„U SAD sam živela u uređenom sistemu koji me je razmazio kao građanku, jer sam navikla da sve savršeno funkcioniše. U Španiji me je, s druge strane, dočekao birokratski haos kao i kod nas, pa sam se ’resetovala na prethodna podešavanja’“, navodi Leana Tajkov neka od svojih iskustava u stranim zemljama, u kojima se bavila košarkom, novinarstvom i kreativnim pisanjem. Danas, između ostalog, vodi podkast „Dnevnik jedne špediterke“ jer se iznenada, spletom životnih okolnosti, našla na čelu transportnog preduzeća „TGA-TRANS“ iz Bečeja. Obrevši se u poslu kojim dominiraju muškarci, razvila je sopstveni stil rukovođenja o kome kaže: „Mogu da budem doterana, fina i ljubazna kada procenim da će mi to dati određenu pregovaračku prednost, ali mogu da budem i neko ko veoma dobro ume da se bori za sebe i svoju kompaniju“.
Leana Tajkov je rođena u Bečeju, gde je završila osnovnu i srednju školu. Veći deo detinjstva provela je trenirajući košarku. Kako sama kaže, ovaj sport je koristila kao oruđe za sticanje obrazovanja ali i otvaranje novih mogućnosti u životu.
B&F: Zahvaljujući košarci dobili ste stipendiju za studije u SAD. Kako ste iskoristili ovu priliku?
Leana Tajkov: Imala sam nekoliko ponuda za različite fakultete ali sam odabrala onaj u Alabami, na kojem sam studirala tri godine. Poslednju godinu studija provela sam na jednom univerzitetu u Nebraski. Završila sam novinarstvo i komunikologiju, što je zahtevalo pisanje mnogih članaka i radova na jeziku koji nije moj maternji. Iako sam dobro znala engleski, jednostavno nisam mogla da se merim sa ljudima koji koriste taj jezik od rođenja. Zato sam van nastave provodila sate i sate sa rečnikom u rukama, trudeći se da usavršim engleski jezik. Kroz druženje sa lokalcima učila sam žargon i savremene idiome. Ali, čak i kada sam savladala jezik dovoljno dobro da bih na njemu mogla da pišem, neko vreme sam bila veoma nesigurna, pa sam molila prijatelje da ih čitaju i ukažu mi na eventualne propuste.
B&F: Kako je boravak u Americi uticao na Vas?
Leana Tajkov: To je bila ogromna promena za mene. Kada odete u toliko drugačiju sredinu, vi osim vremenske zone menjate i jezik i način života, prilagođavajući se sasvim novoj kulturi. Ali za tih pet godina, koliko sam provela u Americi, uspela sam odlično da se uklopim, stekla sam važna životna iskustva i veoma dobre prijatelje. Posle toga mi više nisu teško padale promene sredine, pa sam jedno vreme studirala PR u Velikoj Britaniji, da bih se, opet zbog košarke, preselila u Španiju, gde sam držala obuke u pisanju na engleskom jeziku i bavila se kopirajtom i drugim vidovima kreativnog pisanja.
U svakoj od tih zemalja pronašla sam nešto lepo. Na primer, u SAD sam živela u uređenom sistemu koji me je razmazio kao građanku, jer sam navikla da sve savršeno funkcioniše. U Španiji, koju inače mnogo volim, dočekao me je birokratski haos kao i kod nas, pa sam se „resetovala na prethodna podešavanja“. Kao najbolje iz ova dva veoma različita sistema bih izdvojila profesionalizam koji se veoma neguje u SAD i dobar provod i tople i prijatne ljude u Španiji.
B&F: Pisanjem ste se, osim poslovno, bavili i u slobodno vreme. Šta Vas je podstaklo da pišete putopise?
Leana Tajkov: Pisanje i putovanja su moje velike ljubavi, koje sam objedinila u svojim putopisima. Do sada sam posetila, po mom mišljenju skromnih 35 zemalja, i svaka je na mene ostavila dubok utisak. Ali ako bih morala da izdvojim jednu onda bi to bio Iran, koji me je iznenadio svojom prebogatom istorijom i zanimljivom arhitekturom. Tamo sam upoznala saosećajne i otvorene ljude koji su me prihvatili kao svoju. Zanimljivo je da je to zemlja u kojoj sam se kao žena osećala najbezbednije i u kojoj su mi ukazivali veliko poštovanje. To je potpuno suprotno od slike koju mi Evropljani imamo o toj državi.
B&F: Kako ste od pisanja stigli do transportne industrije?
Leana Tajkov: U Španiji sam radila u jednoj velikoj korporaciji sve do 2021. godine, kada sam izgubila posao. Zato sam odlučila na kratko da dođem u Srbiju da vidim roditelje. Tokom tih pet dana boravka u Bečeju otac mi je preminuo. On je prethodnih 20 godina rukovodio transportnim preduzećem „TGA-TRANS“, čiji je bio osnivač. Sećam se da smo ga u subotu sahranili, a već u ponedeljak ujutru je u firmu došao zabrinut klijent da se raspita šta će biti sa poslom. Još uvek u šoku zbog svega što mi se desilo, došla sam u kompaniju, sela u očevu fotelju i rekla klijentu da sam od sada ja direktorka. Tako sam se neplanirano našla u transportnoj industriji. To je iz ove perspektive bila apsolutna ludost, ali evo opstali smo i poslujemo i dalje.
B&F: Šta je bio Vaš prvi zadatak na novom radnom mestu?
Leana Tajkov: Prvo sam morala da naučim imena zaposlenih, a potom i sve ostalo o ovom poslu, u čemu su mi zdušno 
pomagale očeve kolege. Dakle, učila sam o kamionima, njihovim delovima i dobrim majstorima za ova vozila, zatim o svim našim rutama, klijentima, vođenju finansija… Zadala sam sebi i zadatak da shvatim kako zaista izgledaju radni dani naših zaposlenih, na čemu i dalje radim – baš sam se nedavno vratila sa ture do Češke, na koju sam išla sa jednim našim vozačem.
B&F: Šta Vam je bilo najteže u početku?
Leana Tajkov: Najveći izazov mi je bilo pitanje kako zadržati dobre odnose sa klijentima jer su u ovom poslu veoma bitna lična poznanstva, zbog kojih su klijenti imali toliko poverenja u mog oca. Takođe je trebalo naučiti i kako se privlače novi klijenti. Zatim sam morala da promenim svoj pristup poslu, odnosno da prestanem da se ponašam kao zaposleni o čijoj plati brine neko drugi, i da naučim da kadriram, da brinem o svim platama u firmi, ali i da donosim teške odluke.
Na sve to, naprasno sam ušla u industriju kojom dominiraju muškarci, pa je trebalo dokazati i da sam dovoljno sposobna da vodim ovaj posao. Dešavalo mi se da klijenti na pregovore dolaze sa predrasudama, koje je ja trebalo da otklonim. Vremenom mi je postalo jasno da nikada neću biti moj otac i da bi bolje bilo da, umesto što pokušavam da oponašam njega, razvijem svoj stil poslovanja.
B&F: Kakav je to stil?
Leana Tajkov: Napravila sam kompromis sa svojom ličnošću i uzela ono najbolje iz ženskog pristupa ali i iz muškog, takmičarskog načina razmišljanja koji sam razvila baveći se sportom. Dakle, mogu da budem doterana, fina i ljubazna kada procenim da će mi to dati određenu pregovaračku prednost, ali mogu da budem i neko ko ume da se bori za sebe i svoju kompaniju.
U firmi se često šalimo da direktorka u pregovore ulazi sa dve ličnosti – tihom i ljubaznom Mimi i strogim Miletom sa peškirčetom oko vrata – koje se smenjuju po potrebi. Ovo jeste šala, ali nije daleko od istine. To zapravo znači da dozvoljavam sebi i nežniji pristup koji je karakterističan za ženske rukovodioce, ali i direktan i autoritativan kojim ću se efikasnije izboriti za sebe i svoje preduzeće.
B&F: Kako se firma razvijala u međuvremenu?
Leana Tajkov: Neke stare klijente smo izgubili, ali smo zato dobili nove. Uspeli smo da prevaziđemo veliku krizu u kojoj se našla transportna industrija kada je zbog rata u Ukrajini gorivo drastično poskupelo. U međuvremenu sam sprovela reorganizaciju u kompaniji. Napravila sam sistem koji radi za mene, umesto da ja izgaram za njega. Prodala sam dva kamiona jer nam je previše opreme bilo uzeto na lizing, i svela posao na meru koja nam svima omogućava da živimo i radimo bez nepotrebnog stresa. Sada imamo sedam kamiona i poluprikolica i sedam zaposlenih, i to dobro funkcioniše.
B&F: Drugim rečima, značajno ste promenili raniji način poslovanja. Da li na drugačiji pristup poslu utiču i generacijske razlike?
Leana Tajkov: Kada sam počela da radim u ovoj industriji, koja još uvek posluje po istim principima kao pre nekoliko decenija, uočila sam da starija garda preduzetnika, kojoj je pripadao i moj otac, smatra da što više radiš – to si bolji u poslu. S druge strane, upravo stasava generacija mladih ljudi, u koju ubrajam i sebe, koji žele da uspostave ravnotežu između posla i privatnog života. To ne znači da su mladi lenji, oni zaista žele da rade i stvaraju, ali na takav način da im ostane vremena i za uživanje u plodovima svog rada. Ovo je moguće postići boljom organizacijom poslovanja.
Osim organizacionih, uvela sam još neke promene u poslovanje, kao na primer fleksibilno radno vreme tamo gde je to moguće, odnosno za kancelarijske poslove, jer vozači imaju drugačije radno vreme.
B&F: Kakva je trenutna situacija u transportnoj industriji?
Leana Tajkov: Pored hroničnog nedostatka vozača, sada se suočavamo i sa nelojalnom konkurencijom koja obara cene naših usluga, ne razmišljajući o posledicama ovakvog delovanja. Mi smo se opredelili da ne spuštamo cenu svojih usluga, osim ako ne moramo, već da klijente pridobijamo kvalitetom usluge. To u ovom poslu znači iskrenošću, tačnom komunikacijom i držanjem reči koju damo. Iz razgovora sa klijentima shvatila sam da im se često dešavaju kašnjenja, a da nemaju prave informacije šta je njihov razlog jer su kompanije sa kojima sarađuju ponekad i neiskrene. Zato se mi trudimo da budemo fer.
„TGA-TRANS“ najviše vozi za Švedsku i Norvešku, za koje se naša konkurencija ne interesuje mnogo, posebno kada su u pitanju ture rokom zime, jer je za te predele u hladnijim mesecima potrebna oprema koja mnogo košta. To je bio izbor mog oca, koji se pokazao kao dobra poslovna odluka.
Marija Dukić