Naučnici su nedavno otkrili da se u pojedinim planktonima nalaze i ostaci virusa. Pretpostavlja se da se oni, osim bakterijama, hrane i virusima. Ako se ova hipoteza pokaže kao tačna, možda bi se ovo otkriće moglo iskoristiti u preventivne ili terapijske svrhe u borbi protiv patogenih virusa, piše bug.hr.
Nije li neobično što brojni virusi koji naseljavaju našu planetu, a sastoje se od ugljenika, ne služe baš nijednom živom stvoru kao izvor hrane? Ali, da li je zaista tako? Tehnički gledano, postoje virusi koji se s drugim virusima nadmeću za izvore organskog materijala, ali sve donedavno nije bilo čvrstih dokaza o postojanju organizma koji bi gutali viruse u cilju probavnog i metaboličkog iskorišćavanja virusnih hranjivih sastojaka.
Međutim, u istraživanju objavljenom u časopisu Frontiers in Microbiology opisane su dve vrste jednoćelijskih organizama koje plutaju vodama severnoameričkog zaliva Maine, a koje su verovatno prvi pravi virofagi („žderači virusa“) poznati nauci. Istraživači su ih identifikovali nakon što su iz zaliva Maine i iz Sredozemnog mora izdvojili skoro 1.700 raznovrsnih planktonskih mikroorganizama i potom svakom od njih detaljno sekvencionirali DNK, stvarajući opsežnu biblioteku planktonskih genoma. A potom su sve te genske sekvence detaljno analizirali.
Kao što se i moglo očekivati, većinom su genske sekvence pripadale promatranom planktonskom organizmu. Otprilike 50% sekvenci analiziranih iz mediteranskog uzorka sadržavalo je i genetski materijal koji potiče iz bakterija koje je plankton pojeo. No, u uzorcima iz zaliva Maine opažena je interesantna pojava: skoro polovina planktonskih sekvenci sadržavala je delove gena preko 50 različitih virusa.
Gutanje zaraženih bakterija ili prehrana virusima?
Čini se da većina tih virusnih gena pronađenih unutar planktonskih organizama potiče iz bakteriofaga, skupine virusa koji napadaju bakterije i repliciraju se unutar njih.
No, jednoćelijski planktoni iz roda Choanozoa i Picozoa u vodama zaliva Maine pokazali su drugačiji: vrlo često su se u uzorcima njihovog genoma mogle detektovati samo virusne sekvence, bez ikakvog traga bakterijskog genoma.
Bez ikakvih znakova bakterijskog obroka unutar planktonskih ćelija, teško je shvatiti kako su virusni geni bakteriofaga mogli završiti u planktonu. Šta više, dve potpuno različite vrste planktona u sebi su nosile gotovo identične virusne sekvence, što znači da verovatno planktoni nisu uneli u sebe viruse gutanjem bakterija zaraženih njima.
„Virusi su bogati fosforom i azotom, a potencijalno bi mogli biti i dobar dodatak prehrani bogatoj ugljenikom“, kaže bioinformatičarka Julia Brown iz Laboratorije za okeanske nauke Bigelow.
A ako u vodama severnoameričog zaliva postoje bića koja jedu viruse, ko nam brani da verujemo kako takvih „žderača virusa“ ima i u drugim ekosistemima? I da ih možda možemo iskoristiti u preventivne ili terapijske svrhe u borbi protiv patogenih virusa?
Izvor: bug.hr
Foto: FotoshopTofs, Pixabay