Srbija je u vrhu Evrope po preranoj smrtnosti stanovništva. Više od polovine svih preranih smrti kod nas dogodi se mlađima od 60 godina, što je veliki gubitak za njihove porodice, za celo društvo i privredu. Uprkos tome, država zanemaruje ovaj problem, koji bi trebalo rešavati sistemski i multidisciplinarno.

„U Srbiji godišnje u proseku premine nešto manje od 100.000 ljudi, a od toga oko 40.000 ljudi umre prevremeno, pre navršene 75. godine, što znači da prevremeni mortalitet čini više od 40% ukupne smrtnosti. Posebno zabrinjava da se više od polovine svih izgubljenih godina potencijalnog života u Srbiji dogodi među mlađima od 60 godina, koji su u punoj radnoj i stvaralačkoj snazi. Ekonomski trošak izgubljenog potencijalnog BDP-a zbog smrti koje su se mogle izbeći se meri milijardama dolara godišnje“, kaže za B&F Marko Galjak, demograf sa Instituta društvenih nauka u Beogradu.

Kako ukazuje, glavni razlog prevremene smrti u Srbiji su tumori i kardiovaskularne bolesti, a država može da umanji mortalitet, pre svega zabranom pušenja, kao i većim investicijama u zdravstveni sistem.

„Prevremeni mortalitet se ne prepoznaje kao gorući društveni problem, već se posmatra parcijalno. Imamo strateška dokumenta koja dobro dijagnostikuju stanje, ali često izostaje realizacija. Strategija kontrole duvana je doneta još 2007. godine i zastarela je, a čak ni ona se ne primenjuje dosledno. Efekat ovakvog pristupa je stagnacija. Dok razvijene evropske zemlje, pa i zemlje regiona, poput Slovenije i Hrvatske, beleže značajan pad smrtnosti i produženje životnog veka, Srbija kaska. Mi smo i dalje u vrhu Evrope po stopama prevremene smrtnosti“, naglašava Galjak.

Promašenih pola milijarde evra godišnje

On kaže da Srbija demografski problem rešava davanjem novca za program podsticanja rađanja, oko pola milijarde evra godišnje, koji, ističe, ne daje rezultate, što je iskustvo i drugih zemalja. „Maksimalni očekivani efekat novčanih davanja za povećanje nataliteta je od 10-13%“, navodi Galjak i dodaje da su istovremeno resursi za zdravstveni sistem ograničeni.

Primer dobre prakse rešavanja prevremenih smrti po njemu je Finska, koja je sedamdesetih godina 20. veka visoku smrtnost od kardiovaskularnih bolesti rešila sveobuhvatnom kampanjom za smanjenje pušenja, uz promenu načina ishrane. Za 25 godina smanjili su smrtnost od ishemijske bolesti srca kod radno aktivnog stanovništva za više od 70%.

I Slovenija je primer koji treba slediti. Slovenci su ulaganjem u zdravstveni sistem, prevenciju i smanjenjem stope pušenja uspeli da se približe proseku EU. „Ključno je što te zemlje prevenciju ne vide kao trošak, već kao najisplativiju investiciju“, ukazuje Galjak.

Očekivana dužina života u Srbiji znatno ispod proseka EU

Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu navodi da prema poslednjim podacima Svetske banke, samo 77% muškaraca i 88% žena jedne generacije u Srbiji doživi 65 godinu. To je znatno manje od odgovarajućih proseka EU, koji su 85% za muškarce i 92,5% za žene.

„Zaostajanje za EU kod ovog indikatora veće je za muškarce nego za žene, a u Srbiji oni su i češće aktivni na tržištu rada. Kada bismo bili na proseku EU po ovom pokazatelju, to bi moglo da poveća radnu snagu za nekoliko stotina hiljada lica“, procenjuje Arandarenko.

Iako Srbija troši oko 10% BDP-a na zdravstvo u najširem smislu – oko 6% BDP-a iz javnih fondova i 4% iz privatnih, po čemu je oko ili iznad evropskog proseka, rezultati su „ispodprosečni i direktno razočaravajući“, ocenjuje profesor. Na primer, jedva malo više od tri četvrtine muškaraca koji dožive 65. godinu, u proseku će živeti još samo 13,8 godina, u poređenju sa 18,3 godine u EU. Za žene, prosečno preživljavanje posle 65 godine u Srbiji je 16,4, a u EU 20,2 godine, kaže Arandarenko za B&F.

Nivo blagostanja samo delimično objašnjenje

On takođe smatra da je jedna od slabosti srpskog zdravstvenog sistema nedovoljna prevencija, iako dosta toga zavisi od navika i zdravstvene kulture stanovništva, a pušenje je među lošim navikama. Smatra da je zdravstveni sistem uklješten između stečenih privilegija duvanske industrije i ekonomskih interesa ugostitelja i nezdravih navika stanovništva, te da bi stroža zabrana pušenja na javnim mestima i povećanje akciza na duvanske proizvode imala brze pozitivne efekte.

„Očekivano trajanje života kao sintetički indikator efekata zdravstvene zaštite u jednoj zemlji u velikoj meri zavisi i od nivoa ekonomskog razvoja, odnosno bogatstva zemlje. Kada je zemlja bogatija, ona ima viši prosečni nivo obrazovanja i viši nivo zdravstvene kulture“, napominje profesor.

„Takođe, struktura privrede je povoljnija sa stanovišta javnog zdravlja – ima više niskorizičnih uslužnih poslova, a manje visokorizičnih poslova u građevinarstvu, rudarstvu, sa štetnim materijama. To je delimično objašnjenje za ovako loše rezultate Srbije u indikatorima zdravstvene zaštite“, ističe Arandarenko i dodaje da ipak razočarava to što i kada se uzmu u obzir ove nejednakosti u blagostanju, rezultati Srbije ostaju ispod proseka.

U Srbiji skoro dvostruko više stradalih radnika nego u EU

Mario Reljanović, predsednik Centra za dostojanstven rad i naučni saradnik Instituta za radno pravo iz Beograda kaže za B&F da je prema stopi stradalih radnika Srbija u vrhu Evrope. On podseća na podatke iz 2022. godine, preka kojima je u EU na 100.000 radnika zabeleženo u proseku 1,3 smrtna slučaja na radu. Iste godine, prema izveštaju Inspektorata za rad u Srbiji je na 2,3 miliona zaposlenih bilo 56 poginulih, što znači da je prosek bio 2,39 stradala radnika na njih 100.000, gotovo dvostruko više nego u Evropskoj uniji.

Stanje se od tada nije mnogo promenilo. „Izveštaj za 2025. godinu još uvek nije objavljen, a prema podacima Inspektorata za rad, u petogodišnjem periodu 2019 – 2023. godina je stradalo 240 radnika, što je u granicama godišnjeg proseka“, ukazuje Reljanović. Statistika je pokazala da su najugroženiji zaposleni u građevinskoj industriji, ali je bilo puno primera i u drugim proizvodnim delatnostima, poput industrije posebne namene, rudarstva, ali i ostale proizvodnje.

Reljanović smatra da se ne može generalizovati odnos poslodavaca prema zaštiti na radu u Srbiji, ali naglašava da postoji veliki broj poslodavaca koji ne poštuju ni osnovne mere zaštite, kao što je higijena na radnom mestu. Poseban slučaj su loši uslovi zbog zagađenosti radnog mesta u pojedinim industrijama, poput delova elektroprivrede na površinskim kopovima ili rudnicima, a nehuman odnos prema radnicima ogleda se i u nezakonitom produženju radnog vremena, ubrzanju procesa rada i povećanju normi.

Premoreni radnik, veliki rizik

„Premoren radnik će biti manje produktivan, nervozniji, sklon greškama koje mogu biti pogubne i po njega i po radno okruženje. Pretprošle godine smo imali smrt na radu tokom preraspodele radnog vremena, koja ne može da se objasni ničim do premorenošću i preopterećenošću radnice tokom smene od 13 časova“, komentariše Reljanović.

U Srbiji samo 3% odgovornih lica bude kažnjeno kaznom zatvora za smrt radnika, naglašava naš sagovornik, navodeći i da javni tužioci uglavnom posmatraju krivična dela ove vrste kao manje važna, dok sudije masovno izriču niske kazne.

Reljanović ukazuje da je prevremene smrti radno sposobnog stanovništva moguće izbeći zdravstvenom negom ili prevencijom. Postoje u Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu relativno dobra rešenja o preventivnim i periodičnim pregledima, ali se ona često ne poštuju ili izigravaju, ili se vrše samo da bi se ispunila forma. Problem predstavlja i to što je zakonodavac i u novom propisu praktično ignorisao da postoje psihološki rizici na radu, pa i dalje nije prepoznato zlostavljanje na radu ili „pregorevanje“ na poslu i slične pojave, na koje se u drugim državama obraća posebna pažnja.

Reljanović ističe da je nužno povećati kapacitete i ovlašćenja inspekcije rada, a minus je i što je država dozvolila gušenje medicine rada koja je gotovo u celosti prebačena na privatni sektor, sa daleko manjim mogućnostima i ovlašćenjima od potrebnih.

Marina Cenić

Biznis i finansije 243, mart 2026.

Foto: NewAfrica, Depositphotos