škole

Uporedo sa paralizom privrede zbog nestašice profesionalnih vozača, sada je na pomolu nova nacionalna kriza u SAD, izazvana nedostatkom vozača školskih autobusa. Savezne države, jedna za drugom preduzimaju do juče nezamislive mere, uključujući i angažovanje pripadnika nacionalne garde da prevoze decu, a neke škole su primorane da iznajmljuju i autobuse za zabavu, sa rekvizitima za striptiz. Mnogi radnici koji su obavljali ovaj posao pre pandemije a tokom zatvaranja škola su ostavljeni na cedilu, sada ne žele da se vrate na posao. Razlog je preveliki rizik za bednu platu.

U vreme kada se investitori na berzi jagme za ulaganja u postojeće, a ponekad kako se ispostavi i u nepostojeće projekte za razvoj samovozećih putničkih vozila i kamiona, mediji su prepuni dramatičnih naslova o posledicama koje izaziva nikad veća nestašica profesionalnih vozača u celom svetu. Njihov nedostatak u SAD je toliki da je paralisao tamošnju privredu, pa se u rešavanje ovog problema uključio i sam predsednik Džo Bajden.

Ali američki novinari izveštavaju da je na pomolu nova nacionalna kriza koja je „zakucala“ i školstvo, jer je na tržištu rada gotovo nemoguće pronaći vozače školskih autobusa. Ameriku je obišla vest da je zbog toga jedna osnovna škola u Bostonu morala za prevoz učenika da iznajmi autobus koji inače služi za privatne zabave, sa neonskim svetlima, šljokicama i stubovima oko kojih plešu striptizete dok se svlače. Da sve bude u stilu, autobus privremeno vozi nastavnik muzičkog, „dok se ne izađe iz krizne situacije“.

Boston, glavni i najveći grad američke države Masačusets, nije usamljen u pronalaženju „kreativnih“ rešenja za krizu sa školskim autobusima, budući da je guverner ove savezne države nedavno angažovao oko 250 pripadnika nacionalne garde da voze decu u školu. Zvaničnici u još dve savezne države, Ohaju i Južnoj Karolini izjavili su da će učiniti isto, dok vlasti u Teksasu zahtevaju od škola da za prevoz dece dodatno uposle nastavnike i trenere školskih košarkaških timova.

Nadležni u Pensilvaniji izdvojili su novac iz budžeta da bi svakoj porodici koja ima školarca u kući ponudili 300 dolara mesečno da se same snađu za prevoz dece do škole. U saveznoj državi Njujork, vlasti su angažovale veliki broj komercijalnih agencija da na tržištu rada regrutuju profesionalne vozače za prevoz učenika. No, uspeh takve akcije je više nego upitan, jer u situaciji kada se svi grabe za ove radnike, u profesiji koja je inače slabo plaćena, na dnu platne lestvice su upravo vozači školskih autobusa.

Ostavljeni na cedilu

Za razliku od vozača, vlasnici firmi koje iznajmljuju autobuse za prevoz učenika nisu mogli da se požale na zaradu, sve dok se nije pojavila korona. U SAD, oko 25 miliona dece koristi školske autobuse, odnosno 55% ukupnog broja učenika, a 13,8 hiljada školskih okruga je za te namene trošilo oko 22 milijarde dolara godišnje. Okruzi poseduju oko 60% od ukupno pola miliona školskih autobusa u Americi, za koje sami unajmljuju vozače. Preostalih 40% autobusa su u vlasništvu privatnih kompanija za prevoz, koje angažuju svoje vozače i ugovaraju prevoz sa školama.

Aktuelna kriza je, međutim, svima pokazala da je i ovo tržište monopolizovano, jer skoro celokupni posao u svojim rukama drže samo tri privatne kompanije: „First Student“, „National Express“ i „Student Transportation“. Prva među njima, „First Student“, je u 2019. godini, neposredno pre izbijanja pandemije, ostvarila 1,85 milijardi dolara prihoda i 173 miliona dolara profita. Sada je posao pred kolapsom, jer maltene niko neće da se prihvati vožnje školskih autobusa, bilo da radno mesto nude privatne kompanije, ili sami okruzi.

Najnovije istraživanje koje je sprovela američka administracija kako bi utvrdila koliko je „dogorelo“ školama zbog ovog problema, pokazalo je da više od tri četvrtine okruga u SAD ne mogu da obezbede redovan prevoz do škole, a više od polovine je opisalo trenutnu situaciju kao očajnu. Mada su škole i privatne kompanije i ranije imale poteškoća da obezbede dovoljan broj vozača školskih autobusa, prema nalazima u istraživanju trenutno je ovih radnika za preko 50% manje nego pre izbijanja pandemije.

Korona je, međutim, bila samo okidač da na površinu isplivaju problemi koji su se godinama gurali pod vodu, a kako se ispostavilo, za eskalaciju krize sa vozačima dobar deo odgovornosti snose i sami školski okruzi.

Naime, kada je prošle godine 95% škola u SAD prešlo na izvođenje nastave na daljinu tokom vanrednog stanja, savezne vlasti su izdvojile 13,5 milijardi dolara za pomoć školskim okruzima, kako bi prebrodili pandemijsku „oluju“. Ali većina okruga od tog novca nije dala ni centa za godišnje ugovore za prevoz školske dece. Zato su se, pored vozača koje su angažovali okruzi, u ogromnim problemima našle i kompanije koje iznajmljuju školske autobuse i stoga su morale da otpuste veliki broj radnika, pre svih – vozače.

Oni su, da bi preživeli, bili prinuđeni da nađu druge poslove, ali čak i među vozačima koji nisu uspeli da se na duži rok uhlebe na nekom drugom mestu, mnogi su odbili da se vrate na posao kada su se đaci vratili u učionice. Glavni razlog je preveliki zdravstveni rizik za bednu platu.

Pobuna obespravljenih

Savezna statistika pokazuje da je profesionalni vozač školskog autobusa u Americi star u proseku 56 godina, odnosno 14 godina stariji od prosečnog radnika u većini drugih delatnosti. Isti izvor procenjuje da radnici u ovoj starosnoj grupi imaju 40 puta veći rizik da će umreti ako obole od korone, nego zaposleni koji su stari između 18 i 29 godina.

Pored „krštenice“, vozači školskih autobusa dodatno rizikuju zbog toga što se u SAD još ne sprovodi vakcinacija dece mlađe od 12 godina, a veći problem je što je među starijim školarcima i dalje ogroman broj nevakcinisanih. Crne brojke potvrđuju, nažalost, da upravo ovi radnici umiru alarmantnom brzinom širom SAD, od kada su počeli da se šire novi, još smrtonosniji sojevi korona virusa.

Pored toga, vozači se žale američkim medijima da je njihov posao i u regularnim uslovima postao noćna mora, jer sa svakom novom generacijom ima sve više nasilja među učenicima tokom vožnje. Još je gora situacija sa onima koji ulaze u autobus pod dejstvom droga, pa vozači sve češće moraju da vode brigu šta će sa učenicima koji su se predozirali, ali i da se sami brane od provokacija i nasilničkog ponašanja.

Uz sve to, dok je prosečna godišnja plata vozača kamiona prošle godine iznosila nešto više od 47.000 dolara bruto, vozači školskih autobusa zbog drugačije prirode posla koji se vezuje za trajanje školske godine i generalno znatno manjeg broja radnih sati, ukupno u proseku zarade tek nešto preko 19.000 dolara bruto. Oni nemaju nadoknadu tokom školskih raspusta, a pošto im je posao takav da rade u dve smene, teško nalaze mogućnosti za dodatne izvore prihoda.

Kad se sve sabere i oduzme, ispada da im je isplativije i bezbednije da žive od socijalne pomoći za nezaposlene, koja trenutno iznosi nešto manje od 2.000 dolara mesečno. Deo njih je prešao da radi za tehnološku kompaniju „Amazon“, koja je počela da daje nešto veću nadnicu od 16 dolara bruto po satu, koliko je trenutno savezni prosek u SAD za vozače autobusa. Ali ni to iskustvo se nije pokazalo naročito isplativo, jer kako izjavljuju vozači koji su napustili i „Amazon“, kada se odbiju svi režijski troškovi zarada se svede na pet do 10 dolara po satu.

Pre izbijanja pandemije, savezne države su određivale različite naknade po satu za ovaj posao, ali su te razlike bile zanemarljive. Sada kompanija „First Student“ nudi vozačima školskih autobusa 21 dolar bruto po satu, a školski okruzi u Pensilvaniji, Arizoni, Virdžiniji i mnogim drugim državama, pored povećane satnice i bonus od 3.000 dolara, samo da radnici potpišu ugovor.

Slične probleme da sve više ljudi odbija slabo plaćene a rizične poslove imaju restorani, lanci brze hrane, građevinci i druge industrije. Pojedini američki mediji zaključuju da ono što sada Amerika preživljava nije toliko uzrokovano nestašicom pojedinih struka, već je ovo cena koju plaća zbog toga što je dozvolila da korporacije potpuno obesprave veliki deo radne snage.

Marina Vučetić

Biznis i finansije 192/193, decembar 2021./januar 2022.

Foto: Pixabay