Stanovnici Pirineja duž francusko-španske granice, nazivali su Kagote „Prokleti narod“, iako se oni ni po čemu nisu razlikovali od svojih suseda, od fizičkog izgleda i jezika, do kulture, običaja i religije. Kagoti su u Evropi bili izopšteni i proganjani skoro hiljadu godina, a do danas se pouzdano ne zna ko su, odakle su došli i zašto su bili toliko omrznuti. Njihove potomke je teško pronaći jer se većina asimilovala tokom prošlog veka, a oni koji znaju svoje poreklo, uglavnom to ne ističu jer su jedva dočekali da ne budu „oni drugi“.
Britanski časopis „Indipendent“ objavio je ekskluzivan intervju, iako je njegov novinar razgovarao sa ženom koja je potpuno nepoznata u javnosti. Ona je četrdesetogodišnja majka troje dece, živi u jednom selu u francuskim Pirinejima i vodi običan život kao i njeni susedi. Zove se Mari-Pjer Manet-Beuzak i samo stručnjaci, specijalizovani za istoriju ovoga kraja, mogu u njenom prezimenu da prepoznaju tragove koji vode do jedne od najbezumnijih priča u Evropi.
Sredovečna Francuskinja je potomak Kagota, koji se prvi put pominju u 10. veku na tlu zapadne Francuske i severne Španije i bili su izopšteni i progonjeni sve do prošlog stoleća. U nekim selima su i dalje nepoželjni, pa preostali potomci kriju svoje poreklo u javnosti, a ukoliko i progovore, kao Mari-Pjer, ne dozvoljavaju novinarima da fotografišu njihovu porodicu, posebno decu.
Ljudska istorija obiluje iracionalnom mržnjom prema onima „koji nisu kao mi“, bilo da je reč o drugoj rasi, etničkom poreklu, religiji ili klasi, poput rigoroznih kastinskih sistema. Zato bi priča o Kagotima bila samo još jedno od mnogih svedočanstava o bezmernoj ljudskoj gluposti, kada se ne bi izdvajala po tome što uprkos brojnim istraživanjima, nema pouzdanog odgovora na pitanje zašto su ovi ljudi bili proganjani? Razlog za vekovnu mržnju je zaboravljen, o tome nema relevantnih istorijskih činjenica, pa se uzroci samo nagađaju.
Naime, druge grupe, poput Jevreja i Roma, koje su takođe bile zlostavljane vekovima u Evropi, razlikovale su se od većinskog stanovništva po etničkoj pripadnosti, jeziku, veri, običajima i načinu života. Ali to nije bio slučaj sa Kagotima, koji su govorili isti jezik, sledili su istu religiju i fizički su izgledali potpuno isto kao njihovi susedi, pa je teško objasniti zašto su i pored toga bili prezreni i isključeni iz društva.
Zna se da se ništa ne zna
Povrh svega, za Kagote se ne zna zasigurno ni ko su, niti odakle su došli, a istraživanja o ovoj temi više zamagljuju nego što rasvetljavaju njihovo poreklo. Ono se pripisuje germanskim Vizigotima koji su tokom „mračnog“ srednjeg veka preplavili Evropu, potom vikinškim doseljenicima ili Galima koji su zadržali paganske običaje, Jevrejima i Mavarima koji su se prisilno preobratili u hrišćanstvo…
Bilo je tvrdnji da su njihovi preci pripadali jereticima, poput katara i arijanaca, pa do teorija da je reč o graditeljima koje su Templari doveli sa sobom na povratku iz Svete zemlje, te da su nakon propasti ovog viteškog reda pogubljeni, a preživeli proglašeni „đavoljim šegrtima“ i izopšteni. Sve ove pretpostavke pale su u vodu, jer ni za jednu nema čvrstih dokaza, a neke se ni vremenski ne poklapaju sa prvim zapisima o proganjanju Kagota.
Dugo vremena je dominiralo objašnjenje da su oni bili potomci gubavaca, te da je ova bolest, za koju se verovalo da se lako prenosi, bila početni razlog za njihovo isključivanje iz zajednice. Ali praksa izolovanja leproznih je postala uobičajena od 14. veka, dok su progoni Kagota zabeleženi stotinama godina ranije. Pored toga, istorijska dokumenta pokazuju da se reč „gubavac“ često koristila u prenosnom smislu, kao uvreda, pa stoga ni zapisi gde se Kagoti direktno nazivaju „gubavcima“ ne mogu biti siguran dokaz da se ukazuje na obolele od lepre.
Na kraju, nema saglasnosti ni oko toga šta znači i odakle potiče naziv Kagoti, kao ni drugo ime za ovu grupu, Agotaci, kako su ih nazivali u nekim delovima severne Španije, najčešće u Baskiji. No, i sa jedne i sa druge strane Pirineja, vladalo je uverenje da je to „Prokleti narod“. Stručnjaci koji su istraživali ovu temu slažu se jedino oko podatka da se diskriminacija Kagota dosledno sprovodila s generacije na generaciju, na isti način kao u sistemu kasta u Indiji, ili „duhovno nečistih“ u srednjovekovnom Japanu.
Kagote su takođe smatrali „nečistima“, opisivali su ih kao jeretike predane svim porocima. Optuživali su ih da su ljudožderi, čarobnjaci, vukodlaci, seksualni devijanti, te da su rođeni kao zli, a mnogi su verovali da se rađaju s repom. Tvrdilo se kako truju njive i bunare, da se od njihovog pogleda razbolevaju deca, da im je dodir smrtonosan i da oko sebe šire užasne mirise.
Oslobođeni poreza zbog „nečistog“ novca
Još je žalosnije što ovakva predubeđenja nisu vladala samo u narodu, već i među mnogim tadašnjim naučnicima. Pojedini lekari, od Francuske do Britanije i Nemačke, sve do kraja 19. veka prikazivali su Kagote kao „idiote“, intelektualno inferiornu rasu sa urođenim manama. Poznati španski pisac Pio Baroha, inače po obrazovanju lekar, opisivao ih je u prošlom veku kao ljude sa deformisanom brahicefalnom lobanjom, širokih lica sa krupnim, izraženim kostima, previše razmaknutih i pomalo kosih očiju. Pošto je „proučavao“ tada već retke Kagote u mestu Bozote u Baskiji, Baroha je zaključio da je reč o inferiornoj rasi, koja ni po čemu ne nalikuje tipičnom Baskijcu.
Pored ovolike iracionalne mržnje i raširenih pseudonaučnih tvrdnji, ne čudi da su Kagoti morali da se naseljavaju u predgrađima, izvan gradskih zidina i na rubovima sela, jer im je bilo zabranjeno da se mešaju sa ostalim stanovništvom. Čak i danas postoje imena ulica, trgova ili kvartova koja svedoče da su tu živeli Kagoti, kao i kuće sa kamenim glavama, koje su morali da stavljaju na svoja vrata kao posebno obeležje. Oni nisu smeli ni da se venčavaju sa onima koji ne pripadaju njihovoj grupi, što je dovelo do prisilne endogamije. Zato su budućeg bračnog partnera tražili i stotinama kilometara daleko, u pokušaju da izbegnu štetne posledice rodbinskih brakova.
Bili su potpuno isključeni iz društvenog i političkog života, a u pojedinim delovima Francuske čak nisu smeli da imaju ni svoja prezimena, već samo ime iza koga se dodavalo Kagot. Određeno im je da nose posebne ogrtače sa crvenim trakama u Francuskoj i žutim u Baskiji, sa prikačenom nogom guske ili patke. Nisu smeli da ulaze u krčme, piju vodu sa javnih česmi, a uverenje da je njihov dodir kužan je bilo toliko jako, da sve do 19. veka nisu plaćali ni poreze jer niko nije hteo da uzme novac iz njihove ruke.
Izolovani i u smrti
Premda su bili hrišćani, nisu smeli da ulaze u crkve na glavna vrata, već sporedna, od kojih se neka i danas prepoznaju po tome što su iznad njih uklesani likovi zveri. Nije im bilo dozvoljeno da prisustvuju verskoj službi zajedno sa drugima, da se krste iz istih krstionica i taj obred su morali da obavljaju noću, bez slavljeničkih zvona. Pokopavani su u odvojenim grobljima, jer im je i posle smrti bilo zabranjeno da se mešaju sa „pravovernim“ hrišćanima.
Kagoti nisu smeli da prodaju hranu i vino, čak ni da diraju hranu na pijacama, dodiruju stoku i ulaze u mlinove. Stoga su mogli da se bave ograničenim brojem zanimanja, uglavnom onih koja drugi nisu želeli kao što su dželati i kopači grobova, ali su mnogi bili tesari, zidari, drvoseče. Zbog svog iskustva u radu sa drvetom postali su vešti graditelji, što im je bila velka prednost kada su u 19. veku počeli masovno da se iseljavaju u Ameriku.
Sve do tada, iako marginalizovani, Kagoti nisu bili malobrojni. Živeli su u oko 140 gradova i sela širom Pirineja, pri čemu su u mnogima činili i do 40 odsto, a ponegde i polovinu stanovništva. Koliko ih danas ima u Evropi nije poznato, jer oni koji su ostali većinom ne ističu svoje poreklo, konačno dočekavši da više ne budu „oni drugi“.
Biznis i finansije 213, septembar 2023.
Foto: Jacques Dillies, Unsplash
