Novac koji emigranti iz Srbije šalju iz inostranstva postao je jedan od ključnih stubova domaće ekonomije. Srbija je u samom vrhu Evrope po udelu doznaka u bruto domaćem proizvodu (BDP), iako njihov neto priliv već nekoliko godinama opada.

Doznake predstavljaju novac koji ljudi iz Srbije, koji rade u inostranstvu, šalju nazad u svoju zemlju. Upravo taj novac čini značajan deo BDP-a Srbije, što su potvrdili i novi podaci Evrostata.

Srbija je, prema tim podacima, među rekorderima po visini učešća neto doznaka u BDP-u sa 5,4 odsto u 2024. godini. Viši udeo imaju samo Bosna i Hercegovina sa 7,6 odsto i *Kosovo sa 12,7 odsto.

Od zemalja iz regiona, Hrvatska ima udeo od 2,6 odsto, Crna Gora 4,5 odsto, Albanija 5,1, Severna Makedonija dva odsto, zatim Bugarska 1,3, Rumunija jedan odsto, a Mađarska 0,3 odsto.

Kod mnogih razvijenijih evropskih zemalja neto doznake su u minusu, što znači da više novca odlazi iz njihove zemlje na ime doznaka, nego što u zemlju dolazi. Tu prednjači Malta sa -2,8 odsto, Island sa minus jedan odsto i Kipar sa -0,9 odsto.

Odakle dolaze doznake u Srbiji

Doznake u Srbiji, kada govorimo o Evropi, najčešće dolaze iz Nemačke, Švajcarske i Austrije.

Zvanični podaci pokazuju da bruto priliv doznaka u Srbiji raste, ali da se neto priliv smanjuje.

Prema podacima koji obuhvataju period januar – septembar ove godine, vidimo da je ukupan priliv iznosio 3,1 milijardu evra, dok je u istom periodu prošle godine iznosio nešto manje od tri milijarde

Ipak, kada se pogleda njihov neto iznos, vidimo da je iznos u prvih devet meseci bio nešto manji od 2,7 milijardi evra, odnosno za 35,9 miliona evra ili za 1,3 odsto manje u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Ako se vratimo još malo unazad, možemo videti da neto vrednost doznaka opada već nekoliko godina.

U 2022. godini doznake su bile skoro 3,8 milijardi evra, dok su u 2023. bile 3,7 milijardi, odnosno zabeležen je pad od 1,5 odsto.

Takođe, u 2024. godini doznake su iznosile 3,56 milijardi evra, što je pad za 4,22 odsto u odnosu na 2023. godinu, dok u prvih devet meseci ove godine imamo pad od 1,3 odsto u odnosu na 2024.

Ekonomista Dragovan Milićević za Danas navodi da nam to što smo u vrhu Evrope po udelu doznaka u BDP-u govori, pre svega, da je bez obzira na broj radnika i iseljenika u inostranstvu BDP Srbije mali.

„Tek u toj srazmeri se vide njegove prave relacije“, smatra naš sagovornik.

Milićević objašnjava i koji su potencijalni razlozi pada neto priliva doznaka u Srbiji.

„Veličina doznaka je, pre svega, determinisana ekonomskom pozicijom pošiljalaca doznaka, a u zemljama iseljenika je već nekoliko godina prisutna ekonomska kriza i situacija nije više tako blistava kao pre pandemije virusa korona, odnosno nastajanja krize i naravno od 2022. godine i početka rata u Ukrajini, kada su se zbog sankcija ruski kanali snabdevanja energentima značajno promenili“, objašnjava on.

Kako dodaje, cene energenata su daleko više, a time i ukupni troškovi.

„Preseljenje kapitala u Sjedinjene Američke Države i zemlje jeftinije energije svakako da značajno utiče na rastuću recesiju i smanjenje platežnih mogućnosti naših radnika“, ukazuje Milićević.

On naglašava da doznake predstavljaju finansijski priliv koji pomaže da se pokriju ukupni rashodi zemlje.

„Podignute doznake u svakom slučaju doprinose povećanju ukupne kupovne moći. Ali to je, ipak, samo potvrda da smo već decenijama deficitna ekonomija“, zaključuje Milićević.

Doznake znak emigracije

Direktor Instituta za razvoj i inovacije Nenad Jevtović za Danas pojašnjava da je razlog velikih doznaka iz inostranstva, pre svega, naša velika emigracija.

„Oni koji su otišli, konstantno nam svake godine šalju doznake. One su u najjačim godinama stranih direktnih investicija bile iste kao i SDI, ali ove godine će ih doznake daleko „prešišati“, jer su SDI pale. SDI su na pijedestalu donosioca odluka, to je glavni hit našeg modela ekonomskog rasta, a sad su one posustale, a doznake nam ostaju. U zemlji sa ovolikom emigracijom, one su najnormalnije“, navodi on.

Razlog za to što nam doznake, ipak, poslednjih godina padaju je strukturne prirode, ukazuje naš sagovornik.

„Iako ne postoje precizni podaci, sumnjamo na to da dolazi do dve stvari – preseljenja, odnosno spajanja porodice u inostranstvu. I kao druga stvar, oni kojima je novac slat u Srbiji, polako ih sve više umire, odnosno manji je broj ljudi kojima se novac šalje“, pojašnjava Jevtović.

Kako dodaje, u današnje vreme su u relativno boljem ekonomskom položaju oni koji su ostali kod kuće.

„Zato oni koji su otišli, novac koji zarade troše i u zemljama u kojima radi. Dakle, šalju manje novca, jer i ovde ljudi sada relativno bolje žive“, kaže on.

Prema njegovim rečima, ne može se predvideti da li će one nastaviti da padaju.

„Ono što znamo je da veličina doznaka uvek zavisi od stanja Evrozone. Ako je tamo slabija stopa rasta, samim tim se smanjuju i plate i privredne aktivnosti. Tako da i ovo smanjenje u poslednje tri godine možemo objasniti usporavanjem Evrozone, a pre svega, nemačke privrede. Kad je tamo usporeniji rast ili stagnacija koju ima Nemačka, nema toliko novca da se šalje“, ukazuje Jevtović.

Doznake se koriste u potrošnju nekretnina

Naš sagovornik naglašava da su nama doznake od enormnog značaja.

„Da nema tih doznaka, bilo bi mnogo teže držati ovaj devizni kurs koji je sad. Bez tih doznaka, dinar bi u dugom roku bio značajno slabiji. Doznake su stalni priliv novca, odnosno deviza u našu zemlju, bez toga da neko zauzvrat traži neku uslugu. Zato one toliko znače, kada se pogleda ukupna platno-bilansna pozicija Srbije, to je nešto što nam drži ovakvu poziciju sa inostranstvom, a odnos između dve ekonomije se vidi kroz devizni kurs“, naglašava Jevtović.

Prema stukturi doznaka, kako kaže, vidimo da one odlaze u potrošnju i nekretnine, a da svega jedan odsto odlazi u investicije.

„Doznake su značajne za preživljavanje, ali ne mogu da budu motor rasta i razvoja. Ne šalju se pare da se pokrene neka proizvodnja, već da kvalitetnije živimo ili eventualno da kupimo stan ili kuću“, zaključuje Jevtović.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Istraživačka kuća Lidington Research objavila je studiju „Uticaji globalnih faktora na skok cena hrane u Srbiji 2022–2025“, koju potpisuju autori Dimitrije Milić, Ivan Lakićević, Mijat Kostić, Teodora Danilović i Dragoslav Rašeta. Studija predstavlja najobuhvatniji pregled uzroka rasta cena hrane u Srbiji u protekle tri godine i donosi zaključak da poskupljenja nisu rezultat jednog faktora, niti se mogu svesti na pojednostavljena objašnjenja poput „loše sezone“ ili „uvezene inflacije“.

Analiza pokazuje da je reč o složenom i višeslojnom procesu u kojem su se istovremeno preklopila tri velika talasa pritisaka: globalni, regionalno-tržišni i domaći strukturni. Tek posmatranjem tih nivoa zajedno postaje jasno zašto je inflacija hrane u Srbiji bila snažnija i dugotrajnija nego što bi se očekivalo na osnovu samih kretanja na svetskim tržištima.

Prvi talas: Globalni pritisci

Prvi talas pritisaka, koji je prema studiji imao najjači i najneposredniji efekat na rast cena hrane u Srbiji, odnosi se na dramatičan rast cena energenata, đubriva i troškova logistike nakon 2022. godine. Studija pokazuje da su globalni poremećaji iz te godine i dalje ključni faktor formiranja cena hrane, a njihovi efekti su se u Srbiji prelili snažnije nego u mnogim uporedivim ekonomijama.

Rat u Ukrajini izazvao je lančanu reakciju u kojoj su porasle cene nafte i gasa, amonijaka i azotnih đubriva, dok je istovremeno došlo do zagušenja u logistici i prekida snabdevanja iz Rusije i Belorusije, zemalja iz kojih Srbija uvozi više od 75% svojih potreba za đubrivima. Ovi poremećaji naglo su podigli ulazne troškove u domaćoj poljoprivredi i taj efekat je bio direktan i neizbežan.

U studiji se navodi da je inflacija hrane u Srbiji dostigla rekordnih 27,2% u martu 2023. godine, dok je opšta inflacija u istom periodu iznosila 15,5%. Ovakav raskorak objašnjava se upravo snažnim rastom troškova poljoprivredne i prehrambene proizvodnje, posebno zbog energenata.

Podaci iz studije dodatno ilustruju razmere energetskog udara:

• više od 80% domaće mehanizacije koristi dizel, pri čemu je oprema prosečne starosti oko 30 godina, što je čini izrazito energetski neefikasnom;

• tokom 2022. godine troškovi goriva po hektaru porasli su i do 40% u odnosu na prethodnu godinu, što je povećalo troškove proizvodnje žitarica, povrća i drugih kultura;

• više od 90% hrane u Srbiji prevozi se drumskim putem, pa je svaki rast cene dizela direktno povećavao i troškove distribucije;

• kada je cena dizela u maloprodaji dostizala preko 200 dinara po litru, trošak transporta po toni hrane rastao je za desetine evra, što se zatim prelivao na veleprodajne i maloprodajne cene;

• troškovi hladnjača i specijalizovanog transporta su 40–50% viši od standardnog drumskog prevoza, što posebno pogađa sektore voća, povrća i mlečnih proizvoda.

Dodatno, prelazak NIS-a na skuplje izvore nafte zbog evropske zabrane tranzita ruske nafte tankerima povećao je trošak derivata u Srbiji, što je, prema ekspertskim intervjuima iz ove studije, narušilo konkurentnost domaće poljoprivrede, posebno u izvozu ka EU tržištima.

Čak i nakon stabilizacije globalnih tržišta energenata tokom 2024, poskupljenja hrane u Srbiji nisu jenjavala. Naprotiv, inflacija hrane se ponovo ubrzala krajem 2024. i tokom leta 2025. godine. Objašnjenje leži u produženom efektu visokih troškova iz prethodnih sezona i strukturalnoj zavisnosti od energenata i uvoznih inputa.

Studija zaključuje da je upravo ovaj talas koji obuhvata rast cena goriva, gasa, đubriva i logistike, bio najjači pojedinačni generator inflacije hrane u Srbiji i osnovni faktor zbog kojeg su domaće cene rasle brže nego u većem delu regiona.

Drugi talas: regionalno-tržišni pritisci

Drugi talas pritisaka proistekao je iz regionalnih kretanja i međunarodne trgovine, pri čemu je visoka uvozna zavisnost Srbije dodatno ubrzala prelivanje spoljnjih šokova na domaće cene. Kako studija pokazuje, rast uvoznih cena hrane, sirovina i energenata u Evropskoj uniji prenosio se gotovo trenutno na domaće tržište, jer Srbija značajan deo prehrambenih proizvoda i ključnih inputa nabavlja upravo iz regiona.

Nakon izbijanja rata u Ukrajini došlo je do ozbiljnih poremećaja u transportnim koridorima i logističkim rutama, kao i do povremenih ograničenja izvoza žitarica i uljarica u državama regiona. Ovi poremećaji povećali su troškove transporta i produbili neizvesnost u snabdevanju, što je najjače pogodilo kategorije koje direktno zavise od međunarodne trgovine – uljarice, žitarice i prerađevine.

Dodatni pritisak dolazio je iz činjenice da Srbija više od 75% đubriva uvozi iz Rusije i Belorusije, tržišta najpogođenijih sankcijama, što je dovelo do naglog rasta cena i smanjenja dostupnosti ovih inputa. Uz visoku zavisnost od drumskog transporta, čiji su se troškovi u 2022. i 2023. godini znatno povećali, regionalni šokovi brzo su se pretočili u rast cene hrane u Srbiji.

Ovi faktori učinili su da cene hrane u Srbiji postanu osetljive na svaku promenu u regionalnoj trgovini, pa su u periodima poremećaja oscilacije bile brže i snažnije nego u većini okolnih zemalja, što je doprinelo tome da inflacija hrane u pojedinim mesecima 2023. dostigne više od 25%.

Treći talas: domaće strukturne slabosti

Treći talas obuhvata domaće strukturne slabosti koje su pojačale efekte globalnih i regionalnih poremećaja, čineći srpsko tržište hrane osetljivijim i sklonijim brzim oscilacijama cena. Studija navodi da mere poput subvencija, povraćaja akciza ili interventnih nabavki imaju ograničen domet u situaciji kada najveći deo troškova dolazi iz faza proizvodnje i prerade koje zavise od energenata, đubriva i vremenskih uslova. U poređenju sa zemljama sa snažnijom poljoprivrednom infrastrukturom, Srbija raspolaže manjim amortizerima, pa se globalni i regionalni šokovi brže i snažnije preliju na potrošače.

Takođe, administrativne mere, poput ograničavanja maloprodajnih marži, zamrzavanja cena ili interventnih nabavki, mogu privremeno da ublaže pritisak, ali ne rešavaju osnovni problem. Većina inflatornih impulsa dolazi iz faza proizvodnje i prerade, iz ulaznih troškova, koje je praktično nemoguće regulisati administrativnim putem. Ograničavanje marži utiče samo na završni deo lanca vrednosti, dok najveći deo troškova nastaje mnogo pre ulaska proizvoda u maloprodaju. Zato su efekti ovih mera bili kratkog daha i nedovoljni da promene opšti nivo cena.

Zbirno posmatrano, rast cena hrane u Srbiji između 2022. i 2025. godine rezultat je istovremenog i međusobno pojačavajućeg delovanja više faktora, što je stvorilo okruženje u kojem nijedan pojedinačni instrument ekonomske politike nije mogao da neutrališe sve kanale uticaja. Dok kratkoročne mere mogu da priguše najjače udare, dugoročna stabilizacija cena zahteva strukturne reforme: modernizaciju poljoprivrede, povećanje energetske efikasnosti, smanjenje zavisnosti od uvoza ključnih inputa, bolju logističku infrastrukturu i jasniji okvir za upravljanje klimatskim rizicima. Studija zaključuje da se inflacija hrane može razumeti i održivo rešavati samo kroz istovremeno sagledavanje globalnih trendova, regionalnih lanaca snabdevanja i domaćih ograničenja, što predstavlja osnovu za formulisanje realističnih i delotvornih politika u godinama koje dolaze.

Građane koji se približavaju odlasku u penziju, ali i one koji već primaju najniže iznose, često zanima koliki je minimalni iznos penzije koji država garantuje zakonom. Na ovo pitanje odgovor daje Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (PIO).

Kako je objašnjeno, pravo na najniži iznos penzije imaju osiguranici koji ostvare pravo na starosnu, prevremenu starosnu ili invalidsku penziju, ukoliko im obračunata penzija bude niža od zakonom utvrđenog minimalnog iznosa.

Trenutno, najniži iznos penzije za korisnike iz kategorije zaposlenih i samostalnih delatnosti iznosi 27.711,33 dinara. Sa druge strane, za penzionere iz kategorije poljoprivrednika garantovani minimalni iznos je niži i iznosi 21.786,02 dinara.

Iz Fonda PIO pojašnjavaju da se za osiguranike iz kategorije poljoprivrednika najniži iznos penzije primenjuje u slučajevima kada je pretežan deo penzijskog staža ostvaren upravo u osiguranju poljoprivrednika.

Drugim rečima, država garantuje minimalnu penziju svima koji ispune zakonske uslove, ali njen iznos zavisi od kategorije osiguranja u kojoj je osiguranik proveo najveći deo radnog veka.

Izvor: Blic Biznis

Foto: Pixabay

Akcije JPMorgan Chase-a (JPM) pale su skoro pet procenata na jučerašnjem trgovanju, nakon što je direktorka sektora za stanovništvo okarakterisala trenutno ekonomsko okruženje kao „malo krhkije“ dok je govorila na Goldman Sachs konferenciji o finansijskim uslugama.

Izvršna direktorka u ovom segmentu, Marijan Lejk, takođe je izjavila da banka predviđa troškove za celu 2026. godinu na 105 milijardi dolara, što je za oko četiri milijarde dolara iznad konsenzusa tržišta.

Kako je navela, najveći rast troškova banke mogao bi da dođe sa strane nastavka rasta poslovanja, potom usled strateških ulaganja, kao što su otvaranje filijala, dodavanje bankara i savetnika, ulaganje u marketing, veštačku inteligenciju (AI), funkcije za korisnike i tehnologiju, kao i inoviranje proizvoda.

Banka predviđa rast prihoda od trgovanja hartijama od vrednosti u četvrtom kvartalu od 13-15 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a rast provizija u investicionom bankarstvu niskim jednocifrenim stopama.

Kada je u pitanju depozitna baza, Lejk je rekla da će depoziti banke ostati relativno nepromenjeni u odnosu na prethodnu godinu i treći kvartal , čak i ako banka nastavi da beleži snažan rast broja novih računa. Sa pozitivne strane, banka beleži neto prilive od brokerskih kuća i online banaka.

Lejk je napomenula da je potrošnja i dalje solidna, ali restorani i trgovci u maloprodaji primećuju da ljudi malo slabije kupuju, a potrošači sa nižim prihodima nastavljaju da se suzdržavaju. Potražnja za radnom snagom slabi, potrošački sentiment ostaje slab, a apsolutni nivoi cena su i dalje povišeni.

Takođe je upozorila da ljudi troše više nego što zarađuju. Kao rezultat toga, rezerve ušteđevine se smanjuju, što potrošačima smanjuje kapacitet da izdrže stres.

Izvor: Seeking Alpha, Momentum

Foto: bertholdbrodersen, Pixabay