Domaća javnost je pretrpana raznim propagandnim porukama o „fantastičnom“ potencijalu kreativnih industrija, pri čemu nikome nije jasno gde je taj potencijal i kako ga iskoristiti. Umesto da bude „kreativna“ periferija servisnih usluga, gde mi nemamo nikakve šanse, Srbija treba da investira u kulturnu raznolikost i autentične stvaralačke izraze, kaže Hristina Mikić, direktorka istraživanja i razvoja u Institutu za kreativno preduzetništvo i inovacije.
Hristina Mikić je još kao studentkinja spojila lepo i korisno – porodična tradicija usmerila ju je ka Ekonomskom fakultetu, a lična interesovanja ka ekonomici kulture. Sada radi kao vanredna profesorka na Univerzitetu Metropolitan i kao direktorka istraživanja i razvoja u Institutu za kreativno preduzetništvo i inovacije. Objavila je više od 60 naučnih radova iz oblasti kreativne ekonomije, finansija i privrednog razvoja i knjigu „Kreativne industrije u Srbiji”, jednu od najcitiranijih u ovoj oblasti.
B&F: U javnosti se često iznose vrlo različite procene o doprinosu kreativne industrije privrednom rastu. Koliki je njen realan uticaj na našu ekonomiju?
Hristina Mikić: U 2021. godini, udeo kreativnih industrija u užem smislu iznosio je oko 3,5% ukupne bruto dodate vrednosti, dok je u širem smislu bio oko 8%. Ovi procenti variraju u zavisnosti od kategorizacije tog sektora. Relevantniji su podaci o kreativnim industrijama u užem smislu koji obuhvataju oko 30 kreativnih delatnosti: izdavaštvo, audio-vizuelne delatnosti, izvođačke delatnosti, kulturno nasleđe, novinsku i medijsku industriju, advertajzing, arhitekturu, dizajn, video igre i slično. Tretiranje kreativnog sektora u širem smislu, koje obuhvata devedesetak delatnosti poput telekomunikacija, popravke računarske opreme, računarskog programiranja, data centara i sličnih delatnosti, je po mom mišljenju problematično, jer je reč o pseudo kreativnim delatnostima.
Međutim, važnije od ovog je pitanje šta su izvori rasta kreativnih industrija i kakav je kvalitet njihovog razvoja. Bez sagledavanja šire slike, može se steći pogrešan utisak o ekonomskom potencijalu kreativnih industrija, koji se kod nas preuveličava. U našoj javnosti se senzacionalistički objavljuju brojke, koje ne prate adekvatna tumačenja šta one znače. Dobro je da se kreativni sektor razvija, ali se donose pogrešne odluke ako verujete da se promet kreativnih preduzetnika povećao za 187%, a ne znate da su uzrok tog povećanja određene računovodstvene promene kao i rast nabavki i direktnih i indirektnih intervencija države i paradržavnih tela. Organski rast kreativnih industrija zapravo čini desetinu ovog povećanja.
B&F: Šta su razlozi za takav raskorak između relanosti i slike koja se nameće?
Hristina Mikić: Koncept kreativnih industrija ovde nije u dovoljnoj meri demistifikovan i mnogo je površnih i banalizovanih tumačenja. Javnost je pretrpana raznim propagandnim porukama o „fantastičnom“ potencijalu kreativnih industrija, pri čemu nikome nije jasno gde leži taj potencijal i kako ga iskoristiti. Takvoj situaciji doprinose i brojni akteri koji veruju da su „žila kucavica“ kreativnih industrija, jer to u simboličkom smislu označava savremenost, progresivnost i omogućuje pristup određenim novčanim tokovima.
B&F: Kakve to može imati posledice po same kreativne industrije?
Hristina Mikić: Kreativne industrije i njihova ekonomizacija mogu biti korisne ili štetne za jedno društvo, u zavisnosti od odnosa kreatora javnih politika prema njima. Tamo gde se bez mere i smisla insistira na ekonomizaciji kreativnih industrija dovode se u pitanje kulturne vrednosti i funkcije, kreira se predatorsko okruženje za stvaralaštvo i raznolikost kulturnih izraza, i u krajnjem ishodu – kultura koja postaje kočnica razvoja. Tamo gde to nije slučaj kreativni sektor je poluga razvoja, koja podstiče integraciju društva, unapređuje kvalitet ekonomije, gradi pozitivne norme i standarde i jača individualne i kolektivne identitete.
Iako se u svetu paradigma razvoja kreativne ekonomije znatno izmenila, naše društvo je ostalo zarobljeno u prevaziđenim i zastarelim modelima razvoja ovog sektora, zasnovanim na industrijalizaciji kulturnog sadržaja i ekonomiji obima, gde mi u poređenju sa Kinom i Indijom, glavnim zemljama za kreativne usluge po narudžbini, nemamo nikakve šanse, niti to treba da bude naš razvojni model.
B&F: Gde vidite naše stvarne prednosti u poređenju sa drugima?
Hristina Mikić: Srbija ne treba da bude „kreativna“ periferija servisnih usluga, već prostor kulturne raznolikosti i autentičnih stvaralačkih izraza koji nose dozu „kreativne egzotike“ u sebi. Kreativne industrije treba intenzivnije povezivati sa privredom, a naše stvaraoce podstaći da se orijentišu i na razvoj premijum i super-premijum kreativnih proizvoda i usluga, personalizaciju i kulturnu lokalizaciju simboličkih sadržaja i slow i cirkularno kreativno preduzetništvo, jer će oni obeležiti razvoj kreativne ekonomije u nastupajućim decenijama.
B&F: Koje grane stvaralaštva u Srbiji imaju najveći potencijal?
Hristina Mikić: To su dizajn, arhitektura, vizuelne umetnosti, digitalni grafički mediji, moda, keramika, fotografija. U tu grupu spadaju i primenjena skulptura, unutrašnja arhitektura i dizajn nameštaja, primenjeno vajarstvo, vizuelne komunikacije, dizajn tekstila.
B&F: Kako država može da podrži razvoj kreativnog sektora?
Hristina Mikić: Za početak, mnogo boljom ekonomskom politikom u oblasti kreativnog sektora. Ministarstvo kulture bi trebalo ozbiljnije da se pozabavi ekonomskim instrumentima kulturne politike, prvenstveno razvojem programa podrške kreativnom preduzetništvu. Potrebno je stimulativno oporezivanje kulturnog, umetničkog i kreativnog rada, bolje normiranje i zaštita starih, retkih i umetničkih zanata, kao i razvoj programa podrške izvrsnosti u kulturi i kreativnim industrijama koji se baziraju na tradiciji i kulturnom nasleđu. Ovaj sektor bi trebalo da bude podržan i kroz delovanje nekih drugih ministarstava kao što su ministarstva privrede, ekonomije, nauke, prosvete, trgovine i turizma.
B&F: Tokom aktivnosti u Institutu za kreativno preduzetništvo i inovacije, radili ste na brojnim projektima. Koji do njih su Vama bili najzanimljiviji?
Hristina Mikić: Za mene su dva najinteresantnija projekta Romsko kreativno preduzetništvo i Centar za arheogejming koji smo pokrenuli sa Zavičajnim muzejom Paraćin, a koji je vezan za Paraćinsko staklo i industrijsku arheologiju. Arheogejming povezuje gejming i arheologiju, odnosno omogućava upotrebu novih tehnologija, kao što su virtuelna i proširena stvarnost, veštačka inteligencija i slično, u eksperimentalnoj arheologiji.
S druge strane, Romsko kreativno preduzetništvo je deo našeg programa Kreativno preduzetništvo Srbija, koji je prošle godine izabran u pet finalista Uneskove nagrade za kreativnu ekonomiju. Kroz njega smo se upoznali sa romskim kulturnim izrazima, učestvovali u podsticanju nove kulture preduzetništva koja se zasniva na odgovornoj i prikladnoj upotrebi kulturnog nasleđa i uvideli koja je moć kreativnih industrija u društvenoj i ekonomskoj transformaciji i osnaživanju jedne zajednice.
B&F: Budući da ste pomenuli Paraćinsko staklo, možete li nam pojasniti šta je cilj inicijative „Creative Glass Serbia“?
Hristina Mikić: Institut za kreativno preduzetništvo i inovacije i Zavičajni muzej Paraćin kroz ovu inicijativu žele da podstaknu revitalizaciju staklarstva i buđenje kreativnosti inspirisane staklarskom tradicijom u Paraćinu. Svi znamo kroz kakve izazove je prošla „Srpska fabrika stakla“ koja postoji već 115 godina. Paraćinsko staklo je tako postalo „neželjeno nasleđe“, odnosno balast, umesto da bude prostor za bolje razumevanje sadašnjosti i izvlačenje pouka za budućnost. Želja nam je da ovog „tranzicionog gubitnika“ učinimo inspiracijom za kreativne preduzetnike. Zato smo se potrudili da kroz digitalizaciju i digitalnu rekonstrukciju očuvamo sećanje na više od 170 staklenih proizvoda ove fabrike. Taj sadržaj će biti dostupan na našoj platformi krajem godine.
B&F: Na koji način ste uključili umetnike u ovu inicijativu?
Hristina Mikić: Kroz „Creative Glass LAB“ razvijali smo ekološki osvešćene kreativne pristupe redizajnu stakla i ispitivali kako stare tehnike dorade stakla karakteristične za 19. vek, poput ecovanja i monograma, mogu da dobiju savremenu upotrebu. U saradnji sa dizajnerskim timom „REMAKE“, Jovanom Božović i Anteom Arizanović, kreirali smo i mini kolekciju „Paraćinska nostalgija“. Ove dve umetnice su redizajnom stakla dale novu dimenziju jednoj od najpopularnijih kolekcija čaša za ugostiteljstvo koje je dizajnirala Cvetanka Vukobratović osamdesetih godina prošlog veka i kupovima za sladoled od presovanog stakla koji se proizvode duže od sto godina u „Srpskoj fabrici stakla“.
Od sledeće godine usmerićemo se i na afirmaciju Paraćinskog stakla na međunarodnom planu, a kreiraćemo i metaverzum stakla, odnosno virtuelni svet u kome je izbrisana granica između realnog i digitalnog stakla.
Marija Dukić
