Tašnera je, kao i obućara, po gradovima Srbije sve manje, ali to ne znači da posla nema, niti da je perspektiva loša, proverio je 24sedam u Beogradu
Za koju godinu nećemo imati gde da popravimo tašnu, torbicu, kofer, a možda ni da pendžetiramo cipele ili zalepimo patike, sumorna je slika „napretka“ koja je ovih dana prevladavala u javnosti nakon vesti da u Tehničkoj školi za dizajn kože ni ove godine, kao ni prethodnih, nije oformljeno odeljenje galanterista.
Plate i iznad proseka
– U zemlji gde je prosečna plata 80.000 dinara, a većina zaposlenih ima za trećinu manje, zarade majstora tašnera se kreću upravo oko tog republičkog nivoa. U boljim radnjama i zanatskim firmama su i do 50 odsto veće. Naravno, uslov je da se zna posao, jer ovde nema vremena za „luftiranje“ – kažu u „Mićku“.
Jednostavno, nema zainteresovanih učenika, jer su mladima danas u fokusu neka „zvučnija“ zanimanja, iako obućari i tašneri, kao i većina zanatlija, nemaju loše plate.
Međutim, da je sitaucija daleko od dobre, ali ne i katastrofalna, za 24sedam kaže jedan mladi beogradski majstor i preduzetnik. Milenko Mićko Božić (28), u svojim radnjama „Servisa Mićko“ ne samo da ima posla, nego se trudi i da bar malo nadoknadi to što, praktično, nema škole za tašnere.
– Posla ima i preko glave, pa neke poslove moramo da zakazujemo nedeljama unapred. Ima nas trenutno šestoro u dve radnje, ali bismo mogli da zaposlimo bar još po jednog čoveka na svakoj poziciji potrebnoj za popravku obuće, tašni i kofera. Ali nema odakle, jer škola nema odeljenje, a mladi se slabo interesuju za zanat. Svi bi da budu neki menadžeri – kaže nam majstor Mićko.
I pored praktično nepostojeće ponude radne snage iz formalnog obrazovanja, u „Servisu Mićko“ su uspeli da okupe ekipu koja se uspešno nosi sa ne tako malim zadatkom, popravljati tašne i kofere za dvomilionski grad u kome nema više od dvadesetak ovakvih servisa.
Ono što je posebno interesantno i budi nadu u ovoj priči je kako su i odakle stigli.
– Dvoje mladih ljudi mi je došlo na vrata i reklo da hoće da uči za tašnera, a nemaju gde. Ja ne znam gde ću od posla da bih još nekog učio ali, šta ću, prihvatim. I sada su vredni članovi ekipe – kaže Božić.
A ekipa koja je savladala posao je sve pre nego „majstorskog“ bekgraunda.
– Među nama su i električar iz nekadašnjeg „Minela“, kolega sa završenim ekonomskim i filološkim fakultetom… Samo je jedna koleginica došla iz branše, i iz majstorske porodice. A to je zaista velika stvar, kada sa nekim možete i da popričate o poslu i da vas „ispravi“ i ponudi drugačije rešenje od onog na koje ste navikli – s oduševljenjem priča ovaj mladi majstor.
Majstorsko dete
Sam Milenko je takođe majstorsko dete. Obućarskim i tašnerskim poslom su mu se bavili i otac i majka, od koje je nasledio radnju. Radnje vodi poslednjih desetak godina, a u radionici je od školskih dana, kada je slobodno vreme provodio u učenju majstorskih caka i „krađi zanata“.
Šta ljudi najčešće donose i da li je i dalje „kvalitet na ceni“
Majstor Mićko za 24sedam kaže da se danas, u vreme kada je na sve strane obilje jeftine i lako dostupne robe, sve manje kvaliteta. Čak i kod „firmirane“ robe.
– Kvalitet i kod velikih firmi i poznatih imena od pre 20 godina i danas je nebo i zemlja. Sve se pravi lošije, i kada je tašna ili cipela kožna, ta koža je lošije obrađena, a time i kratkotrajnija. Da ne govorimo o veštačkim materijalima i skaju, koji danas poturaju kupcu kao eko-kožu – ističe Božić.
A upravo torbice od skaja, jeftine cipele i „kofere za jednokratnu upotrebu“ mušterije najčešće donose, mada ima i onih koji donose vredniju i „firmiranu“ robu.
– Ako kupite cipele ili torbicu za nekoliko hiljada dinara, nema tu popravke. Da se vrati u upotrebljivo stanje košta koliko pola nove, pa je bolje da se baci. Kod kvalitetnijih stvari popravke su moguće, ali potrebno ih je i održavati kako treba. Najdraže su ipak mušterije „stare garde“, kada donesu nešto što je napravljeno kvalitetno pre deset ili dvadeset godina i žele da se to restaurira – napominje Milenko.
Za kraj našeg razgovora majstor Božić kaže da nema strah da će njegov zanat nestati.
– Mi smo u obe radnje, i na Dorćolu i Čukaričkoj padini, pretrpani poslom i biće ga sve više. S vremenom će i ljudi shvatiti da mora da se živi od svog rada, a da su zanatski poslovi dobro plaćeni. Dotle smo i mi tu da pomognemo, da ljudi ipak imaju gde da poprave ono što im je drago ili je vredno popravljanja – zaključuje Milenko Božić.
Izvor:24sedam
Foto: Pixabay
