Bina koja se pomera, ljulja ili „propada“ samo je jedan primer kakvim se poslom bavi „Svetlost teatar“, proizvođač i integrator pozorišnih sistema. Ova beogradska firma je opremila većinu naših pozorišta, ali pošto je domaće tržište bilo malo za ovako usku specijalizaciju, potražila je potom poslove u inostranstvu. I u međuvremenu postala jedna od deset najpoznatijih evropskih kompanija u svojoj branši.
Vilijam Šekspir je napisao da je ceo svet pozornica, dok su manje nadahnuti autori definisali pozornicu kao scenski prostor na kojem se odigravaju predstave. Danas ovaj prostor režiserima nudi nebrojene mogućnosti, budući da se pomoću odgovarajućeg osvetljenja i mehanizma za pokretanje bine publici može predstaviti praktično svaki događaj, bilo da se radi o brodu koji se ljulja u oluji ili propadanju glumaca u zemlju.
U svetu je malo kompanija koje se bave proizvodnjom i integracijom ovakvih sistema, a u tu skupinu retkih spada i beogradska firma „Svetlost teatar“. Ona izrađuje i postavlja scensku mehaniku, scensko osvetljenje, audio/video sisteme i slično. Osim što proizvodi ormare za automatiku, konzole za upravljanje mehanikom, mašine koje pomeraju scenu i opremu, ona kreira i softvere koji upravljaju svom tom mašinerijom.
Od Rusije do Bliskog Istoka
Preduzeće je osnovano 1995. godine, u veoma teško vreme za našu kulturu ali i za celokupno društvo. S obzirom na tadašnje stanje u Srbiji, firma je vrlo brzo počela da radi na stranim tržištima, pre svega na ruskom. Njen prvi posao bilo je opremanje „Moskovske opere“, da bi potom usledio angažman za „Filijal Boljšoj teatra“, posle čega se pročulo za malu srpsku firmu sa velikim potencijalom.
Iako se poslovanje u Rusiji dobro razvijalo, „Svetlost teatar“ je posle 2002. godine odlučio da iskoristi priliv investicija u domaću kulturu i počne da oprema i naše pozornice, od „Jugoslovenskog dramskog”, preko „Pozorišta na Terazijama“, pa sve do velikih scena kakva je ona u „Štark areni“.
No, posle nekoliko godina rada na domaćem tržištu ono je već bilo prezasićeno, pa su u „Svetlost teatru“ odlučili da potraže nove angažmane u inostranstvu, ovaj put u našem regionu, ali i na Bliskom i Dalekom Istoku.
„Zanimljivo iskustvo smo imali u Kuvajtu. Tamo smo otišli znajući da se svuda u svetu više cene zapadne kompanije, za razliku od kompanija sa Balkana, na koje se gleda sa dozom opreza. Međutim, ispostavilo se da su u Kuvajtu nekada gradile firme poput ’Energoprojekta’, koje su ostavile veoma dobar utisak. Zato smo tamo naišli na izuzetno dobar prijem i veliko uvažavanje, a nadam se da smo ga svojim radom i opravdali, i da će se jednog dana neko možda setiti nas kada bude trebalo da pruži poslovnu šansu nekoj kompaniji iz Srbije“, priseća se Olivera Mitrović, vlasnica i direktorka ovog preduzeća.
Prinudna kreativnost
„Svetlost teatar“ je danas u prvih deset evropskih firmi u svojoj delatnosti. Međutim, kada su počinjali, činilo se da zbog svoje uske specijalizacije neće imati mnogo posla.
„Ipak, pokazalo se da nam je specijalizacija zapravo pomogla. Prvo, zato što klijenti poput naših imaju više poverenja u firme koje su posvećene jednoj delatnosti i veoma stručne za nju, zatim i zato što je u našoj delatnosti konkurencija veoma mala. Zahvaljujući svemu navedenom, tokom ove dve decenije smo na tenderima dobijali dobre poslove koji su nas proslavili, bar u našoj branši. Mi sada ne moramo da tražimo klijente, već nam se u velikoj meri oni sami javljaju“, kaže sagovornica B&F-a, koja misli da je lakše probiti se u evropski vrh kao specijalizovana firma, nego, na primer, kao građevinsko preduzeće koje radi sve vrste radova. Jer, građevinskih firmi ima mnogo i one jedne drugima neprestano spuštaju cene.
Od pomoći je, kaže ona, i ako ste dovoljno samouvereni da prihvatate složenije zadatke. Naime, prema rečima Olivere Mitrović, sve manje evropskih firmi prihvata poslove koji zahtevaju i instaliranje i integraciju opreme. „Ako ste samo proizvođač određene robe vaš posao se završava onda kada je isporučite. Međutim, ako uz to radite i integraciju celih sistema vi morate sačekati da se, ukoliko na primer radite na objektu u izgradnji, on prvo završi. Tada zavisite od rokova koji se često produžavaju u nedogled, posebno na manje uređenim tržištima, kakvo je bliskoistočno“, tvrdi Mitrović.
No, pošto „Svetlost teatar“ dolazi sa tržišta koje se takođe ne može pohvaliti uređenošću, preduzeće dobro „pliva“ i u takvim uslovima. „Bliskoistočnim kompanijama odgovara što smo mi, kao i većina balkanskih firmi, kreativni u smišljanju rešenja za raznovrsne probleme. Mi doduše nismo takvi zato što želimo da budemo, nego zato što moramo“, šali se naša sagovornica i dodaje da im ta čuvena kreativnost pomaže i kada je u pitanju naplata.
U situaciji kada se posao, zbog rasta cena sirovina, dogovara u jednoj vrednosti, a potom, na završetku projekta, košta znatno više, kompanije koje same finansiraju svoju proizvodnju moraju biti domišljate kako bi ostale likvidne. Kada radi projekte koje finansira država, „Svetlost teatar“ nema problem sa naplatom, ali za poslove u inostranstvu, posebno one sa privatnim kompanijama, ovo preduzeće mora da koristi akreditive.
„U našem poslu su avansi veoma mali a nekada ih ni nema. Zato mi maltene sami finansiramo proizvodnju. Nije nam problem da isfinansiramo ono što mi proizvodimo, ali često moramo da kupimo i nešto skuplju opremu, poput motora za pokretanje određenih mehanizama. U tom slučaju koristimo transferne akreditive, što znači da pomenutu opremu kupujemo retransferom novca našeg klijenta“, objašnjava sagovornica B&F-a. Prema njenim rečima, ovo je trenutno najpraktičniji način poslovanja, koji se, kao i neke druge ideje, izrodio iz moranja.
Pandemija „prizemljila“ radnu snagu
„Svetlost teatar“ manji deo svojih prihoda ostvaruje u Srbiji, iz održavanja sistema koje je već postavio. Povremeno opremaju i neke manje domove kulture, ali i veće objekte kao u slučaju „Malog pozorišta Duško Radović“, Pozorišta „Bora Stanković“ u Vranju, višenamenske sale „Narodnog pozorišta“ u Subotici.
Ipak, najveći deo zarade ova kompanija stiče na velikim projektima, odnosno kulturnim objektima koji su trenutno u izgradnji na Bliskom Istoku. Međutim, danas poslovanje u inostranstvu sa sobom nosi i neke sasvim nove izazove.
Jedan od njih je, prema rečima direktorke „Svetlost teatra“, promena stava domaćih kadrova o radu u inostranstvu: „U Kuvajtu je tokom pandemije uvedena zabrana avio saobraćaja i imali smo problem da vratimo svoje zaposlene odatle. Slična situacija desila nam se i u Hong Kongu. Ljudi su tada drastično promenili mišljenje o radu van svoje zemlje. Počeli su više da cene miran i siguran život u Srbiji. Zato se sada sve teže nalaze radnici koji bi radili u inostranstvu. Iz tog razloga smo, gde god je to moguće, počeli da zapošljavamo lokalnu radnu snagu“.
Preduzeće trenutno u Srbiji zapošljava 70 ljudi, različitih struka. To su u najvećem broju inženjeri mašinstva, elektrotehnike, automatike, ali među zaposlenima ima i stručnjaka za rasvetu, audio opremu i slično. Njih za sada ima dovoljno, ali pitanje je šta budućnost nosi. „Ovo je veoma specifična delatnost i većini inženjera, ma koliko dobri stručnjaci oni bili, je potrebno vreme da steknu dodatna znanja koja su im potrebna za ovaj posao“, podseća Olivera Mitrović na problem koji sada muči gotovo sve proizvodne kompanije u Srbiji, ali i u svetu.
Šta radi inženjer u pozorištu?
Iako zvuči kao početak vica, ovo je zapravo priča o tome kako se ljudi koji rade u pozorištu osećaju u ulozi publike.
„Pravo je uživanje kada možete da doprinesete nečemu tako lepom kao što je razvoj umetnosti. Doduše, taj doprinos ima i drugu stranu. Kada odem u pozorište, često se dešava da, umesto da se opustim i uživam u predstavi, ja pratim kako rade rasveta i bina, strahujući da bi moglo biti nekih problema. Srećom, uvek sve bude kako treba“, kaže Olivera Mitrović.
Marija Dukić
Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.
Na fotografiji: Makedonski narodni teatar, projekat na kojem je radio „Svetlost teatar“