Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede objavilo je Nacrt Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period od 2025. do 2034. godine.

Dokument ukazuje na glavne probleme u poljoprivredi, koja je pogođena brzim promenama klime ali i promenama na tržištima, u demografiji i tehnologiji. To su promene kojima poljoprivredna gazdinstva u Srbiji ne uspevaju da se prilagode.

Sa kojim problemima se suočava srpska poljoprivreda?

Neke od ključnih poruka Strategije odnose se na stabilnu proizvodnju hrane, izvoz, smanjenje zavisnosti od uvoza značajnih proizvoda, modernizaciju i digitalizaciju, jačanje prerade i proizvoda veće dodate vrednosti, podizanje kvaliteta, oživljavanje sela kroz infrastrukturu i diverzifikaciju prihoda, zaštitu resursa i klimatsku otpornost, uz usklađivanje sa evropskim pravilima i fondovima, piše Danas.

Kao najveći problemi su naglašeni sve veći klimatski rizici, uz nisku pokrivenost navodnjavanjem, zatim gubitak i degradacija zemljišta uz usitnjene posede, dugogodišnji pad stočarstva i gašenje gazdinstava, prinosi i kvalitet koji zaostaju zbog tehnologije i tržišnih signala, rast uvozne zavisnosti, te administracija koja usporava implementaciju.

Jedan od najvećih sistemskih rizika Strategija vidi u klimatskim promenama – rastu temperature, češćim sušama, mrazevima, gradu i ekstremima koji prave ogromne oscilacije u prinosima i prihodima.

Materijalne štete od ekstremnih vremenskih uslova u periodu 2000–2020. procenjene su na minimalno 6,8 milijardi evra, što je signal da se „loša godina“ više ne tretira kao izuzetak, već kao nova normalnost. U tom okviru, zabrinjava i podatak da se u Srbiji navodnjava svega 268.305 hektara, odnosno oko 8,3 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta.

Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je posebno ranjiva kada je sezona sušna. Zato se najveći deo „rešenja“ u dokumentu, makar indirektno, vraća na infrastrukturu i upravljanje rizicima – navodnjavanje, odvodnjavanje, protivgradna zaštita, sistemi ranog upozoravanja i prilagođene tehnologije koje čuvaju vodu i zemljište.

Građevinsko zemljište proždire poljoprivredno

Još jedna velika slabost je zemljište. Korišćeno poljoprivredno zemljište je između 2012. i 2023. smanjeno sa 3.437 na 3.239 hiljada hektara, pre svega zbog prenamene i širenja građevinskog zemljišta. Istovremeno, Strategija registruje degradaciju zemljišta – pad organske materije, eroziju, salinizaciju i zagađenja, što klimatske promene dodatno ubrzavaju.

Procena u analizi Ujedinjenih Nacija je da je više od polovine teritorije Srbije pod umerenim ili visokim rizikom od degradacije, uključujući deo pod veoma visokim ili ekstremnim.

Ukazuje se i na problem toga što prosečno gazdinstvo u Srbiji ima 6,4 hektara, daleko ispod proseka EU od 17,4 hektara. Broj gazdinstava je u 2023. godini bio manji za 123.197 u odnosu na 2012, dok je prosečna veličina porasla tek oko jedan hektar.

Strategija zbog toga kao ključnu reč izdvaja komasaciju, jer bez ukrupnjavanja teško ide i modernizacija, i racionalna upotreba mehanizacije, kao i ekonomija obima koja je potrebna da bi investicije imale smisla.

Najalarmantnije stanje u stočarstvu

Decenijski problem u Srbiji jeste i stanje stočnog fonda, pa je on jedna od najalarmantnijih tačaka i u ovom dokumentu.

Podaci Popisa poljoprivrede 2023. pokazali su dubok negativni trend u odnosu na 2012, jer je broj muznih krava smanjen za 22,1 odsto, goveda za 20,1 odsto, svinja za 33,6 odsto, krmača za 28,5 odsto, koza za 35,5 odsto, a ukupne živine za 19,1 odsto.

Paralelno, dramatično se smanjuje i broj gazdinstava koja drže stoku. Ovaj pad nije samo „sektorski“ problem, već se u Strategiji tretira kao udar na ceo sistem proizvodnje hrane.

Zato se među prioritetima do 2034. pojavljuje „reset“ stočarstva kroz investicije u objekte i opremu, jačanje srednjih porodičnih farmi i modele koji bolje povezuju proizvodnju stočne hrane i uzgoj stoke.

Za žitarice važi obrnuta slika, ali i tu postoje oscilacije. Površine su stabilne, ali prinosi osciluju i u proseku su niži od evropskih.

Petogodišnji prosek prinosa kukuruza iznosio je 6,6 tona po hektaru, a pšenice pet tona – ispod proseka EU gde podaci pokazuju 7,6 tona za kukuruz i 5,8 tona za pšenicu.

Struktura setve se u periodu između dva popisa blago pomerila ka pšenici, jer su površine pod kukuruzom su manje za 5,4 odsto, a pod pšenicom veće za 13,1 odsto. Strategija to objašnjava rastom rizika zbog klime i ograničenjima proizvodnje koja se oslanja na vreme, a ne na navodnjavanje i preciznu agrotehniku.

Pšenica je dodatno označena problematičnom, jer nema jasne cenovne razlike između vrhunskog i prosečnog kvaliteta, pa proizvođači imaju slab motiv da ulažu u sorte i tehnologiju koje bi dale bolji kvalitet.

Pad proizvodnje u voćarstvu i povrtarstvu

Dalje, u voćarstvu se vidi još jedna posledica klimatskih promena i slabijih investicija u kvalitet.

Površine pod drvenastim voćnim vrstama su u periodu 2014–2023. povećane za 7,6 odsto, ali je proizvodnja smanjena za 10 odsto zbog pada prinosa. Kod jagodastog voća rast površina i proizvodnje je snažan, ali i tu prinosi padaju.

Dokument kao uzroke navodi kombinaciju suše, prolećnog mraza i grada, ali i „ljudske“ faktore jer se koristi nekvalitetan i nesertifikovan sadni materijal i podižu zasadi na lokacijama sa većim agroekološkim rizikom.

Ni povrtarstvo ne blista, jer su ukupne površine smanjene sa 125.422 hektara koliko je to bilo 2014. godine na 82.522 u 2023. godini, a proizvodnja je pala sa 1,5 na 1,3 miliona tona, uz rast prosečnog prinosa.

To ukazuje na koncentraciju i intenziviranje dela proizvodnje, ali i na gašenje ili povlačenje velikog broja manjih proizvođača, što se u praksi često povezuje sa nedostatkom infrastrukture, skladišta, hladnjača, plasmanom i stabilnim tržišnim kanalima.

Još jedna „crvena lampica“ u dokumentu tiče se semena. Od 2015. do 2023. atestirane količine hibrida kukuruza pale su za 25,2 odsto, udeo domaćih hibrida u ukupnim količinama pao je sa 67,8 na 44,8 odsto, dok je vrednost uvoza semena kukuruza porasla sa 17,4 na 62,1 milion evra.

Kod pšenice je udeo deklarisanog semena u ukupno utrošenom semenu opao sa oko 49,3 odsto na 32,9 odsto. Strategija navodi da se stabilnost prinosa i kvaliteta ne može graditi na rastu korišćenja nesertifikovanog materijala, i najavljuje jačanje domaćih instituta, rasadnika i podsticaje za sertifikovano seme.

Šta obećava nova strategija?

Dodatno, evaluacija prethodne strategije pokazala je nejasne veze između ciljeva i indikatora, kao i probleme u planiranju budžeta i sprovođenju mera.

Od 24 indikatora, 46 odsto je u potpunosti ispunjeno, 33 odsto delimično, dok su mnogi ciljevi „pali“ na implementaciji zbog nedostatka pratećih dokumenata, finansijskih resursa i sporih procedura. Uz to su na sve uticali i spoljni šokovi poput pandemije Covid 19, inflacije i rata u Ukrajini.

Nova Strategija naglašava institucionalno jačanje i bolju koordinaciju politika, odnosno planiranje, monitoring, transparentnost i uključivanje aktera. To ponovo otvara pitanje ne samo kvaliteta Strategije, već da li država ima mehanizam da ono što napiše pretvori u programe, pravilnike i isplate koje stižu na vreme.

Izvor: Danas

Foto: Danganhfoto, Pixabay

Kratak i pojednostavljen odgovor na ovo pitanje glasio bi “prilično dobro” budući da je 2025. godine zabeležila rekordni trgovinski suficit.

Naime, tada je najsnažnija azijska ekonomija u spoljnoj trgovini zabeležila plus od 1,2 biliona američkih dolara. Samo u decembru njen suficit je iznosio 114 milijardi dolara, podstaknut rastom izvoza od 6,6% i rastom uvoza od 5,7%.

I sve to uprkos carinama na kinesku robu koja se uvozi u SAD a koje su do novembra iznosile u proseku 145% pa su smanjene na 47%. Kako je Kinezima pošlo za rukom da povećaju svoj izvoz u trenutku kada im je pristup najvećem tržištu na svetu donekle ograničen?

Ovde treba imati u vidu da su carine ipak imale efekta jer je kineski izvoz u SAD prošle godine pao za 20%, dok je uvoz iz SAD u Kinu smanjen za 14,6%. Ali dok su se prednja vrata američkog tržišta zatvarala, Kina je pronašla druge puteve.

Tokom 2025. godine njen izvoz u Afriku nastavio je snažno da raste – za 26%. Isporuke članicama Asocijacije država jugoistočne Azije (ASEAN) porasle su za 13%, a trgovina sa Latinskom Amerikom povećana je za 7%. Čak je i izvoz u EU zabeležio rast od 8%, uprkos rastućim tenzijama zbog nelojalne kineske konkurencije.

Na taj način gubitak od 20% na američkom tržištu matematički je nadoknađen dvocifrenim rastom u zemljama u razvoju i na tržištima u nastajanju.

Izvor: The Conversation

Foto: joophoek, Depositphotos

Grupa inostranih radnika u Srbiji osnovala je neformalno udruženje Egipatski radnici kako bi se borili za svoja prava koja poslodavci redovno krše.

U pitanju su uglavnom ljudi koji se bave građevinskim poslovima a koji su došli u našu zemlju pod unapred dogovorenim uslovima, ali kako kažu, ti uslovi se uglavnom ne poštuju. Njihova predstavnica Tara Rukeci Milivojević za Danas objašnjava da se ovde radi o nekoliko grupa radnika koji su u Srbiju došli iz Egipta na različite načine i radili kod različitih poslodavaca.

„Konkretno, grupa koja je radila u Jajincima broji devet egipatskih radnika. Neki od njih su radili tri meseca, neki oko mesec dana. Prema njihovim iskazima i dostupnoj prepisci sa poslodavcem, zarade im nisu isplaćivane u skladu sa zakonom i ugovorima“, ukazuje ona.

Dodaje da su umesto mesečnih zarada dobijali tek manji iznos novca za hranu.

„Druga grupa radnika, koja je prijavila dva poslodavca, potražuje po radniku nešto više od 2.000 evra. Ugovori koje radnici imaju ne sadrže sve obavezne elemente ugovora o radu, iako kao takvi prolaze kod Nacionalne službe za zapošljavanje, PIO fonda i drugih institucija“, navodi Rukeci Milivojević.

Kako dodaje, u tim ugovorima često stoji samo, uz osnovne podatke, da rade puno radno vreme od 40 sati nedeljno i da je satnica plaćena po zakonu – 308 ili 337 dinara po satu.

„Problem nastaje jer poslodavci, kako bi izbegli veće poreze, sa radnicima prave usmene dogovore da će sat biti plaćen pet, šest ili u ovom slučaju sedam evra. Kada radnici kasnije potražuju svoje zarade, suočavaju se sa tim da u ugovoru piše nešto sasvim drugo od onoga što im je obećano i zbog čega su često i napuštali sigurnije, ali slabije plaćene poslove“, pojašnjava.

Prekovremeni rad za minimalnu zaradu

Poslodavci zatim prikazuju uredne bankarske uplate na minimalnu zaradu, ali kako kaže sagovornica Danasa, „oni prećutkuju da radnici rade mnogo više od zakonskog maksimuma prekovremenog rada, a u pojedinim slučajevima zarade uopšte nisu isplaćivane preko računa, već isključivo u gotovini“.

Ovi problemi, naglašava, nisu vezani za jedno gradilište ili jedno mesto.

„Osim Jajinaca, radnici su bili angažovani i na drugim lokacijama, uključujući Bor, Zlatibor i Novi Sad. U ovim grupama nisu samo egipatski radnici – ima i radnika iz drugih zemalja, kao i radnika iz Srbije. Obrasci su gotovo identični bez obzira na lokaciju: neisplaćene ili delimično isplaćene zarade, nejasni ugovori i prebacivanje poslovnog rizika na radnike“, upozorava Rukeci Milivojević.

Ona podseća da su se radnici obraćali policiji, inspekciji rada, ambasadi i drugim nadležnim institucijama, ali ništa se nije promenilo.

„U slučaju Jajinaca, radnici su 13. decembra podneli prijavu u policijskoj stanici protiv poslodavca koji ih je angažovao na izgradnji objekta preko puta spomen-parka, uz naznaku da je prijava prosleđena inspekciji rada. Imamo video-snimke i svedočenja radnika da je inspekcija izlazila na teren, ali nemamo nikakva saznanja o tome da li je išta konkretno utvrđeno“, navodi.

Radnici angažovali advokaticu

Rukeci Milivojević podseća da ovo nije prvi slučaj eksploatisanja stranih radnika u našoj zemlji. Primera radi, pre pet godina otkriveno je da je radna snaga dovedena najvećim delom iz Vijetnama u kompaniji Linglong imala veoma loše životne uslove, da je radila prekovremeno što joj nije plaćano, da su radnicima oduzeti pasoši i da im je bilo ograničeno kretanje i slično.

Prema rečima zastupnice Egipatskih radnika, oni ne žele da pokreću postupke koji će trajati godinama i završavati se „skandalozno“ kao što je bio slučaj sa Linglongom.

„Osnovni zahtevi su isplata zarađenih plata i dostojanstven tretman. To su zahtevi od kojih neće odustati. Radnici su potpisali punomoć advokatici koja je zastupala i indijske radnike u slučaju Linglonga iz 2024. godine, i sva dalja komunikacija sa poslodavcima i institucijama ići će isključivo preko nje. Poslodavci su imali priliku da jasno odgovore kada će zarade biti isplaćene – to se nije dogodilo“, napominje.

Što se tiče daljih koraka, Rukeci Milivojević kaže da je jedna od opcija i protest.

„Ovom prilikom želim da pošaljem poruku svim ljudima koji prodaju svoj rad, domaćim i stranim, da nam se pridruže, jer se ovde ne radi samo o egipatskim radnicima, već o sistemskom tretmanu radne snage“, naglašava.

Istovremeno, ima poruku i za drugu stranu.

„Želim jasno da se obratim i poslodavcima i posrednicima u zapošljavanju koji mi se u prethodnom periodu javljaju putem privatnih poruka, predstavljajući se kao ‘dobronamerni’ i nudeći da mi ‘pojasne kako stvari funkcionišu’. Takve kontakte doživljavamo kao pokušaj pritiska na ovu grupu i na mene lično, naročito od onih čija je bliskost sa ambasadom Egipta i vlastima u Srbiji transparentna. Poručujem im da svaka dalja komunikacija ide isključivo preko advokata i nadležnih organa, i da je jedino prihvatljivo rešenje hitna isplata zarađenih plata i postupanje po zakonu“, kaže ona.

Izvor: Danas

Foto: phooto, Pixabay