„Mladi sa kojima radim ne moraju ništa da kažu, dovoljni su pogled ili ćutanje da prepoznam šta ih muči. Trudim se da se osećaju prihvaćeno, da ih saslušam i da znaju da postoji neko ko ih razume. Da nisu sami. To je ono što je meni nekada najviše nedostajalo, pa verujem da je potrebno i njima“, kaže Aleksandar Milanović, uspešan student i edukator u organizaciji SOS Dečija sela Srbija, koji je ranije i sam dobio podršku ove humanitarne fondacije. Njegova borba za dostojanstven život, prvo svoj a potom i drugih ranjivih mladih ljudi, budi veliko poštovanje.
Pored podrške porodicama opterećenim velikim poteškoćama, humanitarna organizacija SOS Dečija sela Srbija pruža podršku i hraniteljskim i biološkim porodicama kojima preti izdvajanje dece, kao i deci i mladima u riziku, čiji razvoj, bezbednost ili dobrobit mogu ugroziti siromaštvo, neodgovarajuće staranje roditelja, prekid školovanja i druge teške okolnosti.
Ova humanitarna organizacija kroz Centar „Jaki mladi“ pruža mladima iz osetljivih društvenih grupa karijernu i psihosocijalnu podršku, omogućava im da steknu znanja potrebna za dobijanje posla i da kroz radionice otvoreno razgovaraju o izazovima sa kojima se suočavaju.
Koliko takva podrška može da promeni nečiji život pokazuje priča Aleksandra Milanovića. On je za svega nekoliko godina prešao put od polaznika radionica do edukatora koji pomaže mladima u riziku da lakše savladaju svakodnevne teškoće.
Prihvatanje pomoći nije znak slabosti
Aleksandar je odrastao u okolnostima koje mu nisu pružile mnogo sigurnosti, ali to ga nije sprečilo da se bori za sebe. Radio je kao anketar, trgovac i radnik u pekari, snalazio se za smeštaj i, uprkos problemima sa kojima se suočavao, nije odustajao od svojih planova za budućnost.
„Znao sam da želim da se pomerim s mesta. Imao sam ambicije, ali svakodnevna borba za preživljavanje nije mi ostavljala mnogo vremena da razmišljam o tome kako da ih ostvarim. Nije pomoglo ni to što sam morao da ulažem znatno više napora da bih došao do onoga što su mnogi moji vršnjaci dobili rođenjem“, priča Aleksandar za B&F.
Uprkos takvim okolnostima, kada je prvi put čuo za mogućnost da se za podršku obrati humanitarnoj organizaciji SOS Dečja sela, nije sebe video kao nekoga kome je takva pomoć potrebna. Tek pošto je odlučio da ipak napravi takav korak, njegov život je počeo da se menja. Ali prethodno je morao da razume da prihvatanje pomoći nije odraz slabosti, već prilika da napreduje.
Podrška bez uslovljavanja
Kada je krenuo na radionice ove fondacije, uvideo je da ima još mladih koji dele njegovu sudbinu. „Bilo mi je malo lakše zbog toga. Još lakše je postalo kada sam shvatio da postoji mesto gde mogu da dobijem podršku bez uslovljavanja i očekivanja da nešto vratim. Do tada je gotovo svaka pomoć imala neku cenu“, priseća se Aleksandar.
U početku je uglavnom ćutao i slušao druge kako govore o svojim brigama, planovima i ambicijama, ali se vremenom ohrabrio da progovori i postao redovan polaznik. „Ti razgovori su mi pomogli da donesem nekoliko odluka koje su mi promenile život“, ističe Aleksandar.
Jedna od njih je bila da upiše fakultet. Ovaj mladić je otkrio ljubav prema keramici u Likovnom ateljeu Jelovac, ali nije se usuđivao da razmišlja o njoj kao o životnom pozivu dok ga mentor Dragan Jelovac nije ubedio da konkuriše na Fakultetu primenjenih umetnosti.
Aleksandar je uspeo da upiše ovaj fakultet, ali kao samofinansirajući student. Radio je petkom popodne, subotom i nedeljom, dok je ostalo vreme provodio na fakultetu. Pošto nije mogao da obezbedi dovoljno novca za školarinu, u Dečijem selu povezali sa ga sa preduzećem koje stipendira mlade poput njega. Zahvaljujući toj podršci, uspešno je završio prvu godinu, nakon koje je prešao na budžet.
Danas Milanović studira mnogo bezbrižnije i veruje da će jednog dana živeti od posla koji voli. Na fakultetu provodi svaki slobodan trenutak, bavi se grnčarijom i unikatnom keramikom, ali i dizajnom koji ga posebno privlači. „Osmislio sam zanimljiv dizajn flaše, napravio kalup i planiram da ga ponudim restoranima koji žele da se izdvoje autentičnošću i funkcionalnošću“, najavljuje naš sagovornik.
Kada teškoće postanu izvor snage
Aleksandar se veći deo života oslanjao isključivo na sebe. Ipak, pre nekoliko godina obnovio je kontakt sa tetkom i tečom, kod kojih je povremeno odlazio, ali nikada nije pomišljao da kod njih prespava, a kamoli da zatraži pomoć. Međutim, oni su mu sami ponudili da se doseli kod njih.
„To se desilo u vreme kada sam kroz radionice u Dečijem selu shvatio da prihvatanje pomoći nije sramota, naročito ako si već dovoljno propatio u životu. Ranije bih takvu ponudu bez razmišljanja odbio. Ali razgovori sa edukatorima i drugim mladima na radionicama pomogli su mi da budem otvoreniji prema ljudima i da ne očekujem uvek lošu nameru. Tek kada sam to sebi dozvolio, osetio sam tetkinu i tečinu toplinu i shvatio da mi iskreno žele dobro“, priča Aleksandar koji sada, zahvaljujući toj odluci, vodi znatno stabilniji život.
Bolja egzistencijalna situacija i iskustvo koje je stekao podstakli su ga da se i sam uključi u pružanje podrške, pa je završio obuku za edukatore i počeo volonterski da vodi radionice u Dečijem selu, zajedno sa koleginicom Milicom Kesegi koja je imala sličan životni put.
Lično iskustvo oboma je pomoglo da bolje razumeju polaznike. „Oni ne moraju ništa da kažu, dovoljni su pogled ili ćutanje da prepoznam šta ih muči. Trudim se da se osećaju prihvaćeno, da ih saslušam i da znaju da postoji neko ko ih razume. Da nisu sami. To je ono što je meni nekada najviše nedostajalo, pa verujem da je potrebno i njima“, kaže Aleksandar.
Krug dobrih dela
Radionice su dobrovoljne i održavaju se u grupama od najviše deset učesnika. Mladi razgovaraju o svemu što ih zanima ili muči, od toga kako da zatraže podršku i da se osamostale, do uticaja veštačke inteligencije na svakodnevni život. Aleksandar navodi da njegove radionice najčešće pohađaju mladi bez roditeljskog staranja, iz hraniteljskih porodica i domova, ali i oni koji se suočavaju sa različitim životnim teškoćama.
Među njima su i teškoće u socijalizaciji. „To je čest slučaj kod mladih iz ranjivih grupa jer oni teško pronalaze svoje mesto među vršnjacima. Nije lako prihvatiti poziv za izlazak kada ne možete da platite piće ili da priuštite odeću u kojoj ćete se osećati ravnopravno. Ali, problem nije samo novac, već i osećaj da vi toj sredini ne pripadate. Kada odrastate sa tim osećajem, lako gubite samopouzdanje i poverujete da nikada nećete biti deo zajednice. Zato se mladi iz ugroženih grupa povlače u sebe, što produbljuje njihovu usamljenost i izolaciju“, objašnjava Aleksandar i dodaje da je i sam bio takav do pre nekoliko godina.
„Da mi je neko pre godinu i po rekao da ću davati intervjue novinarima, pomislio bih da govori o nekom drugom. A zapravo i govori, jer ja sam danas potpuno drugačija osoba“, ističe Aleksandar. Na pitanje šta je dovelo do tako velike promene, odgovara da ne postoji jedan prelomni trenutak, već su tome doprinele radionice u Dečjem selu, uspesi na fakultetu, ali i psihoterapija na koju je krenuo zbog anksioznosti.
„Kada sam već uspeo da pobedim toliko problema, nisam želeo da izgubim bitku od samog sebe“, objašnjava Aleksandar zašto je teško zarađeni novac počeo da izdvaja za psihoterapiju. Tada je još jednom shvatio da dobri ljudi postoje, ali da im treba pružiti priliku da to pokažu.
„Psihoterapeutkinja Marina Dumić je već posle dve seanse, tokom kojih sam joj ispričao svoju životnu priču, odlučila da mi ubuduće pomaže besplatno. Dakle, već tri godine ona volonterski radi sa mnom, baš kao što ja danas volonterski radim sa mladima u riziku. Nadam se da će se taj krug dobrih dela širiti“, priželjkuje naš sagovornik.
Iskustvo sa terapijom uverilo ga je koliko stručna podrška može da promeni život, zbog čega se danas zalaže da ona bude dostupna i ostalim ranjivim mladim ljudima. Osim psihoterapije, voleo bi da polaznicima radionica ponudi i rad sa glinom, koji je njemu pomogao da se izrazi i nađe smisao.
Marija Dukić
