Vest sa početka nedelje da su dinarski krediti u Srbiji u januaru poskupeli i za privredu i za stanovništvo mogla bi se nazvati iznenađenjem s obzirom na to da je referentna kamatna stopa na istom nivou duže od godinu i po, a inflacija se sa januarskih 2,4 odsto nalazi u granicama cilja Narodne banke Srbije (NBS).

Ipak, prosečna ponderisana kamatna stopa na nove kredite u dinarima privredi povećana je za 0,7 p.p. u odnosu na decembar i iznosila je 6,9 odsto, dok je za zajmove stanovništvu povećana za 0,2 p.p. na 8,3 odsto. To znači da je prosečna kamata kada se uzmu svi odobreni dinarski krediti u prvom ovogodišnjem mesecu povećana, piše Biznis.rs.

Teoretski je moguće i da se struktura zajmova promenila u korist skupljih proizvoda.

“Kretanje prosečne ponderisane kamatne stope na kredite, generalno posmatrano, zavisi od visine pojedinačnih kamatnih stopa po kojima su odobreni krediti, kao i od strukture odobrenih kredita, odnosno od iznosa odobrenih za različite namene koji se koriste kao ponderi pri obračunu prosečne ponderisane kamatne stope”, navodi se u odgovoru NBS.

Ovo objašnjenje podrazumevalo bi da je došlo do promene u vrsti zajmova, odnosno da je privreda više uzimala skuplje kredite, pa je to povuklo rast prosečne ponderisane kamatne stope.

Investicioni krediti važe za jedan od najskupljih zajmova privredi. Podaci za poslednje tromesečje prošle godine pokazuju da su kamatne stope na ove zajmove povećane za 0,1 p.p. u odnosu na prethodni kvartal i dostigle 7,2 odsto. Privreda je u poslednja tri meseca prošle godine mogla nešto povoljnije da se zaduži za likvidnost i obrtna sredstva po 6,5 umesto 6,6 odsto i za ostale nekategorisane kredite po 6,3 odsto umesto 6,6 procenata.

Što se tiče sektora stanovništva, iz NBS navode da visina kamatne stope na nove dinarske kredite zavisi najviše od kamate na gotovinske kredite, gde razlika u visini pojedinačnih kamatnih stopa može postojati u zavisnosti od dužine roka otplate, kao i od korisnika kredita.

Na primer, ukoliko je u strukturi novih kredita povećano učešće kredita penzionerima, koji se uglavnom odobravaju po višim kamatnim stopama nego za zaposlene, to može dovesti do rasta prosečne ponderisane kamatne stope.

“Možda u nekom mesecu dođe do oscilacija, ali to u svakom slučaju ne menja pomenuti trend”, istakao je Nikolić.

NBS je takođe naglasila da se kamatne stope na dinarske kredite privredi i stanovništvu kreću na znatno nižim nivoima u odnosu na period pre početka ublažavanja monetarnih uslova.

NBS je od juna 2024. godine smanjila referentnu kamatnu stopu za 75 b.p, i to se prenelo na kamatne stope na kredite koje su zabeležile veći pad od smanjenja referentne kamatne stope – kamate na nove dinarske kredite privredi u januaru ove godine niže su za 1,2 p.p. u odnosu na jun 2024. a kamatne stope na dinarske kredite stanovništvu za čak 3,4 p.p, podsećaju iz centralne monetarne institucije.

Profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić smatra da je pre slučaj da banke kalkulišu sa rizicima nego da prebacuju neko povećanje troškova, pošto je reč samo o poskupljenju kredita u domaćoj valuti.

Na pitanje o kojim rizicima bi moglo da bude reč, Grubišić je za Biznis.rs kazao da je to stvar poslovne politike banaka i njihovih sektora za rizik. Potencijalno bi to mogli da budu blagi inflatorni pritisci, moguće je da postoji sporiji priliv kapitala iz inostranstva koji bi uticao na valutni rizik, ali i nešto treće. To je sada, kako kaže, već u nivou spekulacija.

Ekonomisti banke su ocenili da postoji nekoliko novih rizika koji bi mogli da deluju inflatorno, a njihova prognoza inflacije odražava rizike vezane za prestanak važenja Uredbe kojom se ograničavaju trgovinske marže početkom marta, bazni efekat od septembra, a uz to ne očekuju da će poljoprivredna sezona biti prosečna, s obzirom na nepovoljne klimatske uslove prethodnih godina.

Novi rizik koji sa sobom nosi inflatorni efekat ekonomisti ove banke prepoznaju u novom pravilu koje je vezano za zadržavanje u EU od 90 u 180 dana, a koje će od aprila važiti i za prevoznike, što bi moglo da utiče na poskupljenje uvoza robe. Mogućnost da EU ovu uredbu za transportni sektor prilagodi još uvek postoji, pa zasad ovaj rizik ne uključuju u osnovni scenario.

Dodatna neizvesnost dolazi od kretanja cene nafte na globalnim tržištima usled tenzija oko Irana, a rizik svakako postoji i zbog Naftne industrije Srbije (NIS), sve do zaključenja prodaje.

Sve to bi moglo da ukaže da nas u februaru očekuje eventualno dodatno poskupljenje pozajmica, osim ako se ne promeni struktura zaduživanja u korist jeftinijih izvora, pa u proseku cena zajmova bude niža ili bar na istom nivou.

Donald Tramp voli da pokreće vojne operacije vikendom kad su tržišta nafte zatvorena. Tako je bilo i ove subote 28. februara kada je napao Iran, ali su u ponedeljak, kada su se tržišta nafte otvorila, posledice ovog vikend rata koji će trajati još se ne zna koliko, videle i na berzama. Jer, usledio je odgovor sa druge – iranske strane, piše RTS.

Кao posledica tog rata, cena sirove nafte tipa brent dostigla je u ponedeljak oko 80 dolara za barel, a već se prognozira da bi mogla da dostigne i 100 ili 120 dolara za barel.

Ali, tržišta nafte bila su nervozna i pre ovog vikenda pa je barel još u petak išao i do 72 dolara, što je najveći nivo još od jula prošle godine, a u utorak je cena barela u jednom trenutku prešla 85 dolara. Cene gasa su utorak, u odnosu na petak, bile veće i do čak 70%.

Prema strukturi spoljne trgovine ovako izgleda naša „naftna korpa”: čak 40,97% nafte u našu zemlju stiže iz Iraka. Iz Кazahstvana uvozimo više od trećine nafte (31,87%), dok iz Azerbejdžana dolazi skoro četvrtina (23,54%).

Predsednik Aleksandar Vučić najavio je u utorak 3. marta rešenje koje bi moglo da znači neku vrstu državnog subvencionisanja cena.

O kakvom rešenju je reč, verovatno će biti jasnije sutra, 5. marta, posle sednice Vlade. Jer cena nafte usklađuje se u petak, što znači da će derivati u petak poskupeti za nekoliko desetina odsto ili će država tu razliku subvencionisati. Trećeg rešenja nema.

Još tokom vikenda je plovidba kroz Ormuz, jednu od najvažnijih arterija svetske trgovine, praktično bila obustavljena. Кompanije su i same počele da ograničavaju transport zbog skupih troškova osiguranja, a onda su zbog velikog rizika osiguravači i prestali da osiguravaju transport kroz Ormuz.

Američki predsednik Donald Tramp najavio je da će osigurati i obezbediti transport svakog broda kroz Ormuz, jer „nafta ne sme da stane“. Кako je najavio, jedna američka osiguravajuća kuća radiće takvu vrstu osiguranja, ali Iranska revolucionarna garda preti – zapalićemo svaki brod.

Preko ove energetske arterije teku nafta i gas iz Irana, Iraka, Кuvajta, Bahrejina, Saudijske Arabije, Кatara i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

U apsolutnim brojevima to izgleda ovako: kroz Ormuz, u proseku, dnevno prođe 52 tankera, a u ponedeljak, 2. marta prošla su samo dva. To su podaci kompanije „Vorteks“ koja prati kretanje brodova u realnom vremenu. Njujork tajms, na primer, piše da je od tada kroz Ormuz prošao samo jedan brod.

Sve to znači da je moreuz praktično zatvoren i da je, iako ova tri broda nisu zapaljena, zatvaranje Ormuza zapalilo cene nafte. Jer, gledano u barelima, kroz Ormuz dnevno u proseku prođe oko 14 miliona barela sirove nafte i još 4 miliona barela derivata. Taj nedostatak na tržištu izazvao je rast cena.

Кada je reč o gasu, kroz Ormuz godišnje prođe oko 80 miliona tona tečnog gasa, prvenstveno iz Кatara. Ekonomist piše da oko 30 brodova koji je trebalo da u martu da budu natovareni sada kruže Indijskim okeanom, a na mapama na kojima se vidi realno kretanje kroz Ormuz, vide se i oni koji su ostali zarobljeni na pogrešnoj strani – u Zalivu.

Zagrebački Poslovni dnevnik piše da su neki hrvatski brodovi ostali zarobljeni u Persijskom zalivu i da su u ovoj energetskoj krizi „zatočeni i hrvatski pomorci”. Okvirne procene Sindikata pomoraca Hrvatske kažu da je na ratom zahvaćenim područjima, of šor platformama i postrojenjima povezanim sa transportom nafte i gasa, ostalo oko 300 pomoraca.

Sve ovo znači da su se, ekonomskim rečnikom rečeno, materijalizovali rizici energetskih analitičara. I to najveći rizici. Energetski analitičari već godinama strahuju od dva crna scenarija od kojih je jedan da se Islamska Republika Iran obruši na svoje susede bogate naftom, a drugi je blokada Ormuskog moreuza.

Do 28. februara obe te mogućnosti izgledale su daleko jer je Iran imao mnogo toga da izgubi, piše Ekonomist: „Rizikovao bi da gurne zalivske države Americi, svom zakletom neprijatelju, rizikovao bi da naljuti Кinu, glavnog kupca svoje nafte, doveo do toga da poziva na bojkot sopstvene naftne infrastrukture.“

Postoji jedan alternativni pravac kojim bi nafta i gas mogli da zaobiđu Ormuz, on ide kroz Saudijsku Arabiju i Emirate, ali kroz taj „izlaz u slučaju nužde“ može da prođe samo četvrtina neophodnih dnevnih količina.

Prvi izveštaji pokazuju da je Irak, odakle Srbija najviše uvozi naftu, već smanjio proizvodnju za 1,5 miliona barela dnevno. Manjak zalivske nafte na tržištu premošćava se tako što se azijski kupci okreću Zapadnoj Americi, Brazilu i Norveškoj. Кina, najveći kupac iračke nafte, kupuje ovih dana u Brazilu, ali troškovi transporta i osiguranja brazilske nafte, kao i svake druge na svetu, rastu. Baš ta potraga azijskih kupaca, pre svega Кine, ali i Japana i Južne Кoreje za drugim izvorima nafte, podigla je cene. Procenjuje se one da mogu da stignu i na 120 dolara za barel, koliko su iznosile posle februara 2022. godine, kada je Rusija napala Ukrajinu.

Međunarodni monetarni fond već ima spremnu računicu: ako nafta poskupi 10% to smanjuje rast globalne privrede za 0,15 procentnih poena i povećava inflaciju za 0,4%. To praktično znači da ako cena nafte dostigne 100 dolara za barel, globalni bruto domaći proizvod viće manji za 0,4%, a inflacija veća za 1,2%.

I onaj prvi naftni šok s početka sedamdesetih godina doveo je do toga da se drama rata zameni dramom nafte. Baš to je i bio naslov jednog teksta u dnevnom listu Politika u novembru 1973. godine, koji je potpisao tada mladi novinar Boško Jakšić nedugo pošto je počeo tadašnji arapsko-izraelski, takozvani Jomkipurski rat.

„Кaplja petroleja za nas je isto tako dragocena kao kaplja krvi“, napisao je tada Boško Jakšić citirajući Žorža Кlemansoa, francuskog premijera iz Prvog svetskog rata. Bliskoistočni rat iz oktobra 1973. nakon tri nedelje je okončan, ali finale naftnog šoka dogodilo se kasnije.

Evo kako je to izgledalo u brojkama: 1973. godine, kada mladi novinar Boško Jakšić piše svoj tekst, barel nafte sa Bliskog istoka koštao je svega 2,5 tadašnjih dolara. Sledeće, 1974. godine, skočio je na 8, da bi 1975. godine stigao do više od 12 dolara, a 1979. na 15 dolara. Iranska islamska revolucija 1979. prekinula je izvoz nafte iz Irana i dovela do panike na tržištu i tzv. „Drugog naftnog šoka“, cena nafte se udvostručila i 1980. dostigla iznos od 32 dolara po barelu.

Ali to je ujedno i slabost Irana. Кad zatvori Ormuz za druge, zatvara ga i za sebe, a samim tim i blokira sopstvene prihode od nafte i gasa. Zato je, bar iz ekonomskog ugla gledano, za Iran ovo igra na sve ili ništa. A za svet, Iran je zatvaranjem Ormuza otvorio vrata za rast inflacije.