Bolesti srca i danas su vodeći uzročnik smrti u svetu, a polovinom prošlog veka infarkt je imao razmere epidemije. Ali ne i u gradiću Rozeto, gde su sva medicinska istraživanja pokazala da ljudi umiru jednostavno – od starosti. Ključni razlog nije bio nijedan od onih za koje nauka smatra da određuju dužinu života. Zato je zaključak koji su lekari izveli bio zaprepašćujući i za nauku: Rozećani su bili natprosečno otporni na bolesti jer su temelji njihove zajednice bili druženje i međusobna solidarnost.
Uprkos svakodnevnim statistikama o obolelima i umrlima isključivo od korone, ovaj virus, na žalost, nije jedini rezervisan za smrtni ishod. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), svakog dana u svetu umre najmanje 150.000 ljudi od drugih bolesti. Najviše, skoro 50.000 života dnevno odnesu bolesti srca i krvnih sudova. U Srbiji, samo od infarkata koji doživi oko 10.000 ljudi godišnje, umre skoro trećina, pri čemu su to sve češće ljudi mlađi od 40 godina.
Jedan slučaj, vezan upravo za bolesti srca, doveo je nauku i zdravstvene radnike u situaciju da sve istraživačke metode padnu u vodu, u pokušaju da objasne krajnje neuobičajen fenomen vezan za stanovnike jednog malog mesta, po imenu Rozeto. Mada nauka gaji averziju prema rečniku koji mistifikuje teško objašnjive pojave, taj fenomen je u naučnim analima ostao zabeležen kao „Misterija Rozeta“.
Klonirani grad
Rozeto zbunjuje već od samog početka, budući da postoje dva grada u svetu sa takvim imenom, i to vrlo udaljena ali međusobno povezana. Prvi je Rozeto Valfortore u Italiji na nekih petnaestak kIlometara od Rima, građen po ugledu na srednjovekovne varošice. Njegovi stanovnici su radili uglavnom u kamenolomima mermera, da bi u begu od siromaštva počeli krajem 19. veka da se iseljavaju u SAD.
Oni su u američkoj saveznoj državi Pensilvanija sagradili kopiju svog rodnog grada, nazvavši je, pogađate – Rozeto. Vrlo brzo su podigli zasade voća i povrća, počeli da gaje vinovu lozu, potom svinje… Nikle su brojne pekare, prodavnice i restorani, ali i fabrike za proizvodnju tekstilne robe. Istovremeno, stanovnici su nastojali da što više sačuvaju svoje običaje i živeli su u jednom malom zatvorenom svetu, gde se čak govorilo i italijanskim dijalektom koji je specifičan za njihov rodni grad u Italiji.
A onda je Rozeto odjednom postao poznat širom Amerike, kada je na njegova vrata pokucao Stjuart Vulf, gastroenterolog i profesor na medicinskom odseku Univerziteta u Oklahomi. Krajem pedesetih godina prošlog veka, kada je držao predavanje na velikom naučnom skupu u blizini Rozeta, jedan lekar iz tog kraja mu je saopštio zbunjujući podatak. Rekao je da mu dolaze pacijenti sa raznih strana, ali da za razliku od većine ostalih koji imaju problema sa srčanim oboljenjima, niko iz Rozeta mlađi od 65 godina ne pati od tih bolesti. Šta više, one su bile vrlo retke i među najstarijim Rozećanima.
Neobično zdravi Rozećani
Vulf je bio zgranut, jer u to vreme još nisu postojale efikasne terapije za sprečavanje bolesti srca. U SAD je inafrkt miokarda poprimio razmere epidemije – to je bio najčešći uzrok smrti muškaraca mlađih od 65 godina. Zato je Vulf odlučio da istraži šta se događa u Rozetu i uspeo je da za to dobije podršku svog univerziteta.
Okupio je tim stručnjaka, koji su pregledali zdravstvene kartone svih Rozećana, napravili su detaljne istorije bolesti i od čega su stanovnici umirali decenijama unazad. Uzimali su uzorke krvi od stanovništva, radili EKG i druga zdravstvena ispitivanja.
Rezultati su bili zapanjujući – u Rozetu nijedna osoba mlađa od 65 godina nije umrla od srčanog udara, niti je imala bilo kakve simptome bolesti srca. Što se tiče muškaraca iznad te starosne granice, u Rozetu je stopa smrtnosti od srčanog udara bila upola manja nego u svim severnoameričkim državama zajedno. Šta više, stopa smrtnosti u Rozetu je, bez obzira na uzrok, bila za trećinu manja od očekivane.
Vulf je pozvao u pomoć i jednog svog prijatelja iz Oklahome, sociologa Džona Bruna. On je sa svojim timom sproveo istraživanje među svim stanovnicima Rozeta starijim od 20 godina, a koje je pokazalo da u tom gradu nije bilo samoubica, alkoholičara ni zavisnika od droge, niko nije primao socijalnu pomoć a tek nekolicina je imala manjih problema sa zakonom.
Ovi ljudi umiru od – starosti
Onda su lekari ispitali još jednu bolest od koje se tada često umiralo – čir na želucu, da bi se ispostavilo da u Rozetu nije bilo ni takvih slučajeva. Na kraju, u objedinjenom lekarskom izveštaju je pisalo: „Ovi ljudi jednostavno umiru od starosti. I to je to“.
Ali Vulf nije odustajao u potrazi za odgovorom šta Rozećane čini toliko otpornim na tada najsmrtonosnije bolesti. Prvo je pomislio da je reč o zdravom načinu ishrane, koji su doneli iz rodne Italije. Ispostavilo se, međutim, da su se stanovnici Rozeta „amerikanizovali“ na najgori mogući način. Muku su mučili s gojaznošću jer su obožavalli masnu i jako začinjenu hranu i slatkiše, a rezultati su pokazali da preko 40% kalorija koje unose čine masti. S druge strane, ostale su im potpuno strane američke navike da ustaju pre zore kako bi trčali i vežbali.
Onda su naučnici potražili objašnjenje u genetici. Krenuli su u potragu za njihovim rođacima koji su živeli u drugim krajevima SAD, za koje se ispostavilo da ih zdravlje ne služi ni upola tako dobro kao Rozećane.
Možda je, onda, odgovor u specifičnom podneblju? Ali i to se pokazalo kao ćorsokak, jer su stanovnici obližnjih varošica Bangor i Nazaret – približno iste veličine kao i Rozeto i koje su nastanjivali doseljenici iz Velike Britanije i Nemačke – imali generalno mnogo lošiju zdravstvenu sliku. Uz to, stopa smrtnosti od srčanog udara među muškarcima starijim od 65 godina je bila tri puta veća nego među njihovim vršnjacima u Rozetu.
Zajedništvo koje štiti od stresa
Nakon svega što su preduzeli, Vulf i Brun su zaključili da ne postoji drugo objašnjenje, osim da je u pitanju sam – Rozeto, odnosno način na koji se njegovi stanovnici ophode jedni prema drugima. Primetili su da tamo žive po tri generacije pod istim krovom i da se o starijima brinu s najvećim poštovanjem. Rozećani su stalno posećivali jedni druge i vrlo često organizovali zajednička slavlja na ulicama.
U mestu sa jedva dve hiljade stanovnika postojalo je preko 20 građanskih udruženja koja su pomagala siromašnijim sugrađanima da stanu na noge. Američki naučnici su uvideli da u ovoj varošici postoji jedinstvena kultura, potekla iz solidarnosti u siromaštvu koje je pratilo živote mnogih generacija njihovih predaka u Italiji.
Mnogo vremena kasnije, oni su i u svom „prekookeanskom“ Rozetu, u potpuno drugačijim okolnostima i državi koja se zaklinjala u individualizam i slobodno tržište, uporno negovali duh jednakosti. Podsticali su bogate da se ne razmeću svojim uspehom i da pomognu manje uspešnim sunarodnicima.
Čovek je, na kraju krajeva, društveno biće
Rozećani su stvorili jaku zajednicu, koja ih je u velikoj meri štitila od pritisaka savremenog zapadnog sveta, utemeljenog na drugačijim društvenim vrednostima. „U Rozetu život nije bio lak. Žene su uglavnom radile u tekstilnim fabrikama, a muškarci većinom u kamenolomu škriljaca. Ali i muškarci i žene, i staro i mlado, i bogatiji i siromašniji – svi su se držali zajedno. To nimalo nije ličilo na Ameriku“, pričao je sociolog Džon Brun.
Kada su Brun i Vulf izneli svoje zaključke drugim naučnicima, ovi su bili zaprepašćeni. Dok su njihove kolege na konferencijama iznosile opširne studije o ovom ili onom genu, ili nekom psihološkom procesu, uz more podataka prikazanih na kompleksnim grafikonima, njih dvojica su govorili o ljudima na koje neobjašnjivo povoljno utiče to što zastanu na ulici da proćaskaju sa poznanicima i što pod jednim krovom žive i po tri generacije!
Medicinska teorija je tvrdila da dužina našeg života pre svega zavisi od naših gena i odluka koliko zdravo ćemo živeti. Nikome nije palo na pamet da o zdravlju razmišlja i kroz pojam zajednice, pogotovo ne u zemlji u kojoj je individualizam proglašen za svetinju.
Priča o Rozetu je postala ponovo aktuelna danas, kada se raspravlja kako ćemo živeti posle iskustva sa koronom. Ona opominje da se ne tvrdi olako kako je zarad našeg zdravlja najbolje da se naviknemo na budućnost u kojoj ćemo živeti i raditi razdvojeni od drugih. Budućnost u kojoj ćemo se družiti na daljinu i glumiti sreću što upoznajemo sve više ljudi širom virtuelnog sveta, od kojih nam u stvarnom svetu nijedan nije – prijatelj.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay