Jedan od dva proizvođača stomatoloških turbina na Balkanu, kompanija „MICRO Line“ iz Trstenika nastala je 1996. godine u radionici od 50 kvadrata. Imala je jednog radnika i jedan strug, ali i ogromnu prednost u tome što je iskoristila znanje i resurse domaće industrije, kao i trenutak kada nije bilo značajne konkurencije sa Istoka, da se upusti u specifičnu proizvodnju i postane konkurentna na zapadnoevropskom tržištu, kaže za B&F osnivač i vlasnik Miloš Jovanović.
Miloš Jovanović danas živi u Vrnjačkoj Banji, ali je profesionalno bio i ostao vezan za Trstenik, gde je pre sopstvene firme radio u „Prvoj Petoletki“, na razvoju novih proizvoda, i gde je, posle deset godina staža, shvatio da je vreme da poradi na sopstvenom razvoju. Rezultat takve namere je „MICRO Line“, kompanija koja danas u proizvodnom programu ima sedam modela stomatoloških turbina, kao i više od 150 modela turbo kola koja se ugrađuju u skoro sve tipove turbina drugih svetskih proizvođača.
„Kada smo počinjali, limit je bila proizvodnja, a ne plasman. Uvek kažem – da smo tada kao danas mogli da uzmemo kredite za razvoj, ’MICRO Line’ bi bila jako poznata firma sa 400 umesto 40 radnika, koliko ih imamo. Praktično smo prvi van Zapada pokrenuli takvu vrstu proizvodnje, i mogli smo da plasiramo onoliko koliko proizvedemo”, priseća se Jovanović. Kompanija je tako prvih deset godina rasla zahvaljujući reinvestiranju dobiti i ličnim ulaganjima, ali je prekretnica u razvoju došla relativno rano, i to u vidu saradnje sa kanadskom firmom „Sable Industries“, koja je postala njihov distributer.
„Do te saradnje došlo je preko engleske kompanije ’Barden’, sa kojom smo sarađivali na nabavci kugličnih ležajeva za stomatološku industriju, i čiji direktor je predložio Kanađanima da počnu sa plasmanom naših proizvoda”, priča Jovanović. Seća se i dve posete engleskih partnera pogonu na periferiji Trstenika, od kojih je prva bila dok je prostor za montažu još ličio na „farmersku kuću“, kako ga je nazvao direktor „Bardena“, a poseta se odvijala početkom 1999. u napetoj atmosferi uoči NATO bombardovanja.
„Kada je došao drugi put, rekao mi je da je tada video želju, energiju, volju i znanje i da je imao apsolutno poverenje u nas”, ispričao je Jovanović. Osim toga, mogao je da se uveri i u kvalitet proizvodnje, pošto su uzorci rigorozno ispitivani šest meseci.
Borba za konkurentnost
Odluci da se upuste baš u razvoj i proizvodnju stomatoloških instrumenata, delatnost koju na celom Balkanu dele sa samo još jednom firmom upravo iz Vrnjačke Banje, prethodilo je detaljno ispitivanje tržišta, što mora, kako naglašava, da uradi svako ko razmišlja o pokretanju posla. S druge strane, poslovanje u specifičnoj delatnosti sa sobom vuče i različite poteškoće.
„Kao inženjer i vlasnik firme, šest godina nisam izlazio iz proizvodnje jer sam obučavao ljude, radio montažu, radio na strugu i sve drugo što je bilo potrebno. Važno je ne samo raditi na stručnosti zaposlenih, već ih treba i usmeravati kako da razmišljaju o poslu“, savetuje Jovanović. Uz osmeh se seća da je umeo da kaže: „Dobro ljudi, hoćemo li da radimo ovaj posao kako treba, ili da zatvorimo firmu i idemo da sadimo paradajz?“
Nekome ko traži svoju nišu savetuje da detaljno istraži ne toliko oblast u kojoj bi da posluje, „jer svuda ima mesta“, već da vidi po kojoj ceni može da proizvede ono što bi da ponudi, uvek imajući u vidu svetsko tržište. „Onda možete da vidite koje su to prednosti Srbije, gde može da se postigne adekvatniji kvalitet uz nižu proizvodnu cenu. Kod nas je cena rada i dalje duplo niža u odnosu na Zapad, a može da se nađe i dobar majstor i dobar inženjer”, tvrdi Jovanović.
Podseća, međutim, da se vremena menjaju i da ono što je na početku kompaniji „MICRO Line“ dalo vetar u leđa delimično više ne važi. Danas, kaže, uspeh diktira plasman, a ne proizvodnja, čak i u njihovoj niši.
„Kada smo počeli, u Evropi je bilo ukupno pet proizvođača koji su nam bili konkurencija, i njih je i dalje toliko. Pojavili su se, međutim, kineski proizvođači, pa korejski, sa Tajvana, iz Brazila… Srećom smo na vreme krenuli, a srećna je i okolnost da je ’Petoletka’ imala takav mašinski park na kome smo, dok nismo napravili sopstveni, mogli da organizujemo izuzetno preciznu proizvodnju“, objašnjava Jovanović.
Podseća da proizvodnja stomatoloških turbina i roto motora i inače spada u najprecizniju u mašinstvu, gde razliku, kako kaže, pravi „par mikrona“. Konkurentni ostaju zahvaljujući stalnom praćenju trendova u industriji, ulaganju u mašine i razvoju proizvoda.
Geografija uspeha
Tržište kompanije „MICRO Line“ pretežno je severnoameričko, za koje je zadužen kanadski partner „Sable“. „U Srbiji i na Balkanu plasiramo manje od 10 odsto proizvodnje, a ostatak je zapadna Evropa. Kako ne plasiramo na istočnom tržištu, relativno je mali uticaj krize u Ukrajini na naše poslovanje, iako se generalno oseća uticaj ekonomske krize u Evropi“, kaže Jovanović. „MICRO Line“, takođe, ima jednog ključnog stranog dobavljača – nemačku kompaniju „Mayonic“, koja proizvodi ležajeve za njihove turbine. Ostalo sve sami proizvode, uglavnom od domaćih sirovina. Vrednost njihovog izvoza u prošloj godini dostigla je gotovo 150 miliona dinara.
Od pre desetak godina, imaju i zastupnike iz Slovenije, preduzeće „Spiro“, i to za zapadnoevropsko tržište, koji proizvode trsteničke kompanije prodaju čak i u Južnoj Koreji. Slovenački partneri, pri tome, mogu „danas za danas“ da prodaju proizvode preduzeća „MICRO Line“ širom Evrope. „To je njihova velika prednost, a nama veliki nedostatak što nismo u Evropskoj uniji, jer bi onda mi bili u mogućnosti da tako brzo reagujemo kad su kupci u pitanju“, konstatuje Jovanović.
„MICRO Line“, međutim, ne samo da nije u Evropskoj uniji nego nije ni u nekom od većih gradova u Srbiji, poput Beograda, Niša, Novog Sada ili Kragujevca. Na pitanje da li je razmišljao o tome da izmesti kompaniju iz Trstenika negde gde bi bio bliži logističkim i poslovnim centrima, Jovanović odgovara negativno i, štaviše, tvrdi da bi preseljenje u Beograd bilo velika greška.
„To što smo u manjem gradu je velika prednost, pre svega zato što mi imamo sedam, osam inženjera i isto toliko tehničara, a ostali zaposleni su metalostrugari ili brusači. U Beogradu sigurno ne bih našao takav profil radnika, dok je Trstenik u delu Srbije gde je koncentracija metaloprerađivačke industrije najveća, i gde ima tradicije i znanja”, ističe Jovanović.
Ne krije da je kao mlađi ipak razmišljao o selidbi firme, ali ga je iskustvo engleskih partnera, kompanije „Barden“, uverilo da bi pogrešio. „Oni su počeli u Londonu, gde su morali da nude više zarade, a pri tome nisu mogli da nađu odgovarajuće kadrove. Zato su odlučili da se presele u Plimut na jugu Engleske, što se pokazalo kao prava odluka“, ispričao je Jovanović, uz napomenu da i o tome treba voditi računa pri istraživanju tržišta i odabiru niše za poslovanje. „Ono što mi radimo – proizvode i delove visoke preciznosti – ne možete praviti u nekom poljoprivrednom kraju“, napominje Jovanović.
Naš sagovornik i te kako dobro zna gde šta uspeva. Osim što je vlasnik preduzeća „MICRO Line“, on već 15 godina u Vrnjačkoj Banji razvija relativno mladu ali poznatu vinariju „Grabak“. U oba posla, kako kaže, vodi se istim pravilom – ako ste spremni da radite kvalitetno, ne treba da se plašite konkurencije.
Milica Rilak
