deponije

Aktuelna pandemija pokazuje da iz nužde možemo da se odreknemo mnogih stvari, ali ne i saniranja otpada. Njegovo gomilanje ne mogu da zaustave ni ovakve krize. Lomovi koje na berzama pravi koronavirus, mogli bi da pojačaju zainteresovanost investitora za ovaj biznis koji obrće najmanje 300 milijardi dolara i manje je izložen cikličnostima tržišta.

Pojam industrije skopčane sa ekologijom proširio se na najrazličitije delatnosti, uključujući i visokotehnološke kojima se bavi Silicijumska dolina. U očekivanju da će se odatle iznedriti čarolija koja će da zaleči rane koje smo naneli prirodi, u zapećku ostaju informacije o dešavanjima u tradicionalnijim aktivnostima iz ove sfere. Predviđa se da posao prikupljanja, upravljanja i prerade otpada obrće barem 300 milijardi dolara i ima godišnji trend rasta od 6%.

Iako su ove delatnosti u mnogim zemljama delimično ili u celosti privatizovane i dalje su brojne sredine gde je to javni servis u nadležnosti komunalnih službi. Ovo otežava sumiranje globalnih podataka i daje osnovu za pretpostavku da je stvarna vrednost ovog biznisa značajno veća od navedenog iznosa. Takođe, možda to delimično objašnjava i zašto na raznim top listama kompanija iz ove branše nema onih iz Kine, Indije, Brazila i drugih velikih zemalja.

Veliki igrači na tržištu otpada

Ostanemo li u sferi korporativnih preduzeća, obično se na prva dva mesta u svetskim razmerama rangiraju francuske kompanije „Veolia“ i „Suez“. Kao i druge gigante u ovoj oblasti krasi ih diversifkovano poslovanje i organizacija. Me]utim, imaju i izraženiju globalnu orijentaciju, pa je primera radi, britanska ispostava „Veolie“ najveća kompanija te vrste sa druge strane Lamanša. Grupacija „Veolia“ zapošljava 178 hiljada ljudi u 48 zemalja, a prihodi joj premašuju 25 milijardi evra. Njima je draže da istaknu kako pijaćom vodom snadbevaju 95, kanalizacijom 63, a prikupljanjem otpada 43 miliona ljudi. „Suez“ je nešto manji, pa njegovih 89 hiljada radnika rasutih po svim kontinentima prihoduje „tek“ nešto više od 18 milijardi evra.

Pod sadašnjim imenima obe firme funkcionišu nekoliko decenija, ali im počeci sežu mnogo dalje u prošlost od kada su doživele puno spajanja, razdvajanja, akvizicija i reorganizacija. Dešavalo se to pod uticajem tržišta, ali i zbog evolucije shvatanja o stepenu i modalitetu prisustva javnog interesa u poslovanju. Savremeni pristup iznedrio je akcionarsku formu preduzeća i profesionalnu upravu, iako država zadržava značajan broj akcija, dok se ostalima trguje na berzi. Od drugih evropskih firmi, tradicija i veličina nalaže pominjanje i britanske „Biffe“. Ona servisira više od milion ostrvskih domaćinstava i ostvaruje prihode od oko 1,2 milijarde evra.

Prisustvo „globalnih đubretara“ u Srbiji

Spomenimo da je „Suez“ suosnivač preduzeća „Beo Čista Energija“, kojem je poverena modernizacija deponije u Vinči. Njegovih je 40% kapitala, koliko pripada i „I-Environment Investmentsu“ (ispostava japanske kompanije „Itochu“), dok je preostalih 20% naknadno ustupljeno luksemburškom „Marguerite Waste Serbia“. Kako već nalažu srpski običaji, i ovaj je posao predmet političkih sporenja oko stepena usklađenosti projekta sa ekološkom regulativom EU i njegovog uticaja na otvaranje pregovaračkog poglavlja 27.

Polemike ne usporavaju radove, pa bi postojeća deponija do jeseni trebala da prestane sa radom i bude sanirana, a da se odlaganje otpada premesti na novu koja se završava u neposrednoj blizini. Dogodine bi trebalo da startuje i spalionica koja bi proizvodila toplotnu i električnu energiju, uz obavezu naše elektroprivrede da struju otkupljuje narednih 25 godina. Jer, koliko traje ugovor o javno-privatnom partnerstvu grada sa „Beo čistom energijom“.

Istovremeno, naši su zvaničnici više puta davali do znanja da su zainteresovani za saradnju i sa „Veoliom“, posebno u domenu upravljanja i prerade otpadnih voda u Beogradu. Zanemarimo li političke poruke koje se ovim prenose Francuskoj, nesporna je neodrživost daljeg izlivanja netretirane kanalizacije u Savu i Dunav, ako ne zbog brige o zdravlju stanovnika Beograda, onda zarad smisla daljeg promovisanja njegovog priobalja kao atraktivne turističke destinacije i lokacije za najekskluzivnije nekretnine.

„Amerika na prvom mestu“ važi i za đubre

Kada je reč o SAD, parola „Amerika na prvom mestu“ mogla bi da ilustruje i nezainteresovanost tamošnjih prikupljača i prerađivača otpada za veću internacionalizaciju poslovanja. Barem ne onu koja seže dalje od Kanade ili Porto Rika. Lider je kompanija „Waste Management“ i to nije ugrozio ni neuspeli pokušaj da 2008. godine preuzmu glavnog takmaca „Republic services“ čime bi nastao gigant koji sakuplja više od polovine otpada u SAD. Za razliku od tog slučaja, ovog proleća se okončava njihova akvizicija četvrtoplasirane kompanije „Advanced Disposal“ teška 4,9 milijarde dolara.

Prema evropskim standardima, „Waste Management“ je skorojević u ovom poslu jer je osnovan 1968. godine u Teksasu. Ali od tada je sa 43.700 radnika, 26.000 namenskih vozila, stotinama deponija i reciklažnih centara uspeo da, pored američkog, pokrije i dobar deo kanadskog tržišta. Prihodi od 15 milijardi dolara svrstavaju ga u gornju polovinu liste najvećih američkih kompanija Fotune 500, a akcije se decenijama kotiraju na berzi u Njujorku.

Tamo se trguje i akcijama njihovog najvećeg konkurenta „Republic services“. Zajednička im je i agresivna ekspanzija, zahvaljujući kojoj su poslovanje iz matične Arizone proširili širom SAD. Ipak beleže nešto skromnije performanse sa prihodom od oko 10 milijardi dolara, 36.000 zaposlenih i flotom od 16.000 vozila. Kompanija „Clean Harbors“ iz Masačuseca zaokružuje tamošnji „đubretarski trijumvirat“ i sa prihodom od 3,4 milijarde dolara uspešno odoleva predatorima sa američkog juga. Približni su i prihodi „Hitachi Zosen Corporation“ koja je lider na tržištu Japana i zahvaljujući kojoj ova rangiranja ne ostaju samo na evropskim i američkim korporacijama.

Toni Soprano kvari imidž

Sva ova preduzeća se takmiče i u primeni napredne tehnologije i organizacije, ali rad sa prljavim i štetnim materijama na velikom broju lokacija, uz angažovanje ogromnog broja zaposlenih i vozila, onemogućuje potpunu eliminaciju rizika ekoloških incidenata. Lošoj reputaciji doprinosi i sumnja da su tradicionalno uporište organizovanog kriminala, bogom dano za pranje para i fiktivne aranžmane drugara Tonija Soprana. Za oponente su to nasleđene predrasude, jer veruju da njihova kolosalna ekonomska moć može sa tim da izađe na kraj. Ostaje dakle samo kriminal „belih kragni“, kao i bilo gde drugo.

Da i sa tim umeju da se nose, neka posluži primer nagodbi koje su sa američkim pravosuđem svojevremno sklapali čelnici „Waste Managementa“ kada su terećeni za računovodstvene prevare. Takve radnje su ipak izuzetak, bar sudeći prema kotiranju akcija na najvećim svetskim berzama, koje podrazumava poštovanje visokih standarda poslovanja i izveštavanja.

Avangardna ulaganja u „đubretarski“ startap

A lomovi koje na berzama pravi pandemija koronavirusa mogli bi da pojačaju zainteresovanost investitora za ovaj biznis kojem se pripisuje manja izloženost cikličnostima tržišta. Začini li se to dosadašnjim trendom rasta ovih kompanija, servirana je potencijalna investicija koja je zgodna za disperziju rizika u periodima poleta, a donekle je sigurna luka u recesionim vremenima. Pandemija pokazuje da nužda može, barem privremeno, da nas natera da se odreknemo putovanja, zamene automobila i mnogo čega drugog. Ali malo ko veruje da smo u jednakoj meri u stanju da smanjimo produkciju đubreta ili da možemo sebi da priuštimo da se njime ne bavimo.

Ko prezire berzanske spekulacije, a nije impresioniran ni tehnološkom inovativnošću preduzeća koja iz otpada prave struju ili gorivo za pogon vozila koja produkuju novi otpad, ima na raspolaganju i avangardnija ulaganja. Jedno od njih je „Rubicon global“, kompanija koju prate hvalospevi da je Uber u domenu otpada. Ona je jedan od startapova koji je najbrže premašio tržišnu kapitalizaciju od milijardu dolara. Spektar njihovih ulagača se kreće od osvešćenih ekologista poput Leonarda Dikaprija, do giganata sa Vol strita kakav je „Goldman Saks“. Ovaj Rubikon pređen je 2008. godine kada su dva diplomca univerziteta u Kentakiju, Nejt Moris i Mark Spigel, kreirali mobilnu aplikaciju za povezivanje onih kojima treba uklanjanje otpada sa onima koji pružaju takve usluge.

Vremenom je ponuda obuhvatila i sofisticirane personalizovane usluge, a uspešna optimizacija tokova otpada u „Starbaksu“ privukla je najveću pažnju javnosti. Sada je u najavi ofanziva na evropska i azijska tržišta, naročito sa projektima koji bi obuhvatili čitave gradove. Da ni starosedeoci nisu ravnodušni prema ovakvim novajlijama svedoči ugovor iz 2017. godine o strateškom partenerstvu „Rubicon globala“ i „Sueza“, kao i neki komentari čelnika „Waste managementa“ koji mogu da se tumače kao zainteresovanost za sledeću veliku akviziciju.

Vladan Žarković

broj 172, april 2020

Foto: Pixabay