Većina današnjih mladih u Srbiji verovatno ni ne zna šta je „organizacija udruženog rada“ (OUR), a među starijima teško da bi se našao neko koga bi takav poslovni model asocirao na efikasnost i visoke plate. Pre bi pomislili da u tom preduzeću zaposleni mogu da pobegnu sa posla odmah posle ručka. Vladimir Arsenić i Srđan Srdić, osnivači izdavačke kuće „Partizanska knjiga“, koja posluje po pricipu OUR-a, dokazuju suprotno. Ističu da nemaju dugove, ali imaju tržište i zaposlene koji misle „svojom glavom“, a zarada se prvo isplaćuje saradnicima, pe tek onda vlasnicima. U vreme kada se svuda sistemski urušava kultura i kritičko mišljenje, „drugovi kapitalisti“ se bore kao gerila za svakog čitaoca, od grada do grada.
Iako izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ iz Kikinde ima isto ime kao i nekadašnji vojno-izdavački gigant iz doba SFRJ, sličnost između sadašnjeg i bivšeg preduzeća se tu i završava. Gde su bili ogromno tržište i praktično neograničeni resursi, danas je „region“ izmučen ratovima i tranzicijom, u kome se vodi teška borba za svakog čitaoca.
Poređenju između ove dve izdavačke kuće ne nedostaje ni istorijske ironije: dok je „partizanski“ izdavač u doba socijalizma imao povlašćen tretman, sa unapred obezbeđenim ulaganjima i kupcima, idejni tvorci i osnivači sadašnje „Partizanske knjige“ Srđan Srdić i Vladimir Arsenić kažu da u borbi za tržište primenjuju gerilski pristup u kombinaciji sa partizanskim vrednostima.
Odluka da se opredele baš za ovakvo ime i vrednosti izaziva i pozitivne i negativne komentare, a potonji se svode na zamerku da se isticanjem partizanskih principa propagira komunizam.
„Ne bežimo od toga da su partizani bili i komunisti, ali nisu bili svi, bilo je među njima i veoma religioznih ljudi, pa i sveštenika. Partizanska borba je jedna ideja, komunizam druga. Lično grlimo i ideju komunizma, ali je ne ističemo u prvi plan, dočim partizansku borbu i način organizacije s radošću preuzimamo”, objašnjava Vladimir Arsenić.
Prema njegovom mišljenju, niti je moguće niti je potrebno skrivati promašaje i greške iz doba SFRJ, treba ih kritički promišljati, ali se ne sme bežati od jugoslovenskog nasleđa i baštine partizana.
Plate radnicima, a kapitalistima šta ostane
Ono što „Partizanska knjiga“ kao preduzeće baštini iz te ideje je odnos prema zaposlenima i honorarcima, za koji Arsenić i Srdić veruju da ih čini „organizacijom udruženog rada“ (OUR) našega doba.
S jedne strane, rukovode se uverenjem da samo udruženi rad urednika, prevodilaca, lektora, dizajnera i svih ostalih uključenih u izdavački proces može da stvori ono čemu teže – odličnu knjigu. „S druge strane, da bismo bili ’OUR 21.veka’, glas svih tih ljudi koji stvaraju knjigu mora da se čuje, pa zato mi ohrabrujemo razgovor i diskusiju, zajedništvo i poverenje. Izuzetno nam je važno da se profesionalci koje angažujemo ne osećaju kao najamnici, već kao deo organizacije, i to je taj ’udruženi rad’ u koji verujemo, i koji daje rezultate”, objašnjavaju naši sagovornici.
„Partizanska knjiga“, ipak, ne radi u vakuumu ili prošlim vremenima, nego u današnjoj Srbiji, pa se postavlja pitanje da li takvo preduzeće može da posluje tržišno i da ispunjava svoje obaveze.
„Može da se posluje bez dugova i sa određenom perspektivom“, odgovaraju Arsenić i Srdić. „Novac stiže prvo onima koji su radili na knjizi kao spoljni saradnici – honorarci, a na kraju nama dvojici. Novac koji stigne nama dvojici, ulažemo u nove knjige“.
Takav sistem raspodele prihoda zasnovan je na principu da oni koji učestvuju u procesu ili su angažovani po ugovoru da obave neki posao imaju prednost i kod finansijske kompenzacije, a tek posle njih na red u raspodeli prihoda dolaze „drugovi kapitalisti“, odnosno naši sagovornici.
Suvlasnici savremenog OUR-a ističu da su odabrali izdavaštvo zato što vole taj posao, ali napominju da im on nije jedini izvor prihoda. Vladimir Arsenić je kritičar i prevodilac, a Srđan Srdić pisac i kritičar. Takođe, zajednički vode i Radionicu kreativnog pisanja u Beogradu.
Ideologija izdavaštva
„Partizanska knjiga“ se i imenom i organizacijom posla oslanja na principe koji podrazumevaju fer odnos u radnom angažovanju saradnika i poštovanje njihovih profesionalnih i ljudskih kvaliteta.
Srdić i Arsenić naglašavaju da je za njih i samo pitanje izdavaštva ideološko, „ali ne u smislu političke levice, desnice ili centra, već u smislu borbe za autonomiju književnosti, izdavaštva i stvaranja dobre knjige.“ Upitani da li po ključu ideološke bliskosti biraju i autore čija dela nameravaju da objave, odgovaraju da se rukovode samo jednom vrednošću – dobrom književnošću.
„Srećom, u najvećem broju slučajeva se ta vrednost preklapa s nečijom ličnošću i načinom na koji učestvuje u javnom životu. Da li bismo objavili knjigu nekog potencijalnog ovdašnjeg Ezre Paunda ili sličnog zagađivača javnog i političkog prostora? Teško.”
Gde se onda vodi ta borba za autonomiju književnosti? Arsenić podseća da je do velike svetske krize (SEKA), na celom prostoru bivše Jugoslavije funkcionisala jedna prilično razvijena mreža književnog života, koja se potom urušila.
„Od SEKE do danas ta infrastruktura nije obnovljena: biblioteke nemaju autonomne budžete za proizvodnju književnih programa, zavise od lokalnih budžeta, odnosno lokalnih vlasti, a festivali niču pa se gase. Mi se trudimo da budemo prisutni ’na terenu’. Organizovali smo promocije knjiga i razgovore sa piscima u našim gradovima od Vranja do Subotice, bili smo u Tuzli, Sarajevu, Podgorici, Zagrebu…gde god nas zovu, mi ćemo doći kako bi obnovili tu mrežu“.
Izgradnja „književne infrastrukture“ u regionu, ipak, ne zavisi samo od jedne izdavačke kuće ili čak od jedne književne scene. Naši sagovornici smatraju da je ključna prepreka za njenu obnovu ista u Srbiji i bilo gde u svetu.
„Svuda se sistemski urušava kultura, pošto ona podstiče kritičko mišljenje. Danas nema prostora za kritiku, što je opet odlika našeg kao i drugih društava, gde se kapitalizam surovo obračunava sa kulturom koja je po prirodi neprofitna. Kod nas se, dodatno, jedan sistem vrednosti urušio, a zamenilo ga je društveno uređenje u kome se nisu snašli svi, a onima koji jesu kultura nije potrebna. Morali smo da se prilagodimo pa smo postali partizani, jednostavno smo prinuđeni na partizanski način borbe, od grada do grada“.
Knjiga uvek nađe svoga čitaoca
Među autorima „Partizanske knjige“ ima onih koji su živeli i radili u SFRJ, i mladih autora koji su iz nekadašnjih jugoslovenskih republika, a jedna od mlađih je i Ana Vučković, čija je knjiga „Yugoslav“ bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za 2019. godinu.
Na pitanje kako publika razume njihov uređivački koncept i da li zbog toga dobijaju etiketu „jugonostalgičara“, Arsenić i Srdić odgovaraju da ima izdavača koji u mnogo većoj meri promovišu regionalnu književnost nego što to oni rade, „mada nemamo ništa protiv navedene etikete. Da li je Jugoslavija bila zdravija i probitačnija sredina za literaturu, ali i život ljudi, uz sve njene teške manjkavosti? Jeste“. Interes svoje izdavačke kuće vide u tome da bude zastupljena na tržištima koja i dalje povezuje zajednički („naš“) jezik, a raduje ih podrška i razumevanje publike.
Priznaju, ipak, da su kao urednici sebični, što možda nije partizanski ali jeste ljudski. „Pri odabiru budućih izdanja uvek krećemo od sebe i sopstvenih afiniteta, od onoga što se nama sviđa a publike ako bude – odlično, ako ne bude, opet odlično. Mislimo da svaka knjiga ima svoga čitaoca i da će uvek stići do onih kojima je namenjena.“ Čitalaca ima sasvim dovoljno i u Srbiji i u regionu samo se, kako kažu Arsenić i Srdić, do njih nekada stiže pravolinijski, a nekada zaobilazno.
Milica Radisavljević