„Prilikom gradnje potrebno je da se poštuju kriterijumi i merila, ali je očigledno da je umesto toga jedino važno da neko ima parcelu i gleda da je izgradi što je moguće više. To što neće biti parčeta zemlje na njoj, što nema nijedne vlati trave – koga je briga za to? Kada kiša pada nema zemlje koja bi je upijala, tako da nam se sada dešavaju poplave posle svake kiše. Nove generacije mladih arhitekata bi po mom mišljenju morale tome javno da se suprotstave. Tako sam i ja postupao i zbog toga sam platio ne malu cenu, ali zato i sada mogu mirno da spavam“, ističe poznati niški arhitekta Hadži Ivan Redi, koji se ovom profesijom bavio više od pola veka u zemlji i inostranstvu, a učestvovao je u projektovanju nekih od najpoznatijih objekata u Nišu.
Tri zgrade u Nišu koje imaju potpuno različitu namenu – Sportska hala „Čair“, Institut za patologiju i Tržni centar „Kalča“, povezuje jedan čovek. U procesu projektovanja ova tri objekta učestvovao je Hadži Ivan Redi, kome je više od pola veka arhitektura bila posao, ljubav i zadovoljstvo. Od brojnih uspešnih projekata u Nišu, a zatim u Gracu gde je živeo i radio 25 godina, najviše ga je dirnula izgradnja seoskih kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Iako se tokom celog svog radnog veka bavio složenim građevinama, sebe opisuje vrlo jednostavno: „U životu sam, poput starih seoskih tronožaca, uvek imao tri oslonca – porodicu, posao i društveni angažman“.
B&F: Završili ste Građevinsko-arhitektonski fakultet u Nišu. Zašto ste se opredelili za arhitekturu?
Hadži Ivan Redi: Moj pradeda i deda su još u 19. veku bili građevinci. Otac je tu tradiciju prekinuo, a ja sam želeo da je nastavim i upisao sam građevinu u Beogradu. Međutim, posle dve godine shvatio sam da to nije posao za mene i upisao sam arhitekturu u Nišu. Ona me je potpuno osvojila i njome sam se bavio čitav radni vek. Imao sam sreću da moj prvi posao bude u projektnom studiju „Arhitekt“, kome su bili povereni veliki i veoma zanimljivi projekti, poput Sportske hale „Čair“ i Instituta za patologiju. Kada sam iscrpeo sve što me je u tom trenutku zanimalo u projektovanju, prešao sam u Zavod za urbanizam. Tamo sam proveo sedam godina, a iz tog perioda moje karijere izdvojio bih moj rad na prvom Generalnom planu Prokuplja i prvom Detaljnom urbanističkom planu Mašinske industrije u Nišu.
B&F: Vaše ime se vezuje i za izgradnju Tržnog centra „Kalča“, koji je devedesetih godina kada je izgrađen bio najveći objekat u Nišu, posle niške Tvrđave. Šta je bio Vaš posao u realizaciji tog objekta?
Hadži Ivan Redi: Pošto sam imao već dosta iskustva na složenim projektima, ponuđeno mi je da budem direktor Sektora za pripremu i izgradnju Trgovinsko-poslovnog centra „Kalča“. Moj zadatak je bio da organizujem projektovanje, obezbedim sredstva za izgradnju i stručnu podršku za potrebe investitora, Direkcije i Grada Niša. U tom procesu doživeo sam dva profesionalna poraza. U toku žiriranja nije usvojen predlog koji sam dao za najbolje rešenje i nije prihvaćen moj stav da je parking uslov bez koga se ne može izgraditi jedan ovakav tržni centar. Insistirao sam na parkingu i ponudio tri rešenja – jedno je bilo garaža na krovu, drugo je bila podzemna garaža, a treće da se garaža nalazi na prostoru iza Narodnog muzeja. Ipak, doneta je odluka da tržni centar bude izgrađen bez parkinga.
B&F: Kako ste reagovali na takav ishod?
Hadži Ivan Redi: Bilo je još i nekih stvari u procesu finansiranja sa kojima nisam mogao da se složim, tako da sam se zahvalio na direktorskoj plati i prihvatio posao referenta u Sektoru za uređivanje građevinskog zemljišta. U to vreme bio sam predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije i mnogi su se čudili zašto sam to uradio, ali shvatio sam da moram da čuvam svoj integritet. Rekao sam: „Na vama je da odlučite kako će se graditi, ali ja želim da stanem uspravno i kažem to što mislim, a ne da se saginjem“.
B&F: Imali ste veoma bogatu i zanimljivu karijeru. Da li biste mogli da izdvojite projekat koji je za Vas posebno značajan?
Hadži Ivan Redi: Doživeo sam tokom karijere mnogo toga, ali me je najviše dirnula izgradnja kuća u bespuću Kopaonika, nakon razornog zemljotresa 1985. godine. Vlada Srbije uradila je projekte više različitih tipova kuća, ali ljudima je trebala stručna pomoć oko izgradnje. Obilazili smo planinska sela „Ladom“, pronalazili ih uz pomoć karte i kompasa. Sećam se da smo u rano jutro došli do jedne kuće i zakucali na vrata. Ljudi su nas dočekali kao svoje najmilije, a meni su kao položajniku poklonili vunene čarape i tkanice koje i dan-danas čuvam.
B&F: Šta Vas je motivisalo da nakon dve decenije rada u Srbiji, karijeru nastavite u inostranstvu?
Hadži Ivan Redi: Supruga i ja živeli smo u Nišu kao sasvim običan bračni par, nismo pripadali krugu bogatih ljudi. Imali smo jedno vreme pristojne plate i verovali smo da ćemo za naše troje dece obezbediti dobro školovanje. Međutim, u prvoj polovini osamdesetih naša primanja su se smanjivala, a nismo bili od onih ljudi koji su umeli da zarađuju izvan svog posla, ni ja kao arhitekta, ni ona kao nastavnica matematike. Jedan događaj je ubrzao našu odluku da odemo u inostranstvo. Supruga i naša ćerka koja je najmlađe dete vraćale su se iz nabavke i ćerka je, prolazeći pored piljare, zatražila da joj supruga kupi banane, a ona nije imala novca. Nakon toga smo odlučili da najpre ja potražim posao u inostranstvu, a da mi se posle godinu dana pridruže supruga i deca.
B&F: Zašto ste se opredelili baš za Grac?
Hadži Ivan Redi: Odlučili smo se za Grac jer je, između ostalog, bio samo 60 kilometara od granice naše tadašnje države. U imeniku sam našao deset adresa arhitektonskih biroa i poslao im svoju biografiju. Njih pet mi je potvrdno odgovorilo, a prvi u koji sam otišao mi se veoma dopao. Počeo sam da radim u januaru 1989. godine, a već u jesen došla je i supruga sa decom. Nakon penzionisanja supruga i ja smo se vratili u Niš, ali je na žalost ona pre četiri meseca preminula. Deca su ostala u Gracu, imaju i svoje porodice, a sin je nastavio porodičnu tradiciju, arhitekta je i u mnogim stvarima me je nadmašio.
B&F: Kako ocenjujete trenutno stanje u profesiji kojom ste se bavili?
Hadži Ivan Redi: Sve češće viđam lepe objekte i mislim da stasavaju generacije arhitekata koje uspevaju da objekat dobro izgleda spolja, a što je za mene još važnije, da istovremeno bude funkcionalan. Ima nešto drugo „što nevesti svadbu kvari“. To je proces planiranja i građenja. Mnoge karike su pokidane, mnogi principi su dovedeni u pitanje. Imam utisak da se pronalazi suviše mnogo rupa u zakonu i da se grade objekti koji ne vode gradu kao celini. Vode ka gradu koji je sastavljen od suprotstavljenih celina, a pri tome jedna celina guši drugu. Imamo blokove u kojima zgrade štrče svaka na svoju stranu. Grad nije nešto što se gradi za jednokratnu upotrebu. Grad se gradi za večnost.
B&F: Da li delite utisak da građevinski investitori u Srbiji nastoje da unište i poslednje drvo u gradovima?
Hadži Ivan Redi: Prilikom gradnje potrebno je da se poštuju kriterijumi i merila, ali je očigledno da je umesto toga jedino važno da neko ima parcelu i gleda da je izgradi što je moguće više. To što neće biti parčeta zemlje na njoj, što nema nijedne vlati trave – koga je briga za to? Kada kiša pada nema zemlje koja bi je upijala, tako da nam se sada dešavaju poplave posle svake kiše. Nove generacije mladih arhitekata bi po mom mišljenju morale tome javno da se suprotstave. Tako sam i ja postupao i zbog toga sam platio ne malu cenu, ali zato i sada mogu mirno da spavam, zadovoljan sam onim što sam uradio.
B&F: Svedoci smo da na mestima gde su se nalazile stare građevine, neke od njih čak i zadužbine, niču višespratnice. Kako su evropski gradovi sačuvali stara gradska jezgra?
Hadži Ivan Redi: Gradovi u Evropi vrlo su rigorozni kada su u pitanju stari delovi grada. U jednom delu Pariza mogu da se grade moderne građevine, ali nezamislivo je da se u blokovima koji su formirani u drugim epohama nađe neka nova zgrada koja svojom visinom remeti postojeći sklad. U Gracu postoji specijalna Komisija za stari grad, sastavljena od eminentnih stručnjaka, koja isključivo brine o starom gradu i njegovoj zaštiti. Nije dovoljno da samo neki objekat stavimo pod zaštitu države, a da se ne vodi računa o konceptu izgradnje novih objekata. Šta nam vredi zaštita na papiru, ako ne brinemo o tom objektu? To moramo da rešimo sistemski, da onaj ko stavlja objekat pod zaštitu ima sektor koji će brinuti o starim građevinama. Nedopustivo je da nam objekti koji su pod zaštitom budu najlošije očuvani. Svakako, nedopustivo je i da se ruši nešto, što je neko zaveštao, dakle ostavio „na polzu narodu“.
B&F: Možemo li mi kao građani nešto da preduzmemo u situaciji kada gradove u kojima živimo sve više „pritiskaju“ beton i soliteri?
Hadži Ivan Redi: Svako može u svom mikro prostoru da obezbedi zelenilo, makar na nekoliko kvadrata. Treba poraditi na zelenilu među gradskim blokovima, kako bismo obezbedili prostor dostojan ljudi.
Biljana Ljubisavljević
