„Naši primarni proizvodi su priplodna jaja i jednodnevni pilići. Osvojili smo 35% domaćeg tržišta jednodnevnih pilića, prošle godine smo proizveli 23 miliona, a Srbija proizvede oko 65-70 miliona, ali ćemo ove godine povećati proizvodnju“, najavljuje Ivan Stanojlović, direktor porodične firme „Robins“, koja je ovaj posao započela pre tri decenije kao sporedni.
Sankcije i hiperinflacija devedesetih godina prošlog veka naterali su porodičnu firmu „Robins“ da započne dodatni posao, proizvodnju pilića, i tako obezbedi prihode za školovanje dva sina, Ivana i Igora Stanojlovića, koji su tada studirali mašinstvo. Danas u proizvodnji tovnih pilića drže trećinu domaćeg tržišta.
„Posao smo započeli 1994. godine. Bilo je to teško vreme, inflacija je ‘jela’ zaradu od proizvoda koje smo uzgajali na poljoprivrednom imanju. Moj otac je došao na ideju da pokrene proizvodnju koja bi omogućila valorizaciju sirovina sa obrađenih površina. Odabrao je živinarstvo, jer se ranije time bavio amaterski. Tako smo kupili prvo matično jato“, kaže za B&F Ivan Stanojlović.
Igor je tada bio student mašinstva, a Ivan brucoš na istom fakultetu, pa je porodica mislila da će joj to biti privremeno zanimanje. Iako je posao rastao Igor je uspeo da diplomira, a Ivanu je ostalo pet ispita jer mu je, kaže, primarni cilj postao da zaradi novac i kupi dobar auto. To ga je udaljavalo od fakulteta, a guralo ka poslu sa živinarstvom. Seća se da je u to vreme, samo za benzin za vožnju do Smederevske Palanke, njih četvoro skupljalo pare.
„Posle godinu dana bavljenja živinarstvom mogao sam da kupim pet litara goriva, što je danas trivijalna priča, ali to je bila strašna pokretačka snaga da razvijamo posao. Ipak, do kupovine prvog auta je prošlo šest-sedam godina“, priča Ivan.
Ove godine još veća proizvodnja
Danas firma „Robins“ poseduje više od 20.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u vlasništvu i još toliko u zakupljenim objektima. Centrala preduzeća je u Glibovcu kod Smederevske Palanke. Tu se nalaze i dve od četiri inkubatorske stanice, od kojih je jedna po tehnologiji najmodernija na Balkanu. Ostatak proizvodnje je u zakupljenim objektima u Azanji, u okolini Požarevca, Petrovca na Mlavi, Kragujevca i Topole.
Firma danas ima 120 radnika, čije su prosečne zarade oko 85.000 dinara i svoju veterinarsku službu koja besplatno pruža usluge kooperantima. „Robins“, kako pokazuju finansijski rezultati, poslednjih godina raste od 10% do 15% godišnje. Prema Ivanovim rečima, poslovna filozofija firme je da se radnicima podižu zarade iako se time podižu i troškovi, ali je važno da zadovoljni dolaze na posao.
„Naši primarni proizvodi su priplodna jaja i jednodnevni pilići. Osvojili smo 35% domaćeg tržišta jednodnevnih pilića, prošle godine smo proizveli 23 miliona, a Srbija proizvede oko 65-70 miliona, ali ćemo ove godine povećati proizvodnju“, najavljuje Stanojlović i dodaje: „Pokušavamo da budemo ozbiljan dobavljač jednodnevnih pilića firmama koje imaju tov, klanicu, fabriku stočne hrane, preradu mesa. Izvozimo mali deo proizvodnje u Severnu Makedoniju i najvećem proizvođaču mesa na Kosovu“.
Uklanjanje prepreka za izvoz
Srbija, prema rečima prvog čoveka „Robinsa“, ima ozbiljan potencijal u prehrani, posebno u živinarstvu koje zadovoljava domaće potrebe, za razliku od svinjskog i goveđeg mesa koje se uvozi.
„Nivo na kojem želimo da budemo kao branša je da postanemo izvoznik pilića, mesa i priplodnih jaja. Imamo za to sve preduslove, stočnu hranu koja je primarni trošak u proizvodnji, poljoprivrednici poseduju znanje, postoji dobra proizvodnja priplodnih jaja, jednodnevnih pilića, tovnih pilića, klanice se sve više izdvajaju kvalitetom. Najbitnije je što je cena pilećeg mesa u Srbiji najniža u Evropi, prosečne cene u maloprodaji niže su nego u Poljskoj, koja važi za velesilu u sektoru živinarstva u Evropi“, objašnjava Ivan.
Cene piletine u Srbiji su, prema njegovim rečima, niže između ostalog zato što je tržište zatvoreno pošto nema izvoza. Stoga, čim se pojavi višak mesa vrlo brzo se obara cena jer pileće meso nema dug rok trajanja. Onda je jedino rešenje zamrzavanje, što dosta košta, a to meso je jeftinije i konkuriše mu zamrznuto meso iz uvoza.
Stanojlović napominje da za sada ne postoje preduslovi za izvoz piletine i jaja u EU jer ima problema u kontrolisanju salmonele, koji se više tiču praćenja i prikazivanja rezultata, nego načina proizvodnje. Zato poslovno udruženje Zajednica živinara sa Ministarstvom poljoprivrede pokušava da otkloni smetnje, kako bi „Robins“ i drugi proizvođači mogli da izvoze na okolna tržišta, u Hrvatsku, Grčku, Rumuniju, Mađarsku.
Na pitanje da li je proizvodnja profitabilna obzirom da su cene niske, Ivan odgovara da zarade ima, iako se proizvođači žale da je ona mala.
„To je samo priča, jer ako živinari ne odustaju od proizvodnje, već je šire, to znači da postoji ekonomski rezon zašto to rade. Naša firma apsolutno vidi budućnost u ovom poslu, mislimo da je to pravi izbor. Jedan deo živinarske proizvodnje u Srbiji je u rukama Perutnine Ptuj koja je kupila Topiko iz Bačke Palanke, a njome upravlja MHP grupa, jedna od najvećih u Evropi. Znači, u našoj branši imamo međunarodne korporacije i one imaju ozbiljne planove da ulažu u Srbiju, pa verujemo da je to pravi put i zato i mi idemo njime“, ističe Ivan.
Izvori investicija
„Robins“ obezbeđuje sredstva za ulaganja konkurišući za zajamove, poslednjih godina kod evropskih pretpristupnih fondova IPARD za primarnu proizvodnju. Ivan kaže da su prošli dva ciklusa i povukli određena sredstva „koja su dobra“. On preporučuje svim privrednicima da konkurišu za ova bespovratna sredstva, jer bez obzira na obimnu dokumentaciju, ona ubrzavaju napredak.
„Čekamo odgovor za dva miliona evra iz IPARD-a za ulaganja u novu proizvodnju priplodnih jaja. Mislimo da ispunjavamo uslove i da ćemo brzo početi ovu investiciju. Sada 50% sredstava mogu da se dobiju unapred, uz garanciju banke. Do skoro je novac za ulaganja morao da se obezbedi iz sopstvenih sredstava ili zajma i čeka povraćaj. Sa početkom rata u Ukrajini komercijalni krediti su poskupeli, ali sada polako pojeftinjuju“, komentariše Stanojlović. .
Firma konkuriše i na domaćem bankarskom tržištu, a kamata zavisi od postignutih poslovnih rezultata. Banka, kaže Ivan, detaljno analizira poslovanje, a oni se trude da se izdvoje od konkurencije dobrim poslovnim pokazateljima i za sada to daje rezultate kod bankara, jer ih vide kao ozbiljnog poslovnog partnera.
„Firma nije uvek imala stabilnu situaciju, pre 15 godina bilo je nekoliko blokada računa po nekoliko dana, što je zabeleženo i u kreditnom birou i ušlo u poslovnu istoriju. Bili smo blizu propasti, to je trajalo godinu dana i malo je falilo da odustanemo, na sreću to se nije desilo. Ali, taj period nas je i ozbiljno ojačao“, ocenjuje Ivan, „a iskustvo je bilo otrežnjujuće. Uvideli smo i ispravili greške“.
Argumenti države za modifikovanu soju
Proizvođači tovnih pilića u Srbiji suočeni su sa još jednim apsurdom koji je, čini se, nepremostiv. Stanojlović navodi da je u Srbiji zabranjena upotreba modifikovane soje od koje se dobija, takođe, modifikovana sačma. Ona je primarna sirovina za proteinske vrednosti u hranivu za živinu i sa velikim procentom utiče na trošak proizvodnje. Proizvođači pilića u okolnim zemljama koriste modifikovanu sačmu i imaju manje troškove proizvodnje, pa u nelojalnoj konkurenciji nude jeftinije meso koje se može naći na domaćem tržištu.
Na zahteve domaćih proizvođača da se obeleži da je to meso dobijeno od pilića koji su uzgajani modifikovanom hranom država nije pristala. Nadležni nisu dali ni saglasnost da se domaće meso obeleži da je bez modifikovane hrane, sa obrazloženjem da takvo meso ne postoji na tržištu, pošto je upotreba modifikovane soje zabranjena.
Uprkos problemima, Ivan Stanojlović ističe da on i njegov brat uživaju u svom poslu. Njihova firma organizuje i jedan od najvećih događaja u industriji, Poultry Business Forum, koji svake godine okuplja stručnjake i preduzetnike iz oblasti živinarstva u Srbiji.
Svetlana Jovičić
