Stanovi građeni od 1975. do 1990. godine u pojedinim aspektima funkcionalnosti, mogućnosti odlaganja stvari i prilagodljivosti bolje su ocenjeni od novogradnje, pokazalo je istraživanje o kvalitetu stanovanja u Srbiji. Sa druge strane, noviji stanovi imaju prednost kada je reč o termičkom komforu i jednostavnosti održavanja. Rezultati ukazuju na razlike u pristupu projektovanju i otvaraju pitanje da li se u savremenoj stanogradnji, pod pritiskom tržišne isplativosti, dovoljno pažnje posvećuje potrebama ljudi koji će u tim stanovima živeti.

O promenama u projektovanju stanova, karakteristikama starije stanogradnje koje su i danas važne, kao i potrebi da se postojeći standardi prilagode dugoročnim potrebama korisnika, za eKapiju govori prof. dr Đorđe Alfirević, jedan od autora istraživanja sprovedenog tokom 2025. godine. Alfirević je arhitekta, istraživač i univerzitetski profesor. Viši je naučni saradnik pri Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije i vanredni profesor Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu. Bavi se arhitektonskim i urbanističkim projektovanjem, stambenom arhitekturom i enterijerom. Autor je više monografija i naučnih radova, a dobitnik je, između ostalog, Borbine nagrade za arhitekturu i više godišnjih nagrada ULUPUDS-a.

Istraživanje je realizovao sa koleginicama Tanjom Njegić, Sanjom Simonović Alfirević i Sanjom Nikolić iz Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije, a rezultati su objavljeni u radu „Contemporary Dwelling in Serbia: Insights from a Survey Study“ u međunarodnom naučnom časopisu Buildings.

Cilj istraživanja je, kako navodi Alfirević, bio da se sagledaju iskustva i stavovi korisnika o kvalitetu savremenog stanovanja u Srbiji, sa posebnim osvrtom na funkcionalne, prostorne i tehničke karakteristike stanova iz različitih perioda izgradnje. Rezultati ukazuju na određene razlike u korisničkim ocenama, koje otvaraju pitanje promena projektantskih prioriteta tokom prethodnih decenija.

– Mislim da nije nestalo znanje o kvalitetnom projektovanju stanova, već su se promenili prioriteti koji određuju njihovu prostornu organizaciju. U periodu usmerene stambene izgradnje tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka značajna pažnja je posvećivana funkcionalnim odnosima, odvajanju dnevnih i noćnih aktivnosti, prirodnom osvetljenju, prostorima za skladištenje i mogućnostima prilagođavanja stana promenama u strukturi domaćinstva. Danas se projektovanje često odvija pod snažnim pritiskom tržišne isplativosti, pri čemu se nastoji ostvariti što veći broj stanova i prostorija na raspoloživoj površini. Takav pristup dovodi do smanjivanja površina namenjenih komunikacijama i pomoćnim prostorijama, koje se često posmatraju kao gubitak korisne površine, iako imaju značajnu ulogu u svakodnevnom funkcionisanju stana – objašnjava Alfirević.

U tom kontekstu, rezultati istraživanja pokazuju da su ispitanici koji žive u stanovima iz perioda 1975-1990. u proseku povoljnije ocenjivali njihovu funkcionalnu organizaciju, mogućnosti odlaganja stvari i prostornu prilagodljivost. To, međutim, ne znači da su svi stariji stanovi kvalitetniji, već da su funkcionalnost i organizacija prostora u tom periodu imali značajnije mesto među projektantskim prioritetima.

– Tehnički i prostorni kvalitet stana nisu suprotstavljene kategorije i ne postoji opravdan razlog da se jedan aspekt kvaliteta ostvaruje na račun drugog. Savremeni građevinski materijali, sistemi termoizolacije, instalacije i tehnološka rešenja omogućavaju viši nivo tehničkog komfora. Međutim, tehnički napredak ne podrazumeva automatski i napredak u prostornoj organizaciji. Naše istraživanje pokazuje da ispitanici koji žive u novijim stanovima povoljnije ocenjuju termički komfor i jednostavnost održavanja, dok su pojedini aspekti funkcionalnosti, prirodnog osvetljenja i prilagodljivosti ocenjeni nepovoljnije. Reč je, dakle, o različitim dimenzijama kvaliteta, pri čemu unapređenje jedne ne podrazumeva nužno i unapređenje druge – ističe Alfirević.

Problem je, kako objašnjava, u tome što se kvalitet stana često procenjuje prema godini izgradnje, opremi i završnoj obradi, dok se funkcionalna organizacija prostora podrazumeva.

– Termička izolacija ili instalacije mogu se naknadno unaprediti, ali je neodgovarajuću orijentaciju, nepovoljan položaj prostorija ili nedostatak prirodnog svetla često veoma teško, a ponekad i nemoguće ispraviti – navodi Alfirević.

Adaptacije su, međutim, češće u starijim stanovima i kod domaćinstava koja duže borave u istom prostoru. Potreba za promenama ne mora nužno da bude posledica nedostataka u projektovanju, već može proizaći iz promena u životu domaćinstva, poput rođenja deteta, odrastanja dece, rada od kuće ili promene broja članova porodice.

– Jedan od problema savremene stanogradnje jeste poistovećivanje ispunjavanja minimalnih normativnih zahteva sa dostizanjem odgovarajućeg kvaliteta stana. Stan koji zadovoljava sve propisane uslove ne mora istovremeno biti prilagodljiv promenama potreba korisnika tokom vremena, posebno ukoliko takva prilagodljivost nije obuhvaćena propisanim kriterijumima. Pojedine promene potreba domaćinstva, poput povećanja potrebe za privatnošću dece tokom odrastanja, mogu se unapred predvideti i uzeti u obzir pri projektovanju. Prostorna organizacija koja omogućava odgovarajuće prilagođavanje takvim promenama produžava funkcionalni životni vek stana i smanjuje potrebu za složenim adaptacijama ili preseljenjem. Zato kvalitet stana ne bi trebalo procenjivati samo prema njegovoj početnoj funkcionalnosti, već i prema sposobnosti da odgovori na promene tokom svog životnog veka – kaže Alfirević.

– Problem nije samo u minimalnim površinama koje propisi dozvoljavaju, već i u tome što se kvalitet stana ne može dovoljno pouzdano utvrditi isključivo kvantitativnim pokazateljima. Dva stana iste površine i sobne strukture mogu imati potpuno različitu upotrebnu vrednost, u zavisnosti od njihovih proporcija, međusobnih odnosa prostorija, osvetljenja, privatnosti i mogućnosti opremanja. Postojeće standarde je stoga neophodno preispitati s ciljem preciznijeg definisanja funkcionalnog kvaliteta, uključujući i sposobnost stana da odgovori na promene potreba korisnika tokom vremena – ističe Alfirević.

Kao primer navodi deljivu sobu, koja je tokom sedamdesetih godina afirmisana u projektantskoj praksi, a 1983. godine postala je i normativno definisan zahtev. Tadašnji propisi predviđali su, po pravilu, sobu za dve osobe širine 4,20 metara, čiji su raspored otvora i instalacija omogućavali naknadnu podelu na dve manje prostorije.

– Pravilnikom o uslovima i normativima za projektovanje stambenih zgrada i stanova iz 2012. godine, sa izmenama iz 2015. godine, zahtev za deljivošću je izostavljen, dok je minimalna širina sobe za dve osobe u dvosobnim i većim stanovima određena na 2,80 m. Time je iz normativnog minimuma izostavljen jedan od ključnih zahteva kojima se obezbeđivala prostorna prilagodljivost stana. Zato smatram da bi savremeni standardi trebalo da obuhvate ne samo početnu funkcionalnost stana već i mogućnosti njegovog prilagođavanja promenama potreba domaćinstva tokom vremena – objašnjava profesor.

Na subjektivne ocene mogu uticati lična iskustva, navike i emocionalna vezanost za određeni prostor, ali istraživanje nije bilo koncipirano tako da neposredno meri nostalgiju, napominje Alfirević.

– Zanimljivo je da približno 68% ispitanika koji žive u stanovima iz socijalističkog perioda daje prednost dobro adaptiranom stanu iz tog perioda, ali i da oko 30% korisnika novogradnje iskazuje istu preferenciju. To sugeriše da sklonost ka starijim stanovima nije uslovljena isključivo neposrednim iskustvom stanovanja u njima. Po mom mišljenju, ovaj rezultat treba razumeti prvenstveno kao signal da određene prostorne karakteristike starijih stanova i dalje odgovaraju savremenim potrebama. Dobra funkcionalna organizacija, prirodno osvetljenje, jasno razdvojene stambene zone i mogućnost prilagođavanja predstavljaju trajne kvalitete stambenog prostora, nezavisno od društvenog sistema u kome su takva rešenja nastala. Zato istraživanje ne bih tumačio kao idealizaciju nekadašnje stanogradnje, već kao pokazatelj da korisnici prepoznaju i vrednuju prostorno-funkcionalne kvalitete koji nisu nužno povezani sa starošću stana – navodi Alfirević.

– Iz kvalitetnih primera stanogradnje sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka preuzeo bih racionalnu funkcionalnu organizaciju, jasne odnose dnevnih i noćnih aktivnosti, prirodno osvetljene kuhinje, adekvatne prostore za odlaganje, dvostranu orijentaciju gde je ona ostvariva i mogućnost naknadnog prilagođavanja prostorija. Posebno bih izdvojio principe kružne veze, proširenih komunikacija i produženih vizura, koji su omogućavali alternativne pravce kretanja, multifunkcionalno korišćenje pojedinih delova stana i veći osećaj prostornog komfora bez nužnog povećanja njegove površine. Jedan od najvažnijih kvaliteta takvih rešenja jeste fleksibilnost, odnosno sposobnost stana da odgovori na promene potreba domaćinstva tokom svog životnog veka – kaže Alfirević.

Od savremene gradnje, prema njegovom mišljenju, svakako treba zadržati napredna rešenja energetske efikasnosti, kvalitetnu termičku i zvučnu zaštitu, savremene instalacije, pristupačnost osobama sa smanjenom pokretljivošću i jednostavnije održavanje.

– Idealan stan zato ne bi trebalo tražiti ni u prošlosti ni isključivo u tehnološkim inovacijama, već u povezivanju najboljih prostornih principa ranije stanogradnje sa tehničkim mogućnostima savremenog projektovanja. Njegov najvažniji kvalitet bila bi sposobnost da dugoročno obezbedi funkcionalan, komforan i prilagodljiv stambeni prostor – zaključuje Alfirević.

S druge strane, ovi klijenti, od Alta banke su povukli oko 105,8 milijardi dinara kredita ili nešto više od 900 miliona evra što bi u narednom periodu trebalo da bude naplaćeno i uračunato u stečajnu masu iz koje će se isplaćivati potraživanja.

Reč je o podacima iz izveštaja za II kvartal ove godine objavljenog na sajtu Narodne banke Srbije. Iz njih se može zaključiti da je u tom trenutku moglo da se govori o stabilnoj banci, konzervativnijeg pristupa u odnosu na konkurente. Tada je Alta raspolagala sa dovoljno novca i imala stabilnu strukturu finansiranja. Šta je moglo da pođe po zlu i dovede do oduzimanja dozvole za rad?

Nešto šira analiza ukazuje na razlike u pristupu Alta banke i vodećih banaka na domaćem tržištu.

Takođe, udeo plasiranih kredita u ukupnoj aktivi banke bio je nešto ispod 50%. Ponovo, kod banaka koje smo posmatrali i ovaj odnos je bio osetno veći odnosno više su kreditirale građane i privredu.

Osim toga, udeo gotovine u ukupnoj aktivi Alta banke bio je izrazito visok. Čak 83,5 milijardi dinara je ova banka na polovini 2026. imala u gotovini. Gotovina banke je snažno rasla iz godine u godinu, da bi dostigla vrhunac na kraju 2025. sa nešto više od 90 milijardi dinara.

Kada se gotovina uporedi sa ukupnom neto aktivom od 214 milijardi dinara vidi se da je to udeo od oko 39%. Kod najvećih banaka na tržištu ovaj udeo je tek od 15 do 21%. Odnosno, zanimljivo je da Alta nije mnogo zaostajala po pitanju novca koji je imala u apsolutnom iznosu posebno ako se ima u vidu koliko je bila manja.

Uz to, ove godine je on značajno manji u odnosu na isti period prošle. Dobitak na kraju prve polovine prošle godine bio je 1,22 milijarde dinara. U istom periodu ove godine bio je samo 244 miliona. Iako je prva polovina 2025. bila značajno uspešnija po ovom parametru u odnosu na prethodne, ipak je dobit iz prve polovine godine osetno manji i u odnosu na prva dva kvartala 2023. i 2024. – 886,5 miliona odnosno 402,4 miliona dinara.

Kako je objavio Đorđe Jevtić, urednik portala Bankarski monitor i bivši direktor Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama Narodne banke Srbije, Alta banka je prošle godine bila među bankama sa najmanjim povraćajem na imovinu, kao i sa najmanjim povraćajem na kapital. Rezultat nije bio mnogo bolji ni prethodnih godina.

Što se može pripisati učešću Alte u menjačkim poslovima i naplati naknada i provizija od uplata koje su građani i privreda obavljali prema institucijama i državnim preduzećima za koje je ova banka obavljala promet.

U ostale rashode mogli bi se klasifikovati troškovi funkcionisanja banke odnosno administrativni troškovi, troškovi materijala, usluga i dr. To ne uključuje troškove zarada koji su bili nešto više od milijardu dinara. Ostaje pitanje zašto su ostali rashodi tako naglo ubrzali u ovoj godini.

S druge strane, u gotovini banka raspolaže sa 713 miliona evra.

Takođe, banka u kreditima klijentima koji nisu banke ima plasirano 904 miliona evra. Oni bi u narednom periodu trebalo da budu naplaćeni i da uđu u stečajnu masu iz koje bi se namirivali poverioci. I još 130 miliona je plasirano drugim bankama.

Akcijski kapital vlasnika je iznosio više od 192 miliona evra.

Ostaje pitanje, posebno u svetlu dosad objavljenih informacija, kako u ovom trenutku izgleda prava slika stanja. Deo novca je po svemu sudeći povučen što menja odnos ovih brojki, ali ostaje da stečajni upravnik utvrdi pravo stanje i da li ima dovoljno novca da svi budu namireni.

Međutim, to otvara pitanje šta je moglo da pođe po zlu. U svetlu svih danas objavljenih informacija, posebno saopštenja Tužilaštva za organizovani kriminal, viceguvernera, ali i svedočenja zaposlenih, moglo bi se zaključiti da je ovu banku moglo da poremeti verovatno samo značajno povlačenje sredstava. Ko je to uradio i u kojem obimu trebalo bi da pokaže istraga.

Takođe, struktura onih koji su povukli novac mogla bi da pokaže i da li je ovo povlačenje novca i eventualna propast banke blisko povezano sa nedavno održanim izborima i promenom vlasti.

Prvi problem je javiti se na vreme lekaru, a nedavni izveštaj Svetske banke, koja pri odobravanju kredita i te kako vodi računa o zdravlju potencijalnih korisnika, ukazuje da u funkcionisanju zdravstvene zaštite u Srbiji ima ozbiljnih poteškoća.

Podatak da je procenat preminulih pacijenata kardioloških i malignih oboljenja u najvećoj zemlji na zapadnom Balkanu dvostruko viši nego što je na Starom kontinentu jasno govori da u ovdašnjem zdravstvu nešto ne štima kako bi trebalo.

Usled izrazito visoke smrtnosti Srbija svake godine gubi bezmalo 33.000 ljudi više nego da je smrtnost evropske učestalosti. Ilustracije radi, to je brojka gradića u našim okvirima srednje veličine, recimo Kikinde ili Vršca.

Stiže se do prvog krupnog problema – određivanja datuma posete; ako nije reč o hitnom slučaju, retko se događa da čekate manje od mesec i po, dva dana, a dešava se da bude i trostruko duže.

Naravno, radi uspostavljanja konačne i precizne dijagnoze potrebno je obići bar još jednog, a ponekad i trojicu lekara drugih specijalnosti. Baš je golema muka zakazivati te preglede, pa do precizne dijagnoze prođe najmanje šest meseci. U ruralnim predelima nisu retki slučajevi kada se ceo postupak produži na godinu i po dana.

Naročito je teško zakazivati brojna snimanja i terapije u kojima se koristi moderna tehnologija. To baš zna da potraje. Razvlačenje utvrđivanja precizne terapije i početka lečenja najočitije posledice ostavlja upravo kod bolesnika sa najtežim oboljenjima, statistika Svetske banke to jasno potvrđuje.

Daleko smo od nemačkih 11,7 ili austrijskih 11,2 nacionalnog BDP-a izdvajanja za zdravstvo. Sa 6,1 odsto BDP-a izdvajanja u Zdravstveni fond, u društvu smo sa Mađarskom i njenih 6,4, odnosno Rumunijom i njenih 5,7 odsto BDP-a odvajanja za iste potrebe; na evropskom smo dnu.

Ali, to je, naravno, ono što se u Zdravstvenom fondu prikupi na osnovu doprinosa na plate (10,3 odsto), a što se iz državnog budžeta dopuni sa otprilike 2,5 odsto nacionalnog budžeta. Tako je kalkulacija za ovu godinu 5,6 milijardi evra u Zdravstvenom fondu, od čega je iz državnog budžeta planirano oko 600 miliona koji se prvenstveno koriste za lečenje i nabavku lekova u inostranstvu, te zaštitu nezaposlenih.

Međutim, mimo ove sume građani Srbije za zdravstvenu zaštitu godišnje izdvoje još znatan novac u participacije, kupovinu lekova, a najviše za preglede, snimanja i postavljanje dijagnoze odlaskom privatnom lekaru.

Svetska banka precizno govori o 665 evra koje građanin Srbije godišnje izdvoji na zdravstvo direktnim plaćanjem. Ukupno to je oko 4,35 miliona evra koji se utroše na bolnice i lekare, a da novac ne prođe kroz Zdravstveni fond Srbije.

Pogotovo je problematična mogućnost da isti lekar istovremeno radi i u državnoj bolnici i u privatnoj praksi. Pre podne otaljava posao u državnoj bolnici i gro napora potroši da pacijenta ubedi da kod njega dođe popodne, dakle u privatnu ordinaciju. Interes je jasan, državna plata je sigurna i ista, a kod privatnika valja zaraditi i stoga pre svega privući mušteriju.

Situacija je pogoršana 2014. godine kada je doprinos za zdravstvo na bruto zarade zaposlenih snižen sa 12,3 na 10,3 odsto bruto zarade, a ta dva procenta su, zapravo, prebačena na Penzioni fond, pošto je istovremeno doprinos za penzije sa 22 uvećan na 24 odsto.

Pitanje je koliko je situacija sa penzijama poboljšana, ali je sasvim izvesno da je manjak para uočljivo snizio pravovremenost i kvalitet usluga u državnoj lekarskoj službi. Podjednako je loše što se privatna praksa nije pokazala uspešnom da nadomesti slabosti državne.

Došli smo u situaciju da građanin prosečno izdvaja – što doprinosom, što direktnim plaćanjem – cirka 11 odsto nacionalnog BDP-a za zdravstvo, a doktorska usluga je, pokazuje to i visoka smrtnost kardioloških i kanceroloških bolesnika, sasvim prosečna, čak traljava.

Pogledajmo kako je u Evropi, gde je u velikoj većini zemalja zdravstveni sistem utemeljen na državnoj službi. Od ukupnog izdvajanja za zdravstvo cirka 80 do 85 odsto odlazi na državnu praksu, u Austriji, Švedskoj, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj čak i više. U Srbiji, međutim, čak 35-40 odsto odlazi na plaćanja privatnom lekaru za pregled i dijagnozu, privatnu kupovinu lekova i participaciju.

Čini se da bi povećanje od 35-40 odsto platu u državnom sektoru učinilo dovoljno visokom da lekar nema potrebe za podnevnim radom u privatnoj praksi. Dugo se smatralo da su socijalni doprinosi na zarade relativno visoki, ali posle davnašnje odluke i danas aktuelne vlasti da za dva procenta snizi doprinos za zdravstvo vidi se da novca u Zdravstvenom fondu manjka, kao i da nedostajuća svota nije baš mala.

Građani, naravno, poboljšanje zdravlja pokušavaju da ostvare privatnim plaćanjem, no boljeg zdravlja nema. Možda bi bilo uspešnije da država nađe mehanizme da novac koji građani privatno plaćaju lekarima ipak prođe kroz Zdravstveni fond i državnu zdravstvenu službu. Došlo bi se do materijalne osnove da se poveća sadašnji broj uposlenih, 3,2 lekara na 100.000 stanovnika, baš kao i poslednjih godina zapanjujuće nedostajućih lekara specijalista.

Ovako država Srbija godišnje iškoluje preko 1.100 lekara, ali istovremeno oko 650 (poslednjih godina nešto manje) ode u inostranstvo. Naravno, proširio bi se i obuhvat medicinskih usluga i lekova koji se plaćaju preko fonda, a i pacijenti bi češće mogli ići na banjska lečenja i oporavak.

Trenutno je ovaj vid lečenja gotovo u potpunosti prepušten tržištu. Građani Srbije jesu možda nešto siromašniji, ali znaju šta je zdravlje i spremni su da plate kako bi poboljšali sopstveno zdravstveno stanje. Na državi je da nađe načina kako da se novac namenjen zdravlju iskoristi najracionalnije i sa najvećim učinkom.

Najveći prihod ostvarila je Elektroprivreda Srbije (EPS), i to oko 450 milijardi dinara, što je gotovo polovina ukupnih prihoda svih javnih preduzeća.

Drugo preduzeće po visini prihoda je Srbijagas sa 143 milijarde dinara, a na trećem mestu je Elektrodistribucija Srbije sa 117 milijardi dinara u prošloj godini.

Ova tri preduzeća imala su i najveće rashode među svim državnim preduzećima. Ukupni rashodi svih državnih preduzeća iznosili su 932 milijarde dinara.

Kada je reč o neto rezultatu, od ukupno 38 državnih preduzeća, 24 su poslovala sa dobitkom, 12 sa gubitkom, jedno je završilo godinu sa rezultatom od nula dinara.

Ukupan neto rezultat svih državnih preduzeća prošle godine iznosio je 14 milijardi dinara.

Ovde nisu iskazani rezulati Telekoma Srbija.

Najveći neto dobitak ostvario je EPS, u iznosu od 38,6 milijardi dinara. Na drugom mestu je Srbijagas sa 9,7 milijardi dinara, a zatim sledi Air Serbia sa 4,1 milijardom dinara.

Visok neto dobitak ostvarila je i Elektromreža Srbije, u iznosu od dve milijarde dinara, kao i Pošta Srbije, sa milijardu dinara neto dobiti.

Kada je reč o neto gubicima, ubedljivo najveći gubitaš je preduzeće Putevi Srbije, sa gubitkom od 22,5 milijardi dinara. Slede Elektrodistribucija Srbije (EDS) sa oko sedam milijardi dinara gubitka i Infrastruktura železnice Srbije sa gubitkom od 4,5 milijarde dinara.

Srbijavoz je prošlu godinu završio u minusu od 1,8 milijardi dinara, Srbija Kargo od 1,5 milijardi dinara, dok je javno preduzeće Resavica zabeležilo gubitak od oko milijardu dinara.

Koridori Srbije završili su godinu bez profita, ali i bez gubitka – na nuli.

Ova državna preduzeća uplatila su prošle godine u budžet poreze i doprinose u ukupnom iznosu od 216 milijardi dinara.

Najviše poreza i doprinosa uplatila je Elektroprivreda Srbije (EPS) – oko 106 milijardi dinara. Na drugom mestu je Pošta Srbije sa 24,4 milijarde dinara, dok je treći Telekom Srbija, sa uplaćenih 23,3 milijarde dinara.

Iza njih se nalazi Elektrodistribucija Srbije (EDS), koja je uplatila 17,2 milijarde dinara, a zatim Srbijagas sa 13,8 milijardi dinara.

Najveći iznos dividende uplatio je Telekom Srbija, i to oko 1,6 milijardi dinara. Iza njega je Jugoimport SDPR, sa dividendom od 222 miliona dinara.

Ukupan iznos dividendi ovih preduzeća iznosio je oko 2,2 milijarde dinara.

Skupština Telekoma Srbije je pre nekoliko dana usvojila odluku o isplati 2,24 milijarde dinara dividendi iz prošlogodišnjeg profita.

Koje preduzeće dobija najviše subvencija od države?

Ukupan iznos subvencija koje je država prošle godine dodelila ovim preduzećima iznosio je 63,5 milijardi dinara.

Najveći iznos subvencija dobila je Infrastruktura železnice Srbije, i to 17,9 milijardi dinara. Putevi Srbije su sledeće preduzeće po visini primljenih subvencija, sa 17,3 milijarde dinara.

Na trećem mestu je Resavica, koja je dobila 6,4 milijarde dinara, a iza nje je Srbijavoz sa 5,3 milijarde dinara.

Elektromreža Srbije dobila je prošle godine subvencije od 4,4 milijarde dinara, dok je Elektrodistribucija Srbije primila 3,1 milijardu dinara.

Takođe, prošle godine je dokapitalizovano i jedno javno preduzeće.

Država je dokapitalizovala Jugoimport sa oko 12,1 milijardu dinara, odnosno povećala je kapital ovog preduzeća iz namenske industrije za oko 100 miliona evra.

U analizi Uprave za trezor navedena su i državna preduzeća koja predstavljaju fiskalni rizik za državu.

Fiskalni rizici povezani sa državnim preduzećima predstavljaju mogućnost da njihovi finansijski problemi u budućnosti postanu trošak za državni budžet, odnosno za građane.

Prema podacima Uprave za trezor, najveći ukupni finansijski dug na dan 31. decembra 2025. godine imao je Srbijagas, u iznosu od 151,49 milijardi dinara. Odmah iza njega nalazi se EPS, sa dugom od 151,47 milijardi dinara.

Putevi Srbije zauzimaju treće mesto, sa finansijskim dugom od 117,4 milijardi dinara.

Država je tokom 2025. godine izdala i garancije za državna preduzeća u ukupnom iznosu od 494,5 miliona evra.

Najveća garancija izdata je za JP Srbijagas, u iznosu od 201 milion evra. Slede Srbijavoz sa 132 miliona evra, EPS sa 97 miliona evra, Elektrodistribucija Srbije sa 52,5 miliona evra i Elektromreža Srbije sa 12 miliona evra.

Uprava za trezor objavila je i pregled izvršenih otplata obaveza koje je Republika Srbija izmirila po osnovu izdatih garancija i obaveza preuzetih u javni dug Republike Srbije, zaključno sa 31. decembrom 2025. godine.

To znači da je reč o iznosima koje je Republika Srbija morala da plati iz državnog budžeta umesto drugih dužnika, odnosno državnih preduzeća, po osnovu državnih garancija i obaveza koje je preuzela u javni dug.

Definitivno, država je prošle godine imala najveće otplate po osnovu garancija za železnička preduzeća.

Prošle godine Srbija je po osnovu izdatih garancija za Železnice Srbije platila 334,36 miliona evra, zatim 178,5 švajcarskih franaka i 8,3 miliona kuvajtskih dinara.

Za preduzeće Infrastruktura železnice Srbije država je po osnovu garancija platila 108,3 miliona evra.

Za Srbijavoz država je platila 57,6 miliona evra, kao i dodatnih 68,18 miliona evra po osnovu garancija.

Kada je reč o Putevima Srbije, iznos otplata po osnovu garancija prošle godine iznosio je 845,25 miliona evra.

Srbija je platila i 2,8 milijardi dinara po osnovu garancija za dug Skijališta Srbije.

Iznos dve otplate za Srbijagas iznosio je 425.720.888,28 evra i 1.391.216.417,83 dinara. Poslednja otplata odnosila se na preduzeće Emisiona tehnika i veze, a njen iznos bio je 1.685.057 evra.

Narodna banka Srbije danas je saopštila da je oduzela dozvolu za rad Alta banci a.d. Beograd.

Na ovaj način obezbeđeno je da imovina ove banke ostane pod nadzorom i da se onemogući njeno rasipanje, kako bi svi poverioci, a na prvom mestu fizička lica i privreda koji su deponenti banke, bili u mogućnosti da ponovo u što kraćem roku raspolažu svojim sredstvima.
„Štediše ove banke biće blagovremeno, u što kraćem roku, obaveštene kod koje banke će moći da podignu svoje depozite do osiguranog iznosa od 50.000 evra, kao i o načinu prijave ostalih svojih potraživanja i o njihovoj isplati“, stoji u saopštenju.

Ono što je ključno u ovom trenutku je da svi poverioci i klijenti banke razumeju da se ovim postupkom štite njihova prava, ali i da se time čuva finansijska stabilnost bankarskog sektora i finansijskog tržišta što je sve preduslov za dalje redovno funkcionisanje naše celokupne ekonomije, prenosi Forbes Srbija.

Zaštita deponenata i njihovih potraživanja je prioritet i da bi se ona podigla i održala na najvišem mogućem nivou neophodno je svemu pristupiti informisano, pri čemu će i Narodna banka Srbije i Agencija za osiguranje depozita uložiti maksimalne napore da se ceo postupak sprovede u što kraćem roku, transparentno i uz uzimanje u obzir svih efekata na sve učesnike na tržištu, navodi se u saopštenju NBS.

U članu 9. zakona navodi se i da funkciju stečajnog ili likvidacionog upravnika nad bankama, društvima za osiguranje i davaocima finansijskog lizinga, Agencija obavlja u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj i likvidacija banaka i društava za osiguranje i zakonom kojim se uređuje finansijski lizing.

„Agencija samostalno ili preko poverenika, izabranih sa liste licenciranih stečajnih upravnika, obavlja poslove stečajnog upravnika“, stoji u ovom članu.

Agencija je po ovom propisu dužna da postupke stečaja okonča, bez odlaganja, „u skladu sa načelom hitnosti utvrđenim odredbama zakona kojim se uređuje postupak stečaja i poštujući rokove utvrđene zakonom kojim se uređuje stečaj i likvidacija banka i društava za osiguranje“.

Vlada bliže uređuje postupak i rokove unovčenja imovine i namirenja poverilaca u postupcima koje vodi Agencija, uz prethodnu saglasnost Narodne banke Srbije, a u skladu sa propisima koji uređuju stečaj, navodi zakon.

Agencija je dužna da nakon jednog ili više unovčenja imovine čija kumulativna vrednost prelazi iznos od 5.000.000,00 dinara, bez odlaganja, vrši namirenje poverilaca u skladu sa propisima koji uređuju stečaj i aktom Vlade.

Kako se navodi, osigurani iznos je iznos osiguranog depozita do 50.000 evra po deponentu u banci, i to po osnovu sledećih depozita:

(1) osiguranih dinarskih depozita – u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara prema evru koji važi na dan pokretanja postupka stečaja, odnosno likvidacije nad bankom,

(2) osiguranih deviznih depozita položenih u evrima,

(3) osiguranih deviznih depozita položenih u ostalim valutama (različitim od evra) – preračunatih u evre, po kursu evra prema svakoj pojedinačnoj valuti u kojoj su ti depoziti položeni, izračunatom na osnovu zvaničnog srednjeg kursa dinara prema evru i zvaničnog srednjeg kursa dinara prema toj valuti, koji važe na dan pokretanja postupka stečaja, odnosno likvidacije nad bankom;

Praktično do ovog iznosa država garantuje da će isplatiti novac onima koji imaju novac u banci koja je došla u situaciju da se uvodi stečaj. A u članu 4. se navodi da je Agencija za osiguranje depozita ta koja osigurava položeni novac do propisanog iznosa.

Agencija najpre utvrđuje visinu osiguranog iznosa po deponentu, i to na osnovu salda (stanja) svih osiguranih depozita tog deponenta u banci na dan pokretanja postupka stečaja, uključujući i pripadajuću ugovorenu kamatu obračunatu do tog dana.

Potom agencija bira banku koja će isplatiti taj novac u ime agencije.

Agencija je dužna i da u roku od tri radna dana od donošenja rešenja suda o pokretanju stečaja obavesti deponente o njihovim pravima i obavezama, datumu započinjanja isplate osiguranih iznosa i mestu isplate osiguranih iznosa. Zakon propisuje i da je potrebno da omogući deponentima da raspolažu sredstvima depozita do osiguranog iznosa u roku od sedam radnih dana od dana donošenja rešenja.

Ako neko ima depozite i u dinarima i u devizama, agencija, preko banke isplatioca, isplaćuje osigurani iznos proporcionalno prema valutnoj strukturi osiguranih depozita deponenta u banci u dinarima i u devizama.

„Deponent koji nije saglasan sa obračunom visine osiguranog iznosa, može se obratiti Agenciji pisanim zahtevom za preispitivanje utvrđenog osiguranog iznosa“, stoji u zakonu.

Potraživanja deponenata po osnovu osiguranih iznosa depozita prenose se na agenciju. A ona se namiruju iz stečajne mase.

Postupak stečaja nad bankom i društvom za osiguranje sprovodi se i na predlog likvidacionog upravnika kad utvrdi da imovina likvidacionog dužnika nije dovoljna da podmiri sva potraživanja poverilaca, navodi zakon.

Zakon propisuje da istovremeno sa donošenjem rešenja o oduzimanju dozvole za rad banci, Narodna banka Srbije donosi rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja.

S druge strane, banka protiv koje je NBS donela rešenje o ispunjenosti uslova za pokretanje postupka stečaja može da pokrene upravni spor.

Zakon uređuje da se potom „naplaćuje“ država odnosno potraživanja po osnovu javnih prihoda dospela u poslednja tri meseca pre otvaranja postupka stečaja (osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih).

Slede potraživanja Narodne banke Srbije, uključujući i potraživanja po osnovu kredita odobrenih banci koja nisu namirena u potpunosti zbog razlike u vrednosti sredstava obezbeđenja.

Četvrti red su potraživanja poverilaca po osnovu depozita, osim depozita banaka i drugih finansijskih institucija, a nakon toga slede još dva reda isplata za druge poverice.

Na sedmom mestu su potraživanja poverilaca koji su i akcionari banke, izuzev potraživanja po osnovu osnivačkog kapitala koje se namiruje iz viška deobne mase u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj privrednih društava, propisuje zakon.

Deficit iznosi 5,66 milijardi evra, što čini smanjenje od 10,9 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Pokrivenost uvoza izvozom iznosi 82,6 odsto i veća je od pokrivenosti u istom periodu prethodne godine, kada je iznosila 79,6 odsto.

Posmatrano regionalno, najveći udeo u izvozu Srbije imao je region Vojvodine (29,9 odsto, sledi region Šumadije i Zapadne Srbije (25,5), region Južne i Istočne Srbije (24), Beogradski region (19,8), a oko 0,8 odsto izvoza je nerazvrstano po teritorijama.

Najveći udeo u uvozu Srbije imao je Beogradski region (41,9 odsto), potom region Vojvodine (30,4), region Šumadije i Zapadne Srbije (16,6), region Južne i Istočne Srbije (9,1), a oko 1,9 odsto uvoza nije razvrstano po teritorijama.

U strukturi izvoza po nameni proizvoda najviše su zastupljeni proizvodi za reprodukciju – 59,3 odsto, slede roba za široku potrošnju (28,6) i oprema (12,1), dok su u strukturi uvoza najviše su proizvodi za reprodukciju (55,3 odsto), roba za široku potrošnju (20,8) i oprema (11,2).

Spoljnotrgovinska robna razmena bila je najveća sa zemljama sa kojima Srbija ima potpisane sporazume o slobodnoj trgovini, a zemlje članice Evropske unije čine 58,1 odsto ukupne razmene.