Mastika je bila najunosniji proizvod ostrva Hios kojim je tokom srednjeg veka dugo upravljalo udruženje investitora iz Đenove, poznato kao „Hioska maona“. Tada je vladala prava pomama za mastikom koja se, osim za spravljanje pića, koristila za mnoge druge namene, od lečenja raznih bolesti, preko bojenja tkanine, do alhemijskih eksperimenata. Zato je povremeno bivala vrednija od zlata. Iako danas relativno nepoznato, udruženje „Hioska maona“ je u mnogo čemu bilo preteča akcionarstva i to u vreme kada se firma smatrala pouzdanom jedino ako je za nju vlasnik jemčio celokupnom imovinom. Rasprostranjenost akcionarskih društava u svetu danas uzimamo zdravo za gotovo, zaboravljajući da je ono dugo bilo suzbijano, jer se u društvu gajila podozrivost prema preduzećima koje je teško poistovetiti sa njihovim vlasnicima. Udruženje investitora iz Đenove je, u takvim okolnostima, bilo prava finansijska avantura, koja je donosila zaradu više od dva veka.
Admiral Simono Vignoso isplovio je u leto 1346. godine sa 29 ratnih galija iz luke u Đenovi. Krenuo je prema Crnom moru da demonstrira silu i zaštiti njihove tamošnje enklave od turskih i drugih osvajača, čije je upade Vizantija sve teže zaustavljala.
Italijanski gradovi Đenova i Venecija su tokom srednjeg veka imali brojne kolonije širom Mediterana i Crnog mora, koje su im omogućavale da gospodare tim najvažnijim saobraćajnicama svetske trgovine pre otkrića Amerike. Njihovi pomorci, trgovci i bankari bili su nezaobilazni posrednici u razmeni između Evrope i Azije, a dva grada su postala žestoki rivali. To je iscrpljivalo njihove budžete, pa je Vignosovu flotu finansiralo desetak trgovačkih i plemićkih porodica, uz obećanje Đenove da će im nadoknaditi troškove. Za investitore će se pokazati kao mnogo unosnije to što se takva isplata nikada nije desila.
Đenovljani su crnomorsku misiju obavili brzo i bez upotrebe sile, pa su naknadno odlučili da produže severnim Egejem, niz obale Male Azije. Na oku im je bilo ostrvo Hios, a na umu primer Rodosa kojeg su ranije zauzeli vitezovi Svetog Jovana. Hios je takođe pripadao Vizantiji, a Vignosova vojska ga je osvojila bez ozbiljnijeg otpora i uspostavila vlast koja će trajati duže od dva veka.
Maona kao simbol uzajamne pomoći
Nasuprot dogmatičnim vitezovima Svetog Jovana, koji su vladali Rodosom čeličnom rukom i tretirali većinsko grčko stanovništvo kao šizmatike, pragmatični Đenovljani su postupali drugačije. Zato njihovo upravljanje Hiosom spada u najživlje i najplodonosnije periode u dugoj istoriji ovog ostrva. Takvu upravu je uspostavilo udruženje „Hioska maona“, koje su osvajači formirali po dolasku. Ovo udruženje je, polazeći od zakona Đenove, imenovalo civilnu, sudsku i vojnu vlast na ostrvu („Podesta“), a ime maona je najverovatnije preuzeto iz arapskog jezika, gde taj pojam označava uzajamnu pomoć.
Admiral Vignoso je upravljao Hiosom samo do sledeće godine. Nakon toga, Đenova je dozvolila osvajačima da upravljaju i raspolažu prihodima sa ostrva narednih 29 godina, pošto drugačije nije mogla da im nadoknadi troškove. Uprava na Hiosu je jedino morala da plaća godišnji porez matičnom gradu i da obezbeđuju odbranu ostrva. Kasnije se ovaj aranžman stalno produžavao, a investitori su početne izdatke odmah pretvorili u ulaganja („luoghi“) u maonu, u koju su se udružili i doneli statut kojim su regulisali međusobna prava i obaveze. Ostrvljani su dobili status građana Đenove, uz poštovanje verskih i drugih običajnih prava Grka koji su činili 80% stanovništva.
Neki članovi udruženja su nakon dve godine prodali učešća drugim Đenovljanima i formirana je nova maona. Ona je nazvana „Maona Justinijana“, jer su po ugledu na vodeću porodicu Justinijani, sve druge familije dodale svojim i ovo prezime. Članovi udruženja su to učinili da bi odobrovoljili Vizantiju, u čijem su se predvorju nalazili, jer porodica Justinijani – koja ima svoj ogranak i u Veneciji, svojim rodonačelnikom smatra Justinijana, jednog od najznačajnijih vizantijskih careva.
Iako bi se od ovakvih osvajača pre očekivala nadmenost i distanciranje od podanika, oni su se pokazali tolerantnim prema većinskom stanovništvu, a sa zatečenim vizantijskim plemstvom i lokalnim bogatašima su gradili veze o kojima svedoče brojni mešoviti brakovi. Pored verske, kulturne i jezičke tolerancije, netipične za to doba, lakše su prihvaćeni i zbog sigurnosti koju su doneli. Zahvaljujući vojnim garnizonima, osmatračnicama i reorganizaciji seoskih naselja, zaštitili su ostrvljane od čestih i razornih napada gusara koji su im uništavali imovinu, a njih masovno odvodili u ropstvo. Iako je povezivanje seoskih kuća zamršenim prolazima prvenstveno imalo odbrambenu svrhu, nastala je čudesna arhitektura koja je, uz živopisne crno-bele ukrasne šare, danas turistička atrakcija.
Žito, svila, ali mastika pre svega
Drugi prioritet ovih iskusnih poslovnih ljudi bio je da ambicioznim radovima i reformama aktiviraju velike ekonomske potencijale ostrva. Sa površinom od 842 kvadratna kilometra, Hios i danas spada u veća grčka ostrva, iako je samo desetak kilometara udaljen od Male Azije i savremene Turske. Ostrvo je zbog takvog položaja i obilja plodnog zemljišta imalo strateški značaj još od antike. Kako je „Hioska maona“ vladala i obližnjom kopnenom lukom Fokeja, stvoren je izvanredan mostobran koji su mogli da koriste i brojni trgovci, hodočasnici i drugi putnici između Evrope i Azije.
Uprava je, pored tranzitnih, ostvarivala još unosnije prihode od uzgajanja i trgovine plodovima sa polja bogatih žitom, vinovom lozom i maslinom, a organizovala je i proizvodnju svile. Ali ono po čemu je Hios oduvek najčuveniji je mastika, koja se dobija iz neuglednog, žbunastog drveta tršlje (Pistacia lentiscus). Iako ono raste širom Mediterana, vrsta koja uspeva samo na južnoj strani Hiosa je najbogatija smolom koja se, uz to, smatra i najkvalitetnijom na svetu.
Smola se dobija zasecanjem kore u pažljivo odabranom periodu godine, potom se prikuplja u posude koje se kače na stablo i na kraju čisti i suši. Lokalni folklor je prožet ovim radnjama i sadrži elemente paganskih obreda koje su ostrvljani upražnjavali u uzgajanju mastike još u antička vremena. To nije preterano smetalo vatrenim katolicima kakvi su bili Đenovljani, kao ni ortodoksnim pravoslavnim Vizantijcima pre njih, jer im je bilo važnije da očuvaju monopol nad prometom dragocene smole.
Ona se danas uglavnom upotrebljava kao dodatak koji daje specifičnu aromu Cipuru i Uzu, tradicionalnim grčkim lozovačama, kao i sličnim pićima širom Mediterana i Bliskog istoka. Međutim, članovima „Hioske maone“ se posrećilo da se na ostrvu zateknu u periodu kada je vladala prava pomama za mastikom, a koju je udruženje i samo podsticalo. Mastika je, osim za spravljanje pića, tada korišćena i za svakakve druge namene, od lečenja gingivitisa i proširenih vena, preko bojenja tkanina, do alhemijskog traganja za kamenom mudrosti. Zato je povremeno bivala vrednija od zlata, pa uprava na Hiosu nije imala problema sa plaćanjem poreza Đenovi, niti u izmirivanju dažbina koje su joj povremeno nametale obližnja Vizantija ili Otomansko carstvo.
Ipak, Đenovljani su, primorani odlučnošću Turaka da osvoje sva ostrva u blizini svojih obala, napustili Hios 1566. godine, okončavši tako 220 godina dugu vladavinu na ovom ostrvu.
Uticaj maona na ostatak sveta
Stolećima kasnije, početkom 17. veka, nastaće Britanska istočnoindijska kompanija i Holandska istočnoindijska kompanija koje se smatraju prvim akcionarskim društvima na svetu. Iako danas relativno nepoznata, „Hioska maona“ im je u mnogo čemu bila preteča.
Povezuje ih praksa da se pod maskom trgovine sprovode kolonijalni poduhvati koje matične države prepuštaju privatnoj inicijativi, a udruženi investitori doživljavaju kao preduzetnička pregnuća. Od maone je preuzet i koncept da kompanije, pored ekonomskih, preuzimaju političke i vojne nadležnosti, kao i iskorak ka profesionalizaciji upravljanja jer se ono ne vezuje automatski za najveće vlasničke uloge.
Ali postoje i velike razlike. Britanska i Holandska istočnoindijska kompanija nisu se zadovoljavale potčinjavanjem jednog ostrva, već su bile vođene ambicijom da pokore ogromna područja u svetu i to sa mnogo manje skrupula prema lokalnim običajima i kulturi. Zloglasna slava koja ih prati do današnjih dana, ostavila je maonu koja im je prethodila na marginama istorije.
Ipak, „Hioska maona“ zbog tadašnjeg prestiža Đenove i njenih razgranatih ekonomskih veza, nije bila egzotični izuzetak nepoznat ostatku sveta. Slična maona je kasnije postojala na Kipru, a isti principi su korišćeni i kod formiranja najveće đenovske banke, „San Giorgio“. Neki ovu finansijsku instituciju smatraju prvom modernom bankom u istoriji, a u njenom vekovnom poslovanju širom Evrope najpoznatiji poduhvat je kreditiranje španskog dvora, radi opremanja Kolumbovih ekspedicija.
Trebali su da prođu vekovi da se pokaže istorijska ironija tog čina – da je novcem Đenovljana finansiran put njihovog slavnog zemljaka preko Atlantika, čija otkrića će vremenom potisnuti Sredozemlje iz glavnih tokova svetske razmene i svesti ulogu Đenove isključivo na najveću luku u savremenoj Italiji.
Kako je akcionarstvo zavladalo svetom
Zašto pre đenovljanskih maona nije bilo ubedljivih primera akcionarstva i zašto su posle njih bili potrebni vekovi da se ono ponovo pojavi? Zašto se akcionarstvo potom razvilo baš u Britaniji i Holandiji i zbog čega se nakon toga tako brzo raširilo? Možda je najočigledniji odgovor u činjenici da je u to vreme ovaj proces pratio i razvoj berzi kao institucionalnih tržišta kapitala. U tim uslovima akcionarstvo je uspelo da aktivaciju i pokretljivost kapitala podigne na do tada nezamislive visine. Istovremeno je olakšavalo profesionalizaciju upravljanja, koje je zbog usitnjavanja vlasništva mnogo lakše prelazilo u ruke kvalifikovanih menadžera.
Mogu da se navode i drugi razlozi zbog kojih se tolika rasprostranjenost akcionarskih društava danas uzima zdravo za gotovo. Ne dovodi se u pitanje njihovo nametanje zakonom u tranzicionim privatizacijama, niti to što se kopiraju njihovi upravljački modeli u državnim i drugim preduzećima, iako ona ne prelaze u akcionarsko nego ostaju u inokosnom vlasništvu. Vremenom su pali u zaborav argumenti koji su preovlađivali vekovima, pa i u periodu đenovljanskh poslovnih eksperimenata, zbog kojih su pokušaji akcionarstva institucionalno suzbijani.
Iako su ortakluci i druga poslovna udruživanja oduvek postojala, u društvu se dugo vremena gajila podozrivost prema preduzećima koje je teško poistoveti sa njihovim vlasnicima. Firmu su smatrali pouzdanom jedino ako za nju vlasnik jemči celokupnom imovinom, a ne samo delom koji je u njoj angažovan. Ondašnjim ljudima bilo bi neobično naše prihvatanje Mercedesa, IBM-a, NIS-a ili bilo koje druge korporacije kao zasebnog pravnog subjekta čije vlasnike najčešće ne znamo, kao i naše poverenje u takve kompanije iako smo svesni da one isključivo odgovaraju same za sebe.
„Hioska maona“ je možda bila kolevka promena iz kojih su se razvili ovakvi vidovi apstraktnog poimanja koji fasciniraju kognitivne psihologe više nego ekonomiste, ali je tek industrijska revolucija stvorila prostor da se sruše granice za širu primenu tih iskustava. U zemljama predatorima tek je tada u korist akcionarstva prevagnulo to što je ono omogućavalo da se trka za osvajanje sveta vodi bez podizanja poreza i iscrpljivanja državnih budžeta, pošto je dobar deo ovog nadmetanja prepuštan privatnom kapitalu i njegovom preduzetničkom duhu.
Vladan Žarković
Finansije TOP 2021/22, u izdanju časopisa Biznis i finansije
Foto: Aggelos1357, Wikipedia
