Put ka osnivanju kompanije „Saudi Aramco“ utabali su još pre jednog veka Britanci, kada su pogrešno procenili da u saudijskoj pustinji nema ni kapi nafte i prepustili koncesije na budući naftni „El Dorado“ američkim naftašima.
Pustinjski div „Saudi Aramco“, trenutno je jedina naftna kompanija koja još odoleva istorijskoj smeni na krovu sveta, odakle naftni kartel potiskuje jedan sasvim novi – tehnološki. Ova kompanija u vlasništvu Saudijske Arabije raspolaže drugim po veličini najvećim rezervama nafte u svetu i zahvaljujući svojoj moći jedno vreme je bila svojevrsna „država u državi“.
Ipak, nepregledna pustinjska prostranstva na kojima je iznikla nikome nisu bila privlačna pre samo jednog veka, jer se u to vreme smatralo da tamo nema nafte ni u tragovima. Tako su barem tvrdili britanski istraživači iz kompanije „Anglo-Persian Oil“, danas giganta „British Petroleum“ („BP“), koji su u to vreme ispred britanske vlade radili ispitivanja na tim područjima, navodi Jovo Ilić, stručnjak za ekološku politiku.
Ilić podseća da je Velika Britanija posle Prvog svetskog rata zavladala velikim prostorom na Bliskom i Srednjem istoku, gde je njena kompanija „BP“, koja je bila u većinskom vlasništvu britanske države, vedrila i oblačila u odlukama vezanim za naftne koncesije. Britanci su uveliko uticali i na tamošnju politiku, dodeljujući teritorije i vladarske titule. Uz njihovu podršku, Palestina je podeljena na Zapadnu Palestinu na kojoj je kasnije osnovana moderna država Izrael, i na Jordan.
Skriveni „El Dorado“
Britanci su preko arheologa, avanturiste i vojskovođe Tomasa Lorensa, poznatijeg kao Lorens od Arabije, pomagali Huseina ibn Alija, poglavara Meke koji je sa svoja dva sina predvodio 1916. godine pobunu protiv Otomanskog carstva. Istovremeno, britanski arabista Džon Filbi, koga su njegovi zemljaci poslali u diplomatsku misiju na Arabijskom poluostrvu, podržavao je drugog plemenskog poglavara Abdula Aziza ibn Sauda u njegovim ambicijama da postane vođa arapskog sveta.
Britanci su se na kraju opredelili za Huseina, čiji je jedan sin Fejsal imenovan za kralja u Iraku, a drugi Abdulah za kralja u Jordanu. Filbi, uveren da je ovakva odluka bila pogrešna, prihvatio je islam i počeo da radi za odbačenog Ibn Sauda, kojem nije preostalo ništa drugo nego da se bori za prevlast na teritoriji koja Britancima nije obećavala bilo kakvu zaradu. Početkom tridesetih godina prošlog veka osnovao je kraljevinu Saudijsku Arabiju, versko-politički sistem zasnovan na vehabizmu, izrazito konzervativnoj varijanti islama.
Novi pustinjski monarh je zavladao jako siromašnim kraljevstvom, pa mu je Filbi savetovao da se okrene stranim investicijama, pre svega koncesijama za naftu nakon što je ona otkrivena u drugim zalivskim državama, Kuvajtu, Kataru i Bahreinu. Uprkos razlazu sa britanskom vladom, Filbi je ovu mogućnost ipak prvo ponudio svojim zemljacima, ali su oni odbili taj predlog, sigurni da se odatle ne može iscediti ni kap „crnog zlata“. Uskoro će se pokazati da je to bila jedna od najlošijih procena koju su Britanci napravili tokom svoje istorije, prepustivši budući naftni „El Dorado“ Amerikancima.
Naime, Filbi je nakon britanskog „ne“ posavetovao Abdula Ibn Sauda da se obrati američkim naftnim kompanijama. Poziv je prihvatila kompanija „Standard Oil of California“, budući „Chevron“, koja je sa kraljem Abdulom potpisala 1933. ugovor o pravu na naftne koncesije u provinciji El Hasa za narednih 60 godina. Ova teritorija na istoku Saudijske Arabije će za samo nešto više od decenije postati najbogatije nalazište nafte u svetu, odakle potiče petina do sada iskorišćenih naftnih rezervi na planeti. Saudijci su sa Amerikancima osnovali zajednička kompaniju „Californian Arabian Standard Oil Company“ („Casoc“), koja je već 1935. pronašla prve količine nafte.
Nafta za dolare
Pošto je saudijskom monarhu bio preko potreban novac kako bi se održao na vlasti, tražio je od američke firme da mu unapred isplati znatan deo dogovorenih sredstava, pa je ona bila prinuđena da proda pola prava na koncesiju drugoj američkoj kompaniji, „Texaco“. Nakon otkrića nafte i kraljevih sve većih zahteva za finansijskim injekcijama, u Saudijsku Arabiju su 1936. došle još dve američke naftne kompanije, „Exxon“ i „Mobil“. Ove četiri korporacije su osnovale zajednički konzorcijum „Arabian American Oil Company“ („Aramco“).
Novoformirana kompanija je bila kamen temeljac za razvoj naftne industrije u peščanom kraljevstvu, gde je već 1937. otvoren naftni terminal u luci Ras Tanura, koja će postati najveće izvozno čvorište u Saudijskoj Arabiji.
Tako su američke naftne kompanije preuzele potpunu kontrolu nad saudijskim naftnim rezervama, rešene da je ne ispuštaju iz ruku. Tamošnja nafta je postala toliko važna za interese nove sile u usponu, da je američki predsednik Ruzvelt, vraćajući se sa Jalte 1945. godine, odlučio da se uprkos bolesti sastane sa Ibn Saudom u blizini Sueckog kanala. Na tom sastanku je dogovoreno strateško partnerstvo između dve države, koje je podrazumevalo i da Saudijci prodaju naftu za dolare.
Usled naglog ekonomskog razvoja neposredno posle Drugog svetskog rata, SAD više nisu mogle da zadovolje potrebe za naftom iz sopstvenih izvora i morale su da se okrenu uvozu. Prvi naftovod koji je dostavljao saudijsku naftu na Mediteran, u luku Sidon u Libanu, izgrađen je 1949. godine, kada je Saudijska Arabija već proizvodila 500.000 barela nafte dnevno.
Sledeće godine, Abdul ibn Saud je potpisao novi ugovor sa konzorcijumom „Aramco“ o podeli zarade na jednake delove. Sa tadašnjim američkim predsednikom Trumanom je dogovoreno da će Saudijska Arabija garantovati redovne isporuke nafte Americi, koja će zauzvrat poštovati teritorijalni integritet saudijske države i svaku pretnju ovom kraljevstvu tretirati kao opasnost po nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država.
Pupčana vrpca pred pucanjem?
Kompanija „Aramco“ je skoro svake godine otvarala nova naftna polja u provinciji El Hasa, pa je proizvodnja nafte do 1962. godine dostigla pet miliona barela dnevno. Ovolika količina „crnog zlata“ je svrstala Saudijsku Arabiju među najveće svetske proizvođače nafte, a „Aramco“ je zadobio toliku moć da je postao „država u državi“. Saudijska država nije imala bilo kakvu kontrolu nad poslovanjem konzorcijuma, koji je o svemu samostalno odlučivao, uključujući i cene po kojima će izvoziti naftu. U to vreme, ovo nije bio presedan jer su američke naftne kompanije bile udružene u kartel „Sedam sestara“, koji je kontrolisao proizvodnju nafte širom sveta i određivao cene na tržištu.
Situacija je počela postepeno da se menja kada je 1960. osnovana Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEK), među čijim osnivačima je bila i Saudijska Arabija. Članice su nastojale da kroz zajedničku politiku umanje prevlast stranih kompanija na štetu nacionalnih resursa i da uspostave veću kontrolu nad koncesijama i zaradom. Kompanije iz naftnog kartela su tada napravile pogrešnu procenu kao i Britanci na početku prošlog veka. Potcenile su novoformirano udruženje, što su shvatile tek tokom naftne krize 1973. godine, kada su članice OPEK-a po prvi put iskoristile mogućnost da zabrane izvoz nafte i smanje njenu proizvodnju, što je uvećalo cenu ovog energenta na svetskom tržištu četiri puta.
Saudijska Arabija tada kreće i u proces koji će biti završen 1980. godine, tokom koga je država preuzela potpuno upravljanje i kontrolu nad konzorcijumom „Aramco“. Kompanija od 1988. nosi naziv „Saudi Aramco“, a početkom devedesetih kreće u modernizaciju infrastrukture, otvaranje novih naftnih polja i ulaganja širom sveta.
Iako je reč o radikalnim promenama u vlasničkoj strukturi, one nisu prekinule pupčanu vrpcu koja je povezivala interese SAD sa interesima dinastije Saud koja i dalje vlada. Sve do pre neku godinu, kada su odnosi između dve države vidno zahladneli. Sada ih dodatno komplikuje energetska kriza usled rata u Ukrajini i činjenica da je Saudijska Arabija, kao i druge bliskoistočne države, odbila da se svrsta uz zapadne zemlje i obustavi poslove sa Rusijom.
Zorica Žarković
Biznis & finansije, broj 201, septembar 2022.
Foto: Wolfgang Hasselmann, Unsplash