prodavac

Prema podacima sajta Poslovi Infostud, najmanja zabeležena plata za poziciju prodavac u 2021. godini znosi 25.000 dinara, dok u nekim luksuznijim i ekskluzivnijim lokalima zarada može da bude i nekoliko puta veća. Prosečna primanja prodavaca se kreću oko 55.000 dinara, zbog čega su i pozicije za ovo radno mesto među najtraženijima na Infostudu.

A sam taj posao, kao i svaki drugi, ima i mane i vrline.

“Rad sa ljudima je najlepši, ali ujedno i najteži posao na svetu. Mislim da nikada ne bih mogla da radim u kancelariji gde sede dvoje ili troje i ne progovaraju ni reč po nekoliko sati. Ovde kod nas je uvek živo, stalno se nešto dešava. Prodajemo mi i novine, a iskreno da vam kažem, one nam uopšte nisu potrebne. Ovde dolazi toliko ljudi i uvek znamo šta se dešava. Ko je šta rekao, ko je koga pobedio, pa do onih najtužnijih vesti. Svi sa svima pričaju, čak i oni koji se vide prvi put prokomentarišu da li je nešto od artikala poskupelo i to je ono što rad u prodavnici čini zanimljivim”, kaže nam Mirjana M. iz Zemuna, koja radi u lokalnom marketu.

Međutim, nisu sve mušterije društvene, fine i poštene. Mirjana je radila u nekoliko prodavnica, i dešavale su joj se raznovrsne stvari: “Ispred nekih prodavnica postoji lokalna, mahom starija ekipa sugrađana, koja voli da sedi i popije. Kad tek počnete da radite nije vam svejedno, ali vremenom shvatite da sa njima retko kad imate problema. Problem su oni mlađi koji dolaze u večernjim satima, a takođe su malo popili. Tada se osećam baš neprijatno. Umeju i da ukradu nešto, pa mi to moramo da plaćamo, a često dolazi i do svađe sa ostalim mušterijama. Ipak, meni lično su najgori oni koji stanu na kasu da plate i onda se jave na mobilni telefon i pričaju kao da sede u nekom kafiću. Razumem da je nešto hitno pa da se jave, ali zar razgovor sa devojkom ili prijateljicom ne ne može da sačeka tih 30 sekundi dok se ne plati račun?”

Najgore je raditi u trafici

Među trgovcima sa kojima su novinari Infostuda razgovarali postoji i nekolicina njih koji još rade, ili su nekada radili u trafikama ili kioscima, i većina ih se slaže da je to je najteži oblik rada u trgovini.

“Sedite u nekoliko kvadrata, ne možete da ustanete da protegnete noge i jedini prozor u svet je taj mali otvor kroz koji pričate sa mušterijama, ali taj razgovor ne može da traje dugo, kao da ste u radnji. Imamo obavezu da svakome ko dođe ponudimo određeni artikal koji je na akciji, a to ume da bude veoma naporno. No dobro, nije čak ni to najveći problem. Bez ikakve dileme najveći nedostatak je to što nemate gde da idete u toalet”, kaže Jovana J. i dodaje: “Ukoliko se nalazite blizu neke radnje i uspeli ste da izgradite dobar odnos sa komšijama oni će vas pustiti da idete kod njih, a u suprotnom morate da zaboravite na to. Ima i kod nas bojazni da će neko da ukrade, pogotovo iz frižidera, ali treba biti iskren i reći da se to ipak ne dešava toliko često“.

U fast fudu nikad nisi gladan

Gužve i sumnjivi tipovi u večernjim satima ne skupljaju se samo ispred prodavnica i trafika, već su gužve verovatno najveće ispred lokala brze hrane, bilo da prodaju roštilj, palačinke ili jela različitih inostranih kuhinja.

“Svađe? Pa to je ovde normalna stvar. Ne znam da li prođe jedno veče, a da ne čujemo barem neki povišen ton. Nisu tu neke tuče, ali prepirke jesu česte. Pogotovo kad dođu oni ‘pametni’ pa kažu da su naručili telefonom, a zapravo svi znaju da hoće preko reda da kupe šta im treba. Leti je ovde kod nas pravi ‘pakao’, ali zato smo zimi u majicama kratkih rukava. Sve u svemu, nije nam toliko loše i što je najvažnije nikad nismo gladni. Ukoliko nam dosadi ovo što prodajemo, mi skoknemo do komšija i oni dođu do nas, mada nema tu mnogo uživanja u hrani, već imamo pet minuta da pojedemo šta smo naumili i nazad na posao”, kroz smeh poručuje Nikola iz jednog od mnogobrojnih lokala brze hrane u „ulici gladnih“ na Novom Beogradu.

Problem je i što mušterije ne nose maske

Problemi u poslovima trgovca i prodavca su godinama isti, a pandemija je donela i jedan novi – svako od sagovornika Infostuda, bez obzira u kojoj vrsti uslužne delatnosti radi, kao jedan od većih problema na poslu ističe neodgovornost mušterija.

“Na vratima radnje postoji veliki natpis ‘ne ulaziti bez maske’, ali bez obzira na to velika većina onih koji prođu kroz njih ih ne nose. Ponekad pomislim da na ovom papiru gde je gazda napisao obaveštenje izbrišem prva dva slova i da ostane „ulaziti bez maske’. Možda bi ih tada nosili, samo da bude suprotno od onoga što je rečeno”, kaže Milica, dok njena koleginica sa Novog Beograda dodaje: “Meni su posebno zanimljivi razlozi zašto u prodavnicu ulaze bez maske. Jedni kažu da im je ostala u drugoj jakni ili torbi, da im je ispala, odnosno pukla na putu do nas, kako imaju samo krupne novčanice, pa u apoteci nisu imali da mu vrate kusur. Ali ima i onih koji otvoreno kažu da je nošenje maske glupo i da ne žele da je nose. Uf, sa takvima bih se najviše svađala, ali se plašim otkaza. Pa, čoveče, ulaziš u našu kuću, niko te ne pita u šta veruješ, nego samo treba da poštuješ pravila koja smo mi propisali. Da mi ulazimo kod tebe u kuću, poštovali bismo ono što ti kažeš”.

Natalija Sekulić

Izvor: Infostud blog

Foto: Pixabay