Virus je vlade i institucije Evropske unije bacio u haos. Dogovore i solidarnost je pojela maca. Krajnje je vreme da se to promeni, smatra dopisnica DW iz Brisela Barbara Vezel.
Spasavaj se ko može – to na početku korona-krize kao da je bio moto evropskih vlada. Bez koordinacije, svako je uvodio nekakve mere ne obaveštavajući pri tome svoje susede. Rezultat je bila kakofonija propisa i saveta.
Nastala je slika gubitka kontrole na nacionalnom i pre svega evropskom nivou. I Evropska komisija je tek sada shvatila da se ovde radi o suštini njene kredibilnosti i o budućnosti Evrope.
Prvo je – kao i uvek u kriznim vremenima – zakazala solidarnost. Italija, koja je prva i najteže pogođena korona-krizom, morala je da gorko iskusi da su baš jaki nemački susedi zaustavili izvoz medicinskog materijala.
To je s pravom dovelo do kraha među ministrima zdravlja EU. Bila je to slika bednog nacionalnog egoizma u odnosu na probleme južno od Alpa koji su već bili jasni.
Kina već koristi evropske greške
Francuska se slično ponela, tako da su Pariz i Berlin direktno otvorili vrata za propagandnu akciju Kineza koji su avionom, efikasno za publiku, poslali u Italiju lekare i materijal.
Politička poruka svim antievropljanima i populističkim skepticima je, dakle, glasila: kada stvar postane ozbiljna, svako je svoj prvi bližnji. Zašto niko u Briselu nije došao na ideju da pozove Rim telefonom i ponudi pomoć?
Mediji su prenosili sve detalje o lošoj situaciji u italijanskim bolnicama, tamošnjim kriznim merama i ulicama bez ljudi. Sada niko ne može da kaže da nije znao šta se tamo dešava.
Zakasnela reakcija
Tek sada je Evropska komisija postigla dogovor o zajedničkoj nabavci medicinske opreme. Tek sada se održavaju svakodnevne video-konferencije ministara zdravlja i svakodnevni kontakti šefova vlada, kako bi oni mogli da stvarno razmenjuju i koordinišu svoje planove. Do sada su svi samo nešto muljali – verovatno po najboljoj savesti, ali uvek pazeći šta pričaju pred sopstvenim biračima.
Pri tome je postupno jasno: ili će nama u Evropi uspeti da zajednički suzbijemo korona-virus i uhvatimo se ukoštac sa ekonomskim posledicama krize, ili ćemo svako za sebe zabeležiti neuspeh. Takav primer je spontano zatvaranje granica.
Jedan portparol u Briselu je to diplomatski formulisao: ima sumnji u korist od te mere, jer je virus odavno svuda u EU. Sve što se sada postiže su beskonačne kolone kamiona i zastoj u prometu robe. Ako pojedini regioni moraju da se izoluju, to mora biti organizovano kako treba, da bi roba stizala do ljudi i potrebna radna snaga mogla i dalje da cirkuliše.
Zajedničko tržište ne sme da doživi slom
Ako se na zajedničkom tržištu javi slom, doći će do problema u snabdevanju u samoposlugama. I onda će izgledati kao lažovi vlade koje su do sada tvrdile da je snabdevanje obezbeđeno i da nema razloga za kupovine zaliha. Ponovni pad u nacionalno razmišljanje o sopstvenoj koristi u okviru granica koje su odavno fiktivne, može biti neka vrsta kondicioniranog političkog refleksa. To može da umiri manje pametne birače, ali se time zapravo postiće suprotno.
Zajedno delati ili propasti
Povratak u nacionalnu logiku će se okončati najkasnije kada počnu ekonomske posledice. Evropa je odavno do te mere umrežena da recesiju koja preti možemo da savladamo samo zajedno. Na primer, nije opcija da se zbog toga Italija pusti da propadne. To mora razumeti i najzadrtiji nacionalista. Evropa je zajedno najjači ekonomski blok na svetu i može da u narednim mesecima odlučujuće oblikuje politiku. Svaka zemlja za sebe je samo kap u okeanu.
Tokom proteklih nedelja su svi zakazali. Niko nije reagovao pravovremeno i niko nije razumeo koliko će ovo biti velika kriza. Sada se uči brzo i možemo samo da se nadamo da su vlade na nacionalnom i evropskom nivou razumele poruku. Više ne možemo da priuštimo sebi gubljenje vremena, sada je važan svaki dan.
Kao sredstvo protiv straha politika bi mogla da primeni razboritost i zajedništvo. I to nije moralni apel, već zahtev da se zajednički dela. Jasno je da svet posle korone više neće biti kakav je bio. Ali još je u našoj moći sposobnost da je ponovo prepoznamo.
Izvor: Dojče vele