Pad izvoza kukuruza iz Srbije nije samo posledica pogoršanja vremenskih prilika i teškoća izazvanih ratom u Ukrajini, već i prisustva alfatoksina u zrnu. Ovo je dugogodišnji problem koji ugrožava bezbednost namirnica na domaćem tržištu, pre svega mesa i mleka, jer kukuruz služi kao hrana za stoku. Umesto hemijskih đubriva, u borbi protiv štetočina i patogena mogu biti efikasni biopesticidi, koji ne predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Ali u Srbiji je registrovano svega nekoliko ovakvih preparata, iako su stručnjaci izračunali da bi njihova proizvodnja bila veoma isplativa.
Ukupne godišnje potrebe domaćih poljoprivrednika za svim vrstama đubriva procenjuju se na oko 800.000 do milion tona, od kojih se najveći deo uvozi jer kod nas ove preparate proizvode samo dve fabrike. Dodatni problem je kvalitet đubriva koje se u Srbiji upotrebljava, jer on zavisi od toga koliko proizvođači prečišćavaju sirovine koje koriste.
Ako se to ne uradi na propisani način, u đubrivu se mogu naći veoma štetni teški metali kao što su kadmijum, nikl, olovo, hrom, arsen i živa. Kod nas je utvrđeno prisustvo štetnih materija najčešće u povrću i nekim vrstama voća, naročito u plasteničkoj proizvodnji, ali i u pojedinim žitaricama, poput pojave alfatoksina u kukuruzu.
Ova žitarica je posebno osetljiva na vremenske prilike, pa su prošle godine, zbog izrazitih suša, prosečni prinosi kukuruza po hektaru obrađene zemlje u Srbiji iznosili 4,8 tona, znatno ispod proseka od preko 7,5 tona u dobrim godinama. U poslednje dve decenije, prosečni prinosi kukuruza su bili ispod pet tona tokom četiri najsušnije godine, koje su domaćoj poljoprivredi nanele ukupnu štetu veću od pet milijardi evra.
Kako navode u udruženju „Žita Srbije“, u 2023. će biti zasejano za 5% manje kukuruza nego lane, a rod sa oko 920.000 hektara obradivih površina se procenjuje na približno 5,7 miliona tona. Tekuća godina neće biti zapamćena po rekordu u proizvodnji i izvozu ove žitarice. Prema projekcijama Republičkog zavoda za statistiku, u tržišnoj 2023/24 godini izvoz kukuruza će iznositi oko 1,4 miliona tona, a za devet meseci 2022/23 godine izvezeno ga je za čak 64,1% manje u odnosu na isti period tržišne 2021/22 godine.
Prirodna zaštita umesto hemije
Ovoliki pad izvoza je dobrim delom posledica rata u Ukrajini, usled otežanog prevoza i volatilnosti na tržištu vezanih za trgovinu ukrajinskim žitaricama, ali i pojave alfatoksina kod prošlogodišnjeg roda domaćeg kukuruza. Prisustvo alfatoksina u mleku i mesu je dugogodišnji problem u Srbiji, jer ova žitarica služi kao hrana za stoku. Ovu kancerogenu materiju proizvode otrovne gljive, koje se formiraju u zrnu kukuruza kada napukne usled velike žege.
Uobičajeno je da se za uništavanje ovih štetočina koriste hemijski pesticidi, dok se jako malo upotrebljavaju preparati za zaštitu bilja zasnovani na aktivnoj supstanci dobijenoj iz mikroorganizama, minerala ili biljaka. Za razliku od hemijskih đubriva koja predstavljaju rizik po ljudsko zdravlje i životnu sredinu, biopesticidi doprinose održavanju vitalnih funkcija zemljišta, podstiču rast, jačaju imunitet biljaka i ograničavaju delovanje štetočina i patogena.
Nažalost, u Srbiji je registrovano svega nekoliko ovakvih preparata, iako je to prema računici stručnjaka sa Poljoprivrednog i Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, jako isplativa tržišna niša. Naučnici sa pomenutih fakulteta, okupljeni u startap preduzeću NSoilab za razvoj mikrobiološkog đubriva, uradili su studiju koju je podržao Fond za nauku da bi utvrdili koliko je isplativa proizvodnja biopesticida za industrijsku proizvodnju kukuruza.
Finansijska kalkulacija je urađena za obim proizvodnje od 500.000 litara biopesticida godišnje, što bi otprilike pokrilo oko polovine površina pod kukuruzom u Srbiji. Računica je zasnovana na zakupljenom prostoru za smeštanje laboratorije, proizvodnog i magacinskog prostora površine 100 kvadratnih metara, umesto na gradnji sopstvenog objekta koji zahteva velika ulaganja. Godišnji troškovi zakupa su projektovani na 25.000 evra godišnje, shodno amortizacionom trošku građevinskog objekta u iznosu od 2,5% godišnje, čija bi gradnja koštala milion evra a vek trajanja je procenjen na 40 godina.
Ukupne investicije u adaptaciju laboratorije i nabavku opreme za predviđene kapacitete iznose 715.000 evra, pri čemu je rok trajanja svakog od elemenata različit i kreće se u intervalu od dve do deset godina. U strukturi troškova za opremu najveće učešće ima bioreaktor za kultivaciju, čija nabavna cena iznosi 500.000 evra i koji opterećuje početnu investiciju u iznosu od 70%. Značajno učešće od 14% ima drugi bioreaktor za pripremu inokuluma, sa nabavnom cenom od 100.000 evra. Vrednost ostale opreme je 115.000 evra, odnosno 16% od ukupne investicije.
Nabavka osnovnih materijala za proizvodnju biopesticida, hranljivih podloga, hemikalija za korekciju pH vrednosti i hemikalija za dezinfekciju košta 40.000 evra godišnje. Jednokratni laboratorijski pribor i posuđe za izvođenje hemijskih i mikrobioloških analiza koštaju 2.000 evra, a potrebna ambalaža oko 150.000 evra godišnje. Sve zajedno, troškovi materijala za proizvodnju biopesticida na nivou jedne kalendarske godine dostižu 192.000 evra.
Prodajna cena skoro sedam puta veća od proizvodne
Za proizvodnju 500.000 litara biopesticida godišnje, potrebno je zaposliti pet laboranata koji bi radili u tri smene. Projektovana mesečna bruto plata jednog zaposlenog laboranta iznosi 1.400 evra, što znači da trošak radne snage koja se direktno vezuje za proizvodnju iznosi 7.000 evra mesečno, odnosno 84.000 evra godišnje. Predviđena mesečna bruto plata jednog zaposlenog administrativnog radnika iznosi 1.200 evra, ili 14.400 evra godišnje. Samim tim, ukupni troškovi radne snage na godišnjem nivou iznose 98.400 evra.
Ukupni godišnji troškovi amortizacije projektovani su na nešto manje od 76.700 evra, utrošak električne energije neophodan za normalno funkcionisanje proizvodnje biopesticida iznosi 18.000 evra, dok se u strukturi opštih troškova izdvajaju izdaci za mikrobiološku kontrolu pogona i mikrobiološke analize finalnog proizvoda. Oni podrazumevaju usluge eksternih laboratorija i na godišnjem nivou iznose po 2.000 evra.
Zatim, tu su troškovi prema Javno komunalnom preduzeću Vodovod i kanalizacija u iznosu od 4.000 evra godišnje. Troškovi redovnog održavanja opreme i materijala su projektovani na 10.000 evra, a troškovi zakupa poslovnog prostora na 25.000 evra godišnje. U skladu sa prethodno navedenim, ukupni opšti troškovi na godišnjem nivou iznose 43.000 evra. Poslednja grupa troškova se odnosi na promociju i prodaju finalnog proizvoda, u zbirnom iznosu od 100.000 evra godišnje.
Ukupna suma predviđenih troškova iznosi nešto preko 528.000 evra na godišnjem nivou, u čemu najveći udeo imaju troškovi materijala koji iznose 192.000 evra, ili 36,4% od ukupne sume planiranih troškova. Značajno učešće u ukupnoj strukturi izdataka imaju i troškovi prodaje i marketinga, kao i troškovi radne snage, sa udelom od 18,9%, odnosno 18,6%. Usled visokih ulaganja u opremanje laboratorije, učešće troškova amortizacije je takođe na relativno visokom nivou (14,5%). S druge strane, učešće opštih troškova, kao i troškova električne energije iznosi 8,1%, odnosno 3,4%.
Kada se sagledaju ukupni troškovi za proizvodnju 500.000 litara biopesticida godišnje, proizvodna cena iznosi 1,06 evra po litri, što je znatno niže od prodajne cene biofungicida na tržištu koja se kreće u rasponu od 12,5 do 17 evra po litri. Takođe, tokom trajanja projekta BioSolAfla, u razgovoru sa poljoprivrednim proizvođačima je utvrđeno da bi za njih prihvatljiva cena biopesticida iznosila sedam evra po litri, što je maltene sedam puta više od dobijene proizvodne cene za jedan litar.
Maja Đurić
Biznis i finansije 213, septembar 2023.
Foto: charlesdeluvio, Unsplash