Inovatori među malim mlekarima u Srbiji spoznali su da moraju da ulože u ideju da bi postali konkurentni velikim proizvođačima i prerađivačima. Kad imate ograničene kapacitete, ali veliku konkurenciju, morate da se probijete brzinom proizvodnje, kvalitetom proizvoda, ali i idejom koju će potrošači podržati, o čemu za B&F govore istaknuti mali mlekari.
Mlekarama u sklopu gazdinstava poslovanje je napeto jer dobrim delom zavise od mera podrške države, a još više od ljudstva kojim raspolažu, ali pojedinci pronalaze nove načine da sačuvaju stada i zarade dovoljno za život.
Iz sela Dobrić kod Šapca dolazi Zoran Jadranović, vlasnik porodičnog imanja koje dnevno proizvede do 2.500 litara sirovog mleka i brine o 130 krava. Jedan je od najvećih dobavljača „Mlekare Šabac“, a uspeo je da se istakne zahvaljujući primeni jednostavne ideje – raditi manje za više. Obilazeći imanja u regionu, shvatio je da čak i mali proizvođači koriste potpuno robotizovan sistem muže koji daje odlične rezultate, štedi radnu snagu, ali obezbeđuje i kvalitetnije sirovo mleko. Pomoću jednostavnih kontrola, računar upravlja doslovno celim gazdinstvom, kaže Jadranović za B&F.
Da bi robotizovao sopstveno imanje po ugledu na poljoprivrednike iz regiona, obratio se za pomoć „Mlekari Šabac“ i krenuo u inovativni poduhvat.
„Svrha robotizacije je, s jedne strane, zatvoreni sistem muže krava. Mleko ne dolazi u kontakt sa vazduhom, svetlošću ili čovekom, već se mlekovodnim cevima direktno iz vimena šalje u rashladni uređaj. Na taj način unapređujemo sistem otpremanja i čuvanja mleka, smanjuje se rizik od kvarenja izazvanog ljudskim faktorom. Robot za rad zahteva samo jednu osobu, dok u tradicionalnom pristupu muži isti posao obavlja do sedam ljudi. Vreme rada značajno se smanjuje, pa tako umesto od osam do 12 sati u klasičnom procesu rada na farmi, izdvajate samo dva sata za računarom i još dva sata u ishrani krava“, pojašnjava Jadranović.
Klikom na računaru saznaje se kakvog je zdravstvenog stanja svaka od krava, koliko i šta jedu, kad su bile pomužene i kakvog je kvaliteta mleko. Jadranović faktički može da predefiniše koliko će koja krava dati mleka, što ga čini svojevrsnim „menadžerom“ gazdinstva.
„Upravljate imanjem na drugačiji, savremen način, koji je prijemčiv mladim ljudima kao poziv da ostanu na selu i nastave da se bave ovim poslom u duhu vremena u kojem živimo. Ovo je velika investicija za svakoga, a ja lično verujem da će se isplatiti tek generacijama koje dolaze iza mene. Zato je robotizacija dug put – umesto odustajanja, izabrao sam da preuzmem rizik i uložim dodatne napore, omogućim da sin ostane na selu i da zadrži posao u koji sam do sada uložio novca, zdravlja, snage, život“, priča naš sagovornik, koji očekuje da će robotizacija postati još popularnija u Srbiji, kao što je trend u celoj Evropi godinama unazad.
Bankomat, ali za mleko
Milovan Ninčić, poljoprivrednik iz sela Branešci kod Čajetine, sasvim slučajno je došao na ideju da u Srbiju uveze prvi mlekomat. Nakon godina klasičnog bavljenja trgovinom, saznao je da poljoprivrednici u Italiji poseduju i uspešno koriste aparate koji drže i prodaju mleko. Nakon dosta muke i truda, uspeo je da uveze mlekomat u Srbiju i izazove buru među velikim „igračima“, budući da je postao jednako efikasan, ako ne i efikasniji mlekadžija.
„Nekada sam lično flaširao svoje mleko i nosio svojim mušterijama. Tako sam radio godinama, dok nisam ozbiljno razmislio o mlekomatu i upustio se u komplikovanu proceduru uvoza ovakvog aparata iz Italije. Usput smo prebrodili i koronu i uspešno instalirali prvi mlekomat u Srbiji. Aparat je savršen, sistem je efikasan, a mogu da kažem da država nije bila baš oduševljena kad je videla ovu inovaciju, a kamoli veći proizvođači. Aparatu zadate funkcije, on puni flašu i daje kupcu koji plati svoje mleko i vi tu više ne zavisite od velikih proizvođača. Konkretno, moj mlekomat je podešen da puni flaše od litar i dve litre“, priča Ninčić za B&F.
Mlekomat mu je pomogao da svoje kvalitetno mleko konačno prodaje po dostojanstvenoj ceni. Kad je reč o državi i njenim stavovima po ovom pitanju, za sada ništa zvanično na papiru nije regulisano oko upotrebe mlekomata.
„Mislim da na ovaj način možemo da budemo konkurentni. Kada bi država stala iza malog poljoprivrednog proizvođača i prestala da uvozi mleko u prahu, kad bi smanjili monopol u mlekarstvu, to bi svakako bilo bolje za nas male seljake. Ono što se desilo je da se država interesovala za ovaj aparat prvih nekoliko meseci, ali od tada ništa“, navodi ovaj poljoprivrednik.
Vršačko mleko, ali na odgovoran način
Zoran Petrov ima jedinstveno gazdinstvo i mlekaru u Velikom Središtu, pored Vršca. Mlekaru opisuje kao stožer okupljanja malih vršačkih seljaka, kojima je zajedničko da imaju „slobodna“ goveda, van štale.
Rezultat ovakvog života stoke je kvalitetno mleko, ali tom rezultatu umnogome doprinosi i način prerade mleka i principi koje Petrov, kako kaže, nikada neće prekršiti.
„Mi ne radimo duplu pasterizaciju mleka, što znači da puno toga ostane sačuvano u mleku nakon normalne pasterizacije. Ne radimo ni homogenizaciju mleka, što znači da će mleko imati kajmak, a jogurt surutku, pa naši kupci dobro znaju da treba da promućkaju proizvod pre otvaranja. Zato zapravo i kupuju kod nas, dobijaju potpuno drugačiji jogurt, kiselo i redovno mleko, pavlaku“, objašnjava ovaj vojvođanski poljoprivrednik.
Odgovornost prema životnoj sredini podrazumeva i izbegavanje plastične ambalaže gde god je to moguće. Jogurt, mleko i surutka u početku su pakovani u povratnim bocama, a potom su uvedene teglice za kiselo mleko i pavlaku, a upravo se traži odgovarajuća ambalaža za maslac i sireve.
„S takvom ambalažom mi uspevamo da sačuvamo ukus, pa i uspeh. Posao oko ambalaže jeste malo komplikovan, ali ovakvo poslovanje je u skladu s politikom evropske zajednice i stavom da je proizvođač odgovoran za svoju ambalažu. Mi svoja pakovanja prikupljamo, peremo i vraćamo u upotrebu, a naša distributivna vozila idu na metan i imamo nula emitovanja zagađujućih materija u vazduh. U samoj mlekari za zagrevanje vode koristimo žetvene ostatke poput soje ili pšenice, što je sve deo naše poslovne politike“, priča Petrov za B&F.
Na pitanje kako ovakav način proizvodnje utiče na cenu, naš sagovornik kaže da je ona sigurno niža od cene zagađenja životne sredine, koju svi papreno plaćamo.
„Uzmite ove skrivene troškove koji čine konvencionalni proizvod jeftinijim – to su brda plastike koje svaki grad ima i to će neko jednog dana morati da plati. Generacije će plaćati cenu zagađenja vazduha, tla. Mi ne vidimo šta kupujemo kad smo u prodavnici, ne znamo gde te boce završavaju, ali naša mlekara zna gde naša ambalaža završava i to su upravo naše gajbe, u kojima prevozimo prazne flaše, nosimo na pranje i vraćamo kupcima. Zaista verujem da je ovakav način rada – superioran“, zaključuje Petrov.
Gorica Nikolin
Biznis & finansije 190, oktobar 2021.
Foto: Pixabay