„Samo još malo.“ Tako je, prema legendi, odgovorio John D. Rockefeller, najbogatiji čovek svog vremena, kada ga je novinar upitao koliko novca je „dovoljno“.

Iako je posedovao bogatstvo koje bi danas vredelo oko 29 milijardi dolara, osnivač Standard Oil Company pokazao je time da pitanje zadovoljstva nije stvar cifara. Njegov odgovor – „just a little bit more“ – postao je simbol večite ljudske težnje za još većim uspehom, još većim ciljevima i još jednim korakom napred, bez obzira na to koliko smo već postigli.

Između pohlepe i mudrosti

Finansijski stručnjak Clemens Schömann-Finck, autor YouTube kanala „René will Rendite“ i portala „Money + Mind“, piše da Rockefellerov odgovor možemo tumačiti na dva načina – kao izraz pohlepe ili kao ironičan komentar na pogrešno pitanje.

Možda je, kaže autor, Rockefeller time hteo da pokaže da nijedna suma ne donosi trajno zadovoljstvo. Iako je bio simbol kapitalizma, Rockefeller je ogromne delove svog bogatstva usmerio na dobrotvorne svrhe, finansirao obrazovanje, umetnost i medicinska istraživanja.

Pouka milijardera

Slično je govorio i drugi industrijski magnat, J. Paul Getty, koji je priznao da ne zavidi nikome zbog bogatstva, već „ljudima koji su srećniji, vedriji i jednostavniji“.

Obojica su pokazala da bogatstvo bez smisla i umerenosti ne donosi mir. Ključ, smatra Schömann-Finck, leži u pronalaženju onoga što Skandinavci zovu „Lagom“ – izraza koji znači „ne previše, ne premalo, već taman koliko treba“.

Umesto trke za više – pogled unazad

Autor navodi da je tajna zadovoljstva u svesti o putu koji smo već prešli. Kada bismo se, kaže, vratili unazad i svom mlađem „ja“ ispričali gde smo danas, verovatno bismo shvatili koliko razloga za ponos već imamo.

Lagom nije odricanje od ambicija, već razumevanje mere – trenutak kada prestajemo da jurimo sledeći cilj i umemo da prepoznamo ravnotežu između rada, uspeha i mira.

Pravo bogatstvo

Na kraju, Schömann-Finck zaključuje: novac može biti alat, ali ne i mera života. Kada ga koristimo za kvalitet, a ne za poređenje, on donosi istinsku vrednost.

Pravo pitanje, piše on, nije koliko imamo – već da li znamo svoje Lagom. Jer ko stalno misli „samo još malo“, nikada neće stići.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

„Svuda u svetu postoje nelegalni objekti, naročito na Mediteranu, međutim problem u Srbiji je što je sistem neleglane gradnje postao način ili model poslovanja profesionalnih investitora, koji su zaštićeni od strane države“, ocenio je Đorđe Vukotić, advokat i konsultant u oblasti građevinskih dozvola i legalizacije.

„Oni nelegalno grade i to je problem, nisu problem četiri miliona objekata, nego ti objekti koji su građeni od strane profesionalnih investitora, koji izigravaju urbanističke standarde, ne plaćaju doprinose za uređenje… Ono što novi zakon (o legalizaciji) kaže – obustavljaju se svi postupci i svi iz početka moraju da podnesu prijavu za legalizaciju“, rekao je.

On je rekao da je trebalo doneti novi zakon o legalizaciji, ali dodaje da nije trebalo da on bude ovakav.

„Na određeni način, ja ga doživljavam kao nasilje nad pravnim poretkom, jer on radi nešto što ne bi smeo da radi, a to je da umanjuje stečena prava Zakonom o ozakonjenju“, dodao je Vukotić.

On je podsetio da su ljudi po ranijim zakonima podnosili zahteve i bili u tim procedurama godinama, te da su radili obimnu tehničku dokumentaciju i da su plaćali i imali ozbiljne troškove oko toga.

„Sad odjednom ništa od tehničke dokumentacije nije potrebno, sada ćemo da idemo na jedno masovno ozakonjenje u kojem nećemo imati ni tehničku dokumentaciju u centralnom registru, gde bi jednog dana neko mogao da utvrdi da li neki objekat javne namene ili neka stambena zgrada zadovoljava neke kriterijume, kakav je to objekat, da se nekom ne uruši na glavu“, objasnio je Vukotić.

„Kada je u pitanju individualna porodična gradnja, kad je to kuća na selu, ili objekat u kom živi porodica u gradu, to je jedna stvar, tu statički mogu neke stvari da se reše i ad-hoc, ovde su u pitanju stambeni objekti, oni ne mogu da egzistiraju bez tehničke dokumentacije“, dodao je on.

Vukotić je ocenio kako novi zakon ne donosi ništa novo niti bolje u poglednu pravnih problema kojih ima jako mnogo.

Ako je neko zahtev za legalizaciju podneo po starom zakonu, koji nije rešen do sada, Vukotić kaže da tu jeste i glavni problem i atak na pravni poredak, jer neće biti rešen po starom zakonu, nego je zakon izričit da će biti rešen po novom.

„Upisuje se nekakva zabeležba da objekat iz legalizacije sa svim rezervama u pogledu njegovih svojstava, a neko je uložio velike pare na tehničku dokumentaciju i imao je pravo da mu se legalizuje po starom zakonu, gde se nije dovodilo u pitanje tehničko svojstvo objekta“, istakao je Vukotić.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Taj fenomen poznat je pod nazivom „sindrom trećeg čoveka“ (eng. Third Man Syndrome).

Iako ga mnogi opisuju kao gotovo natprirodno iskustvo, većina naučnika smatra da se radi o psihološkom i neurološkom odgovoru mozga na ekstremni stres i senzornu deprivaciju. Smatraju da je reč o kompleksnoj reakciji organizma u trenucima kada su svi ostali resursi iscrpljeni.

Pojam „treći čovek“ popularizovao je autor Džon Gajger u svojoj knjizi „The Third Man Factor“ iz 2009. godine. Ime je inspirisano stihovima poeme „Pusta zemlja“ T. S. Eliota, gde se spominje „treća osoba koja hoda s nama“, iako su prisutne samo dve osobe.

Jedan od prvih zabeleženih slučajeva pojavljivanja „trećeg čoveka“ dogodio se 1915. godine istraživaču Ernestu Šekltonu tokom njegove antarktičke ekspedicije. Zanimljivo je što su isti osećaj nečijeg prisustva imala i njegova dva stvarna suputnika, piše Punkufer.

Slična iskustva zabeležili sui i alpinisti, astronauti, jedriličari, vojnici, kao i oni koji su preživeli razne prirodne katastrofe ili nesreće. Trećeg čoveka „upoznao je“ čuveni alpinista Rajnhold Mesner pri silasku s planine Nanga Parbat u Pakistanu, kada je i tragično izgubio brata. Treći čovek „bio“ je i u kokpitu Čarlsa Lindberga tokom prvog solo leta preko Atlantika 1927. godine.

Šta kaže nauka?

Iako su opisi ovog fenomena često emocionalno snažni i doživljeni kao vrlo stvarni ili čak natprirodni, anđeoski ili božanski, naučna zajednica pokušava da sindrom trećeg čoveka objasni kroz poznate psihološke i neurološke mehanizme. Postoji nekoliko teorija koje pokušavaju da objasne zašto i kako dolazi do ovog efekta.

Jedno od najčešćih naučnih objašnjenja odnosi se na fiziološke promene u mozgu uzrokovane ekstremnim uslovima. Visinska bolest, dehidracija, iscrpljenost, nedostatak sna i niske temperature mogu dovesti do hipoksije – smanjenog snabdevanja mozga kiseonikom.

Takvo stanje može uzrokovati halucinacije, dezorijentaciju i izmenjenu percepciju stvarnosti. U tim trenucima, mozak pokušava da održi funkcionalnost stvaranjem iluzije prisutnosti druge osobe, koja simbolički preuzima ulogu zaštitnika, savetnika ili vodiča.

Slična je teorija prema kojoj sindrom trećeg čoveka predstavlja odbrambeni mehanizam psihe, koji se aktivira u ekstremnim i traumatičnim situacijama. Mozak, suočen s potpunom usamljenošću ili bezizlaznošću, stvara unutrašnji glas ili osećaj prisutnosti kako bi osobi pružio osećaj sigurnosti i kontrole.

Istraživanja su pokazala da je osećaj prisutnosti povezan s aktivacijom određenih delova mozga, pre svega temporalnog i parijetalnog režnja. Ti delovi mozga odgovorni su za prostornu orijentaciju, percepciju tela i osećaj samosvesti.

U trenutku kada mozak više ne može jasno da razlikuje gde završava sopstveno telo, a gde počinje spoljašnji svet, može se pojaviti osećaj da je prisutna još jedna osoba – iako ona objektivno ne postoji. U ekstremnim uslovima, kada je čovek suočen s ozbiljnom pretnjom po život, neki pojedinci su iskusili neobično iskustvo – osećaj da je neko uz njih i vodi ih i motiviše da nastave dalje.

Izvor: Punkufer.hr/021.rs

Foto: Pixabay