Nova međunarodna analiza otkriva koje su evropske zemlje najpametnije, kombinovanjem rezultata PISA testova, broja naučnih publikacija i prosečnog IQ-a stanovništva. Na vrhu liste nalazi se Švajcarska, dok Estonija i Finska prednjače u obrazovanju, a Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačka u istraživačkom outputu.

Evropa je decenijama sinonim za kvalitetno obrazovanje, inovacije i naučna dostignuća. Ipak, nova međunarodna analiza otkriva da neke države prednjače u gotovo svim segmentima – od inteligencije do naučnog i ekonomskog napretka.

Prema izveštaju platforme TradingPlatforms, Švajcarska je najpametnija država Evrope i treća na svetu, sa ukupnim “smartness” rezultatom od 72,2 poena od 100. Ova pozicija zasnovana je na visokom prosečnom IQ-u (100,8) i impresivnom istraživačkom outputu – čak 3.967 naučnih publikacija u 2024., odnosno 442,4 po glavi stanovnika.

Na drugom mestu nalazi se Island (59,1/100), zahvaljujući izuzetnom broju naučnih radova po stanovniku, dok je treća Danska (57,9/100).

Finska sa prosečnim IQ-om od 100,3 i odličnim PISA rezultatima (495) zauzela je četvrto mesto, a Estonija se posebno istakla kao zemlja sa najboljim obrazovnim sistemom u Evropi, sa prosekom od 516 PISA poena – najviše na kontinentu.

U top 10 našle su se i Švedska, Slovenija, Holandija, Austrija i Ujedinjeno Kraljevstvo, koje spaja visoka naučna produkcija i solidni obrazovni rezultati.

Nemačka je vodeća po ukupnom broju naučnih publikacija (10.559), ali ne i po kvalitetu obrazovnih rezultata, dok je Španija iznenadila najvišim prosječnim IQ-om u Evropi – 102,3.

„Države sa višim prosečnim IQ-om uglavnom ostvaruju bolje obrazovne rezultate i snažniji naučni output. Manje zemlje poput Švajcarske, Estonije i Finske pokazuju da nije presudna veličina, već ulaganje u obrazovanje i istraživanja“, poručuje analitičar Martin Tunchev iz TradingPlatforms.

Izvor: Investitor.me

Foto: Pixabay

Zamislite grupu ljudi kako sede zajedno i slušaju pripovedača koji recituje priče o herojima, zlikovcima i smelim podvizima. Ovo može biti prizor iz davne ljudske prošlosti. Ali, prema mišljenju različitih stručnjaka, sadašnjost više liči na daleku prošlost nego što mnogi to razumeju.

Kultura usmenog informisanja i učenja se vratila na velika vrata. Kada birate da željene informacije dobijate uglavnom iz podkasta i videa, učestvujete u oživljavanju usmene kulture, pišu psiholozi istraživači koji se još od pojave YouTube-a bave ovom temom.

Šta to menja u ljudima? U mozgu? Nauka i neuronaučnici upozoravaju da je pitanje komplikovano, ali ima odgovora koje svako treba da čuje.

Povratak usmene kulture

YouTube, TikTok i podkasti možda izgledaju potpuno drugačije od sedenja oko logorske vatre i slušanja događaja i priča. Ili, biti deo grupe prolaznika koji slušaju lokalnog pevača koji zabavlja publiku. Sve je to deo ljudske istorije. Ali, od pojave digitalnih medija, mnogi analitičari, mislioci i kritičari ističu sličnosti između između informisanja i učenja uz ognjište i slušanjem podkasta.

Ukratko – kada se ljudi uglavnom oslanjaju na slušanje, informacije moraju biti pamtljive, „prosto“ rečene uz što manje odabranih reči. To znači – jednostavno uz više ponavljanja. A, ideje su, kako je većini već jasno, često povezane sa određenim osobama i društvenim kontekstima.

Ako vas zanimaju dokazi u prilog tome da se usmena kultura itekako vratila kao način usvajanja znanja, mnogo ih je objavljenih. O tome pišu i teoretičari književnosti i sveštena lica i istoričari i eksperti za digitalne medije. Još od 80-ih prošlog veka počela je da se diže prašina oko nove ere informisanja i učenja.

Analitičar društevnih dešavanja Erik Levic ponudio je detaljno objašnjenje pomenutih argumenata. Pored osnovne tvrdnje da „vaš mozak nije ono što je nekada bio“, Levic ovako iznosi svoje gledanje na celu stvar.

Video i promene

Pojava masovne pismenosti omogućila je ljudima apstraktnije i složenije misli. Pisana reč je odvojila ideje od osobe koja ih iznosi. Ovo, kažu neuronaučnici, ostavlja uočljive promene u načinu na koji je ljudski mozak povezan.

Društveni mediji, YouTube, TikTok i podkasti, tvrdi se, obrću te promene.

„Digitalni mediji oživljavaju usmenu kulturu omogućavajući ljudima da komuniciraju kroz govor i izraze lica,“ sumira Levic. Kao rezultat toga, „naše razmišljanje postaje manje apstraktno, a više usmereno na praktično; manje racionalno, a više emotivno; manje usmereno ka univerzalnom, a više plemensko; manje individualističko, a više konformističko.“

Sa čitanja na slušanje

O ovoj teoriji može se mnogo raspravljati. Da li je usmena kultura objektivno povezana sa određenim stilom mišljenja? S obzirom na to da gotovo svi danas znaju da čitaju, da li se zaista ljudi vraćaju na taj način razmišljanja? Da li su digitalni mediji oživeli određeni mentalni sklop ili su ga samo učinili vidljivijim i moćnijim? – pitanja su koja i Levic postavlja.

Ova pitanja su intrigantna i predmet su žestokih debata. Međutim, kada je reč o efektima prelaska sa čitanja na slušanje na individualne mozgove, tu je nešto jasnije.

Jednostavna je činjenica da ljudi danas čitaju mnogo manje (posebno kada je reč o dubokom, angažovanom čitanju, a ne samo o preletanju teksta). Učitelji svih profila žale se na opadajuću spremnost i sposobnost učenika da čitaju knjige.

A neuronauka jasno kaže da je način na koji se vaš mozak nosi sa tekstom vrlo različit od načina na koji obrađuje reči koje su izgovorene i koje sluša.

Mozak sa knjigama naspram podkasta

Šta se dešava u vašem mozgu kada pređete sa usvajanja informacija uglavnom iz knjiga i članaka na prijem informacija uglavnom iz podkasta i videa?

Stefani Del Tufo, koja istražuje neuronauku jezika, nedavno je objasnila u The Conversation.

„Vaš mozak koristi iste jezičke i kognitivne sisteme i za čitanje i za slušanje, ali takođe obavlja različite funkcije u zavisnosti od toga kako primate informacije,“ piše Del Tufo.

Na primer, čitanje zahteva višeslojni proces dekodiranja kako bi se slova pretvorila u reči, reči u rečenice, a na kraju u celokupne ideje. Pošto ne možete da kontrolišete tok informacija, slušanje zahteva koncentraciju i pamćenje.

Kada je reč o uživanju u jednostavnom materijalu radi zadovoljstva, ove razlike nisu važne. Uživajte u svom triler romanu ili sportskim doskočicama u bilo kom obliku koji želite. Ali, kada pokušavate da se bavite složenim idejama ili učite iz materijala, čitanje u odnosu na slušanje ima prednosti.

„Čitanje „teškog“ materijala obično je lakše nego slušanje sa praktične tačke gledišta,“ ističe Del Tufo. „Čitanje vam omogućava da se krećete kroz tekst lako, ponovo čitajući određene delove ako se mučite da razumete, ili podvlačeći važne tačke da biste ih kasnije ponovo pogledali. Slušalac koji ima poteškoća da prati određenu poentu mora da pauzira i premotava, što je manje precizno od prelistavanja strane i može da prekine tok slušanja, otežavajući razumevanje.“

Takođe je često lakše održati fokus dok čitate, jer čitanje zahteva vašu punu pažnju. Podkasti nude više prilika za multitasking, a time i za ometanja.

Verovatno je to razlog zašto su „studenti koji su čitali materijal postigli znatno bolje rezultate na testu od onih koji su isti materijal slušali,“ navodi Del Tufo.

Čitanje pobeđuje podkaste

Vremenom, kako neuronaučnici tvrde potkovani istraživanjima, pažljivo čitanje sa razumevanjem trenira vaš mozak, trenira koncentraciju i složeno razmišljanje. „Šta to znači za nas kao društvo ako odlučimo da odustanemo od vežbanja tih veština i izaberemo da većinu informacija primamo usmeno, ostaje tema za debatu“ piše Levic. Ali nauka je jasna: za svakog pojedinačno je važno kako prima informacije. Slušanje je možda lakše uklopiti u savremen zauzet život. Podkasti i videa mogu biti briljantni, duhoviti ili inovativni. Međutim, kada je reč o složenim materijalima, o sadržajima koji su kompleksni i koje treba razumeti i zapamtiti, slušanje ne može da zameni staromodnu knjigu.

Izvor: Bonitet.com

Foto: Pixabay

Više od 150 godina, fosilna goriva su globalno bila stub ekonomskog rasta. Sada se ova veza konačno prekida, a Srbija ima ne samo mogućnost, već i obavezu da se prilagodi, piše dr Dejan Molnar sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Dr Molnar je član Odbora za ekonomske nauke SANU, Društva ekonomista Beograda, Naučnog društva ekonomista Srbije, Udruženja novinara Srbije i Banatskog udruženja književnika.

– Prema poslednjim podacima za 2024. godinu, Srbija je pretekla Poljsku i sada proizvodi „najprljaviju“ struju u Evropi – počinje dr Molnar autorski tekst za portal Klima 101.

U pitanju je mera tzv. karbonskog intenziteta energetike, odnosno: koliko ugljen-dioksida neka zemlja emituje za svaki kilovat-čas proizvedene električne energije.

U slučaju Srbije, ta brojka je oko 670 grama CO2. Poređenja radi, veliki broj zemalja Evropske unije, od Italije i Nemačke do Austrije i Holandije, emituje između 100 i 300 g CO2 za svaki kilovat-čas struje, dok za zemlje čija se energetika zasniva prevashodno na „čistim“ izvorima, kao što su Norveška, Island i Albanija, ta brojka je ispod 30 gCO2/kWh.

Drugim rečima, ove zemlje proizvode u proseku preko 20 puta čistiju struju od Srbije.

Ekološki i ekonomski problem

To nije samo ekološki, već i ekonomski problem. Usled jakog oslanjanja naše energetike na ugalj, Srbija ima jednu od najviših emisija CO₂ po jedinici bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Evropi.

Šta nam govore ekonomska teorija i ekonomska istorija: da li možemo da razdvojimo privredni rast od naše zavisnosti od fosilnih goriva?

Iz istorijske perspektive, fosilna goriva su bila, i još uvek u značajnoj meri jesu, stub ekonomskog rasta. U tom smislu, prisutna je pretpostavka o postojanju čvrste pozitivne korelacije između rasta BDP-a i emitovanih količina CO2.

Štaviše, pitanje odnosa privrednog rasta i emisije ugljen-dioksida postaje jedno od ključnih u domenu savremene ekonomske, ali i globalne klimatske politike.

U poslednje vreme je prisutno sve više naučnih istraživanja koja za predmet imaju ispitivanje „međuzavisnosti“ između privrednog rasta i nivoa zagađenja (mereno količinom emitovanog CO2).

Kao koautor sam učestvovao u jednom takvom istraživanju, u kojem smo analizirali podatke za zemlje EU-15 i CIE-11 u periodu od 1995. do 2023. godine.

Naš cilj je bio da testiramo hipotezu o prisustvu tzv. ekološke Kuznjecove hipoteze, odnosno hipoteze EKC (Ecological Kuznets Curve).

Naime, ova hipoteza sugeriše da emisije štetnih gasova rastu u ranim fazama ekonomskog razvoja, ali da nakon dostizanja određenog nivoa dohotka po stanovniku, ekonomski rast ne mora nužno da uzrokuje i više zagađenja.

Naprotiv, nivo emisijama u razvijenim državama počinje da opada, zahvaljujući tehnološkom napretku, efikasnijoj upotrebi resursa i većem udelu obnovljivih izvora energije u energetskom miksu.

Rezultati do kojih smo došli su to i potvrdili. Dugoročna veza između rasta BDP-a i emisije CO₂ postoji – ali nije linearna.

U zemljama koje su ekonomski naprednije, sa razvijenijim institucionalnim okvirom, boljom energetskom politikom i visokom ekološkom svešću, rast BDP-a u zrelijim razvojnim fazama je praćen padom emitovanih količina CO₂.

Na drugoj strani, u manje razvijenim državama koje su se pretežno oslanjale na fosilna goriva, privredni rast je doprinosio i većem zagađenju.

Proizilazi da privredni rast nije sam po sebi problem, već način na koji se on ostvaruje.

Skandinavske zemlje manji zagađivači

Ovaj uvid jačaju i aktuelni globalni podaci.

Prema podacima Svetske banke i Međunarodne agencije za energetiku (IEA), globalna karbonska intenzivnost je smanjena za više od 30% od 2000. godine.

To je rezultat prelaska na obnovljive izvore, rasta energetske efikasnosti i digitalizacije sektora usluga.

Evropa ima najnižu karbonsku intenzivnost u svetu: emisije CO₂ po jedinici BDP-a smanjene su za više od 40% od 2000. godine.

Lideri su skandinavske zemlje, Nemačka i Francuska, zahvaljujući visokom udelu obnovljivih izvora i nuklearne energije, kao i efikasnim politikama dekarbonizacije.

SAD i Kanada beleže snažan pad karbonske intenzivnosti – za više od 35% od 2000. godine, ali i dalje ostaju iznad evropskog proseka zbog velikih razlika među saveznim državama i sektorskom zavisnošću od nafte i gasa.

I Kina je zabeležila relativan napredak: iako ukupne emisije rastu, karbonska intenzivnost se smanjila za oko 25%, zahvaljujući ogromnim ulaganjima u solarnu i vetroenergiju.

Ipak, i dalje je iznad globalnog proseka, jer se privreda i dalje u velikoj meri oslanja na energiju iz uglja.

Ovi padovi karbonske intenzivnosti nisu sprečavali ekonomski rast. Primera radi, Evropska unija je tokom perioda 1990-2018. smanjila emisije štetnih gasova (uglavnom CO2) za 23%, uz istovremeni rast BDP-a od čak 61%.

Za Srbiju „zeleni rast“ obaveza

Da li je došlo vreme da se redefinišu merila ekonomskog uspeha?

Umesto „jurnjave“ za visokim stopama rasta BDP-a bez obaziranja na ekološke posledice, neophodno je težiti održivom razvoju.

To podrazumeva integraciju i internalizaciju ekoloških kriterijuma u sve sektore privrede, kao i u sve ekonomske kalkulacije, odnosno insistiranje na efikasnijoj potrošnji energije, promenama (ekologizaciji) u sektoru transporta, građevine, industrije.

Karbonska intenzivnost (emisija CO₂ po jedinici BDP-a) postaje nova mera napretka – meri ne samo koliko raste jedna ekonomija, već kako ona raste.

Zemlje koje uspevaju da smanje emisije po jedinici BDP-a otvaraju prostor za „zdraviji“ rast, bolju konkurentnost i manji ekološki, odnosno karbonski otisak.

Kada je u pitanju Srbija, takvo razdvajanje privrednog rasta i emisija se (još uvek) nije dogodilo. Ali ono postaje ne samo moguće, već i obaveza.

Naime, Evropska unija uvodi mehanizme poput karbonske takse, što znači da će proizvodi iz zemalja koje ne poštuju ekološke standarde biti skuplji na evropskom tržištu.

Dvostruki izazov za energetiku

Za Srbiju, koja teži članstvu u EU i ima visoku zavisnost od izvoza, to je pitanje dugoročne konkurentnosti naše ekonomije.

Pored toga, smanjenje karbonske intenzivnosti otvara pristup fondovima Evropske unije namenjenih za podsticanje zelene tranzicije (poput „Zelenog klimatskog fonda“ i „Instrumenta za pretpristupnu pomoć – IPA III“).

Time bi se moglo omogućiti sufinansiranje velikih infrastrukturnih i energetskih projekata, što bi predstavljalo značajnu fiskalnu olakšicu i zamajac za modernizaciju privrede.

Ključni izazov za Srbiju je dvostruk: sa jedne strane, potrebno je modernizovati energetski miks, prelaskom sa uglja na obnovljive izvore, dok sa druge strane treba jačati administrativne kapacitete i strategije u oblasti zaštite životne sredine.

Iako su već načinjeni određeni pomaci, napredak je i dalje spor. Potrebna je snažnija politička volja, kao i investicije u „zelenu“ infrastrukturu, obrazovanje i inspekcijski nadzor.

Smanjenje karbonske intenzivnosti mora biti i naš nacionalni prioritet – ne samo zbog klimatskih ciljeva, već i zbog ekonomskog opstanka u ambijentu gde se sve više oporezuje zagađenje.

Stoga, Srbija i region Zapadnog Balkana moraju znatno ubrzati energetske reforme ako žele da postanu deo „zelenog evropskog sistema“.

Izvor: Klima 101

Foto: Terry Vlisidis, Unsplash