serveri

Sadržaji koje svakodnevno stvaramo na internetu čuvaju se na čak 44 miliona servera širom sveta. Rok trajanja ovih servera je samo pet godina, ali veliki broj njihovih komponenti može ponovo da se koristi. No, kako Marfi zapoveda, dobru vest u stopu sledi loša – data centri recikliraju samo 20 odsto svog elektronskog otpada. Dok u svetu veliki broj kompanija odbacuje istrošene servere, u Srbiji se firme trude da im produže rok trajanja, ali ne zbog ekološke osvešćenosti, već zbog loše ekonomske situacije.

Često isticanje digitalizacije poslovanja kao izuzetno efikasnog rešenja za očuvanje životne sredine, stvorilo je ubeđenje u javnosti da nam tehnologija donosi potpuno ekološka rešenja, bez negativnih uticaja na okolinu.

Međutim, svako poslovanje, pa i ono elektronsko, podrazumeva čuvanje velike količine podataka, bilo da su oni u opipljivom, papirnom formatu, ili rezultat binarne aritmetike. Za čuvanje digitalizovanih podataka najčešće se koriste cloud servisi, ali se ti podaci zapravo „arhiviraju“ u data centrima.

Farme servera

Data centri se popularno nazivaju farmama servera. To su poslovne zgrade ili čitavi blokovi zgrada u kojima se nalaze moćni kompjuteri i serveri. Oni za svoj rad utroše električne energije koliko i manji grad, jer u data centrima obično radi između 50.000 i 80.000 servera. Procenjuje se da trenutno na svetu postoji oko 44 miliona servera.

Osim velike potrošnje struje, industrija servera je daleko od „zelene“ iz još jednog razloga. Prema podacima tehnološke kompanije Supermicro, svake godine data centri generišu oko dva miliona tona elektronskog otpada. Od tog broja, samo 20 odsto otpada se reciklira. Veliku količinu nagomilanog otpada čine upravo serveri.

Odlaganje servera predstavlja ozbiljan ekološki problem, jer osim što zauzimaju prostor, oni mogu zagaditi životnu sredinu. Iz tog razloga, sve je više globalnih inicijativa da se serveri recikliraju, ali to nije jednostavan proces. On zahteva stručno rastavljanje njihovih hardvera i izdvajanje onih delova koji mogu i dalje da se koriste, poput kablova, adaptera za kartice i slično.

Praktičnije je, kažu stručnjaci, izvršiti prenamenu servera u manje centre za bekap, podršku novim serverima ili u računare koji omogućavaju druge operacije. I koristiti ih dokle god je to moguće.

„Uštede“ na reciklerima

No, kada im zaista istekne rok trajanja, serveri mogu da se unište. Najbolje je da to rade specijalizovane kompanije, koje poštuju propisana pravila o zaštiti životne sredine, zato što serveri sadrže više otrovnih materija. Među njima su i PCB jedinjenja, koja su svrstana u izuzetno opasan otpad.

Izgleda da većina data centara pribegava upravo poslednjem rešenju. Prema rezultatima ankete koju je sprovela kompanija Supermicro, sve manje data centara je zainteresovano za reciklažu servera, a i oni koji se odluče na taj korak sve ređe sarađuju sa sertifikovanim reciklerima.

Ovaj trend beleži se od 2018. godine, kada je procenat data centara u svetu koji sarađuju sa sertifikovanim reciklerima pao za 42 odsto, dok je prošle godine taj pad bio blaži – 28 odsto. Ipak, u izveštaju se navodi i pozitivan trend da veći broj anketiranih vrši prenamenu servera, te da nastavljaju da ih koriste za neke druge poslovne operacije.

U Srbiji serveri dugovečniji od preporučenog trajanja

Nekada su, prema svedočenju starijih generacija, uređaji trajali ne godinama, nego decenijama. Međutim, napredak tehnologije skratio je njihov životni vek. Primera radi, sada prosečan pametni telefon zastareva već posle dve godine upotrebe. Slična je situacija i sa ostalim elektronskim spravama.

„Preporučeni upotrebni vek servera je tri do pet godina. Međutim, malo je korisnika, posebno u Srbiji, koji mogu da priušte poštovanje ovih preporuka. Zato se serveri često koriste duže od pet godina, pa čak i u sistemima od posebnog značaja – kritičnoj infrastrukturi. Tako se zbog nepovoljne ekonomske situacije njihov rok upotrebe produžava, pa firme na otpade uglavnom odlažu oštećene ili pokvarene uređaje“, kaže Žarko Kecić, rukovodilac sektora za IKT u Registru nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS).

Sagovornik B&F-a ističe da čak i one kompanije koje nisu u finansijskim problemima, odnosno one koje nabavljaju novu opremu u periodima od tri do pet godina, često zadržavaju stare uređaje sa promenjenom funkcijom, ili ih poklanjaju nekome kome mogu biti od koristi.

Tržište starih servera veoma aktivno

Ne nedostaje ni zainteresovanih za njihovo rastavljenje. U Srbiji je, prema rečima Kecića, veoma aktivno tržište starih servera i komponenti, i to ne samo „domaćih“, već i onih uvezenih sa Zapada. Kupci starih servera iz njih izdvajaju upotrebljive delove i vrše njihovu prenamenu, ili ih jednostavno ponovo stavljaju u funkciju. Međutim, ovaj proces ne može da ispoštuje principe, moderno rečeno, „zero waste“ ekonomije.

„Kod nas se ne recikliraju sve komponente računara i servera, jer su takvi sistemi skupi i poseduje ih samo nekoliko zemalja u svetu. Iz servera koji završe u domaćim centrima za reciklažu se odvajaju plastični delovi, staklo, metalna kućišta i kablovi koji mogu biti reciklirani u centrima u Srbiji. Matične ploče, hard diskovi, procesori i druge elektronske komponente se bezbedno skladište i šalju u reciklažne centre u inostranstvu“, kaže Kecić. Taj posao radi nekoliko stotina kompanija koje se bave prikupljanjem i rasklapanjem elektronskog otpada.

Kecić podseća da su odlaganje i reciklaža elektronskog otpada u Srbiji regulisani zakonima i uredbama koje prate trendove evropske regulative. Ipak, dodaje, ako želimo da dostignemo nivo razvijenih zemalja mora se još raditi na razvoju ove delatnosti, „ali i na razvoju svesti o ekologiji i zaštiti životne sredine. Potrebno je informisati građane o opasnim materijama koje se mogu naći u nekim delovima elektronskog otpada. Osim toga, od pomoći bi bilo i povećanje broja kompanija i centara koji se bave prikupljanjem elektronskog otpada, kao i pojednostavljivanje procedura za njegovo bezbedno preuzimanje i skladištenje“.

Veštačka inteligencija u reciklažnim objektima

Srbija je, međutim, u svetskim razmerama malo tržište servera, budući da pojedine multinacionalne kompanije imaju više ovih uređaja od cele naše države.

Prema kompaniji Network World, specijalizovanoj baš za data centre, Microsoft, sa svojih tri miliona servera, generiše ogromne količine elektronskog otpada, ali istovremeno aktivno radi na rešavanju ovog problema. Tehnološki gigant je najavio izgradnju novih reciklažnih centara u blizini svojih data centara, u kojima će vršiti prenamenu i recikliranje starih hardvera. Kompanija očekuje da će do 2025. godine ovi reciklažni objekti omogućiti ponovnu upotrebu 90 odsto njenih servera i komponenti.

Zanimljivo je i to što će Microsoft koristiti veštačku inteligenciju za razvrstavanje odbačenih uređaja. Tako će zaposleni u kompaniji, uz podršku pametnih mašina, moći efikasnije da odlučuju koji serveri su za reciklažu, koji za prenamenu, a koji za prodaju. A dok se bude bavila razvrstavanjem, veštačka inteligencija će prikupljati informacije koje mogu da posluže za dalje unapređivanje kompanijinih proizvoda.

Elektronski otpad raste brže od njegove reciklaže

Svake godine količina elektronskog otpada u svetu poraste za 2,5 miliona tona, dok količina recikliranog otpada na godišnjem nivou raste za 1,8 miliona tona, dakle sporije od rasta njegove proizvodnje. Samo u prošloj godini, odbačeni gedžeti, mašine i drugi elektronski aparati „težili“ su čak 53,6 miliona tona. Najviše ovog otpada proizvedeno je u Aziji, a sledile su je obe Amerike, Evropa, te Afrika i Okeanija. S druge strane, u 2019. godini je reciklirano svega 17,4 odsto elektronskog otpada, najviše u Evropi (42,5 odsto), objavilo je Globalno partnerstvo za statistiku o elektronskom otpadu, koje su osnovali Međunarodna telekomunikaciona unija, Univerzitet Ujedinjenih nacija i Međunarodno udruženje za čvrsti otpad.

Marija Dukić

broj 178, oktobar 2020. 

Foto: Pixabay