Narodna banka Srbije danas je saopštila da je oduzela dozvolu za rad Alta banci a.d. Beograd.

Na ovaj način obezbeđeno je da imovina ove banke ostane pod nadzorom i da se onemogući njeno rasipanje, kako bi svi poverioci, a na prvom mestu fizička lica i privreda koji su deponenti banke, bili u mogućnosti da ponovo u što kraćem roku raspolažu svojim sredstvima.
„Štediše ove banke biće blagovremeno, u što kraćem roku, obaveštene kod koje banke će moći da podignu svoje depozite do osiguranog iznosa od 50.000 evra, kao i o načinu prijave ostalih svojih potraživanja i o njihovoj isplati“, stoji u saopštenju.

Ono što je ključno u ovom trenutku je da svi poverioci i klijenti banke razumeju da se ovim postupkom štite njihova prava, ali i da se time čuva finansijska stabilnost bankarskog sektora i finansijskog tržišta što je sve preduslov za dalje redovno funkcionisanje naše celokupne ekonomije, prenosi Forbes Srbija.

Zaštita deponenata i njihovih potraživanja je prioritet i da bi se ona podigla i održala na najvišem mogućem nivou neophodno je svemu pristupiti informisano, pri čemu će i Narodna banka Srbije i Agencija za osiguranje depozita uložiti maksimalne napore da se ceo postupak sprovede u što kraćem roku, transparentno i uz uzimanje u obzir svih efekata na sve učesnike na tržištu, navodi se u saopštenju NBS.

U članu 9. zakona navodi se i da funkciju stečajnog ili likvidacionog upravnika nad bankama, društvima za osiguranje i davaocima finansijskog lizinga, Agencija obavlja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj i likvidacija banaka i društava za osiguranje i zakonom kojim se uređuje finansijski lizing.

„Agencija samostalno ili preko poverenika, izabranih sa liste licenciranih stečajnih upravnika, obavlja poslove stečajnog upravnika“, stoji u ovom članu.

Agencija je po ovom propisu dužna da postupke stečaja okonča, bez odlaganja, „u skladu sa načelom hitnosti utvrđenim odredbama zakona kojim se uređuje postupak stečaja i poštujući rokove utvrđene zakonom kojim se uređuje stečaj i likvidacija banka i društava za osiguranje“.

Vlada bliže uređuje postupak i rokove unovčenja imovine i namirenja poverilaca u postupcima koje vodi Agencija, uz prethodnu saglasnost Narodne banke Srbije, a u skladu sa propisima koji uređuju stečaj, navodi zakon.

Agencija je dužna da nakon jednog ili više unovčenja imovine čija kumulativna vrednost prelazi iznos od 5.000.000,00 dinara, bez odlaganja, vrši namirenje poverilaca u skladu sa propisima koji uređuju stečaj i aktom Vlade.

Kako se navodi, osigurani iznos je iznos osiguranog depozita do 50.000 evra po deponentu u banci, i to po osnovu sledećih depozita:

(1) osiguranih dinarskih depozita – u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji važi na dan pokretanja postupka stečaja, odnosno likvidacije nad bankom,

(2) osiguranih deviznih depozita položenih u evrima,

(3) osiguranih deviznih depozita položenih u ostalim valutama (različitim od evra) – preračunatih u evre, po kursu evra prema svakoj pojedinačnoj valuti u kojoj su ti depoziti položeni, izračunatom na osnovu zvaničnog srednjeg kursa dinara prema evru i zvaničnog srednjeg kursa dinara prema toj valuti, koji važe na dan pokretanja postupka stečaja, odnosno likvidacije nad bankom;

Praktično do ovog iznosa država garantuje da će isplatiti novac onima koji imaju novac u banci koja je došla u situaciju da se uvodi stečaj. A u članu 4. se navodi da je Agencija za osiguranje depozita ta koja osigurava položeni novac do propisanog iznosa.

Agencija najpre utvrđuje visinu osiguranog iznosa po deponentu, i to na osnovu salda (stanja) svih osiguranih depozita tog deponenta u banci na dan pokretanja postupka stečaja, uključujući i pripadajuću ugovorenu kamatu obračunatu do tog dana.

Potom agencija bira banku koja će isplatiti taj novac u ime agencije.

Agencija je dužna i da u roku od tri radna dana od donošenja rešenja suda o pokretanju stečaja obavesti deponente o njihovim pravima i obavezama, datumu započinjanja isplate osiguranih iznosa i mestu isplate osiguranih iznosa. Zakon propisuje i da je potrebno da omogući deponentima da raspolažu sredstvima depozita do osiguranog iznosa u roku od sedam radnih dana od dana donošenja rešenja.

Ako neko ima depozite i u dinarima i u devizama, agencija, preko banke isplatioca, isplaćuje osigurani iznos proporcionalno prema valutnoj strukturi osiguranih depozita deponenta u banci u dinarima i u devizama.

„Deponent koji nije saglasan sa obračunom visine osiguranog iznosa, može se obratiti Agenciji pisanim zahtevom za preispitivanje utvrđenog osiguranog iznosa“, stoji u zakonu.

Potraživanja deponenata po osnovu osiguranih iznosa depozita prenose se na agenciju. A ona se namiruju iz stečajne mase.

Postupak stečaja nad bankom i društvom za osiguranje sprovodi se i na predlog likvidacionog upravnika kad utvrdi da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca, navodi zakon.

Zakon propisuje da istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za rad banci, Narodna banka Srbije donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja.

S druge strane, banka protiv koje je NBS donela rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja može da pokrene upravni spor.

Zakon uređuje da se potom „naplaćuje“ država odnosno potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre otvaranja postupka stečaja (osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih).

Slede potraživanja Narodne banke Srbije, uključujući i potraživanja po osnovu kredita odobrenih banci koja nisu namirena u potpunosti zbog razlike u vrednosti sredstava obezbeđenja.

Četvrti red su potraživanja poverilaca po osnovu depozita, osim depozita banaka i drugih finansijskih institucija, a nakon toga slede još dva reda isplata za druge poverice.

Na sedmom mestu su potraživanja poverilaca koji su i akcionari banke, izuzev potraživanja po osnovu osnivačkog kapitala koje se namiruje iz viška deobne mase u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj privrednih društava, propisuje zakon.

Deficit iznosi 5,66 milijardi evra, što čini smanjenje od 10,9 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Pokrivenost uvoza izvozom iznosi 82,6 odsto i veća je od pokrivenosti u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 79,6 odsto.

Posmatrano regionalno, najveći udeo u izvozu Srbije imao je region Vojvodine (29,9 odsto, sledi region Šumadije i Zapadne Srbije (25,5), region Južne i Istočne Srbije (24), Beogradski region (19,8), a oko 0,8 odsto izvoza je nerazvrstano po teritorijama.

Najveći udeo u uvozu Srbije imao je Beogradski region (41,9 odsto), potom region Vojvodine (30,4), region Šumadije i Zapadne Srbije (16,6), region Južne i Istočne Srbije (9,1), a oko 1,9 odsto uvoza nije razvrstano po teritorijama.

U strukturi izvoza po nameni proizvoda najviše su zastupljeni proizvodi za reprodukciju – 59,3 odsto, slede roba za široku potrošnju (28,6) i oprema (12,1), dok su u strukturi uvoza najviše su proizvodi za reprodukciju (55,3 odsto), roba za široku potrošnju (20,8) i oprema (11,2).

Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa zemljama sa kojima Srbija ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini, a zemlje članice Evropske unije čine 58,1 odsto ukupne razmene.

Proces dekarbonizacije u Srbiji odvija se u uslovima ozbiljnih strukturnih, pravnih i finansijskih prepreka koje prete da dovedu u pitanje stabilnost celokupnog elektroenergetskog sistema, ocenili su učesnici okruglog stola agencije Beta o dekarbonizaciji u Srbiji.

Viša pravna savetnica i stručnjak za klimatsko i energetsko pravo Hristina Vojvodić ukazala je da je pravni okvir u Srbiji nepotpun, ukazujući na značajne nedostatke u sistemu planiranja, gde svako strateško delovanje kreće praktično od početka.

Ključni problem predstavlja činjenica da Srbija već punih šest godina nema usvojen krovni Plan razvoja Republike Srbije, iz kojeg bi trebalo da proističu sve dalje odluke, strategije i sprovođenje pravedne energetske tranzicije. Bez plana razvoja država nema jasnu viziju o tome kuda želi da ide, koji su joj prioriteti u energetskoj politici, šta mora da sačuva i na koji način će se ubuduće proizvoditi električna energija.

Slična situacija je i sa prostornim planiranjem. Srbija nema usvojen Prostorni plan Republike Srbije, kao ključni krovni dokument koji definiše upravljanje prostorom.

“Do trenutka kada se zakoni usvoje i počnu primenjivati u praksi, stručnjake čeka mukotrpan posao, jer je previše toga ostalo u formalnim okvirima, dok su pojedini dokumenti potpuno nesprovodivi čak i kada su im ciljevi formalno ispravni”, kazala je Vojvodić.

Pored strateških dokumenata, promena je neophodna i u radu institucija, pre svega inspekcijskih organa. Postoje propisi koji propisuju odgovornost za aktere koji ne poštuju zakone, ali u praksi izostaje njihova dosledna primena.

Kako podseća, Srbija se ranije obavezala i da će do 2023. godine zatvoriti starije termoelektrane poput Morave i Kolubare, što nije učinjeno.

Ona je istakla da se svi veliki strateški projekti sprovode po sistemu koji često ignoriše propise i kreira posebne pogodnosti radi bržeg ulaganja i maksimiziranja profita investitora. Primena takvog poslovnog modela na zelene projekte je opasna jer kod građana stvara otpor i svest da se pravila zaobilaze nauštrb javnog interesa.

Stručnjak za ekonomiju energetike i viši gostujući istraživač na Oxford Institute for Energy Studies Aleksandar Kovačević govorio je o teškim posledicama koje po poslovanje EPS-a, ali i energetsku bezbednost, ima uvođenje karbonske takse.

Prema njegovim rečima, EPS je u ovoj godini za namet od četiri evra po toni ugljen dioksida platio 100 miliona evra, a reč je o petini budžeta za održavanje postojećeg sistema, zbog čega su ove godine sistemi manje i slabije održavani. Ako se na to doda 200 miliona evra manje zbog neisplativosti izvoza električne enrgije u EU zbog CBAM, jasno je da se pitanje stanja postrojenja ne može posmatrati samo kroz znanje i stručnost inženjera na terenu.

Međutim, primenom CBAM takse, koja se obračunava na osnovu prosečnog karbonskog intenziteta mreže, EPS više ne uspeva da izvozi. Dodatno, cena električne energije za privredu u Srbiji veća je nego u nekim razvijenim zemljama EU poput Finske, što direktno narušava konkurentnost domaće privrede.

Ovu krizu dodatno usložnjava socijalna dimenzija potrošnje. Polovina stanovništva koristi ogrevno drvo, čija se cena formira na temelju cene električne energije i takozvane crvene tarife. Kako struja poskupljuje, raste i cena ogrevnog drveta. U hladnim danima, kada stanovništvo masovno prelazi sa skupog drveta na električnu energiju, dolazi do ogromnih skokova u potrošnji, rekao je Kovačević.

On je upozorio da su hidrocentrale kao najvredniji resursi u energetskom sistemu Balkana praktično iscrpljene na pokrivanje kvarova u termoelektranama i pokrivanje vršnih opterećenja u hladnim danima kada građani prelaze na struju. Postojao bi ozbiljan rizik da, ukoliko se uklone spoljni faktori, za izvoz ne bi ostalo gotovo ništa, čime se region opasno približava relativno sveobuhvatnom kolapsu sistema.

Koordinator za energetiku i klimatske promene u Centru za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) Zvezdan Kalmar upozorio je na opasnosti koje nose zakasnela ulaganja, odsustvo jasne vizije i ignorisanje ekoloških standarda u praksi.

Bez stabilnih institucija, jasnog prostornog plana i pravedne raspodele tereta, proces tranzicije ne vodi ka održivom razvoju, već ka produbljivanju energetske krize. Neophodno je da država uspostavi funkcionalan pravni okvir i realne rokove, kako zelena tranzicija ne bi postala teret koji će urušiti privrednu stabilnost i standard građana.

Prema njegovim rečima, proces dekarbonizacije u Srbiji opterećen je dubokim strukturnim problemima, korupcijom i kršenjem vladavine prava.

Kako je istakao, srpski energetski sektor je u poslednjih 20 godina teško bolestan od bolesti koja se zove korupcija i kršenje vladavine prava. Svesno i namerno donošenje odluka, poput izostavljanja novog prostornog plana, vršeno je upravo da bi se stvorio prostor za korupciju u razvoju ugljeničnih projekata, dok se identičan koruptivni model danas preslikava i na sektor obnovljivih izvora energije (OIE).

Kao izlaz iz krize i preduslov za prihvatanje kapaciteta iz obnovljivih izvora energije, Kalmar vidi ulaganje u fleksibilne energetske sisteme i hidrocentrale.

Zašto baš tada? Odgovor nije misteriozan. Nalazi se na preseku tri sasvim zemaljske stvari: računovodstvenog kalendara, tržišne nervoze i vrlo praktične potrebe da se posao zaključi pre nego što se godina zatvori, piše Forbes.

Do septembra kupac barata procenama. U oktobru barata brojkama. Kada finansijski direktor cilja na akviziciju konkurenta, tromesečni izveštaj mu daje ono što nijedna prezentacija ne može: dokaz kako meta zaista posluje u tekućoj godini, a ne kako je poslovala pre osam meseci.

Tu je i pitanje dubinske analize. Svaka ozbiljna transakcija podrazumeva pregled ugovora, obaveza, sudskih sporova i poreske istorije mete. Taj posao ide mnogo brže kada su podaci tek zaključeni na kraju kvartala, jer revizori i pravni timovi rade sa svežom dokumentacijom umesto sa procenama koje starijom postaju svakim danom.

Postoji i obrnuta strana. Kompanija koja u oktobru shvati da neće ispuniti godišnje ciljeve  ima svega nekoliko poteza na raspolaganju. Može da smanji troškove, može da odloži investicije ili može da kupi rast. Akvizicija je najbrži način da se prihod uveća pre nego što se knjige zaključe, pa oktobar postaje mesec u kojem se nervozni odbori odlučuju na hrabre poteze.

Za prosečnog ulagača volatilnost znači neprospavane noći. Za nekoga ko priprema preuzimanje ona znači nešto sasvim drugo: cena mete se pomera, ponekad znatno, a ponuda koja je u avgustu delovala preskupo u oktobru odjednom izgleda razumno.

Zamislite kupca koji mesecima prati kompaniju vrednu milijardu evra. Ako tržište u dve nedelje spusti njenu vrednost za 10 procenata, kupac dobija 100 miliona evra prostora za pregovaranje. Ništa se u samom poslovanju mete nije promenilo. Promenilo se raspoloženje tržišta. Upravo zbog toga bankari vole jesenju nervozu: ona stvara razliku između knjigovodstvene i tržišne vrednosti, a ta razlika je gorivo svake akvizicije.

Loš glas zapravo zaslužuje septembar. Posmatrano u rasponu od jednog veka, septembar je najslabiji mesec za akcije, sa prosečnim gubitkom od oko jedan odsto. Oktobar 2022. godine to lepo ilustruje: dok su mnogi čekali pad, Dau Džons je porastao oko 12 odsto, a S&P 500 blizu šest.

Zašto je onda strah opstao? Zato što pamćenje ne radi na proseku. Pamćenje radi na katastrofi.

Zanimljiv je detalj koji se retko pominje. Okidači za obe najpoznatije krize nastali su ranije tokom godine. Panika iz 1907. samo je čekala da nepoverenje dostigne tačku pucanja, a proces je trajao mesecima. Slom iz 1929. može se pratiti unazad do februara, kada su Federalne rezerve zabranile kreditiranje kupovine akcija na margini i podigle kamatne stope. Oktobar je bio mesec u kojem je tržište reagovalo, a ne mesec u kojem je problem nastao.

Ta razlika je važna za razumevanje preuzimanja. Odluka o akviziciji ne rađa se u oktobru. Ona se u oktobru objavljuje, jednako kao što se panika u oktobru manifestuje. Godina pregovora, provera i procena kulminira u trenutku kada kalendar i tržišni uslovi konačno dozvole potpis.

Bankari koji rade na transakcijama znaju šta to znači u praksi. Dogovor objavljen u oktobru ima šansu da prođe pravni pregled, obavezne procedure i zatvaranje u razumnom roku. Isti taj dogovor objavljen u decembru gura ceo posao u sledeću godinu, u novi budžet i, često, pred nove ljude u odboru. Ko je ikada čekao potpis dok se pola sveta sprema za praznike, razume zašto se rokovi pomeraju unazad do oktobra.

Dodajte tome i činjenicu da u Sjedinjenim Državama oktobar svake druge godine prethodi novembarskim izborima. Neizvesnost oko poreske politike, regulative i antimonopolskog pristupa tera uprave da odluke donesu pre glasanja, a ne posle njega.

Ista logika važi za kompanije. Dok javnost strepi od oktobarskih naslova, korporativni kupci sa dovoljno gotovine posmatraju iste te naslove kao spisak povoljnih prilika. Preuzimanja objavljena u periodu opšte nervoze gotovo uvek izgledaju drsko u trenutku objave, a razumno tri godine kasnije.

Ko je pratio saopštenja za javnost tokom nekoliko jesenjih ciklusa, primetiće i razliku u tonu. Objave iz proleća obično naglašavaju viziju i dugoročnu strategiju. Jesenje objave češće govore o sinergijama, uštedama i konkretnim brojkama, jer se obraćaju akcionarima koji upravo gledaju kvartalne rezultate i traže razlog da ostanu mirni.

Vredi zapaziti i kako se ponašaju uprave manjih kompanija. Kada im cena akcija padne, otpor prema prodaji slabi. Vlasnik koji je u julu odbijao ponudu smatrajući je uvredljivom, u oktobru istu tu ponudu razmatra ozbiljno. Psihologija sidra radi u korist kupca, a jesenja tržišna kolebanja pomeraju to sidro nadole.

Prvo, treba pogledati koliko se ponuđena cena razlikuje od tržišne vrednosti mete. Visoka premija u nestabilnom mesecu govori da kupac žuri ili da vidi vrednost koju tržište ne vidi. Niska premija u istom periodu često znači da prodavac nema mnogo izbora.

Drugo, važan je izvor finansiranja. Transakcije plaćene gotovinom nose drugačiju poruku od onih plaćenih razmenom akcija, naročito kada su cene akcija pod pritiskom.

Treće, treba obratiti pažnju na rok zatvaranja naveden u saopštenju. On otkriva koliko ozbiljno kompanija računa na regulatorne prepreke i da li je oktobarska objava zaista bila trka sa kalendarom.

Oktobar, dakle, nije prokletstvo poslovnog sveta niti magični mesec preokreta. To je tačka u kojoj se sabiraju kvartalni rezultati, godišnji rokovi i tržišna kolebanja koja privremeno pomeraju cene. Kada se te tri stvari poklope, transakcije se naprosto zaključuju češće nego u ostalim mesecima, a naslovne strane dobijaju utisak da jesen sama po sebi menja pravila poslovanja.