Kompanija Remondis Medison iz Zrenjanina ima kapacitete da preradi 1.300 tona farmaceutskog otpada godišnje, ali ta količina ne prelazi 200 tona. Razlog je u tome što je ovo tržište i dalje nedovoljno uređeno, posebno kada je reč o procedurama predviđenim za kućne zalihe lekova kojima je istekao rok trajanja. Najveći deo takvih lekova završava na komunalnim deponijama, a odatle u zemljištu i vodi. „Te hemikalije vraćaju nam se kroz lanac ishrane. Otuda i slučajevi kontaminirane hrane, vraćanje izvoznih isporuka sa granice jer sadrže nedozvoljene količine nekih supstanci“, objašnjava Bojan Sudarev, direktor kompanije Remondis Medison za Srbiju.
U Srbiji ne postoji zvaničan podatak o tome koliko se godišnje nakupi farmaceutskog otpada, a procene variraju od 1.500 do čak 2.100 tona. Samo se pretpostavlja da farmaceutska industrija generiše 500 do 600 tona, zdravstvene ustanove između 600 i 800, a stanovništvo 400 do preko 500 tona.
Kod nas je desetak firmi registrovano za prikupljanje, skladištenje, transport i izvoz farmaceutskog otpada. Međutim, samo jedna od njih, zrenjaninski Remondis Medison, inače deo istoimene multinacionalne kompanije, ima dozvole i sopstveno postrojenje za tretman lekova i preparata kojima je istekao rok trajanja. I pored toga, najveći deo farmaceutskog otpada se izvozi i usluga se plaća spalionicama u Nemačkoj, Austriji, Francuskoj ili Poljskoj. Domaće preduzeće sa kapacitetom od 1.300 tona, obradi tek oko 200 tona godišnje.
Direktor kompanije Remondis Medison za Srbiju Bojan Sudarev kaže za B&F da je to apsurd, ali i da je posledica toga što je čitavo tržište zbrinjavanja ove vrste otpada, i pored zakona koji je donet 2016. još uvek neuređeno, posebno kada je reč o procedurama predviđenim za kućne zalihe lekova.
„Farmaceutska industrija i bolnice godišnje proizvedu određenu količinu te vrste otpada, i u tom delu propisane procedure funkcionišu. Bolnice se drže pravila o zbrinjavanju i zajedno sa ostalim medicinskim, infektivnim i organskim otpadom predaju ga operaterima, dok farmaceutska industrija, inače visoko profitabilna, kao i uvoznici, sigurno ne žele da rizikuju i redovno isporučuju količine kojima je istekao rok ili su pakovanja oštećena. Te kompanije plaćaju državi i neku vrstu eko takse, namenjenu za zbrinjavanje otpada koji se proizvede. Ipak, proces nije sproveden do kraja, tu se negde stalo, jer i pored izdvojenih sredstava, troškove operatera i daljeg postupanja podnose oni koji su otpad predali“, navodi Sudarev.
Od kontejnera do pijace
Najveći problem je, ipak, otpad koji se nalazi u kućnim apotekama, jer u proseku, jedno domaćinstvo godišnje sakupi 200 do 300 grama lekova kojima je oštećeno pakovanje ili istekao rok.
„Zakon iz 2016. je odredio da lek kome je istekao rok građani mogu da predaju prvoj apoteci. One bi trebalo da to zbrinjavaju na način kojim postupaju sa sopstvenim farmaceutskim otpadom, s tom razlikom što građanina zavode kao generatora. Taj otpad moraju da sortiraju i odlože u crvene kese i crvene kante, koje jasno označavaju da je to lek sa isteklim rokom i da ga u periodu od najduže 36 meseci predaju nekoj od kompanija koje su registrovane za zbrinjavanje. Ali, kako je to značajan trošak za apoteke, malo koja će prihvatiti stare lekove. S druge strane, firme registrovane za prikupljanje farmaceutskog otpada nemaju pravni osnov za poslovanje sa privatnim licima, tako da građani praktično nemaju gde da odlože to što im se nakupilo u fiokama“, objašnjava naš sagovornik i dodaje da bi država morala finansijski da se uključi u sakupljanje te kategorije otpada.
Prema njegovim rečima, najveći deo kućnog farmaceutskog otpada, čiji je obim a posebno istorijske naslage nemoguće ni ugrubo proceniti, završava u kontejnerima i potom na komunalnim deponijama, potpuno neobrađen i nezaštićen.
„Kiše i ostali vremenski uslovi utiču da se pakovanje dezintegriše, lek se rastvori, ide u zemlju, zagađuje nadzemne i podzemne vode i tada je onemogućen svaki tretman. Te hemikalije vraćaju nam se kroz lanac ishrane. Otuda i slučajevi kontaminirane hrane, vraćanje izvoznih isporuka sa granice jer sadrže nedozvoljene količine nekih supstanci. To je dokaz koliko kao građani nismo svesni da neke sekundarne stvari utiču na kvalitet hrane i vode kod nas“, konstatuje Sudarev.
On napominje da postoji i druga opasnost: „Kontejneri su neobezbeđeni i laka su meta nelegalnih sakupljača, deponije takođe, pa nije retkost da se ti odbačeni lekovi nađu u nekim ’ćoškovima’ gradskih pijaca ili na drugi način dođu do kupaca, obično neukih ili ugroženih ljudi. Niko ne razmišlja o tome. Koliko je nebriga rasprostranjena govori i jedan slučaj za koji sam nedavno saznao, da jedan od operatera, koji je greškom dobio dozvolu za to, kompostira farmaceutski otpad bez prethodnog tretmana. Jednostavno ga meša sa zemljom i vraća u lanac ishrane. To je mimo svih standarda i zakona u Evropi. To je ozbiljno, alarmantno ugrožavanje životne sredine. Mi smo kao privatna kompanija ukazali na to, ali nismo ovlašćeni da drugačije reagujemo. A zakon jasno definiše da se farmaceutski otpad, bio opasan ili neopasan, zbrinjava kao opasan“.
Različiti modeli, ali ništa bez države
Sudarev naglašava da je Remondis u Srbiji potpuno opremljen kapacitetom, tehnički i tehnološki, da preuzme i zbrine na najbezbedniji i najbolji način sve količine farmaceutskog otpada, onako kako kompanija sa svojih 800 postrojenja i pet spalionica radi u 38 zemalja Evrope i sveta. Kaže da su modeli sakupljanja različiti, ali je najčešće država uključena u to, bilo direktno ili kroz refundaciju troškova ukoliko je proces prenet na lokalne vlasti.
„U Nemačkoj, na primer, država nadoknađuje troškove gradovima i opštinama, a one raspisuju godišnji tender i biraju firmu koja ima mogućnosti da preuzme taj otpad. Onda se objavi lokacija, datum i vreme kada građani to mogu da predaju firmi opremljenoj specijalnim kamionima. Sličan model je i u Bugarskoj i Rumuniji, Hrvatska tu vrstu otpada prikuplja preko reciklažnih dvorišta, dok je u BiH, kao kod nas, uspostavljen sistem koji uključuje apoteke. I to bi takođe moglo dobro da funkcioniše, ukoliko bi država preuzela troškove“, ocenjuje Sudarev.
Zakon je, kaže, donet, samo ga treba primeniti na način kako se to radi sa reciklerima elektronike i otpadnih guma. Njima se finansira zbrinjavanje, dobijaju više milijardi dinara godišnje. Svaka tri meseca stiže im novac za količine koje su tretirali, iako u poređenju sa farmaceutskim otpadom, ta kategorija manje zagađuju sredinu, sporije se razlaže i vidljiva je. Pri tom, tog otpada ima u hiljadama tona, dok bi državu neuporedivo manje koštalo da izdvoji za prikupljanje, izvoz ili tretman lekova sa isteklim rokom, koji su znatno veći rizik za životnu sredinu jer kada uđu u tlo ili vode, šteta je nepopravljiva.
Taj nejednaki položaj u procesu zbrinjavanja jedan je od razloga zašto se više kompanija ne bavi tretiranjem farmaceutskog otpada, tvrdi naš sagovornik. Ali, nije jedini.
„Zakon u Srbiji zabranjuje uvoz ove vrste otpada, mi možemo da zbrinjavamo i tretiramo samo to što nastaje u našoj zemlji, pa je veličina tržišta ograničavajući faktor. Takođe, finansijski smo sada u nepovoljnijoj poziciji i u nekim slučajevima nam je isplativije da otpad izvezemo, nego da ga mi tretiramo. Zakon nije na našoj strani, bez obzira na to što smo investirali, zaposlili radnike, što smo na tržištu. Nemamo nikakve prednosti u odnosu na nekoga ko je iznajmio skladište, nije ništa uložio, uzima lekove i izvozi ih preko, pa bude jeftiniji od nas. Ipak, neki od operatera rade i kod nas konačan tretman, iako to ponekad nije najjeftinija opcija. Više elemenata utiče na cenu, ali najviše energenti koji su poslednjih godina jako nestabilni. Nafta je kod nas trenutno najskuplja u regionu, pa mi upravo razmatramo mogućnost da postrojenja prebacimo na gas“, najavljuje Sudarev.
Naš sagovornik dodaje da taj deo poslovanja ne učestvuje u dobiti koju firma ostvaruje. No, uprkos neisplativosti, na investiciju vrednu više od tri miliona evra odlučili su se pre tri godine, kako bi proširili usluge u zbrinjavanju infektivnog medicinskog otpada iz bolnica, što im je primarni posao.
Mirjana Stevanović
