Nekada su fontane bile izvor pijaće vode, a danas su i turističke atrakcije i spomenici kulture koji u pojedinim zemljama privlače milione turista. Proizvođači fontana u Srbiji kažu da se na ovom tržištu ne oseća kriza, jer ni lokalne samouprave, ni građani koji žele fontane u svojim dvorištima nisu značajnije smanjili ulaganja u ove ukrasne objekte, iako su upola skuplji nego pre korone. Naprotiv, pojedinci su spremni čak i da uzmu kredit, da bi im baštu ulepšao „lični“ vodoskok. S druge strane, izgradnja privatnih fontana traži od majstora da poznaje bar šest, sedam zanata.
Kompanija „Akvamarin“ izgradila je desetine javnih i rezidencijalnih fontana od svog osnivanja 1995. godine, među kojima su i fontane na Trgu Nikole Pašića, ispred Hrama Svetog Save, između Starog i Novog Dvora u Beogradu i brojne druge u prestonici, ali i u drugim gradovima. Miljan Đurić, osnivač kompanije, kaže za B&F da je izgradnja fontane složena jer se sastoji od brojnih elemenata. Većina komponenti se kupuju gotove, dok se instalacija, izvođenje građevinskih radova i puštanje u rad sprovode na licu mesta.
„Postoje elementi koje smo sami pravili, poput panela sa diodama u vizantijsko plavoj boji ispred Hrama Svetog Save. Takvih projekata je sve manje, jer se i u ovoj oblasti sve više ide ka komercijalizaciji. Postoje firme u svetu specijalizovane za proizvodnju gotovih elementa za fontane, pa se oni uglavnom uvoze“, objašnjava Đurić, koji je svoje znanje i iskustvo u projektovanju i izvođenju fontani stekao u Institutu „Jaroslav Černi“.
Stručna potkovanost ga je i ohrabrila da pokrene porodičnu firmu u kojoj radi i njegova ćerka kao arhitekta, te da se, između ostalog, bave i projektovanjem i izradom fontana. Radili su brojne fontane u Crnoj Gori, a stigli su čak i do Kazahstana i Uzbekistana. Naš sagovornik, ipak, posebno izdvaja fontanu kod Hrama Svetog Save upravo zbog pomenutih panela, u koje su sami ugradili 60.000 dioda. Pre dvadeset godina, kada je fontana rađena, takav sistem osvetljenja bio je, prema rečima Đurića, jedinstven u svetu, a sve je, osim dioda koje su uvezli, bilo domaće proizvodnje.
Rekonstruisati, a ne rušiti
Inače, „titulu“ prve fontane u Srbiji nosi ona na Terazijama, izgrađena 1927. godine, oko koje je bila okretnica tramvaja. „Terazijski vodoskok“ je uklonjen nakon svega 20 godina, prilikom rekonstrukcije trga. Lepotica od zelenog kamena, kako su je opisivali, pored svog veličanstvenog izgleda bila je specifična i po tome što je radila bez ikakvih motora i mehanike – po principu pritiska iz mreže vodovoda. Mnogi su godinama bili nostalgični za tadašnjim izgledom Terazija, a i danas se vode polemike da li bi stare fontane trebalo rušiti ili samo rekonstruisati.
Diskusija se razbuktala kada je doneta odluka o sada već srušenoj Zelenoj fontani u Subotici, koja je bila simbol ovog grada. I ne samo to, već je bila izrađena od „žolnai“ keramike, koju je proizvodila čuvena mađarska firma osnovana davne 1853. godine u Pečuju. Arhitekta Svetislav Ličina, po čijem je nacrtu urađena fontana, apelovao je tada da bi „vredelo nešto od nje sačuvati“. Svoj bunt su iskazali i drugi, koji su smatrali da se ništa nije preduzelo kako bi se razmotrila rekonstrukcija ovog svojevrsnog spomenika kulture koji se godinama, kako je tada moglo da se čuje, nije pravilno održavao.
Upravo zbog toga što su fontane autorsko delo, deo gradskog tkiva i kulturno nasleđe, mnogi stručnjaci ističu da bi ih trebalo sačuvati kroz rekonstrukcije, sa čime se slaže i naš sagovornik Miljan Đurić. On ističe da se gradnjom fontane taj posao ne završava i da je upravo ključ u njenom održavanju. Ono, pored građevine, obuhvata i vodu, koja se filtrira poput vode u bazenu i hemijski tretira da bi ostala čista.
Nedavno su u rad puštene 42 beogradske fontane kojima upravlja grad. JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“, navelo je tim povodom na svom sajtu i informacije da se sve fontane prvo čiste, zatim se postavlja oprema, montiraju se mlaznice i osvetljenje, a poslednji korak je punjenje fontana vodom. „Fontane su veoma izložene atmosferskim, ali i ljudskim uticajima i zato njihovo održavanje zahteva od nadležnih veliku posvećenost“, ističe Đurić.
Naravno, održavanje košta, pa će tako, primera radi, Grad Novi Sad tokom ove godine izdvojiti 12 miliona dinara za održavanje gradskih fontana u svojoj nadležnosti. Grad Niš je prošle godine završio javnu nabavku za održavanje i obnovu šest gradskih fontana, u vrednosti od 6,5 miliona dinara.
Za dvorišta samo „prirodno“
Za razliku od javnih trgova koje krase uglavnom velike betonske fontane, privatni vlasnici najčešće biraju one koje imitiraju prirodu. Tipična fontana se sastoji od malog jezera oivičenog kamenom, koje se u vidu potoka sliva u veće jezero, mostića na potoku, eventualno drvenog bunara u blizini, i dosta zelenog rastinja. Takva jedna fontana dužine oko šest metara i širine oko tri metra, sa nekoliko podvodnih reflektora, koštala bi oko 4.500 evra, kaže za B&F Zoran Jakovljević, vlasnik firme „Fontane Jakovljević“ iz Čuruga.
„Na krajnju cenu utiče mnogo faktora, pa i lokacija na kojoj radimo i zahtevi investitora. Posao je specifičan i obično ga radi čovek koji zna šest, sedam zanata, a uz to mora da ima smisla za aranžiranje. Zato uglavnom sam vodim posao, jer ne mogu da se oslonim u potpunosti na druge“, žali se Jakovljević, koji objašnjava da se gotovo cela fontana radi na licu mesta.
Tvrdi da neprekidno ima posla, iako je zbog povećanja cena materijala i majstorskih dnevnica izrada fontane 50 odsto skuplja nego pre pandemije. „U proseku uradimo 15 do 20 fontana godišnje, a uglavnom nam je potrebno do sedam dana. Istina je, ljudi se cenjkaju, neki čak žele i da uzmu kredit da bi izgradili fontanu, ali ne volimo da ulazimo u takve situacije jer fontana zaista nije nešto što je preko potrebno“, komentariše Jakovljević.
Prema njegovim rečima, sve fontane se razlikuju po nečemu i zato skoro da nema tipske proizvodnje. „Gotova spoljašnja fontana ne postoji, praktično je neizvodljivo jer se svaka prilagođava terenu. Unutrašnje je moguće uraditi tipski, ali čak i za njih koristimo prirodno drvo i kamen“, kaže Jakovljević.
Gastarbajteri pogurali „privatne“ fontane
Iskustvo Radeta Damjanovića, inženjera hortikulture, vrlo je slično. Primarna delatnost ovog preduzetnika iz Jagodine je rasadnik „Zlatna tuja“ koji se prostire na 2,5 hektara, ali se više od 20 godina bavi i izradom fontana.
„Interesovanje za fontane je krenulo nakon NATO bombardovanja, pa smo pored uređenja i ozelenjavala dvorišta počeli i time da se bavimo, kako bismo pružili kompletnu uslugu. Pošto je reč o svojevrsnom luksuzu, u početku su klijenti bili uglavnom gastarbajteri, jer je ovaj naš kraj oko Jagodine i Svilajnca poznat po tome da brojni ljudi rade u inostranstvu. Oni su i doneli tu kulturu uređenja dvorišta sa Zapada, pa kad su pravili kuće zvali su nas da im kompletno uredimo i dvorišta sa zelenilom, uključujući fontane“, priseća se Damjanović.
Danas fontane naručuju svi, a naš sagovornik ističe da su najviše porudžbina imali tokom i neposredno nakon pandemije. Njihove fontane su takođe imitacija prirode, uz mogućnost da se ugradi podvodno osvetljenje. Damjanović je svoje znanje u ovoj oblasti ujedinio sa sinom, koji je pejzažni arhitekta. Po njegovom mišljenju, izrada fontana nije naročito perspektivan posao i zato im je to sporedna delatnost, ali potvrđuje da tražnja za ovakvim objektima u Srbiji ne jenjava.
Najveća fontana u svetu
U Ginisovu knjigu rekorda kao najveća fontana upisana je „Fontana palmi“ u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, sagrađena 2020. godine na veštačkom ostrvu u obliku palme. Prostire se na 7.327 kvadratnih metara, ukrašena je sa 3.000 led lampica, a 7.500 mlaznica baca vodu do 105 metara u visinu.
Vesna Lapčić
Biznis & finansije 209, maj 2023.
Foto: Jan Canty, Unsplash