitetu ekonomskih institucija, pri čemu se one shvataju kao „pravila igre“ i predstavljaju zakone i propise, ali još i važnije, njihovu primenu.

Pozivajući se na istraživanja nobelovca Darena Adžemoglua, Petrović je i na rezultatima za Srbiju pokazao da se ekonomski prosperitet javlja tamo gde su ekonomska pravila igre dobra i gde se poštuju.

Tako zemlje sa visokim stepenom vladavine prava, koja se uzima kao pokazatelj ekonomskih pravila igre, su ujedno i one koje imaju najveći dohodak po stanovniku, na primer razvijena Evropa, dok one sa niskim nivoom vladavine prava, Zapadni Balkan, uključujući Srbiju, zatim Moldavija, Jermenija itd, imaju nizak dohodak.

Ako smo utvrdili da efikasne institucije, odnosno pravila igre, doprinose privrednom rastu, i to posebno kroz podsticanje tehničkog progresa, postavlja se pitanje šta ih određuje.

„Politička moć i njena raspodela određuje ekonomske institucije – pravila igre po kojima ekonomski subjekti ’igraju’. Politički moćne grupe su u poziciji da ova pravila ’iskrive’ u svoju korist, i tako prisvoje veći deo dohotka (’kolača’), iako to može dovesti do manjeg ukupnog dohotka (’kolača’) od onog koji je data privreda u stanju da stvori.“

Na osnovu svog istraživanja, Petrović ističe da bolje ekonomske institucije, a time i veći dohodak, se javljaju kada je politička moć šire raspoređena, jer se tada uspostavlju pravila igre koja odgovaraju najvećem delu društva, što podstiče široko rasprostranjenu ekonomsku aktivnost.

Velika koncentracija političke moći daje suprotan rezultat.

Političke institucije, odnosno politička pravila igre, snažno su se urušile u Srbiji tokom poslednjih deset godina, što je dovelo do visoke koncentracije političke moći.

Petrović ukazuje i na analize V-Dem instituta (Univerziteta u Geteburgu) koje pokazuju da je Srbija izborna autokratija, i to jedina na Zapadnom Balkanu.

Ona je to postala još 2014. godine, i nalazi u društvu Mađarske, Rusije i Turske. Kao osnovni pokazatelji koji su svrstali Srbiju u izbornu autokratiju navode se izborne neregularnosti (zaštrašivanje opozicije, izborne prevare i neregularnosti u biračkim spiskovima), kontrola medija (podrivanje slobode medija, cenzura i korišćenje dezinformacija), politička polarizacija i slabljenje institucija (erozija zakonodavne i sudske kontrole nad izvršnom vlašću).

Izneti indikatori pokazuju da uska elita u Srbiji ima ogromnu političku moć. Koncentrisana politička moć dovodi do neefikasnih ekonomskih institucija (’iskrivljenih pravila igre’) na dva načina, direktno, tako što se ne primenjuju zakoni ili se pak reinterpretiraju, i indirektno tako što se zakon menja u korist političke elite.

Petrović ističe i da je kod nas dobar primer slučaj Generalštaba, odnosno ukidanja statusa kulturnog dobra zgrade Generalštaba u Beogradu koje bi omogućilo njeno rušenje i izgradnju komercijanog objekta.

Prvo se pokušalo da se status kulturnog dobra ukine nepoštovanjem zakona, a kada to nije uspelo, prešlo se na promenu zakona (lex specialis). Što je posebno bizarno odmah nakon usvajanja došlo je i do reinterpretacije („tumačenja“) upravo donetog zakona. Tako je Srbija u kratkom periodu i ’u malom’ pokrila sva tri izneta načina iskrivljivanja pravila igre u korist uske elite: nepoštovanje zakona, donošenje novog zakona i najzad reinterpretacija zakona.

Trend urušavanja političkih institucija pratilo je i urušavanje ekonomskih institucija..
Tako je stepen vladavine prava, kao najopštiji pokazatelj koliko se ekonomska pravila igre poštuju, veoma nizak u Srbiji, i snažno opada od 2014. – sa 54. mesta u svetu Srbija pada na 96. u 2025.

Prvi mehanizam je eksproprijacija, odnosno „pljačka“, koji kaže da moćna političko ekonomska elita ne može kredibilno da se obaveže da će poštovati postojeće zakone, pravila igre i da neće prisvojiti tuđe plodove investiranja bilo da se radi o dohotku ili imovini.
Preduzetnici koji se nakon investiranja s tim suoče, smanjiće obim proizvodnje i investiranja, a u ekstremnom slučaju prestati sa radom.
Oni drugi, koji tek razmišljaju da investiraju, odustaće ili će smanjiti investicije. Slaba zaštita imovinskih prava i teško izvršavanje ugovora, slabo sprovođenje propisa i visoka korupcija ukazuje da prethodni mehanizam važi za Srbiju.

Ovaj mehanizam može da objasni veoma niske investicije domaćeg privatnog sektora, ali i generalno umrtvljenost domaćih preduzetnika. Posebno, izloženi mehanizam nudi objašnjenje za minimalne investicije u nove proizvode, nove poslovne modele, i uopšte u istraživanje i razvoj domaćeg IT sektora. Naime to su rizične investicije sa veoma neizvesnim ishodom, ali i velikim dobitkom ako se pokažu uspešnim. Nesigurnost da će se taj, veoma neizvesan dobitak i prisvojiti „ubija“ želju preduzetnika da inoviraju, odnosno da preduzimaju ove rizične projekte. Rezultat je odsustvo inoviranja domaćeg IT sektora, što je u snažnom kontrastu sa eksplozijom preduzetništva (startapova) u ovom sektoru u svetu.

Sledeći izvor neefikasnosti potiče od potencijalnih ekonomskih gubitnika, a to su privilegovane firme povezane sa moćnom političkom elitom, kao i veliki broj manjih preduzeća koji funkcionišu u okviru klijentelističke partijske mreže. Ograničen pristup tržištu, nizak nivo konkurencije, slabo poslovno okruženje i visoka korupcija, sugeriše da prethodno važi za Srbiju.

Ovako iskrivljena pravila igre u korist moćne političko-ekonomske elite sprečavaju privredni rast baziran kreativnoj destrukciji, gde putem fer tržišne utakmice i zagartovanih svojinskih prava, pobeđuju najefikasniji donoseći nova znanja, tehnologije i poslovne modele. Glavni ekonomski gubitnici kreativne destrukcije bile bi, međutim, privilegovane firme, što će moćna političko-ekonomska elita sprečavati, a time i ekonomski prosperitet Srbije.

Ilustracija ovog slučaja je sektor građevinarstva u Srbiji gde se izdvojilo desetak privilegovanih firmi koje pripadaju vladajućoj eliti i koje praktično dobijaju sve poslove vezane, direktno ili indirektno, za državu i to neposrednim dogovorom ili pak na netransparentnim tenderima.

Treći, bazični i najvažniji izvor neefikasnosti sistema sa velikom koncentracijom političke moći je mehanizam političkog gubitnika, tj. opasnost od gubitka vlasti elite koja bi mogla nastati uvođenjem efikasnih ekonomskih institucija, odnosno fer pravila igre.

Foto: Pixelery.com, Depositphotos

Prema analizi koju je sproveo Economist Enterprise uz podršku investicione kuće Nuveen, tek svaki peti radnik u Sjedinjenim Američkim Državama kaže da želi da ostane duže na tržištu rada zato što voli svoj posao.

Gotovo polovina ispitanika kao glavni razlog odlaganja navodi sve veće životne troškove.

Istraživanje se zasniva na anketi sprovedenoj među 2.063 radnika sa punim radnim vremenom u srednjim i velikim kompanijama u Sjedinjenim Američkim Državama, piše Moje vrijeme.

Finansijske prilike sve snažnije utiču na odluke o penzionisanju, a sve je izvesnije da će ljudi morati da rade i u kasnijoj životnoj dobi kako bi pokrili osnovne troškove.

Oko trećine ispitanika već je posegnulo za sredstvima iz svojih penzionih planova kroz zajmove ili prevremena povlačenja novca.

Prema podacima investicionog giganta Vanguard, prošle godine zabeležen je rekordan udeo Amerikanaca koji su načeli štednju iz penzionih fondova kako bi prebrodili finansijske poteškoće.

Takvi potezi često nose i penale, te dodatno odlažu odlazak u penziju. „Ljudi su spremni da žrtvuju dugoročne ciljeve zbog kratkoročnih potreba“, rekao je Matt Terry iz Economist Enterprisea za CBS. „Mnogi zaključuju da će morati da rade nekoliko godina duže jer im je novac potreban odmah.“

Najpesimističniji su pripadnici Generacije Z, koji očekuju da će u penziju otići čak 5,2 godine kasnije nego što bi želeli. Za poređenje, pripadnici Generacije X procenjuju odlaganje od 3,9 godina.

Iako su na početku karijere, i mlađi radnici već osećaju pritisak neizvesnosti i troškova, što dodatno naglašava razmere problema.

Paradoksalno, iako bi većina Amerikanaca želela da radi do 65. godine, stvarnost je drugačija. Podaci Transamerica Center for Retirement Studies pokazuju da je medijana starosti za penzionisanje 62 godine. Razlog su često okolnosti na koje radnici ne mogu da utiču, poput zdravstvenih problema ili gubitka posla.

Istovremeno, finansijska pripremljenost za penziju ostaje slaba. Prosečna ušteđevina 55-godišnjaka iznosi oko 50.000 dolara, navodi se u analizi koja se poziva na podatke Prudential Financiala.

Istraživanje potvrđuje i trend nazvan „great stay“. Sve više radnika odlučuje da ostane na postojećim radnim mestima umesto da traži nove prilike. Razlozi su sporije zapošljavanje i ekonomska neizvesnost.

Čak šest od deset ispitanika kaže da bi radije izabralo dugoročnu sigurnost posla nego veću platu ili bolje beneficije.

Gotovo trećina radnika u poslednjih pet godina prestala je aktivno da traži novi posao upravo zbog straha od gubitka sigurnosti. To potvrđuje i pad takozvane stope otkaza (udeo radnika koji dobrovoljno napuštaju posao), koja je u februaru pala na 1,9 odsto — najniži nivo u više od pet godina.

Izvor:Poslovni.hr/Blic