Neudate žene u Kini zovu „preostale žene“, od kojih su danas mnoge veoma zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. Ali, pravo čudo je pokret „Žene koje se same češljaju“, koji je bio na vrhuncu u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Činile su ga žene koje su uprkos jakim tradicionalnim stegama odbijale da se udaju, jer su time postajale imovina u muževljevoj porodici i nisu imale nikakva prava. Zato su se zavetovale na celibat, udruživale u grupe i same zarađivale za život. Neobičan naziv ovog pokreta vezan je za kinesku tradiciju i poručuje da su to žene koje su preuzele kontrolu nad sopstvenom sudbinom.

Kina ima 239 miliona samaca, a preko polovine muškaraca i žena između 25 i 35 godina živi bez bračnih obaveza. Druga ekonomska sila u svetu kuburi sa suficitom neoženjenih muškaraca, kojih je za oko 35 miliona više nego neudatih žena. Kinezi ove muškarce nazivaju „pasivni samci“, dok neudate žene časte nazivom „šeng-nu“. U prevodu, to su takozvane „preostale žene“.

Usamljenih muškaraca je najviše na selima, zato što mnoge „preostale žene“ beže od tradicionalnih uloga koje im se nameću u ovakvim sredinama. To je uglavnom eufemizam za ropski rad i činjenicu da ih u muževljevoj porodici i dalje najčešće tretiraju kao deo imovine. Ni žene u gradu nisu pošteđene pokušaja da im roditelji unapred ugovore „unosan brak“, uprkos tome što žive u zemlji robota i veštačke inteligencije i podacima da mnoge od njih veoma dobro zarađuju.

Svetski ekonomski forum procenjuje da u Kini ima oko sedam miliona visokoobrazovanih žena starih između 25 i 35 godina, koje nisu udate ali su uveliko zaslužne za kinesko ekonomsko čudo. One čine skoro 70% zaposlenih u korporacijama koje su stacionirane u najrazvijenijim kineskim gradovima, a žene doprinose sa oko 41% BDP-u Kine, što je veći procenat nego u mnogim drugim državama, uključujući i SAD.

Kina je „odgovorna“ i za dve trećine žena milijarderki u svetu koje su same stekle bogatstvo, po čemu je ispred SAD i Velike Britanije. Imućne žene su i najveći potrošači u Kini, jer svoje milijarde i milione nemilice troše na najskuplju robu.

Otkaz braku u delti Biserne reke

Ali, ovo nije priča o savremenim Kineskinjama, koje uprkos tradicionalnoj kulturi pred sobom imaju mnoštvo izbora šta će uraditi sa svojim životom, već o „preostalim ženama“ koje su živele znatno ranije i nisu bile te sreće. Reč je o sestrinstvu „Žene koje se same češljaju“, koje danas broji tek poneku preživelu sledbenicu i to u poznim godinama.

Sam pokret je daleko stariji, nastao je još tokom vladavine dinastije Ming u feudalnoj Kini, ali je na svom vrhuncu bio u 19. i tokom prvih decenija 20. veka. Sestrinstvo „Žene koje se same češljaju“ predstavljalo je jedinstvenu grupu žena u delti Biserne reke u južnoj Kini. Pokret je bio najmasovniji u okrugu Sanšui, a činile su ga žene koje su se zavetovale da će živeti u celibatu, u zamenu za dozvolu da budu samostalne i finansijski nezavisne tako što će same zarađivati za život. U ovom delu Kine bila je najrazvijenija industrija svile u kojoj su žene bile nezamenjive u tkanju, što im je omogućilo masovno zapošljavanje i pružilo priliku da zarađuju sopstveni novac.

Zašto je ovaj pokret dobio tako neobično ime? Udate žene u Kini nosile su posebne frizure koje su u javnosti označavale njihov bračni status. Prema običajima, devojci koja se udavala kosu je na taj način oblikovala njena buduća svekrva pred samo venčanje. Mlade žene koje nisu želele da se udaju, pravile su punđu od posebne vrste pletenica koje su donekle ličile na današnje dredove, i time poručivale celoj zajednici da su se zavetovale na doživotni celibat.

Ovaj čin se odvijao kroz ceremoniju koja je bila podjednako svečana kao i venčanje. Tom prilikom, devojci su kosu uplitale žene koje su već živele u zajednici neudatih i međusobno su se nazivale sestrama. Otuda i naziv ovog pokreta „Žene koje se same češljaju“, odnosno one koje su rešile da preuzmu odgovornost i kontrolu nad sopstvenim životom.

Sto žena pod istim krovom

Mlade Kineskinje uglavnom su donosile ovakvu odluku jer je brak u to vreme retko bio blagodet za žene, a mnogo češće surova realnost u kojoj su snaje bile zadnja rupa na svirali. Dešavalo se i da devojku niko neće i ona prestari za udaju, a pošto je bio običaj da nema venčavanja preko reda, birala je celibat kako bi omogućila mlađim sestrama i braći da zasnuju sopstvenu porodicu.

Ako bi neka od žena iz ovog sestrinstva prekršila zavet čednosti, sledila je surova kazna. Seljeni bi je zatvarali u tor sa svinjama, mučili i nakon toga su njeno telo bacali u reku. Ali, i bez kršenja zaveta, za ovakve žene su važile drugačije društvene norme, kojima je zajednica poručivala da ih toleriše ali da to nije poželjan oblik ponašanja. On su živele zajedno u zasebnim kućama na periferiji, koje su iznajmljivale ili su same gradile svoje krov nad glavom ako su za to imale dovoljno novca.

Ukoliko bi gradile sopstvene kuće, unutrašnji raspored je bio vrlo prilagodljiv, na primer kreveti su se često pravili postavljanjem daske na dve drvene klupe i lako su se premeštali ili rasklapali. I ostalo pokućstvo je bilo slično, kako bi broj stanarki mogao da se proširi bez većih teškoća, pa je u pojedinim kućama ponekad živelo i preko sto žena.

„Žene koje se same češljaju“ nisu bile jednake sa ostalima ni u smrti. Kada bi neka od njih umrla, običaji su branili da bude sahranjena na zvaničnom groblju, već su žene iz sestrinstva morale za nju da iskopaju grob na nekom udaljenom mestu. Ukoliko bi ženu smrt zadesila na putu, daleko od sestrinske zajednice, žitelji tog mesta bi njeno telo bacali u reku.

Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu

Ovaj pokret je bio na svom vrhuncu početkom 20. veka, kada su njegove sledbenice činile više od 10% ženske populacije na području delte Biserne reke. Najviše su radile u proizvodnji svile, potom kao posluga u kući ili kao najamna radna snaga u poljoprivredi. Život u njihovoj zajednici je funkcionisao kao komuna, imale su zajedničku kasu iz koje su izdvajale novac za hranu i druge osnovne potrebe, ali i za lečenje i brigu o bolesnim ženama i onima koje su već zašle u duboke godine i više nisu mogle da zarađuju.

Kada je tridesetih godina prošlog veka zavladala ekonomska kriza u Kini i propala industrija svile u delti Biserne reke, mnoge žene iz ovih sestrinstava su otišle za poslom u jugoistočnu Aziju, najviše u Singapur. Tamo su učestvovale u izgradnji osnovne infrastrukture, uključujući puteve, zgrade i rana stambena naselja koja su činila okosnicu postkolonijalnog razvoja Singapura.

Singapurci su ih zvali „Sanšui žene“, jer je najveći broj njih pristigao iz tog kineskog okruga. Bile su prepoznatljive po širokim pantalonama i majicama u tamnoj boji zato što su radile u prašini, obavljajući teške fizičke poslove u građevini. One su kopale zemlju i na motkama preko ramena nosile cigle, cement i zemlju. Dnevno su zarađivale 50 do 60 centi, živele su u zajedničkim sobama uz mesečnu kiriju od prosečnih 80 centi i praktikovale strogu štednju, kako bi deo zarađenog novca slale rođacima u Kini. Radile su bukvalno od jutra do mraka, sa kratkim pauzama za skromne obroke od pirinča, kiselog ili svežeg povrća i izazivale sablazan zašto što su pušile u javnosti.

Do prve polovine prošlog veka, u Singapuru je živelo skoro 300.000 „Sanšui žena“, ali je nakon tog perioda njihov broj počeo da opada i sveo se na oko stotinak 2019. godine, dok ih je u Kini ostalo „manje od šačice“. Sve su u poznim godinama, a na najslavnije dane ovog sestrinstva podseća pedesetak zajedničkih ženskih kuća koje su još uvek raštrkane po Kini, Maleziji, Singapuru i Vijetnamu.

U jednoj od njih koja je pretvorena u muzej u okrugu Nanhaj na jugu Kine, i dalje stoji natpis još iz tridesetih godina prošlog veka: „Zarađuj svoj novac i kuvaj sopstvenu hranu jer tako nećeš morati da robuješ drugima“.

Jovana Bajić

Biznis i finansije 245, maj 2026. 

Foto: creativeitchalways, Pixabay