Domaći proizvođači rena ostvaruju prinose od pet do osam tona po hektaru, a pojedini su razvili i sopstvenu preradu. Ulaganje može da dostigne 5.000 evra, dok najveći rizik predstavljaju troškovi ručnog rada i neizvestan otkup.

Ren je jedna od povrtarskih kultura koja može da bude zanimljiva poljoprivrednicima koji traže alternativu tradicionalnoj proizvodnji. U Srbiji već postoje proizvođači koji ga gaje na više hektara za izvoz, ali i oni koji su od nekoliko ari stigli do hektara i pokrenuli sopstvenu preradu.

Ipak, visoka cena kilograma rena na pijaci ne znači automatski i veliku zaradu za proizvođača. Ključna razlika je u tome da li se prodaje sirov koren otkupljivaču, direktno kupcima ili kao gotov proizvod u teglicama. Primeri domaćih proizvođača pokazuju da tržište postoji, ali i da uspeh zavisi od kvaliteta, radne snage i sigurnog plasmana.

Branko Ostić iz Manđelosa kod Sremske Mitrovice jedan je od poznatijih proizvođača rena u Srbiji. Prema pisanju medija, on je ovu kulturu gajio na više od deset hektara, prvenstveno za nemačkog prerađivača. Ostić je naveo da ulaganje iznosi od 4.000 do 5.000 evra po hektaru, dok se prinosi kreću od četiri do osam tona, u zavisnosti od namene proizvodnje. Deo roda koristi se za preradu, dok se deo može proizvoditi kao sadni materijal.

To znači da bi poljoprivrednik za jedan hektar morao da obezbedi između 4.000 i 5.000 evra.

Za konkretnu računicu uzećemo prinos od pet tona po hektaru. Takav prinos naveo je i Milovan Adžić iz Novog Bečeja, koji je proizvodnju rena proširio sa deset ari na jedan hektar, a potom pokrenuo preradu i pakovanje u tegle. Dragiša Andrejić iz Preliva je u razgovoru za Agroklub naveo da prvu klasu rena prodaje po 600 dinara za kilogram na veliko, dok je cena druge klase 400 do 500 dinara. To su cene iz iskustva konkretnog proizvođača, a ne garantovana otkupna cena za sve poljoprivrednike.

Ovo su scenariji bruto prihoda, a ne prognoza zarade. Pretpostavlja se da je svih pet tona prodato po istoj ceni, bez odbijanja neprodatih količina, oštećenih korenova i razlika u kvalitetu. Za proizvođača koji prodaje direktno kupcima ili uspe da obezbedi cenu od 400 do 600 dinara po kilogramu, prihod može da bude značajan. Međutim, takva cena ne mora biti dostupna za svih pet tona, naročito ako je reč o prodaji jednom velikom prerađivaču.

Ovaj ostatak nije potvrđena čista dobit. To je matematička razlika između modelovanog prihoda i iznosa ulaganja koji je naveo jedan proizvođač. Pošto nije poznato koje sve troškove taj iznos pokriva, tabelu ne treba tumačiti kao konačnu računicu profitabilnosti. Upravo tu se nalazi najvažnija nepoznanica: koliko košta rad na vađenju, čišćenju i sortiranju, koliko korena ne zadovoljava standarde kupca i koliko se novca izdvaja za transport i skladištenje. Bez tih podataka ne može se pouzdano tvrditi da proizvođaču ostaje milion ili dva miliona dinara čiste zarade.

Ren se često opisuje kao otporna biljka, ali to ne znači da je njegova proizvodnja jednostavna. Milovan Adžić je u razgovoru objavljenom u medijima objasnio da se približno mesec dana nakon sadnje svaki koren otkopava, uklanjaju se zaperci, a zatim se vraća u zemlju. Ovaj postupak zahteva mnogo ručnog rada. Za izvoz se, prema njegovim rečima, traži pravilan koren prve klase, dužine oko 25 centimetara i debljine oko dva centimetra.

Zbog toga proizvođač koji ima porodičnu radnu snagu može imati drugačiju računicu od onoga koji mora da angažuje sezonske radnike za svaki posao.

Problem može biti i vađenje. Branko Ostić tvrdi da nekada vremenski uslovi otežavaju ulazak radnika i mehanizacije u njivu. Kada se tome dodaju promenljiva potražnja i cena, jasno je da visok potencijalni prihod ne uklanja rizik poljoprivredne proizvodnje.

Prerada rena može da donese veću zaradu, ali zahteva novi posao

Milovan Adžić je, prema pisanju medija, prvo zasadio deset ari, zatim proširio proizvodnju na 35 ari, a potom na jedan hektar. Pošto je razvio proizvodnju sirovog korena, pokrenuo je preradu i prodaju u teglama. Adžić je naveo da prerađeni ren na inostranom tržištu može da dostigne cenu od dva evra za 100 grama. To odgovara maloprodajnoj vrednosti od 20 evra po kilogramu gotovog proizvoda, ali ne znači da proizvođač ostvaruje taj iznos kao čistu zaradu.

Kod prerade se pojavljuju novi troškovi: oprema, ambalaža, deklaracije, kontrola bezbednosti hrane, rad, distribucija i marketing. Neophodno je pronaći i kupce koji će redovno preuzimati gotov proizvod. Ipak, prerada može biti način da se smanji zavisnost od jednog otkupljivača i da se veći deo vrednosti zadrži na gazdinstvu. To je posebno važno ako na domaćem tržištu postoji dovoljno kupaca za lokalni proizvod, dok se za izvoz mogu obezbediti potrebni standardi i ugovori.

Za početnika je razumnije da prvo testira proizvodnju na manjoj površini nego da odmah uloži nekoliko hiljada evra u hektar. Primer Vlade Boškovića iz Male Vranjske, koji je proizvodnju rena počeo na pet ari, a zatim proširio na 30 ari, pokazuje da je moguće postepeno razvijati ovaj posao. On je ren prodavao i kao sirov koren i u teglama.

Manja površina omogućava proizvođaču da proveri kvalitet zemljišta, troškove rada, ostvarivi prinos i interesovanje kupaca. Međutim, troškovi po kilogramu mogu biti viši nego na većoj površini, naročito ako se mehanizacija iznajmljuje ili se plaća svaki radni sat. Pre sadnje treba obezbediti odgovarajuće zemljište, proveriti dostupnost sadnog materijala, napraviti plan navodnjavanja i razgovarati sa potencijalnim kupcima. Najvažnije je dobiti konkretne odgovore o otkupnoj ceni, standardima kvaliteta, količinama i rokovima plaćanja.

Reč je o udelima koji su u vlasništvu države. Ministarstvo privrede najavilo je da će se uključiti u trgovanje akcijama na Beogradskoj berzi.

Ispostaviće naloge za prodaju akcija u vlasništvu Akcionarskog fonda i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Prva firma na spisku je Crveni signal iz Leskovca. Akcionarski fond poseduje 2.805 akcija ovog preduzeća. To je udeo od 17 % i čini ga drugim akcionarom.

Drugo preduzeće je Elektrometal iz Beograda. Akcionarski fond nudi na prodaju 68.281 akcija, što je petina vlasništva.

Ovde Akcionarski fond i PIO fond drže skoro trećinu firme. Petina je u rukama fonda, a 11 % poseduje PIO fond.

Ministarstvo privrede će pokušati da proda i 38.593 akcije Hemosa sa Palića. Akcionarski fond je prvi akcionar, jer drži 21 % akcija.

Na prodaju je i 21 % NIPD Reč naroda iz Požarevca, koji sada čini deo portfolija Akcionarskog fonda. Kao i skoro 24 % Hajdučice iz Plandišta i četvrtine Dunava iz Grocke.

Akcionarski fond poseduje skoro 27%, a PIO fond blizu 10 % ove frime.

Kako se vidi iz napomena uz finansijski izveštaj Akcionarskog fonda, on je na kraju prošle godine posedovao udele u 373 privredna društva.

U tom broju su udeli u 250 javnih akcionarskih društava, 42 nejavna i u 81 društvu ograničene odgovornosti.

U tom skupu, međutim, nisu sve uspešne firme. Naprotiv, čak 141 društvo se vodi kao neaktivno.

To znači da su u postupku stečaja ili likvidacije. Na kraju prošle godine, postojala je mogućnost da se unovče 232 udela.

To pravo su stekli oni koji su bili punoletni poslednjeg dana 2007. godine. Ali to nije bio jedini uslov.

Drugi je bio da se dotad nisu ostvarili kao akcionari, da nisu besplatno stekli akcije nekog preduzeća koje je dotad prošlo vlasničku transformaciju.

Sve je to predvideo Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.

Imovinu Akcionarskog fonda čine akcije prenete na njega tokom postupka privatizacije i dividende kao učešće u dobiti po osnovu tih akcija preduzeća.

Iz finansijskog izveštaja se vidi i da su tokom prethodnih godina stekli pravo svojine nad parcelama, objektima i delovima objekata širom Srbije. To se desilo nakon likvidacije i stečaja pojedinih firmi u kojima je fond imao udele.