Na prvi pogled, Tajvan je zemlja od nešto više od 23 miliona stanovnika i površine približno jednake Vojvodini. Međutim, upravo se na njemu proizvodi najveći deo najsavremenijih mikročipova bez kojih danas praktično ne mogu da funkcionišu veštačka inteligencija, telekomunikacije, automobili, avioni, industrijska proizvodnja, finansijski sistemi, ali ni elektronski uređaji koje svakodnevno koristimo.
Zbog toga se pitanje čipova odavno više ne posmatra kao isključivo tehnološka tema. Ono je postalo jedno od ključnih geopolitičkih i ekonomskih pitanja našeg vremena.
Kako je jedno ostrvo postalo centar sveta?
Miler kroz istoriju razvoja poluprovodnika pokazuje kako je tehnologija, koja je decenijama bila gotovo nevidljiva široj javnosti, postala jedan od glavnih izvora političke i ekonomske moći.
Njegova osnovna teza je da države koje kontrolišu razvoj i proizvodnju najnaprednijih čipova imaju ogromnu prednost u ekonomiji, veštačkoj inteligenciji, odbrambenoj industriji i globalnoj politici.
U središtu te priče nalazi se tajvanska kompanija TSMC, najveći svetski proizvođač najsavremenijih mikročipova. Upravo zbog nje Tajvan je dobio nadimak „Silicon Shield“ (silicijumski štit).
Zašto se oko Tajvana nadmeću Kina i Amerika?
Peking Tajvan smatra delom svoje teritorije i nikada nije odustao od mogućnosti njegovog ujedinjenja sa maticom. Istovremeno, Vašington nastoji da očuva postojeći tehnološki poredak i lance snabdevanja koji najvećim delom zavise upravo od tajvanskih fabrika.
Pritom, SAD ograničavaju izvoz najnaprednijih čipova i tehnologije Kini, dok Peking ulaže stotine milijardi dolara kako bi razvio sopstvenu industriju poluprovodnika i smanjio zavisnost od stranih proizvođača.
U takvom odnosu snaga čipovi više nisu samo elektronske komponente, već jedan od ključnih resursa od kojih zavise ekonomska moć, tehnološka prednost i nacionalna bezbednost država.
Od borbenih aviona do televizora u dnevnoj sobi
Međutim, posledice njihove nestašice ili poskupljenja osećaju se mnogo bliže nego što većina ljudi pretpostavlja.
Mikročipovi se danas nalaze u gotovo svakom elektronskom uređaju – od automobila, aviona i medicinske opreme, preko računara, mobilnih telefona i gejming konzola, do pametnih televizora i uređaja koje svakodnevno koristimo, a retko o njima razmišljamo.
Jedan od takvih primera su set-top box uređaji.
Nekada su služili gotovo isključivo za prijem televizijskog signala. Danas predstavljaju male računare koji omogućavaju gledanje sadržaja sa streaming platformi, obradu slike visoke rezolucije, rad aplikacija i stalnu razmenu velikih količina podataka. I oni, baš kao i telefoni ili računari, zavise od sve naprednijih memorijskih čipova.
Gledanje jednog dvočasovnog filma u 4K rezoluciji preko streaming servisa ili set top box uređaja može da podrazumeva prenos i obradu čak 14 do 16 GB podataka, što jasno pokazuje koliko su zahtevi za memorijom i procesorskom snagom ovih uređaja porasli.
Kako raste kvalitet slike, broj dostupnih servisa i količina digitalnog sadržaja koji svakodnevno konzumiramo, raste i potreba za sve naprednijim memorijskim čipovima. Ono što je nekada bio jednostavan prijemnik televizijskog programa danas je deo digitalne infrastrukture domaćinstva.
Ista logika važi i za gotovo svu drugu elektroniku. Telefoni obrađuju višestruko više podataka nego pre deset godina, automobili postaju računari na točkovima, a televizori sve češće koriste funkcije zasnovane na veštačkoj inteligenciji.
Svaka nova generacija uređaja zahteva više memorije i složenije čipove.
Zbog toga, prema procenama analitičke kuće Gartner, rast cena DRAM i NAND memorije dovešće do poskupljenja krajnjih uređaja. Gartner procenjuje da će cene personalnih računara porasti za oko 17%, a pametnih telefona za oko 13%, jer proizvođači više neće moći da apsorbuju rast troškova memorijskih čipova.
Šta bi se dogodilo kada bi proizvodnja stala?
Ozbiljniji poremećaj proizvodnje na Tajvanu imao bi daleko ozbiljnije posledice.
Problem ne bi bio ograničen samo na telefone ili računare. Posledice bi se prelile na automobilsku industriju, vazduhoplovstvo, telekomunikacije, zdravstveni sektor, proizvodnju industrijskih mašina, razvoj sistema veštačke inteligencije i odbrambenu industriju.
Drugim rečima, gotovo svaki sektor savremene ekonomije bio bi suočen sa prekidima u proizvodnji, rastom troškova i novim talasom poskupljenja.
Zato se danas sve više govori da se najveće geopolitičke bitke više ne vode isključivo oko energenata, već oko tehnologije.
Možda najveći paradoks savremenog sveta jeste to što globalna ekonomija, vredna više desetina biliona dolara, u velikoj meri zavisi od proizvodnje na ostrvu koje površinom nije mnogo veće od Vojvodine.
Kao što svaka eskalacija sukoba na Bliskom istoku ili pretnje blokadom Ormuskog moreuza gotovo trenutno podižu cenu nafte na svetskim tržištima, tako bi i ozbiljniji poremećaj proizvodnje ili transporta čipova sa Tajvana izazvao lančanu reakciju u globalnoj ekonomiji.
Razlika je samo u tome što bi se, umesto energenata, ovog puta svet suočio sa nestašicom nekoliko milimetara silicijuma bez kojih savremena industrija i digitalna ekonomija praktično ne mogu da funkcionišu.
Upravo zato rast cena memorijskih čipova i neizvesnost u lancima snabdevanja već utiču na cenu gotovo svih elektronskih uređaja – od mobilnih telefona i računara, preko televizora i gejming konzola, do set-top box uređaja – a sve ukazuje na to da će taj pritisak na rast cena ostati prisutan i u godinama koje dolaze.
