Sezonske radnice u poljoprivredi su većinom sredovečne žene koje su ostale bez posla, ili penzionerke koje ne mogu da žive samo od tih primanja. Do posla dolaze neformalno, preko poznanika, a u slučaju da dođe inspekcija, nadzornik ih upozorava da se izgube „negde na njivi“. Žene su po pravilu manje plaćene od muškaraca, iako postoje poslovi koji se poveravaju samo ženama, jer kako kažu sezonske radnice „traže preciznost i higijenu i zato što bi muškarac to uradio ofrlje“.
„Taj čovek je doš’o jedno jutro kod nas i kaže: ’Jesu l’ ti tu sin i muž?“. Ja reko’: ’Jesu’. ’A ti, jel’ si raspoložena?’, Ja reko’: ’Za šta, ne razumem. I on kaže da se skupljaju jabuke. I ja reko’: ’Pa hoću, što da ne’. Ja sva hepi. Dignem muža i sina iz kreveta, mi se spremimo, i on nas odveze tamo kod tog čoveka i mi smo se upoznali. I mi smo, bogami, kod njih krenuli u septembru, čak sam i sina izvukla iz škole par dana, i mi smo radili kod njih skoro do novembra“, objašnjava jedna sezonska radnica kako se ona i njena porodica, u kojoj su svi nezaposleni, dovijaju da prežive.
To je tek jedna među mnoštvom priča do kojih je na terenu došla Lara Končar sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu, istražujući položaj sezonskih radnica u poljoprivredi. Končar je razgovarala sa ženama širom Srbije, od kojih najmlađa ima 25, a najstarija 64 godine. Svima je zajedničko da povremeno obavljaju poljoprivredne poslove zbog nepovoljne ekonomske situacije. Među njima su penzionerke koje ne mogu da prežive od svoje penzije, žene srednje dobi koje su ostale bez posla, i mlade žene koje većinom rade sezonski da bi pomogle svojim porodicama. Njima i penzionerkama su to dodatni prihodi, dok je ženama koje su dobile otkaz, najčešće u procesu privatizacije, to uglavnom jedini izvor primanja, navodi Končar.
Otimanje za bedni dinar
Učesnice istraživanja povremeno rade za velike kompanije, ali i za manje poljoprivredne proizvođače i sve su do posla došle neformalnim putem, odnosno preko poznanstava ili tako što su čule u svom mestu da se traže sezonske radnice. Posrednici u sklapanju posla su takozvani brigadiri ili grupovođe, koji su pored regrutacije novih radnika, zaduženi za organizovanje i kontrolu posla. Anketirane žene ističu da to mora da bude osoba kojoj poslodavac veruje, jer brigadiri neretko isplaćuju i naknade za rad, a pravilo je da kao posrednici u poslu uzimaju provizije. Brigadira ima i muškaraca i žena, a kako to konkretno izgleda, objašnjava jedna sezonska radnica:
„Sad, kako da ti objasnim. Ti si gazda i ja sam brigadir, i ja i ti imamo naš dogovor. I, pretežno ti brigadiri, oni su ti svi povezani, svi se već znaju. I sad, ako se ide recimo na papriku, brigadir i gazda su se dogovorili 1500 dinara je dnevnica, recimo, i sad kaže brigadir: ’Ja ću radnicima da kažem 1100’. Razumeš? On ima od tog gazde, ne znam, dve ’iljade, od nas ima momentalno 400 dinara ako se dogovorio za ’iljadu i po, ali nama je rečeno da mi imamo 1100. Sad, ja sam pristala na to što su oni meni rekli, on je meni rek’o ’iljadu i sto: ’oćeš? – ’oćeš, nećeš? – nećeš. Možda to tako mora poslovno, ali to kad gledaš s ljudske strane nije u redu“.
Sredovečne žene koje su ostale bez posla kažu da moraju da pristanu na bilo koju cenu za svoj rad, jer zbog njihovih godina nijedno preduzeće neće da ih zaposli. Po njihovom mišljenju nadnice su niske, iako je „sezonski rad težak i teško je zaraditi dinar, jer radnik nije cenjen. A sad jako puno ljudi ima koji su ostali bez posla, pa se otimaju i za taj bedni dinar. Zato se malo plaća“.
Opšti haos, niko ne zna gde je rupa
Ova grupa žena je zbog gubitka posla izgubila i mogućnost da ostvari pravo na penziju, ali i one sezonske radnice koje su se penzionisale, ne mogu da žive samo od tih primanja. „Ja nisam kriva što je moja fabrika propala“, priča jedna penzionerka, „što je neko upropastio tu fabriku. Ja imam 31 godinu staža i imam penziju 17.000. Ako neko može da preživi sa 17.000, i da se spremi za zimu da ima da plaća plin ili drva – takvom svaka čast, taj je mađioničar“.
Končar ističe da žene koje su stekle status penzionera uglavnom strahuju da zbog radnog angažovanja u sezonskim poslovima mogu izgubiti pravo na ova primanja. Evo šta o tome priča jedna starija sezonska radnica: „Navodno, mogao si da radiš ako si penzioner, da daš svoje podatke da se piše ugovor. ’Nemaš problema nikakvih’ – tako su nam rekli. Neko je dao, neko nije. Sad sve se plašiš zbog penzije, ovi koji su imali penziju. Kad uđemo u njivu grupisali su se oni koji rade na njivi koji imaju penziju, a prijavljeni su na tuđa imena, da ako naiđe kontrola da njih ne kontroliše, pošto će izgubiti pravo na penziju“.
Šta se dešava kad naiđe inspekcija, priča druga penzionerka: „Ako naiđe kontrola, moraš odmah da se izgubiš na njivi. Ovo je bilo smešno, normalno se bralo i došla inspekcija. Odmah se to čuje. Oko njive sve je ograđeno sa žicom. I sad, trči brigadir da kaže da je tu inspekcija, da ti kaže da se skloniš. Navodno ima u toj žici rupa, da kroz tu rupu prođeš. I onda trče jedni na jednu stranu, drugi na drugu, opšti haos. Niko ne zna gde je rupa. Neko preskače, svi idu da se sakriju. I tad je dvoje, troje ostalo, a ostali su se svi razbežali. Dva, tri sata smo se krili, čekaš da vidiš šta će biti”.
Muškarac bi to zbrljao
Ispitanice tvrde da se sezonskim poslovima većinom bave žene, neretko starije životne dobi, kao i da ne postoji diskriminacija prilikom „zapošljavanja“ na osnovu godina, religijske, etničke ili nacionalne pripadnosti. Prema njihovom mišljenju, žena je mnogo više jer muškarci uglavnom ne žele da rade sezonske poljoprivredne poslove, već se opredeljuju za one sa većom dnevnicom, poput zidarskih. Pored toga, postoje poslovi na imanjima za koje se pokazalo da su žene mnogo spretnije, jer kako ističu sezonske radnice, zahtevaju preciznost i higijenu:
„Na primer, išli smo da ljuštimo luk na belo, i tu su išle sve žene. Dobro, luk na belo, tu je stvarno trebala higijena. Jel’ tu je nož, ljuštiš, krpa, brišeš da se cakli i stavljaš u gajbu, i to se seče sve na ravno. Nema ono, znaš, da vadiš, nego sve na ravno. I tu su išle sve žene. Pa zato što bi muškarac to zbrljao i ofrlje”.
Koncept „brzih prstiju“, gde se žene smatraju podobnijim za obavljanje određenih poslova u poljoprivredi, nije karakterističan samo za Srbiju već je prisutan svuda u svetu, navodi Končar, ali naglašava da uprkos tome, muškarci su uglavnom bolje plaćeni. To potvrđuju i anketirane sezonske radnice. Prema njihovim rečima, ako se desi da žena dobije „muški“ posao, poput transporta radnika, velika je verovatnoća da neće biti jednako plaćena kao muškarac. Kako jedna ispitanica naglašava: „Na jabukama sam ja bila jedina žena na transportu. I nisam uvek dobijala povećanu dnevnicu kao muškarci“. Međutim, ukoliko se muškarci bave takozvanim „ženskim“ poslovima, učesnice u istraživanju ističu da nema razlike u naknadama za rad.
Na pitanje da li su doživele fizičko ili verbalno nasilje na poslu, jedna od njih kaže: „Ja nisam imala baš toliko loše iskustvo, ali sve zavisi ko ti se zadesi kao grupovođa. Jedna se brigadirka stalno drala na nas i svašta govorila, trista čuda. Kaže i da smo ćurke, i da smo guske, i da smo nesposobne, da ne zna koji nam je danas, i da l’ smo mi došle s Marsa, iz svemira, odakle”.
Duga ispitanica je imala mnogo gore iskustvo sa poslodavcem: „I ja kad sam uradila sve ujutru, on je mene hteo da udari. Da me udari! Rek’o mi je: ’Ti si stoka, ti si šuntava, kako si smetena’. I onda je uzeo kantu i sve prosuo mleko na mene. Taj čovek je bio živčan i to nisam mogla da podnesem kad je on tukao njegove krave. Krava mu je crkla od batina. To je strašno bilo. I tu je bilo suza prolivenih više nego bilo gde da sam radila. I tu sam radila ceo mesec za 11.000, od ujutru do uveče. Poludela. Plus još koliko me je maltretirao i koliko mi je grozne reči govorio“.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 209, maj 2023.
Foto: Jenco215, Pixabay
