U prvih devet meseci 2025. godine, 1,1 milijarda turista putovala je širom sveta, što je povećanje od 32 miliona ili pet odsto u odnosu na isti period 2024. godine i četiri odsto u odnosu na treći kvartal, izvestio je Turizam UN.

Podaci Svetskog turističkog barometra UN pokazuju da je globalni rast turizma nastavljen ove godine i u dolascima turista i u prihodima, uprkos visokoj inflaciji u turističkim uslugama i oprezu putnika zbog političkih i trgovinskih tenzija.

Prema podacima, Afrika je ostvarila najveći rast dolazaka turista među svetskim regionima u prvih devet meseci ove godine u poređenju sa istim periodom prošle godine, od 10 odsto, sa sličnim dvocifrenim povećanjima u svojim podregionima Severne i Podsaharske Afrike.

Evropa je potvrdila svoj status vodećeg globalnog turističkog regiona sa većinom od ukupnih ili 625 miliona međunarodnih turističkih dolazaka u prvih devet meseci 2025. godine, što je povećanje od 4 odsto u poređenju sa istim mesecima 2024. godine.

Svi evropski podregioni su ostvarili solidne rezultate, posebno u trećem kvartalu, demonstrirajući snažnu letnju potražnju.

Zapadna Evropa je u prvih devet meseci 2025. godine primila 5 procenata više turista nego u 2024. godini, južna mediteranska Evropa 3 procenta više, a i centralna i istočna Evropa zabeležile su povećanje dolazaka turista od 8 procenata. Ovo još uvek ne dostiže nivo iz 2019. Severna Evropa je to dostigla, ali je i jedini evropski podregion sa manje dolazaka nego u prvih devet meseci prošle godine, za 1 procenat.

Ameriku je takođe posetilo 1 procenat manje turista u trećem kvartalu ove godine, nakon što je u prvom i drugom kvartalu bilo do 3 procenta više. Južna Amerika je imala najveći porast broja dolazaka turista, od 9 procenata u poređenju sa prošlom godinom. 1 procenat manje turista došlo je u Severnu Ameriku, 3 procenta više u Centralnu Ameriku i 1 procenat više na Karibe.

2 procenta više međunarodnih turista došlo je na Bliski istok

Dolasci turista u Aziju i Pacifik takođe su porasli za 8 procenata u prvih devet meseci ove godine, dostigavši 90 procenata broja pre pandemije, što pokazuje da se oporavljaju, kao i severoistočna Azija, koja je ove godine zabeležila 17 procenata više turista nego 2024. godine, ali je i dalje 12 procenata ispod nivoa iz 2019. godine.

Među zemljama sa najvećim stopama rasta dolazaka turista u devet meseci 2025. godine, ističu se Brazil, Vijetnam, Egipat, Etiopija, Japan itd.

Izvor: Poslovni.hr/Blic.rs

Foto: Pixabay

Visina naknade koju rudarske kompanije plaćaju za eksploataciju mineralnih sirovina u Srbiji ponovo je u centru pažnje, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da država godinama nije mogla da poveća takozvanu rudnu rentu zbog političkih pritisaka i međunarodnih odnosa.

Visina ove naknade često je predmet sporenja u javnosti, a Vučić je naveo da je Srbija želela da povisi rudnu rentu, ali da to nije bilo moguće, piše Danas.

– Mi imamo rudnu rentu koja je ubedjivo najniža. Nismo mogli da je promenimo ni kada smo pokušali, jer je bio veliki pritisak i rekli su da time menjamo uslove poslovanja. Nismo smeli da je povećamo tamo 2016. ili 2017. godine. Nismo hteli da kvarimo političke odnose – naveo je on.

Podsetimo, Vučić je i prethodnih godina govorio o pokušajima da se rudna renta poveća, ali i rekao da to nije jednostavan proces.

Kako je ukazao, kada je hteo da podigne rudnu rentu „nema ko iz Rusije mu nije na glavu skočio“, a ticalo se srpskih izvora gasa i nafte, koji su sada u vlasništvu ruskog Gasproma.

U javnosti se često čuju kritike o tome da je rudna renta u Srbiji niska i da je treba povećati, što je potvrdio i Vučić, ali čini se da se Srbija i tu našla u nezavidnoj poziciji, jer ne sme da se zamera i da kvari političke odnose.

Dodatno, prema Vučićevim rečima, kompanije koje se bave rudarstvom, ako ne budu imale pristojan profit, otići će odavde.

Kolika je visina naknade za rudarenje u Srbiji?

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Čedomir Beljić za Danas objašnjava da prvenstveno termin „rudna renta“ nije ispravan, već da se u Srbiji naplaćuje naknada za korišćenje mineralnih sirovina ili rojalti (royalti).

Kako dodaje, rojalti je u Srbiji regulisan Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, kao i Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i predstavlja važan izvor prihoda, naročito za lokalne samouprave.

Dakle, visina ove naknade za različita iskopavanja kreće se od jedan do sedam odsto.

Najviša, sedam odsto, plaća se za naftu, gas i ostale prirodne gasove. A najčešća koja se odnosi na metalične i nemetalične sirovine naplaćuje se u visini od pet odsto prihoda.

Zakon definiše i raspodelu ostvarenih prihoda od rojaltija, pa tako 60 odsto pripada budžetu Republike Srbije, a preostalih 40 budžetu lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija mineralnih sirovina. Ako je eksploatacija na teritoriji autonomne pokrajine, onda njoj ide 10 odsto, lokalnoj samoupravi 40, a republičkom budžetu 50 odsto.

Beljić objašnjava da se naknada za korišćenje mineralnih sirovina u Evropi obračunava na različite načine i u različitim visinama, u zavisnosti od zemlje do zemlje.

– Dakle, unificiranog načina obračuna nema. Ovo je svakako posledica specifičnosti mineralnih sirovina, kao tržišnih materijala, ali i posledica prirodnih okolnosti vezanih za nastanak istih. Ne može se prenebregnuti značaj mineralnih sirovina za ekonomiju i politiku i u lokalnom i u globalnom smislu – naglašava on.

Sagovornik podseća da je način naplate rojaltija u Srbiji često bio pod lupom javnosti i izazivao različite komentare koji su nekad bili opravdani, ali nekad ne.

– Oni su se kretali u dijapazonu od odobravanja do veoma teških kritika, nekad razumljivih, ali i često neopravdanih, bez utemeljenja i uzimanja u obzir šireg aspekta situacije u našoj zemlji – smatra Beljić.

On dodaje da osnovice za obračun, definisane zakonom, podrazumevaju institucionalno uređen prostor sa dovoljnim brojem stručnih službenika uz mogućnost stalne kvalitetne kontrole procesa.

– Zakonska i podzakonska regulativa moraju biti na nivou koji je neophodan da bi sistem naplate rojaltija na ovaj način mogao da da pozitivne, odnosno optimalne efekte – smatra Beljić.

Rudarstvo delatnost koja podrazumeva duge investicione cikluse

Drugi momenat u vezi naplate rojaltija, prema njegovim rečima, jeste period usklađivanja visina naknade kao i eventualne promene u sistemu naplate.

– Ovo je indirektno vezano sa opredeljenjem države po pitanju sirovina od strateškog značaja, eventualno kritičnih mineralnih sirovina, a trenutno ih naša regulativa ne prepoznaje, kao i opredeljenjem po pitanju rudarstva generalno – navodi on.

Beljić podseća da je rudarstvo delatnost koja podrazumeva duge investicione cikluse, te da je zbog toga ekonomska stabilnost, kao i uređenost institucionalnog prostora, od značaja za efikasan rad.

– Rojalti bi mogao biti tretiran kao razvojna šansa, ali samo u slučaju da se rudarstvo kao baza, osnova, uklopi u potencijalni industrijski razvoj. Onda visine naknada imaju stimulativnu ulogu. Ako se pak privredna aktivnost završi samo na proizvodnji sirovina ili poluproizvoda, rojalti bi morao da ima potpuno drugu ulogu, uz svakako više vrednosti za naplatu. Stvar je izbora, opredeljenja odgovornih, tačnije Skupštine i Vlade Srbije – objašnjava on.

Kako dodatno pojašnjava, visina rojaltija zavisi od opredeljenja društva da li hoće i na koji način da se bavi rudarstvom kao privrednom delatnošću.

– Može da bude pristojan izvor prihoda i razvojna šansa, ali, takođe, i neka vrsta naknade za posledice koje rudarstvo ostavlja za sobom. U ovom smislu načini raspodele rojaltija su od izuzetnog značaja. Obračun i naplata rojaltija je uslovljena prirodnim, tehničko-tehnološkim, ekonomskim, vojnim i političkim uslovima zemlje – naglašava sagovornik.

Beljić ukazuje da se ni ekološki problemi, kao posledica rudarstva, ne mogu zanemariti i da bi deo naknade svakako morao da bude opredeljen u i u tom smislu.

– Da bi rojalti mogao da ispuni svoju svrhu neophodan je dobro uređen i vođen institucionalni okvir. Uključivanje lokalnih samouprava u većoj meri nego što je to danas slučaj kod nas, trebalo bi da bude, jedan od pravaca evoluiranja naplate i raspodele naknada za korišćenje mineralnih sirovina – zaključuje on.

Naknade za eksploataciju sirovina su veoma niske

Profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević za Danas kaže da se Srbija, nažalost, prema svojim resursima nikada nije odnosila na adekvatan način, bilo da se radi o vodi, šumama, metalima ili nemetalnim sirovinama.

– Naknade za eksploataciju sirovina su veoma niske, često se ne zna šta ko i koliko treba tačno da plati, šta su referentne cene, i sl. Istovremeno, kompanije u vlasništvu države dugo nisu plaćale nikakvu rudnu rentu. Relevantni zakoni koji regulišu tu oblast doneti su tek u prethodnih nekoliko godina, ali su i u njima naknade zadržane na niskom nivou. Sistem je toliko loš da kada bi Srbija imala bogata nalazišta nafte i gasa, pre bi postala Nigerija nego Norveška, ukazuje on.

Prema njegovim rečima, potrebno je da se ta oblast značajno bolje uredi, naročito u uslovima u kojima je Srbija bogata određenim resursima.

Radosavljević podseća da je NIS u periodu od 2014. do danas vadio oko 900.000 tona sirove nafte i oko 400.000 uslovnih tona gasa.

– Tržišna vrednost te nafte i gasa je oko 550 miliona evra godišnje. Ako na to primenimo stopu rudne rente od tri odsto koju je NIS plaćao do prošle godine, država je u budžet dobijala oko 16,5 miliona evra. Iz ovoga se jasno vidi da je visina rudne rente izuzetno neadekvatna. Uzimajući u obzir količinu sirove nafte koju Srbija ima, te neke referentne vrednosti u sličnim zemljama, verovatno je adekvatnije bilo oko 15 odsto rudne rente, što bi u budžet Srbije donosilo oko 66 miliona evra godišnje više nego što je to bio slučaj – navodi on.

Kako sumira, rudna renta je izuzetno neadekvatno niska, i suštinski najveći deo profita NIS-a dolazi upravo iz sektora koji se bavi eksploatacijom nafte i gasa.

Radosavljević smatra da je u segmentima gde postoje značajne rezerve određenih sirovina, realno da se rudna renta poveća.

– Verovatno je primer Mađarske, gde ta rudna renta varira od količine resursa i cene na tržištu, dobro rešenje. Ono bi istovremeno omogućilo dobru srazmeru između onoga što dobija investitor i država, a sprečila prekomerenu eksploataciju resursa koja je kod nas čest slučaj. Dakle, bolji zakon po uzoru na dobre evropske prakse mogao bi da poveća prihode države po ovom osnovu, a da istovremeno ne otera investitore – zaključuje on.

Ekonomski analitičar Bogdan Petrović za Danas navodi da rudna renta u Srbiji, kao i u svetu, zavisi od vrste mineralne sirovine koja se eksploatiše.

– Eksploatacija ruda je inače izuzetno kompleksan posao i zahteva izuzetno visoka inicijalna ulaganja. Potrebno je mnogo više vremena da se otvori rudnik, nego što je, na primer, potrebno za otvaranje bilo koje fabrike – objašnjava on.

Kako dodaje, eksploatacija nafte i gasa nije preterano komplikovana u poređenju sa eksploatacijom metaličnih sirovina poput bakra, litijuma i slično.

Za bakar  rudna renta je u skladu sa svetskim standardima

– U Srbiji se najviše, od metaličnih sirovina, eksploatiše bakar i tu je naša rudna renta u skladu sa svetskim standardima. Treba imati u vidu da, pored rudne rente, kompanija mora da plaća poreze i doprinose na plate, razne takse kao što je, recimo, ekološka taksa i zatim porez na imovinu, porez na dobit i porez na dividendu – naglašava Petrović.

On napominje i da se u Srbiji za, primera radi, bakar plaća pet odsto od prihoda.

– Dakle, ne pet odsto od dobiti, nego od prihoda – što je mnogo viši postotak od dobiti, kada se uračunaju svi troškovi koje kompanije imaju – pojašnjava sagovornik.

S druge strane, on podseća da je naknada za ugalj tri odsto, ali da je glavni korisnik uglja EPS.

– Svako povećanje te rente bi se prenelo na cenu struje – upozorava Petrović.

Što se tiče naknada za naftu i gas koje su sedam odsto, on naglašava da je to znatno ispod nivoa u drugim državama.

– Ipak, mi imamo relativno siromašna nalazišta, pa su i troškovi eksploatacije veći nego u drugim državama – navodi Petrović.

On ukazuje da je rudarstvo izuzetno „nezahvalna“ privredna grana, koja zahteva velike investicije pre početka rada.

– Postoji i veliki rizik da kompanija uloži znatna sredstva za istraživanje nalazišta, da bi se ispostavilo da su to ‘bačene pare’, ukoliko nema dovoljno rude za komercijalnu eksploataciju. Takođe, neophodno je pribaviti veliki broj saglasnosti i ispuniti veoma oštre ekološke standarde. Potrebno je da se kupi i značajna količina zemljišta gde se vrši eksploatacija, da se obezbedi prerada (flotacija, topionice…) ukoliko se vrši, a onda i bezbedno odlaganje jalovine… Mora se obezbediti i rekultivacija zemljišta kada se završi eksploatacija – navodi sagovornik.

Zato je, kako kaže, veoma nezgodno da države propisuju visoke rudne rente, jer bi to odvratilo investicije u rudarstvo.

– Grad Bor ne bi postojao da nema rudnika, kao ni Majdanpek. Bez rada rudnika, ta dva grada bi bila osuđena na ubrzano iseljavanje stanovništva. Da ne govorimo o tome da je za rad rudnika potrebno i veliko ulaganje u infrastrukturu – put, pruga, dovod struje… Zato smatram da za metalične sirovine nije realno povećati rudnu rentu – zaključuje Petrović.

Što se tiče nafte i gasa, kako kaže, to je moguće.

– Tu se, međutim, javlja problem ugovora sa Ruskom Federacijom oko NIS-a – upozorava Petrović.

Izvor: Danas

Foto: Lydia Williams, Unsplash

Nakon nekoliko godina tvrdoglave inflacije, cene su sada blizu cilja ECB. Uprkos tome, svaki četvrti Evropljanin i dalje ne plaća račune na vreme.

Kako kriza troškova života jenjava, Evropljanima je generalno lakše da plaćaju račune na vreme, pokazuju podaci kompanije Intrum.

Uprkos tome, 24 odsto njih i dalje ne podmiruje svoje dugove u očekivanom roku, u poređenju sa 37 posto u 2023. godini.

„Vidimo jasnu razliku između onih koji se osećaju finansijski sigurno i onih koji još uvek žive od meseca do meseca. Mnogi potrošači ostaju u ‘modu preživljavanja’. Olkevaju da ulažu ili troše više, obeleženi godinama ekonomske neizvesnosti“, rekla je za Euronews Agnješka Kunkel, izvršna direktorka Intruma.

Stopa domaćinstava koja na vreme plaćaju sve naknade varira od zemlje do zemlje. Španija i Austrija imaju najbolje rezultate u tom pogledu, s 83 odsto. Grčka i Švajcarska su najniže rangirane sa 67, odnosno 68 procenata.

Izvor: Bonitet

Foto: Pixabay

Nedeljnik je imao uvid u tekst amandmana koji je danas podnela poslanička grupa „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“ na Predlog zakona o budžetu za 2026. godinu, kojim se predviđa izdvajanje dodatnih 164 milijarde dinara (približno 1,4 milijarde evra) za nabavku finansijske imovine.

Kao razlog za ovo izdvajanje u obrazloženju se navodi „obezbeđivanje energetske sigurnosti i stabilnosti zemlje“.

Šta predviđa amandman?

Amandmanom se menja član 8. Predloga zakona o budžetu, konkretno u razdelu Ministarstva finansija.

Na ekonomskoj klasifikaciji 621, koja se odnosi na „Nabavku domaće finansijske imovine“, prvobitno je bio planiran iznos od 600 miliona dinara. Predloženom izmenom, ova stavka se uvećava na 164,6 milijardi dinara.

U obrazloženju stoji da se on predlaže „iz razloga što je u cilju nabavke finansijske imovine radi obezbeđenja energetske sigurnosti i stabilnosti zemlje potrebno predvideti nabavku finansijske imovine do iznosa od 164 milijarde dinara“.

Ekonomska klasifikacija 621- Nabavka domaće finansijske imovine, u budžetskom sistemu se koristi kada država kupuje akcije, udele u preduzećima ili dokapitalizuje javna preduzeća i finansijske institucije.

Kako će se novac obezbediti

Kako bi se finansirao ovaj izdatak, predviđeno je povećanje javnog duga, odnosno zaduživanja države u 2026. godini za ukupno 212 milijardi dinara u odnosu na originalni predlog Vlade.

Struktura zaduživanja planirana je tako da se planirana primanja od domaćeg i inostranog zaduživanja (krediti komercijalnih i multilateralnih institucija) povećavaju sa 380 milijardi na 500 milijardi dinara (povećanje od 120 milijardi).

Sa druge strane, planirana primanja od emitovanja hartija od vrednosti na međunarodnom tržištu povećavaju se sa 260 milijardi na 352 milijarde dinara (povećanje od 92 milijarde).

Računica u amandmanu pokazuje da će se od 212 milijardi dinara novog duga, 164 milijarde iskoristiti za pomenutu nabavku finansijske imovine (energetska stabilnost), dok će se preostalih 48 milijardi iskoristiti kako bi se smanjilo trošenje gotovine sa računa budžeta.

Da li je to dovoljno novca da se otkupi ruski udeo u NIS-u?

Ruske kompanije Gasprom Njeft i PJSC Intelligence poseduju 56.15 odsto kapitala NIS-a.

Neformalne procene vrednosti celokupne kompanije kreću se oko 3 milijarde evra pa naviše, što bi značilo da bi za isplatu ruskog udela, pored amandmanom planiranih 1,4 milijarde evra bilo potrebno još novca.

Međutim, ne treba zaboraviti da država ima i druge izvore iz kojih može da „dopuni“ sumu planiranu amandmanom, a između ostalih i iz sopstvenih depozita kod Narodne banke Srbije, koji vrede barem 4 milijarde evra.

Naznaka plana za preuzimanje NIS-a?

„Videćete da će, posle razgovora koje je Vučić imao sa raznim stranama, jedan od amnandmana koji će biti podnet biti i onaj koji će predvideti okolnost da mi u jednom trenutku preuzmemo NIS“, rekla je Ana Brnabić za Juronjuz u utorak uveče.

Postavljanje „svoje uprave“ od strane Srbije u NIS najavio je i predsednik Aleksandar Vučić ukoliko ruski suvlasnici u roku od 50 dana ne pronađu kupca za svoj kapital.

Taj kupac inače mora da bude prihvatljiv za američku administraciju, koja treba da odobri transakciju kako bi NIS promenio vlasničku strukturu i potom bio skinut sa liste sankcionisanih entiteta Komisije za upravljanje stranom imovinom (OFAC).

Izvor: Nedeljnik

Foto: Pixabay