indijanci

Govor koji je pre dva veka održao indijanski poglavica Sijetl kada je morao da preda zemlju belim doseljenicima, pravi je primer kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe. Njegov govor su menjali decenijama, sve dok neko nije umetnuo upozorenje da će pohlepa belog čoveka uništiti planetu, koje ga je učinilo „Če Gevarom“ ekološkog pokreta. Kult indijanskog „proroka“ traje i danas, iako je u međuvremenu dokazano da su stvarni događaji bili potpuno obrnuti.

Mada je proglašen prorokom, poglavica indijanskog plemena Djuvejmiši, po imenu Sijetl, nije mogao da prorekne da će postati ikona modernog ekološkog pokreta. Još je veća ironija što je ovaj „zeleni“ Če Gevara, postao kultna ličnost zahvaljujući zapadnoj kulturi, čiji su pripadnici zapečatili sudbinu njegovog i drugih indijanskih naroda, proteravši ih sa sopstvene zemlje u rezervate.

Njemu se decenijama pripisivala rečenica koja će postati zaštitni znak ekološki osvešćenog dela čovečanstva, a koja glasi: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Mada je reč o istorijskom falsifikatu, ova zabluda se prenosila s kolena na koleno, a počela je – greškom u komunikaciji, odnosno reči indijanskog poglavice su se što slučajno, što namerno „izgubile u prevodu“.

Djuvejmiši su pokolenjima živeli na plodnom zemljištu oko moreuza Pjudžet, na severozapadnoj obali današnje američke države Vašington. Njihov prvi susret s doseljenicima iz Evrope dogodio se dok je poglavica bio Sijetlov otac, koji je dozvolio nezvanim gostima da se nasele u blizini, ali je odbio da im proda zemlju.

Porez na uznemiravanje

Kada je Sijetl postao poglavica, proslavio se svojom hrabrošću u borbama protiv drugih indijanskih plemena. Pošto se 1851. godine na teritoriju Djuvejmiša doselilo još dvadesetak porodica iz Evrope, Sijetl je, poput svoga oca, dozvolio da zaposednu zemlju i na njoj grade sopstvena imanja.

Ipak, njih dvojica su se razlikovala u jednoj veoma bitnoj stvari – dok je njegov otac nastojao da uspostavi miroljubive odnose s belcima ali je bio veoma uzdržan, Sijetl je bio zadivljen evropskom kulturom. Ta očaranost je počela još u detinjstvu, kada je na obali prvi put video brodove kojima je doplovio oficir britanske Kraljevske mornarice i čuveni istraživač Dordž Vankuver.

Sijetl se posebno sprijateljio sa jednim od doseljenika, Dokom Mejnardom. On je bio notorna pijanica, ali i čovek koji se svojom ogromnom energijom i idejama nametnuo kao predvodnik doseljeničke zajednice. Sijetl je Mejnardu obezbedio posebno povoljno mesto da sagradi kuću, a jednom mu je čak spasao život kada je pripadnik drugog indijanskog plemena pokušao da ga ubije.

Zbog zaštite koju je pružao doseljnicima od Indijanaca koji su belce smatrali za neprijatelje, Sijetl je postao njihov miljenik i svoju naseobinu su nazvali po njemu. Otuda ime Sijetl za današnju metropolu na severnozapadnoj obali Sjedinjenih Država.

Ali kada je indijanski dobročinitelj saznao šta su njegovi štićenici uradili, na njihovo zaprepašćenje žestoko se pobunio. Saopštio je da zbog takvog čina neće imati mira posle smrti, odnosno da je među njegovim narodom strogo zabranjeno da živi pominju imena preminulih, jer ih time progone i uznemiravaju u večnom snu.

Ovaj „gordijev čvor“ između onostranog večnog mira i ovozemaljske počasti na kraju je razrešen tako što su doseljenici prihvatili da plaćaju porez, kojim će unapred nadoknaditi svom zaštitniku njegove muke kada ga u večnom počinku bude uznemiravao svako ko izgovori ime Sijetl.

Kad Indijanac progovori kao britanski viktorijanac

Odnosi doseljenika i starosedelaca su se, međutim, bitno promenili kada je stigao zahtev američkog predsednika Frenklina Pirsa da Djuvejmiši prodaju zemlju i presele se u rezervat na jednom ostrvu u moreuzu Pjudžet. Sijetl je, na kraju, bio prisiljen da pristane. Prema dostupnim istorijskim izvorima, pregovori su okončani verovatno u decembru 1854. ili početkom 1855. godine i tom prilikom Sijetl je, navodno, održao govor „za pamćenje“. Naime, osim što je bio veoma hrabar ratnik, Sijetl je bio i odličan govornik i dobro je izgledao. Danas bismo rekli – bio je harizmatičan.

O govoru koji je navodno održao povodom predaje zemlje postoji samo jedno svedočanstvo. Taj tekst je primer za to kako istorijske događaje prekrajaju oni koji ih prenose i oni koji ih koriste za svoje potrebe.

Pošto je Sijetl govorio na jeziku svog naroda, beleške je hvatao Henri E. Smit, koji je prisustvovao događaju kao prevodilac. Niko se nije posebno uznemirio kada se pokazalo da Smit baš i ne vlada perfektno dijalektom kojim su govorili Djuvejmviši i sve bi bilo zaboravljeno da iznenada, više od tri decenije kasnije, 1887. godine nije objavio svoju verziju tog govora u listu „Sijetl sandej Star“. No, to je bio tek početak u menjanju onoga što je indijanski poglavica rekao.

U Smitovoj verziji još nije bilo poruke koja će se, mnogo kasnije, propagirati širom Amerike i Evrope kao predskazanje jednog mudrog starosedeoca o tome kako će beli čovek, zbog pohlepe, uništiti planetu. Govor koji je objavio ne baš vešti prevodilac, svodio se na tužbalicu o sudbini indijanskog naroda pred najezdom belaca i opomenu da je život prolazan za sve, pa i za one koji se trenutno osećaju nadmoćnima.

Šezdesetih godina prošlog veka, pojavile su se prve ozbiljne kritike na račun ovog teksta, jer su pojedini lingvisti tvrdili da kitnjasti viktorijanski izrazi engleskog prevodioca veoma odudaraju od trezvenog i „spartanskog“ načina izražavanja Indijanaca iz oblasti oko moreuza Pjudžet.

Tada su neki od stručnjaka ponovo preradili ovoj govor, predstavivši svoju verziju šta je indijanski poglavica u stvari hteo da kaže. Ali ni u ovim verzijama se ne pojavljuje čuvena rečenica koja je sedamdesetih godina postala parola ekološkog pokreta u nastajanju.

Rediteljska sloboda

Nema je ni u novoj preradi iz ranih sedamdesetih godina, kada je Ted Peri snimio ekološki dokumentarni film „Dom“, u kome se Sijetl uzdiže u portparola ekološkog pokreta. Mada je živeo u oblasti gde nema bufala, pripisano mu je da je optužio belce za pokolj ovih životinja, koji uzgred budi rečeno u njegovo vreme još nije počeo. U ovom filmu Sijetlu se stavljaju u usta i rečenice: „Možete li da ponovo kupite bufala kad ubijete i poslednjeg?“, „Zemlja ne pripada ljudima, nego ljudi pripadaju zemlji“.

Kasnije se ispostavilo da su pomenute rečenice delo „rediteljske slobode“, ali to nije sprečilo ogorman uspeh ovog filma, pa su zagovornici ekološkog pokreta, nadahnuti takvim marketinškim ishodom, „dopunjavali“ Sijetlov govor sve dok se u jednom momentu nije pojavila rečenica: „Tek kada padne poslednje drvo, kada otrujete poslednju reku, kada ulovite poslednju ribu, shvatićete da se novac ne jede“. Postala je kultna onog momenta kada je Grinpis stavio ovu poruku na svoje transparente i time ustoličio indijanskog poglavicu kao „ekološkog Če Gevaru“.

Poglavica zagledan u viziju i misiju

Tek kada su upravo američki starosedoci pokrenuli proces da se preispita da li je Sijetl uopšte održao taj govor i ako jeste šta je zaista rekao, počele su da se pojavljuju drugačije verzije o ovom događaju. Trenutno je na internetu najpopularnija ona koja zagovora da je to, u stvari, proročanstvo Indijanaca iz plemena Kri, koje je u ovoj varijanti izgovorila „jedna mudra žena“.

Uprkos isplivavanju drugačijih istorijskih činjenica, i dalje se održava kult o indijanskom poglavici proroku, koji se u međuvremenu pretvorio u najgori kič, prikazujući Sijetla zagledanog u daljinu na isti način kao što se fotografišu današnji menadžeri zagledani u svoju „viziju i misiju“.

Ovo istorijsko prekrajanje, sa kojim teško mogu da se mere mnoge od današnjih lažnih vesti, je krajnje cinično ako se ima u vidu epilog Sijetlovih pregovora. Odmah pošto je pristao da preda zemlju doseljenicima, izbile su masovne pobune Indijanaca. Krvoproliće je trajalo tri godine, a svo to vreme Sijetl je ostao lojalan onima koji su njegovom narodu oteli zemlju i umro je u svojim osamdesetim godinama, pokršten, pod imenom Noa Sijetl.

Zorica Žarković

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay